Ministar Siniša Mali ima reč.

Pošto želim samo da uvek, naravno, iz poštovanja prema svim narodnim poslanicima, odgovorim na komentare i primedbe.
Ne postoji rešenje ni u Hrvatskoj ni u Mađarskoj koje je retroaktivno.
Ono što je dobra i važna stvar za ovaj zakon, čak i za korisnike kredita, i ovo me slušajte pažljivo, važno mi je, za korisnike kredita gde je hipoteka naplaćena, ali i dalje se kredit nije vratio, na njih se takođe primenjuje zakon.
Dakle, tražili smo mogućnost da pokrijemo sve one koji su na bilo koji način vezani za kredit u švajcarskim francima, čak i ako je hipoteka naplaćena, pa ostalo još nešto da se plati, pa i u neka druga sredstva obezbeđenja, menica itd, da se i na njih primeni ovaj zakon.
Ali, ono što je retroaktivno, odnosno ono što se desilo u prošlosti, ako vi imate neku ideju kako biste to rešili, vrlo rado bih čuo. Nismo našli ni u drugim uporednim pravima nikakav primer tako nečega, ni u Mađarskoj ni u Hrvatskoj.

Zahvaljujem.

Izvolite.

Imam pravo na repliku.

Dakle, vaša vlast nastavlja da isplaćuje praunucima, čukununucima nekadašnjih bogataša imovinu koju su im zaplenili komunisti, iako je ta imovina uglavnom sticana kao što i danas tajkuni stiču.

Dakle, tu želite da budete maksimalno pravični, pa još preterujete, pa pravičnost pretvarate u nepravdu, a ovde gde se juče desio slučaj da je čovek uzeo kredit u švajcarcima, kupio stan, npr. uzeo 50.000 evra, kupio stan, nije mogao na vreme da otplaćuje zbog povećanih kamata, stan mu oduzet, prodat za bagatelu, pa mu ostalo još 30.000 da plati. Da čovek poludi. Znači, tu ne možete ništa da rešite, ali praunucima nekadašnjih bogataša koji su prodavali srpskoj vojsci u vreme Prvog svetskog rata brašno pomešano sa peskom da dobiju na težini, njima vraćate imovinu, jer im je nepravedno oduzeta.

Pa nemojte, to je bila istorijska kataklizma kada su komunisti došli na vlast. Ne bi trebalo ništa vraćati čukununucima. Reći upropastili su, uništili su sve, ojadili su narod, streljali su 200.000 građana Srbije, i šta sad, ne možemo mrtve vratiti u život, pa ne možemo ni imovinu čukununucima onih koji su bili bogati. A, ovde kažete – ne možemo retroaktivno. Ma, možete i morate, jer je ovo zlo koje se desilo nedavno. Ovo zlo je još aktuelno. Ovo zlo nije zastarilo.

Vraćanje imovine čukununucima nekadašnjih bogataša odavno je zastarilo, pa se ipak vraća, a ovo još nije zastarelo, aktuelno je.

Hvala.
Reč ima ministar Siniša Mali.

Hvala lepo, uvaženi poslanici.
Ja mislim da sam odgovorio, ponoviću još jedanput. Gledali smo maksimalno da obuhvatimo prvo sve korisnike kredita, a čak i one kojima je, malopre ste iskoristili taj primer, naplaćena hipoteka, ali i dalje je ostao dug. Na te korisnike kredita se takođe primenjuje ovaj zakon, što mislim da je za njih veoma dobro i, kažem, pokazuje koliko smo želeli da ceo obuhvat zakona proširimo na maksimalno mogući nivo.
Po pitanju ovog drugog zakona, pretpostavljam da govorite o Zakonu o restituciji, ali nemam stvarno šta da vam dodam oko tih brašna, peska itd. Hvala.

Čekajte, čekajte polako.

(Narodni poslanici Vojislav Šešelj i Marija Obradović međusobno polemišu.)

Molim narodne poslanike da se umire, svi će dobiti reč, nemojte da dobacujete jedni drugima. Dajte da nastavimo u ovakvoj atmosferi, u ovoj dobroj diskusiji koju smo imali do sada. Da li može tako, dr Šešelj?

(Vojislav Šešelj: Kako da ne, ja sam uvek konstruktivan.)

