Hvala.
Juče je navršeno 26 godina od zločina u Sjeverinu, kada je 16 ljudi, građana ove države, mučeno, oteto i ubijeno, samo zato što su bili Bošnjaci. Mnoge detalje ovog zločina javnost dobro zna. Znamo da su ih oteli iz autobusa na redovnoj liniji Rudo – Priboj, znamo da su ih nakon legitimisanja, svih putnika, izveli samo Bošnjake, 15 muškaraca i jednu ženu, da su ih kamionom odvezli u pravcu Višegrada, u motel „Viline vlasi“, gde su ih pretresli, mučili, a potom i svirepo ubili na obali reke Drine.
Mnogo toga o ovom zločinu se danas zna, međutim, mi, a ni javnost, još uvek ne znamo ko su nalogodavci, inspiratori ovog zločina. Ne znamo ni gde su tela naših ubijenih sunarodnika i dok njihove porodice, pored posmrtnih ostataka, tragaju i za pravdom, mi ne znamo zašto ovim žrtvama i njihovim porodicama nije dodeljen status civilnih žrtava rata.
Zato ponovo postavljam pitanje ovog puta u svojstvu predsednika Republike Aleksandru Vučiću, da mi odgovori, a takođe i predsednici Vlade, ministarki pravde i Tužilaštvu za ratne zločine – zašto ovi ljudi još uvek nisu dobili status civilnih žrtava rata?
Članovi porodica žrtava su pokrenuli upravni postupak za sticanje ovog statusa, međutim svi njihovi zahtevi su odbijeni. Oni su 2007. godine podneli tužbu protiv Republike Srbije zbog njene logističke i finansijske podrške vojnim i paravojnim jedinicama bosanskih Srba, kao i zbog propusta organa da zaštite svoje građane na državnoj granici koju su otmičari prešli sa kamionom punim otetih ljudi.
Ovakve ponašanje države i njenih sudova prema nestalim i ubijenim Bošnjacima i njihovim porodicama su vrlo teške i ozbiljne poruke za sve i za čitav bošnjački narod koji živi u Republici Srbiji. Zato tražim i objašnjenje od predsednice Vlade zašto je Vlada iz Akcionog plana za poglavlja 23. i 24. izbacila obavezu rasvetljavanja ovih zločina.
Ana Brnabić je u tome vreme bila i ministarka upravo na čelu ministarstva koje je, uprkos našim zahtevima, ove zahteve i ova pitanja izbacilo iz Akcionog plana.
Pored žrtava otmice u Severinu, mi još uvek čekamo na pravdu za žrtve otmice u Štrpcima, granatiranje bošnjačkog sela Kukurovići od strane Užičkog korpusa i druge zločine u Sandžaku koji su za žrtve imali Bošnjake, građana ove države. Dakle, ovo su ljudi koji su bili žrtve organizovanih vojno-policijskih i paravojnih struktura u Srbiji.
Danas je Srbija na papiru kandidat za članstvo u EU. Mi se borimo da zemlja u tom procesu konačno postane demokratska zemlja zasnovana na vladavini prava, na pravdi i na jednakosti za sve njene građane. Međutim, od pravde i jednakosti danas nema ni traga ni glasa i mi danas živimo u zemlji u kojoj se veličaju zločini i zločinci, a proganjaju se pravda i pravednici.
Zapitajmo se kakva je budućnost zemlje sa takvim stanjem uma? Kakva je budućnost Bošnjaka u Srbiji ukoliko ovi zločini iz skore prošlosti ostanu nerešeni? O kakvom poverenju u državu i državne organe i institucije mi možemo da govorimo ukoliko ti organi i institucije najgrublje krše, izruguju se i iživljavaju se nad pravom i nad žrtvama i nad pravdom, a Vlada u isto vreme kaže da rešavanje i rasvetljavanje ovih zločina nema mesta u Akcionom planu? Zar neko misli da je ovo način da se vrati poverenje u državu i državne organe? Ja ne mislim tako i zbog toga mi je važno da odgovore na ova pitanja i objašnjenje dobijem u zakonskom roku. Hvala.
