Očekivao sam da kažete – bravo što ste uspeli da deset zemalja povuče priznanja Kosova.
Jel to nešto što nije za aplauz?
Ali, očigledno to vama ne ide u račun. Radite kako hoćete, ali nemojte da bilo kome pretite, da vičete, jer ja vama nisam se ni obraćao. I, mislim da sam dovoljno jasan.
Nikad se vas nismo ni plašili, ni ranije, ni sada, a i nemam razloga da se s vama sukobljavam. Uostalom, vi ste bili ti koji ste podstakli celu ovu priču, vi ste bili ti koji ste bili na vlasti i posle 2000. godine. Govorili ste da je pitanje Kosova demokratsko pitanje. Što ga niste rešili? Hvala vam.

Postavili ste pitanje ministarki Jadranki Joksimović, nadam se da ćete je saslušati. Molim vas.
(Ivica Dačić: Šta je Čedo sa tobom? Šta je bilo? Nisi prodao fabriku, jel to? U čemu je problem?)

Pošto je poslanik…
(Ivica Dačić: kakvo je to ponašanje da ti dobacuješ dok ja pričam? Završio sam govor i svašta ću da ti kažem. Šta hoćeš ti bre? Dokle ti ovde glumiš, dobacuješ, izađi bre na izbore brate pa se kandiduj.)
(Čedomir Jovanović: Pa raspiši izbore.)
(Ivica Dačić: Šta je bre tu, pričaš gluposti.)
Evo, ja ću da sačekam, nije problem.
(Ivica Dačić: Čija si ti opozicija bre, moja? Čija? Vučićeva ili njihova, šta? Šta glumiš tu bre? Šta misliš, tebe se neko plaši? Koji si ti faktor bre? Pa tvoje vreme je prošlo, mani me se tim.)

Molim vas, samo da dozvolimo ministarski da započne odgovaranje, molim vas.
(Ivica Dačić: Šta je, Čeda Jovanović veliki faktor? Za tri meseca si završio fakultet i sad tu pričaš. )