Izvolite, imate pravo na repliku.

Reč ima narodni poslanik dr. Vojislav Šešelj.

Uzimate kredit i potpisujete ugovor na hipoteku. Stan vam je pod hipotekom. Jeste li vi pravnik, ministre? Ekonomista, jel tako? Evo ja kao pravnik rezonujem. Hipoteka. Ima li ovde pravnika? Ima. Da li hipoteka mora da pokrije kompletan iznos duga? Uzima se čak i veća vrednost hipoteke kada je u pitanju dug, a nigde nema da neko prihvati da hipoteka bude manja od duga i onda, kada se realizuje dug, uzme se imovina koja je pod hipotekom. Vrednost imovine pod hipotekom ne može post festum da se izračunava na osnovu onoga što je ta imovina postigla trenutno na tržištu. To je takođe problem koji se nama dešava.

Znači, čovek je dao u hipoteku stan, pa mu je oduzet taj stan na ime hipoteke, a onda je još uvek dužan. Ne može. Hipoteka mora da pokrije vrednost duga i gotovo. Evo, Martinović je pravnik on to zna. Ima još pravnika tu među vama. Evo, čak i Čeda kaže da sam u pravu, mada on ne zna ništa.

Dakle, ljudi vodite o tome računa. Kako je moguće posle naplate hipoteke da još budem dužan? Dokle ću biti dužan, do kraja života? Čovek umre, pa i dalje je dužan. Ne može to. Ne može to. Kada se naplati hipoteka, gotovo je. Ko te terao da prihvatiš da hipoteka bude dovoljna garancija za isplatu duga.

Hvala, dr Šešelj.
Javlja se za reč Neđo Jovanović. Izvolite, kolega Jovanoviću.
(Čedomir Jovanović: Ja sam se javio.)
Javite se ponovo.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Poštovani ministri sa svojim saradnicima, u ime poslaničke grupe SPS kao ovlašćeni predstavnik ja ću odmah zauzeti stav da će naša poslanička grupa podržati predložene tekstove zakona. Nesumnjivo je da najveću aktuelnost od ovih zakonskih predloga zavređuje prvi zakon koji je u ovom sazivu naveden, a to je Zakon o konverziji ugovora o kreditima koji su indeksirani u švajcarskim francima.

Ovde smo čuli dosta polemika između ministra i narodnih poslanika u vezi svega onoga što podrazumeva, sa jedne strane, posledice konverzije o kojoj ste, uvaženi ministre, pričali, a sa druge strane opterećenja države i budžeta koji nesumnjivo postoji.

Zamoliću vas da se samo jedan stav, koji ovde očigledno nije istaknut bude, ako ništa drugo, sa pažnjom razmotri. Radi se o sledećem.

Ugovor o kreditu, kao i svaki ugovor, podrazumeva autonomiju volja i saglasnost autonomije volja ugovornih strana. U konkretnom slučaju to je autonomija volja koju su ispoljili korisnik kredita, sa jedne strane, i banka kao davalac kredita, sa druge strane. Dakle, te volje za zaključenjem ugovora su slobodno date.

Problem postoji ukoliko postoje mane volje, a šta su mane volje? Da je jedna od ugovornih strana dovedena u zabludu, da je bila pod prevarom ili pod pretnjom. Zbog toga imamo sudske sporove. Kako se to manifestuje na banke? Ukoliko su banke prikrile bilo koju činjenicu koja je značajna za realizaciju ugovora i na taj način dovela u nepovoljni položaj ugovorača, a to je korisnik kredita, onda se radi o manama volje. Da budemo potpuno iskreni i otvoreni, zbog toga je u Srbiji vođen veliki broj sudskih postupaka, veliki broj sporova.

Podsetiću vas samo da je Vrhovni kasacioni sud, ne samo sada, kada je doneo, po meni, jedan potpuno ispravan stav početkom aprila, i pre toga je Vrhovni kasacioni sud zauzimao stav kada je rekao – ukoliko banke u ugovoru nisu iskazale troškove kredita, onda su dovele u nepovoljan položaj korisnika kredita ni za to treba da odgovaraju, jer je ta ugovorna odredba, očigledno, prevarnog karaktera ili je pravna priroda te ugovorne odredbe takva da namerno dovede u zabludu korisnika kredita, i to ne možemo da dovodimo u sumnju, uvaženi ministre.

