Da krenemo od ovog poslednjeg. Znate, u ovoj zemlji u vreme naše vlasti, nije ubijen neko zato što je došao na miting političke stranke, pa država poslala policiju da ga izgazi i da on umre zbog toga.
To je urađeno u vreme vaše vlasti. U vreme vaše vlasti, ubijen je Ranko Panić. Ime tog čoveka, većina tih ljudi neće da izgovori, neće da izgovore njegovo ime, zato što on nije bio na toj strani. Kada nije bio na toj strana, njegova smrt nije ni vredna. A taj čovek nije povredio nikoga. Nije uvredio nikoga. Nije možda čak ni viknuo na mitingu politike u koju je verovao, nije bacio kamen na bilo koga, nije uradio ništa što bi zaslužilo prekršaj, a ne da država dođe i da ga ubije.
Država, čiju su tadašnju vlast činili Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Borko Stefanović, i svi oni. Ti ljudi nisu hteli da pogledaju majci Smilji u oči, nisu hteli to veče da izađu na televiziju, nisu hteli da kažu – dešava se užasna stvar u Srbiji, nećemo da budemo zemlja u kojoj se ljudi ubijaju zbog drugačijeg političkog mišljenja.
Nećemo da budemo takva zemlja. Nisu ni vodili istragu. To što se u medijima danima nije pojavila ni vest ni u 29 minutu neke informativne emisije, to treba da im služi na čast, ali to ona rečenica Verice Barać, da je u potpunosti uspostavljena kontrola nad medijima, objašnjava. Tu nema govora. Besmisleno bi bilo da to uopšte objašnjavamo dalje.
Dakle, tada su ubijani politički protivnici, prebijani ljudi, legitimisana ona deca koja su lepila plakate. Bio sam više puta prisutan, policija dolazi u pola noći, maltretira decu koja lepe plakate. Zašto lepite plakate ? Zato što nisu baš plakati na kojima je Dragan Đilas? E pa kada nije Đilas, šta ćete vi u Beogradu da lepite plakate na kojima nema Đilasa? Tako je izgledala Srbija.
Danas prolaze mitinzi, prolaze veliki skupovi, policije gotovo da i nema. Nemate policiju koja nekoga maltretira, nemate policiju koja blokira, nemate policiju koja na bilo koji način uznemirava ljude. Policija radi svoj posao u skladu sa zakonom.
I kao što sam oštro osudio napad na Borka Stefanovića, i osuđujem ga i danas, i tražim visoke kazne za te ljude, iako je to u nadležnosti tužilaštva, ali evo dajem sebi za pravo da to kažem i kažem da je to zlikovački čin, jer Srbija neće da bude takva zemlja.
I policija za četiri sata uhapsila je sve te ljude, koji su osumnjičeni za ta dela, predala ih tužilaštvu, i policajac podmetnuo svoja leđa da zaštiti Borka Stefanovića.
Ja ne mogu da zamislim u tom periodu, zamislite da je policajac podmetnuo svoja leđa da zaštiti Aleksandra Vučića, kada je dobio batine, kada su njega tukli, jer je imao drugačije političko mišljenje.
Kada su Borislavu Peleviću ispalili gumeni metak u oko.
Da li možete da zamislite kada su ih tukli i suzavcem i vodenim topovima?
Ministar sam četiri i po godine, kutija suzavca nije slučajno bačena. Vodeni topovi, ne znaju kako izgledaju, građani vodeni top na ulici. Sve je bilo drugačije. Sve je bilo drugačije, zato što tadašnja vlast, vrh vlasti je odlučivao. Ne mislite valjda da je odlučivao neki policijski komandir ili starešina, odlučivao je Boris Tadić.
Boris Tadić je komandovao državom, odlučivao, sve i svja bio. Zna se koga su zvali u Predsedništvo da pitaju da li smeju da urade ovo ili smeju da urade ono. Zna se to. Pričaju policajci. Pričaju starešine. Imaju izveštaj. Zna se koga su zvali i zna se koga su morali da zovu da dobiju ovlašćenja za to.
To vam govorim o tome kako situacija izgleda, a o atmosferi agresije, nasilja najbolje govori da, znate nama nije teško da osudimo nasilje nad bilo kim zato što ne želimo da ova zemlja bude zemlja nasilja. Stvarno mislim i kao otac maloletnog deteta da moramo da gradimo društvo u kome naša deca neće da strahuju na ulici od bilo čega.