Neću ovako da pričam dok se ne završi.
(Ivica Dačić: Sram te bilo. Čime sam ja zaslužio da se ti meni tako obraćaš? Čime sam ja to zaslužio? Sram te bilo bre, molio si me da ti dam obezbeđenje bre kada sam bio ministar unutrašnjih poslova. Kako te nije sramota?)
Ako mogu sada da odgovorim.
Dakle, pošto je poslanik Đurić, ako se ne varam, postavio pitanje vezano za sadržinu Rezolucije Evropskog parlamenta o Srbiji koja je danas u Evropskom parlamentu usvojena, prosto zbog javnosti i zbog građana. Rezolucija Evropskog parlamenta ima jedan širok kontekst, učestvuju sve poslaničke grupe Evropskog parlamenta. Kao što vidite, i u našem parlamentu imamo najrazličitija mišljenja, tako i u Evropskom parlamentu imate od ekstremne levice do ekstremne desnice, potpuno različite percepcije, predlozi. Neki od njih, videćemo da li će biti u sazivu novog Evropskog parlamenta posle evropskih izbora, ali to je, mislim, procedura, to je demokratija, dakle u onome što čine evropske institucije.
Dakle, vi ste izneli zapravo jednu neistinu, odnosno povezali ste činjenicu da u tekstu jeste Rezolucije u članu 26. naglašeno da ne bi trebalo da budu rešenja etnički čiste države u regionu, ali istovremeno ste ispustili da kažete da poslednja rečenica tog 26. člana kaže da svaki dogovor koji bi mogao biti prihvatljiv i dogovoren uzajamno u nekoj dobroj veri, može da imajući u vidu naravno ukupnu stabilnost i međunarodno pravo, može biti prihvatljiv. Znači, zarad istine i zbog građana, uvek trebalo bi da citirate dokumenta onako kako su napisana.
Međutim, nešto drugo sam ja želela da kažem, a to je da mi je jako žao što je ova Rezolucija nekako, čini mi se, pala u trenutku da nisu obuhvaćene stvari koje bi zaista trebalo da budu obuhvaćene Rezolucijom Evropskog parlamenta, a to je upravo namera da se granice, kako god ih ko doživljavao, menjaju i to od strane jedne suverene države u regionu, a to je Albanija.
To je ono što je Tirana nedavno, dakle sa Prištinom, videli ste vrlo dobro na jednoj zastavi, albanskoj zastavi, potpisala sporazume koji se tiču, verovali ili ne, čak i pitanja zajedničke dijaspore. Znate, kada imate dijasporu, znači imate jednu maticu, što nesumnjivo ukazuje na činjenicu da se radi o pokušaju i početku procesa prisajedinjenja, koji se suprotan temeljima evropskim vrednostima, koji je suprotan temeljnim vrednostima evropskog poretka koje je Organizacija za evropsku bezbednost u saradnji sa svojim državama učesnicima postavila, a čiji je Albanija punopravni član, između ostalog imate zajednički fond za spoljnopolitičke aktivnosti u cilju pristupanja EU zajedničkog 2025. i podržanu Strategiju albanskog nacionalnog ujedinjenja do 2025. godine.
Prema tome, naravno, to ne treba da bude u Rezoluciji o Srbiji, ali kada već pričamo o tome kave se vrednosti i kakvi se principi poštuju, onda bi trebalo da skrenemo pažnju i svi mi i vi kao poslanici u parlamentu Republike Srbije, vašim kolegama poslanicima u evropskom parlamentu, da uzmu u obzir i da reaguju na ovakve stvari.
Da li je bilo dovoljno vremena ili ne? Mislim da je bilo dovoljno vremena jer su neki usmeni amandmani koji nisu povoljni po Srbiju izgleda stigli do njih. Znači, mene živo interesuje da li su ti amandmani koji tretiraju na loš način Srbiju stigli od naših poslanika na vreme, ali nisu stigle ove informacije koje su od suštinskog značaja ne samo za našu zemlju nego za region, a u širom kontekstu i za EU? Posebno to očekujem od tzv. „proevropskih stranaka“ u ovom parlamentu i mislim da je to nešto za šta bi svi trebali da značajnije obratite pažnju.
Druga stvar, što se tiče samog teksta rezolucije i vezano za ulogu Srbije u procesu i pomirenja u regionu i dijaloga Beograda i Prištine, ni jednog trenutka ne postoji u ovoj, ni u jednom paragrafu ove Rezolucije ne postoji negativna odrednica ili negativna konotacija Srbije, kao aktivnog regionalnog učesnika, partnera EU i nekoga ko je mnogo doprineo regionalnoj stabilnosti.
Kažem, posebno me zabrinjava što nije stiglo do poslanika EU, ja jesam i odmah da kažem, svoj posao radila i obaveštavala i zvala, ali mislim da je to ipak posao i za parlamentarce u Nacionalnom parlamentu Srbije. Mislim daj e to pitanje koje bi trebalo sve nas mnogo više da brine, jer u ovakvim okolnostima onda je zaista pitanje do kakvih rešenja uopšte može da se dođe, bilo da se tiču promena granica, delijenacije, razgraničenja, demarkacije, čega god hoćete da nazovete.
Prema tome, trenutak nije baš najpogodniji, čini mi se da postavite na legitiman način to pitanje. Mogli ste mnogo drugih, ja bih rekla kredibilnijih pitanja da postavite u pogledu ove Rezolucije. Hvala,

Reč ima ministar Stefanović. Izvolite.