Sa druge strane, hajde da se stavimo u poziciju korisnika kredita. Ne želim da budem subjektivan zato što sam ja jedan od korisnika kredita, i to dugogodišnjeg kredita, ali hajde da posmatramo pravnu prirodu korisnika kredita. Korisnik kredita je dao založnu izjavu slobodno izraženom voljom. Kako bi se to prostim narodnim jezikom reklo – niko ga nije terao da založnu izjavu da tako što će kao sredstvo obezbeđenja ponuditi da se njegova nepokretna imovina, njegova nepokretnost založi i na taj način obezbedi iznos kredita. Ne možemo tada, ni u kom slučaju, smatrati da je neko oštećen. Kako može biti oštećen ako je slobodno izrazio volju da svoju kuću, svoj stan, svoju nepokretnu imovinu zalaže? Naprotiv, nema oštećenja, nema prevare.

Sa druge strane, da li je onaj ko je korisnik kredita, u vreme potpisivanja ugovora, mogao da zna, ja neću sada da kažem kao pravnik znao, nego da li je mogao da zna za određene rizike koje taj ugovorni odnos snosi i za određene posledice koje će on da nosi? Mogao je da zna. Zašto je mogao da zna? Nije nama prvi put u Srbiji da ulazimo u ovakvu situaciju.

Imali smo mi, uvaženi ministre, i staru deviznu štednju, imali smo probleme davno i sa „Dafiment bankom“ i mnogim bankama. Šta to znači? To znači da jedna svest građana o ulasku u kreditni aranžman mora da postoji. Ako je tako, a sigurno je da je tako, onda se postavlja pitanje – kako naći balans? Sa jedne strane banke koje su u ne malom broju slučajeva, govorim iz profesionalnog iskustva, namerno dovodile u nepovoljnu poziciju korisnike kredita tako što su prikrivale određene činjenice i elemente ugovornog odnosa od korisnika kredita i, sa druge strane, da li je korisnik kredita savestan ili nije. On je savestan ukoliko stvarno nije znao i nije mogao da zna za neke stvari koje se vezuju za moguće posledice kreditnog aranžmana, ali šta ako je mogao da zna i da sazna na drugi način? Onda on nije savestan. Mislim da ste onda istupili, po mom rezonovanju, kompromisno da bi zadovoljili interese i jedne i druge strane.

Nadam se da se nećete naljutiti ako nešto kažem kao pravnik, advokat. Striktno sam za primenu stava Vrhovnog kasacionog suda koji je nedvosmisleno jasno istakao da je valutna klauzula indeksirana u švajcarskim francima ništava, a pod uslovom da se na isti način banka zadužila. Sudovi bi taj stav ili primenjivali, tako što bi donosili presude koje nesumnjivo štite korisnike kredita, i to ne bi bio prvi put, i na taj način bi jedna ustrojena sudska praksa bila nastavljena. Ja jesam za to zato što sam na strani korisnika kredita i prvi put javno govorim, iznosim subjektivan stav da je moj profesionalni pristup takav da korisnici kredita moraju biti daleko više zaštićeni.

Da ostavimo po strani i njihovu savesnost i nesavesnost, u konkretnom slučaju je stav Vrhovnog kasacionog suda, uvaženi ministre, implicitno trebao da se primeni. Uvek ima ono - ali, nažalost uvek ima ono - ali, šta ukoliko bi te presude, koje bi se donosile na osnovu stava Vrhovnog kasacionog suda, opteretile previše banke, koje bi možda uskratile mogućnost da se naša privreda servisira na način kako se servisira preko, takođe, ugovora o kreditu, aranžmana, na koji način određena privredna društva, ne malog značaja za privredu Srbije, ulaze u poslovne, odnosno kreditne odnose sa bankama. To je već drugi problem koji predstavlja drugu stranu vage, odnosno onaj drugi tas o kome treba da razmišljamo.

Da li treba onda rasterati banke? Da li treba okosnicu privrede, koja je u postupku tranzicije i reformskih procesa u Srbiji, jako je značajno, da li na taj način treba ući u rizik? To već kao građanin, a ne kao profesionalac i pravnik, mogu da kažem - ne treba i onda je dobro što je došlo do ove situacije. Dobro je da se nekakav kompromis našao.

