Poštovana predsednice, poštovana ministarko i gosti, poštovani narodni poslanici, krivično pravo ima za cilj zaštitu najvažnijih vrednosti i dobara jednog društva. Kao takvo, ono mora da prati pojave u društvu i da bude tako podešeno da izvršava i funkciju suzbijanja vršenja krivičnih dela, ali i da deluje preventivno, da se pravednom osudom pošalje poruka potencijalnim učiniocima krivičnih dela, da ni ne pokušavaju da ih učine.

Kao što je poznato, naša država je, prateći evropske trendove, već odavno ukinula smrtnu kaznu kao najtežu sankciju za najteža krivična dela.

Ona je zamenjena uvođenjem mogućnosti za veći zakonski maksimum zatvorske kazne od po 20, a zatim i od 30 i 40 godina. Međutim, od uvođenja tih izmena prošlo je već skoro dve decenije pa i više.

Praksa je pokazala da pojedini počinioci, čak ni posle višedecenijskog lišenja slobode ne prezaju da odmah nakon odsluženja kazne ponove ranija krivična dela, odnosno da se radi o potpuno asocijativnim pojedincima na koje ni krivično-pravne ni moralne norme nemaju uticaja a da pravni sistem za takve slučajeve nema adekvatnog odgovora.

Mišljenja sam da se upravo ovim izmenama i dopunama nekoliko zakona iz oblasti krivičnog prava, dolazi do adekvatnije mogućnosti da se sudski sistem izbori sa različitim oblicima krivičnih dela i socijalno patoloških pojava u društvu.

Svakako centralno mesto u današnjem paketu predloženih rešenja imaju izmene i dopune Krivičnog zakonika. Njima se otvara mogućnost da se u slučaju određenog broja najtežih krivičnih dela počiniocima izrekne i kazna doživotnog zatvora.

O ovome je već bilo dosta reči i vođene su brojne debate kako među poslanicima pravne struke, tako i među običnim građanima. Mislim da su ispravne namere uvođenja doživotnog zatvora za najteže oblike krivičnih dela prema deci koja su kao krajnju imali smrtnu posledicu.

Međutim, svi smo svedoci da su pored dece kao najranjivije društvene grupe u poslednje vreme i stara lica sve češće žrtve najbrutalnijih zločina počinjenih iz najprizemnijih motiva, a najtužnije je od svega što se neretko radi o nasilju dece nad roditeljima.

Kao što smatramo da nema opravdanja za monstruozne zločine nad decom i da počinitelji takvih dela treba da trajno budu izopšteni iz društva i do kraja života ispaštaju za sva zlodela, takođe smatramo da iste principe treba usvojiti i kada su u pitanju stara i nemoćna lica koja to nikako nisu zaslužila u poznim godinama života.

U tom smislu, poslanička grupa PUPS-a je podnela nekoliko amandmana kojima bi se tekst predloženih izmena dopunio u ovom pravcu i očekujemo da, ako se već ne usvoje sada, ove ideje budu uzete u razmatranje u nekom narednom periodu.

S druge strane, mislim da je uvođenjem doživotne zatvorske kazne, učinjeno na jedan odmeren način da se nije išlo u jednu preteranu represiju njenim uvođenjem u prevelikom broju krivičnih dela, a da je uvedeno pravilo da se ona ne može izreći ako postoje osnovi za oslobođenje od kazne ili za njeno ublažavanje.

Pored ove ključne izmene kod pojedinih krivičnih dela, povišene su kazne za, tu bih posebno istakla, ona krivična dela koja se odnose na opojne droge, jer sam mišljenja da su u borbi protiv ove pošasti, koja uništava ljudske živote, dozvoljena apsolutno sva legitimna sredstva, pa tako i znatno strožije kažnjavanje počinitelja u vezi sa ovim krivičnim delom.