Par rečenica samo, vezano za pitanje koje dodiruje i temu ubistva Olivera Ivanovića.
Dakle, Republika Srbija ubistvo Olivera Ivanovića tretira kao teroristički akt i zločin i očekujemo, naravno, i radimo svim silama sve što možemo da uradimo da se ubice i organizatori ovog krivičnog dela, ovog zločina pronađu.
Ono što jeste, nažalost, problem je što u tome nemamo saradnju. Ubistvo se dogodilo na teritoriji naše južne pokrajine, gde mi nemamo mogućnost da operativno delujemo, ni naše Tužilaštvo ni policija, i postoji ozbiljan problem u nedostatku komunikacija, kada smo mi više puta pokušavali da probamo da pribavimo bilo koji materijalni dokaz koji bi mogli da veštačimo i da zajedno učestvujemo u istrazi, da pomognemo u istrazi, da budemo deo istrage, da vodimo istragu. Svi modeli su nam bili potpuno prihvatljivi, pogotovo da sarađujemo sa Kancelarijom Euleks.
Vi znate da do 2008. godine, 2009, 2010. godine, kada je UNMIK imao isključivo nadležnost na KiM, posle toga EU preuzima i preko svoje, da kažem, Misije Euleksa obezbeđuje vođenje krivičnih istraga. Negde su čak vodili istrage, Euleks je vodio istrage vezano za kradene pasoše. Hoću da vam kažem nivo krivičnih dela koje je Euleks obrađivao smatrajući to važnim. I sada se događa ovako teško ubistvo.
Ja pitam – gde je Euleks, jer to je pitanje za EU, gde je Euleks u istrazi ubistva Olivera Ivanovića? Gde su ljudi iz EU? Gde su specijalizovane policije? Nama ne dozvoljavaju, neće da nam daju čaure oružja koje je pronađeno na licu mesta. Dakle, oni su već mogli da izvrše milion veštačenja, mogli su to da imaju. Dakle, nije uopšte pitanje da li su oni to već uradili ili nisu.
Postavlja se pitanje, mi imamo određene sumnje, imamo i određene indicije, ali je to veoma teško raditi bez dokaza. Veoma je teško voditi kriminalističku istragu na način gde vi ne možete da proverite ni svedoke, ni video snimke, ni čaure, ni mesto, ni bilo šta. Oni su neke od tih ljudi saslušavali početkom ove godine. Pozivali ih, saslušavali, sasvim legitimno, sasvim u redu, postavljali im pitanja, a onda sada to isto rade na spektakularan način sa istim ljudima koji su sve vreme sedeli sa njihovim najvišim rukovodicima prištinskih institucija, družili se, imali različite, da kažem, političke odnose, i sve je to bilo u redu. Ali, to je njihova stvar.
Mene tu ne interesuju prištinske institucije, od njih zaista ne očekujem previše. Ali, ono što očekujem od Euleksa, odnosno od EU, da ne tretira ovaj slučaj sa nipodaštavanjem, jer zbog lošeg tretmana EU mi nemamo rešenje ovog slučaja.
Hoću da vam kažem još jedno licemerje. Videli ste da oni od Srbije danas traže, meni je to ohrabrujuće, oni danas od Srbije traže rešenje ubistva Olivera Ivanovića. Dakle, od Srbije to traže.
Dakle, oni priznaju da je KiM deo Srbije, što je ohrabrujuće. Ja tu prepoznajem, naravno, licemerje, jer kada treba da govorimo o položaju srpskog naroda, kada treba da govorimo o taksama na robu, kada treba da govorimo o svemu onome što se dešava na KiM, onda je to gotova priča, Kosovo je nezavisno, nemojte ništa ni da pitate, nemate pravo ni da se mešate, tamo se vas ne tiče, to je nezavisna država. A, kada govorimo o krivičnom delu ubistva, e, onda Srbija da to reši.
Nema problema, dajte nam mogućnost da odemo da uzmemo sve dokaze, dajte nam mogućnost da vodimo istragu, dajte nam mogućnost da to radimo zajedno sa KPS-om i Euleks-om, evo, da gledaju da mi nešto ne uradimo naopako, pogrešno, ili namerno, ili bilo šta. Evo, Euleks neka radi sa nama, neka idu zajednički istražni timovi. To neće.
Ali, ja još jednom pitam – gde je Euleks? I tu vidim veliko licemerje pojedinih parlamentaraca koji na ovakav način, pokušavajući, jasno je nama šta oni rade, pokušavaju da sve vreme vodu navode na vodenicu da je Srbija za nešto kriva, iako Srbija jedina ima sve motive i razloge da otkrije ko su ubice. I uopšte nas ne interesuje kako se zovu i šta su, i ako su Albanci i ako su Srbi i ako su nešto treće, da otkrijemo ko je ubio Olivera Ivanovića.
Ali, to ne može da se uradi tako što sa Srbijom niko neće da sarađuje, a od nas očekujete neki rezultat. Ubiše se naši ljudi radeći, pokušavaju na volšebne načine, zamislite, ne možete da pristupite licu mesta, ne možete da priđete materijalnim dokazima, ključnim materijalnim dokazima, nemate pristup bilo čemu od toga, a neko od vas očekuje, kaže – gde je vaš rezultat u istrazi? Pa, kako to da radite? I, koliko je meseci prošlo, da to sve tapka u mestu, da tu nikakvog krucijalnog napretka nema, da oni i dalje ne žele da uključe naše istražne organe.
Ali, ono što je najveći problem, još jednom kažem – gde je ovde Evropa? Ja pitam gde je Euleks u ovoj istrazi? Gde su rezultati rada Euleksa? Zašto ti ljudi postoje, da rade na svim tim slučajevima? Da li je to samo razlog da ih polako ugase, da svedu na dva čoveka koji će da imaju jedan automobil i da se povuku na kraju i da kažu – evo, to su sad sve nezavisne institucije prištinske, kosovske, kako god žele da nazovu, i oni to sve treba da rade? Pa, što onda tražite da to radi Srbija, vi koji ste priznali takozvanu nezavisnost KiM? Što to očekujete od Srbije? Što ne kažete prištinskim institucijama – očekujemo da rešite ubistvo i da predate one koji su ubili Olivera Ivanovića? Zato što i oni znaju da je to nemoguće, da oni tamo ne da neće da to urade, ne pada im na pamet, niti imaju kapacitete, niti imaju sposobnost.
Hoću još jedno da kažem, jedna stvar, zbog Interpola. Vama, da biste se borili protiv kriminala, nije neophodan Interpol, koristan je, pomaže u umrežavanju i povezivanju zbog prekograničnog kriminala. Ali, u vašoj zemlji ne treba vam Interpol da biste se borili protiv kriminala. U vašoj zemlji vam treba vaša rešenost i obučenost i spremnost vaših tužilaštava, sudova i policije. To je potrebno za borbu protiv kriminala. Ako to nemate, kao što to ne postoji, nažalost, u našoj južnoj pokrajini, od tih prištinskih institucija, e, onda je jako teško da možemo da dođemo do bilo kakve pravde i za Albance i za Srbe koji žive na KiM. Hvala.