Međutim, uvaženi ministre, moram da vam skrenem pažnju na tri činjenice koje morate da imate u vidu. Prva je povreda načela zabrane diskriminacije. Ponoviću, povreda načela zabrane diskriminacije. Druga činjenica, koju takođe bi trebalo da imate u vidu, jeste ustrojena sudska praksa. Kako će se sudovi ponašati u ovim situacijama. Treća činjenica, koju takođe treba da imate u vidu u ovakvim situacijama, jeste finansijske, a ne pravne prirode, a to je da li će se otvoriti vrata novom prekomernom zaduživanju na teret budžeta Republike Srbije.

Ove tri činjenice su jako, jako važne. Prva činjenica, na kojoj sam ukazao načelo zabrane diskriminacije, ukazuje na sledeći - ako imam stan od 350 kvadrata, luksuzan stan, vi imate garsonjeru od 25 kvadrata u ovoj situaciji kako je sada predviđeno Predlogom zakona, daleko ste vi pod većim teretom vi kao vlasnik stana daleko manje kvadrature od mene. Zašto? Zbog toga što poreski obveznici preuzimaju obavezu koju moraju da preuzmu ovim predloženim tekstom zakona.

Dalje, slažem se sa vama potpuno da ste se potrudili i jeste uspeli, i to je dobro što ste uradili i pohvalno je u svakom pogledu, da obuhvatite što veći broj onih koji su se kreditno zadužili, a malopre, podsetite me ako grešim ili me ispravite, njih je preko 15.785, čini mi se da je to tačan broj. Onda ovih 15.785 su ušli u zakonsku regulativu i oni su obuhvaćeni nesumnjivo ovim Predlogom zakona, za koji sam siguran da ćemo usvojiti, ali nisu i oni koji su već izmirili obavezu pod izuzetno nepovoljnim uslovima, a izuzetno nepovoljni uslovi su bili pre godinu, dve, tri, pet, 12, kao nasleđeni problem na koji ste ukazali, a opravdano ste ukazali da se radi o nasleđenom problemu. To nije sporno.

Postavlja se pitanje - da li će onda oni zbog toga što su na neki način diskriminisani i ušli u povredu zabrane diskriminacije, da li će tražiti naknadu štete? Da li će oni podneti tužbu, postavlja se pitanje - protiv koga, da se nadoknadi šteta zato što su oni isplatili kredit u visini koja je desetostruko veća ili možda manje u odnosu na ove koji će biti obuhvaćeni ovim zakonskim predlogom?

Dalje, ona druga činjenica, na koju sam ukazao, se odnosi na sudsku praksu. Sudovi već su zauzeli stavove i to nije problem. Sada se postavlja pitanje reakcije pravosuđa u odnosu na tekst zakona koji implicitno mora da se primeni. Ja tu nemam problem. Primeniće se zakon u meri gde mora da se primeni. Prekinuće se parnični postupci, odložiće se postupci izvršenja itd, ali ostaje onaj problem podnošenja tužbi od ranijih korisnika kredita koji su svoje obaveze izmirili.

Uvaženi ministre, ono što bih na samom kraju kada je u pitanju ovaj zakon još nekoliko minuta prokomentarisao je sledeće – između dva zla uvek se bira ono koje je manje, ali ako je težak izbor između dva zla, između dva problema, onda se pravi kompromis, pa se traži rešenje koje će zadovoljiti i jedno i drugo, a to je da i jedno i drugo zlo nestane ili da bude što manje, odnosno što manje opasno.

U konkretnoj situaciji upravo govorim, ponavljam po treći, peti put, nije važno, kao građanin, a ne profesionalno, ovde je očigledno da smo ta dva problema, ta dva zla pokušali da umanjimo, da smanjimo potencijalne opasnosti upravo iznalaženjem ovog kompromisnog rešenja.

Ono što bih želeo da verujem i verujem da ste i vi na istoj dimenziji razmišljanja kao ja, da će ovaj zakon dati pozitivne efekte, ali da ćemo najverovatnije u dogledno vreme kada osetimo prave posledice ovog zakona verovatno pristupiti izmenama i dopunama kako bi došli do još jednog boljeg i kvalitetnijeg rešenja.