Nažalost, kada se desi da neko iz redova tih ljudi kaže da treba da silujemo premijerku, streljamo predsednika, da vešamo poslanike, da radimo ne znam šta, onda nema nekako, znate naš je pa hajde da ga baš ne osudimo. Nema tog jasnog – da ovaj čovek je napravio užasnu stvar, osuđujemo njegov govor mržnje, osuđujemo to što je rekao, osuđujemo napade na žene, osuđujemo napade na žene koje su novinari ispred televizije. Super, ne sviđa vam se Gordana Uzelac i Mara Dragović ali ne treba da ih neko umlati zato što imaju drugačije mišljenje i zato što rade svoj posao ispred televizije u kojoj rade. Ne sviđa vam se televizija „Pink“, nemojte da je gledate, ali ne znači da treba da idemo da je spalimo, da oduzimamo frekvencije i da te novinare umlaćujemo zato što nam se ne sviđaju. Pa, gde bi to došlo kada bismo se tako ponašali?
To je atmosfera mržnje koja se nažalost svakodnevno i meni je žao što ti ljudi to ne vide. Ja to osuđujem gde god se pojavi i ko god da izgovori sa ove ili sa one strane i iz ovog i iz onog spektra i ljudi koji pripadaju mojoj stranci i oni drugi, ali problem je što mi imamo snage da to osudimo. Problem je što ova druga strana to ne vidi i ne želi da prihvati. Ne želi da prihvati da to inspiriše mržnju da takve stvari dovode do mržnje. Naš posao je da kao društvo radimo na tome i na tome moramo da radimo.
Što se krize tiče na Kosovu i Metohiji, stalno se imputira nekakvo rešenje. LJudi, predsednik je isto vrlo jasno rekao, nažalost rešenje nije ni na vidiku, ni na vidiku. Ne postoji nikakvo rešenje. Ne postoji nešto što je tu pred nama, evo tu se sad pravi pa će sad da se, nema toga. Prosto ga nema. Nema ga.
Prištinske institucije neće bilo kakvo rešenje. Smatraju da je rešenje da čekaju da velike zapadne sile završe ceo posao za njih. One su priznale njihovu nezavisnost. Oni smatraju da imaju veliku i snažnu podršku tih zemalja, da mogu da rade gotovo šta žele.
Još imamo nekakvu ulogu KFOR-a koji čuva nekakav krhki mir tamo i daj Bože da tako i ostane jer mi svi moramo da radimo na tome i to je najvažniji zadatak da ne bude bilo kakvog krvoprolića ili nestabilnosti. To je posao svih nas i to radi ova Vlada, to radi predsednik.
Ali, nažalost, ne postoji bilo kakva spremnost ljudi koji su danas u rukovodstvu prištinskih institucija da razgovaraju o bilo čemu suštinskom. Mi smo potpisali Briselski sporazum koji garantuje stvaranje zajednica srpskih opština. Pet godina se taj Sporazum ne sprovodi i to nije sramota samo prištinske institucije, opet kažem, ne očekujem previše od njih. Ne mislim ni da ti ljudi imaju prevelike domete niti institucije, ali sam očekivao da oni koji su bili garanti, Brisel, zašto se pregovori vode u Briselu? Pa zato što su nas tamo pomerili rezolucijama UN, da se pregovori više ne vode u UN nego u okviru EU.
Kaže - poštovani narodni poslanik, a što idete onda pred Savet bezbednosti i to je krunski dokaz? Pa zato što je Srbija članica UN. Ima pravo da traži zaštitu od tela čijeg je član. Član je UN i ima pravo da traži zaštitu od tog tela. To telo, nažalost, je političko telo koje ima pravo da uloži veto, koje ima pravo da donosi odluke na različite načine i da li tamo možemo da nešto uspemo veliko da postignemo, šta smo uspeli da postignemo veliko u UN, ne mi, šta je bilo ko je uspeo da postigne? Šta?
Velike sile kada se ne dogovore ulože veto, ne može ni da prođe rezolucija, ne može da prođe ni ovo ni ono. To je istina, ali smo mi naterani da odemo da pregovaramo vašom odlukom, odlukom vaše vlasti na terenu koji nam je manje povoljan, tamo gde su ljudi koji su u većini, drugačije posmatraju vizuru od nas.
Oni to posmatraju kao nezavisnu državu i oni sa svoje tačke gledišta postupaju onako kao što veruju u to, ali mi nismo trebali da odemo da pregovaramo u EU, nego pod okriljem da insistiramo da pregovaramo što duže možemo u okviru UN, jer su nam izgledi bolji tamo. To je istina i to je bila greška, velika skupa greška koja i danas košta Srbiju. Velika i skupa greška.