Reč ima ministar Vulin.

Zahvaljujem.
Da dodam i jedan deo informacija kada je u pitanju istraga o kojoj je govorio ministar Stefanović. Našim organima se apsolutno onemogućuje da na bilo koji način dođemo do dokaza, da na bilo koji način iskoristimo i svoje kapacitete. Mi smo tražili od strane KFOR-a da se uključe. NJihov odgovor je, naravno, mi nismo nadležni, mi nismo policijska jedinica, ali imaju moćnu obaveštajnu komponentu. I ovo nije nešto što će se razrešiti samo policijskim metodama. To može da se razreši isključivo uz upotrebu i obaveštajnih kapaciteta i policijskih kapaciteta.
Ali, jednostavno, kada mi to zatražimo, prosto nam se ne odgovori, ili se kaže – mi nismo nadležni za to, ali će, naravno, uvek biti tu da ako može da se prebaci krivica na Srbiju i da Srbija bude na bilo koji način odgovorna. Iako jeste stav naše države od prvog momenta da je to na prvom mestu tragedija za srpski narod i da mi smatramo da je taj ko je to uradio neprijatelj srpskog naroda, na prvom mestu. I zato mora da bude pronađen.
Ovde se pominjalo i rukovodstvo u Prištini. Da li su monstrumi? Jesu. Da li su u pitanju osuđeni i neosuđeni ratni zločinci? Jesu. Daću vam samo primer Rustema Beriše, koji je ministar za kosovske bezbednosne snage, ovo što pokušavaju da naprave da je vojska. On je od našeg suda, suda u Nišu, nadležnog suda, osuđen za ratni zločin da li 2012, da li 2015. godine, za ubistvo naših vojnika iz zaseda. Da li je to za mene monstrum? Jeste. Da li je teško razgovarati sa takvim ljudima? Jeste.
Znamo mi sa kim razgovaramo, kada razgovaramo. Govorim iz svog ličnog iskustva, jer sam učestvovao u pregovorima sa njima. I to je jedna od težih stvari koju možete da doživite u životu. Vi razgovarate sa ljudima za koje znate da su ratni zločinci ili neosuđeni ratni zločinci, zato što su pobili sve svedoke. Ali, oni su predstavnici Prištine, predstavnici tog naroda koji tamo živi i vi zbog srpskog naroda morate da razgovarate sa njima, hteli ili ne hteli.
Ne možete da birate sa kim ćete razgovarati. Možemo mi da okrenemo glavu i da se pravimo da smo jako ponosni i strašno moćni, nepotrebno je sa njima razgovarati, ali šta ćemo sa Srbima koji žive na prostoru KiM. Zbog njih se sve ovo radi i zbog se razgovara i kada je teško.
Ono što na kraju želim da dodam, znate, u parlamentu u Prištini, kada se govori loše o Srbiji, osim Srpske liste nemate ni jedan jedini glas koji će usprotiviti. Jako mi je žao što u srpskom parlamentu ima tako puno glasova koji, kada se ovde nešto kaže o Prištini, tu su da ih zaštite. Hvala.

Da li imate pitanje?