Ovo je sada rešenje koje je iznuđeno, koje mora da bude ovakvo kakvo jeste i ja nemam nijedan jedini razlog da sumnjam da je ovo nužda koja jednostavno mora da se prihvati hteli mi ili ne i za to imate podršku. Oko toga nećemo praviti bilo kakve polemike, niti ja imam razloga da osporavam nešto što je jednostavno iznuđeno i što mora da se uradi. Toliko o zakonu koji se odnosi na vaš resor.

Kada je u pitanju zakon koji se vezuje sa resor uvažene ministarke Zorane Mihajlović, a tu je Aleksandra, što mi je jako drago, jer uvek na ovim sednicama konstruktivno polemišemo, ja sada, draga Aleksandra, moram da pohvalim ove izmene. Do sada sam stalno kritikovao, što vam je dobro poznato i nisam se libio tih kritika, niti moja poslanička grupa je ikada imala problem da kritikuje i iznese onako kako jeste i drago mi je da ste tu kritiku i uvažavali i da smo zajednički iznalazili rešenja koja podrazumevaju što kvalitetniji zakon.

Sada ću se osvrnuti samo na jedan deo teksta Zakona o planiranju i izgradnji, pa ću vas zamoliti da to prenesete uvaženoj ministarki i eventualno kasnije, kada budemo raspravljali o amandmanima, da možda otklonimo određene nejasnoće.

Ponovo ću postaviti pitanje, uvažena Aleksandra, da je ovo možda peti, šesti, sedmi put, ne znam ni sam, da postavljam pitanje koje se odnosi na instituciju zemljišta za redovnu upotrebu objekta. Zašto? I dalje smo u problemu i taj problem nikako da otklonimo, da li vaše ministarstvo ili neko drugo ministarstvo koje je nadležno za ovo, da ovaj institut zemljišta za redovnu upotrebu objekta imamo u dva zakona, u Zakonu o osnovama svojinsko pravnih odnosa i u vašem zakonu, Zakonu o planiranju i izgradnji.

Imate problem i dalje oko površine zemljišta za redovnu upotrebu objekta, ali ne govorim problem u upravnim postupcima, ne govorim problem u upravnim stvarima, govorim problem u sudskoj praksi zato što sudovi moraju, hteli ili ne hteli, kada procene da je površina zemljišta za redovnu upotrebu objekta mala u odnosu na ono što redovna upotreba objekta suštinski podrazumeva, onda se primenjuju neposredno odredbe Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, član 24. do člana 26. gde se ta površina značajno povećava.

U Zakonu o planiranju i izgradnji nemamo definisan pristup ovom problemu na pravi način. Ostale su nejasnoće i mislim da bi tu mogli da poradimo da se to bolje definiše. Zašto ovo govorim? U sudskoj praksi se pojavio jedan problem kada, mislim da sam ga čak prošli put istakao, ali nije suvišno da ga istaknem još jednom, a to je problem velikih objekata kao što je recimo autobuska stanica. Zemljište za redovnu upotrebu objekta kod takvih objekata velikog kapaciteta, velikih gabarita, multifunkcionalnih itd. podrazumeva značajno veću površinu zemljišta za redovnu upotrebnu objekata. Ako ništa drugo, onda za manevrisanje autobusa, za parkirališta, za ulazak, izlazak itd.

Zakonom o planiranju i izgradnji nismo na jasan način predvideli mogućnost da i to pitanje rešimo tako da u sudskoj praksi ne izaziva dilemu, da ne izaziva dilemu, jer može da izazove dilemu i onda imamo nešto što će da rešava sud, odnosno što će sudska praksa kao ustrojena konačno definisati.

Zato vas molim da o tom pitanju se ponovo razmisli i na kraju, na samom kraju, pohvaljujem ono što ste definisali upravo u članu 70. Zakona o planiranju i izgradnji, kada se radi o prodaji po tržišnim kriterijumima, jako dobro rešenje koje ja pozdravljam jer je konačno postavljeno onako kako treba. Ja vam se zahvaljujem. Svako dobro vam želim i naravno podržaćemo ovaj tekst zakona.