Strožije kažnjavanje predviđeno je i u slučajevima višestrukog povrata i mislim da je i to jedno rešenje koje je na mestu, jer ako se za jedno učinjeno krivično delo uvek može naći makar i verbalni izgovor, kada se to sa činjenjem umišljaja ponavlja više puta, tu više nema nikakvog opravdanja i takvi pojedinci moraju biti odstranjeni iz društva na duži vremenski period.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poslanička grupa PUPS-a smatra da su predložena zakonska rešenja u interesu zaštite na jednoj strani najugroženijih društvenih grupa, a na drugoj pravde i slobode svih nas građana i stoga će u danu za glasanje dati svoju podršku za usvajanje svih zakona iz ovog seta zakona. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima poslanik Branimir Jovanović.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovana ministarko, predstavnici Vlade, koleginice i kolege, izmene i dopune Krivičnog zakonika koje je izazvalo najveću pažnju u javnosti odnosi se zapravo na ona krivična dela, na najteža krivična dela za koje je sada predviđena kazna zatvora doživotno, a za koje je do sada bilo predviđeno od 30 do 40 godina.

Svaki zločin koji svojom okrutnošću šokira javnost izazove uvek takvu reakciju da se često zapitamo da li je maksimalna kazna zatvora od 40 godina dovoljno stroga. Znamo da je radna grupa Ministarstva pravde još pre četiri godine razmatrala mogućnost uvođenja doživotnog zatvora i zaista tada su bila podeljena mišljenja stručne javnosti i burne reakcije u stavovima onih koji su bili za i protiv ovakve odluke.

Nažalost, u prethodnih nekoliko godina dogodilo se nekoliko surovih ubistava, pre svega dece, nemoćnih osoba i žena. Tako je i potekla inicijativa koju je zvanično podržalo 160 hiljada građana Srbije da se uvede doživotna kazna zatvora.

Skoro u svim evropskim državama propisana je doživotna kazna zatvora i ona je uvedena uglavnom kao zamena za smrtnu kaznu koja je brisana iz svih krivičnih zakona država koje su članice Saveta Evrope.

Stepen represivnosti krivičnih sankcija može biti različit. On može ići od sudske opomene, pa do smrtne kazne. Najviše polemike i najviše rasprave baš je bilo oko smrtne kazne koja je kod nas ukinuta pre 17 godina i zamenjena je maksimalnom kaznom zatvora od 40 godina.

Ova izmena i dopuna zakona podrazumeva sada kaznu doživotnog zatvora i on treba da ima za cilj da se ostvari pravednost i srazmernost između učinjenog dela i težine krivične sankcije.

Navešću dva primera i reći ću za prvi primer da je najduža zatvorska kazna izrečena u Španiji 1972. godine kada je dvadesetdvogodišnji mladić osuđen na 384.912 godina zatvora zbog krivičnog dela prevare jer nije isporučio 40 hiljada pisama.

Drugi, takođe, drastičan primer dolazi iz SAD, gde je Džejms Holms iz Aurore osuđen na 12 doživotnih kazni zatvora i 3.318 godina zatvora, bez mogućnosti pomilovanja, jer je 2012. godine u bioskopu tokom projekcije filma ubio 12 ljudi i ranio 70 ljudi. Sudija koji je izrekao presudu rekao je, citiram: „Optuženi nije zaslužio sažaljenje. Namera suda je bila da optuženi nikada više ne izađe na slobodu i u društvo“.

Ove primere naveo sam zbog toga da pokažem da i naše društvo ne treba da pokaže toleranciju prema počiniocima najtežih krivičnih prestupa, ali kaznu doživotnog zatvora ne posmatram samo kao retribuciju, ona treba da ima i svrhu prevencije, odnosno sama činjenica da postoji kazna doživotnog zatvora u našem zakonodavstvu treba da odvrati potencijalnog počinioca da izvrši određeno nedelo.

Takođe, ova vrsta kazne mislim da učvršćuje i poverenje građana u pravni poredak. Ako uporedimo praksu drugih zemalja videćemo da su neka zakonodavstva prilično rigorozna, kao što je, recimo, slučaj u Kanadi gde se doživotna kazna zatvora može izreći čak i za saobraćajne delikte.

Sa druge strane, najblaže zakonodavstvo je u Norveškoj i navešću slučaj gde je Anders Brejvik osuđen na 21 godinu zatvora, iako je pri tome ubio 77 ljudi.

Naša zemlja je potpisnik Konvencije o ljudskim pravima i dobro je što smo sledili praksu Evropskog suda i što postoji mogućnost uslovnog otpusta za osuđenike koji su osuđeni na kaznu doživotnog zatvora, naravno u onim slučajevima gde je to propisano zakonom.