Nažalost, to rešenje krize nije ni blizu, nije ni na pomolu bilo kakvo. Ministri koji su iz redova Srba su tamo podneli ostavke i ti ljudi de fakto ni ne učestvuju u tome. Oni su zajedno sa svojim narodom na protestima. Možete da pogledate svakoga dana, ali da vam kažem da oni igraju neku ključnu ulogu, da ne obmanjujemo narod, da su oni ključni faktor, da su oni ti koji odlučuju o svemu na Kosovu, nisu. Apsolutno nisu.
Zna se ko odlučuje tamo. Nisu to, nažalost, ni Albanci. NJih ima samo biološki dovoljno više da su značajni faktor od Srba, ali nisu ni oni kljuni faktor i zato mi nikad ne apelujemo i ne očekujemo da će oni nešto da donesu ili oni da odluče. Ne idu oni sada u Ameriku slučajno. Idu da im se kaže šta će da misle o ovome, šta će da urade oko ovoga, šta će ovako, šta će onako.
Ja sam očekivao mnogo više od EU, da vam kažem iskreno. Ja živim u Evropi. Mi ne želimo da budemo ni američka ni ruska kolonija, bilo čija. Ja sam očekivao od Evrope, ja želim da pripadam evropskom kontinentu, EU, toj vrsti vrednosti.
Očekivao sam da ti ljudi urade nešto. Znate, garantovali smo nešto, vi ste to potpisali, ja sam vam garantovao, ja ću da ih nateram onda u onu stranu koja ne ispunjava da to ispuni. Onda dobijete ono čuveno, naježim se kada to čujem – pozivamo obe strane. Onda to više gubi smisao.
Srbija i dalje pokušava da bude vrlo ozbiljna i odgovorna, pre svega zbog onih ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, a ja verujem da mi našim odlukama zaista smo se pokazali kao neko ko je pokazao apsolutnu posvećenost i odgovornost. Da li je lako? Apsolutno nije lako, jer ja sam to rekao i Aleksandru Vučiću, koji je pored toga što je predsednik ove zemlje i moj prijatelj, ja sam mu rekao da mu je za njega mnogo pametnije bilo, mogao je da kao i svi ostali prođe pored te teme i da kaže – neka to rešava neko drugi, što bih ja sebi navlačio tu bedu na vrat. Evo, ostaviću nekoj sledećoj generaciji. Što? Hoće neko da mu kaže hvala za sve što je uradi? Hoće neko da mu kaže hvala što ide da se bori, što ide da se tuče tamo? Neće. Nazivaće ga i jedna i druga strana će ga nazivati kako god hoćete, ali on je rekao – nosim taj krst, nosim svoj krst zbog budućnosti Srbije. Za njega lično bi bilo mnogo lakše da nije radio ništa, kao što su radili većina njegovih prethodnika, apsolutno ništa i da kaže samo – to treba da se rešava, ostajemo posvećeni, tvrdi, čvrsti i doviđenja, prijatno.
Šta bi se time dobilo? Da li bi Srbija nešto imala od toga? Da li bi naš narod nešto imao od toga? Čovek se uhvatio da proba da nešto reši, da proba da ne ostajemo nekom sledećem taj teret na leđima, nekoj našoj deci da moraju za 10, 20, 30, 40 godina da rešavaju to. Nažalost, to što ne postoji dovoljno političke volje u svetu da se to reši, ukazuje nezrelost jednog dela elite kojima je nekad važnije neki izbori u Evropi u junu, pa nemojte sada da rešavamo ovo, a nekome je važnije da li će da ima ovako ili onako, nekome je važnije da se pravi lud da ne vidi ovo šta rade institucije Prištine i Albanije u ukidanju i carina i granica i ista zastava.
Na Kosovu nemate jednu zastavu koja je istaknuta, oni se ubiše da nas teraju da ističemo kosovsku zastavu, ljudi ne ističu ni jednu, nema jedne. Možda imaju negde u nekoj zvaničnoj instituciji, nema jedne te zastave, sve su zastave Albanije. Kad je dan zastave, nema zastave Kosova, a ubiše se na onim takmičenjima sportskim da nas nateraju da istaknu zastavu, himnu, itd.
Dakle, hoću da vam kažem, mnogo truda je uloženo i mislim kada bi u našoj zemlji našli mnogo više jedinstva da mi izađemo sa jedinstvenim stavom kako da se borimo za našu zemlju da bi to bilo bolje za naše građane.Često to nažalost nije slučaj, često vidim da ljudi pokušavaju zbog nekih svojih političkih poena da što gore to bolje. To je loša politika po nas.