Navešću da ovo nije obaveza, već samo mogućnost, odnosno svaki osuđenik koji je osuđen na doživotni zatvor ima mogućnost da posle 27 godina uputi molbu, a na sudu je da odluči da li će tu molbu prihvatiti ili neće prihvatiti. I malo je zemalja koje su propisale doživotni zatvor bez prava na pomilovanje i uslovni otpust, i to je svega pet zemalja u Evropi. To su Vels, Holandija, Slovačka, Bugarska i Engleska.

Član 344a predloženog zakona podrazumeva i strože kazne za izgrednike na sportskim događajima. Kao veliki ljubitelj sporta moram da se osvrnem na ovo. Decenijama unazad je pogoršana bezbednosna situacija na našim stadionima i u halama. I zato opravdavam oštriju kaznenu politiku prema izgrednicima na sportskim događajima. Tribine su mesto za navijače, ne za huligane i zato i treba da se obračunamo sa huliganima. Sportisti najbolje predstavljaju našu državu u svetu i moramo zbog toga upravo da stvorimo uslove da sportski događaji protiču bez incidenata.

Često se nakon važnih sportskih događaja više priča o incidentima i o izgrednicima, a ne o samom rezultatu ili o igri. Kao primer navešću večite derbije u fudbalu i u košarci, a u poslednje vreme videli smo da se o tome pričalo i o finalu ABA lige, što je samo naškodilo reputacije naše domaće košarke.

Na dnevnom redu je i Zakon o sprečavanju korupcije i smatram da postoji potreba da se određen broj odredbi precizira i da se pojasni, a koji se odnosi na sadašnji zakon, koji se odnosi na Agenciju za borbu protiv korupcije, a na buduću Agenciju za sprečavanje korupcije. Smatram da je važno da uspostavimo jedan institucionalni okvir i da takav sistem daje dugoročne rezultate u suzbijanju korupcije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš. Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovana gospođo ministar, narodni poslanici, u setu zakona iz prvog pretresa izuzetno važnim smatram Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i rekla bih nekoliko rečenica o tom predlogu. O svim predlozima zakona iz ovog seta govorio je predstavnik poslaničke grupe SPS Neđo Jovanović i on je potvrdio pozitivan odnos naše poslaničke grupe prema svim predloženim zakonima u ovom setu.

Međutim, kada je reč o samom ovom zakonu, prosto osećam potrebu da se na određen način priključim diskusiji koja je već u toku današnjeg dana na neki način izložena ovde, ali istovremeno i da kažem neki svoj lični odnos prema ovom velikom, inače društvenom problemu i značaju samog ovog zakona.

U našem pravosudnom sistemu već odavno nema smrtne kazne za najteža krivična dela. Kod ovakvog rešenja išlo se jednom logikom usklađivanja našeg zakona sa rasprostranjenom evropskom regulativom, kao i za humanizovanjem represivnih mera.

Na određen način možemo razumeti jednu takvu tendenciju i jednu demokratizaciju i relaksaciju samog pravosudnog sistema. Samo mali broj država je zadržao u Evropi smrtnu kaznu. Ona je zamenjena dugotrajnom vremenskom kaznom, obično na 30 do 40 godina, što je i kod nas primenjeno.

Međutim, u životu se srećemo i sa raznim krivičnim delima koji su ekstremni po svojoj surovosti koja dovode i do smrtnog ishoda na najbrutalniji način. Najproblematičnije je to kada se nasilje izvrši nad slabim i nezaštićenim licima koja se sama od nasilnika nikako nisu mogla odbraniti. U pitanju su deca, maloletna lica, trudnice, nemoćna lica.

Ističem još jednom, mada je to ovde već rečeno, da je Fondacija "Tijana Jurić" još 9. novembra 2017. godine Narodnoj skupštini podnela inicijativu za izmene i dopune Krivičnog zakona, koji je već do tada svojim potpisima podržalo blizu 160.000 lica. Ova brojnost ukazuje da su građani u velikoj meri nezadovoljni bili Krivičnim zakonom, visinom kazne koje se izriču za najteža krivična dela izvršena nad nemoćnim licima, a ishodovala su smrtni ishod.

Mora se imati, takođe, u vidu da je još 2015. godine pri Ministarstvu pravde formirana stalna profesionalna grupa koja se bavila razmatranjem uvođenja doživotne kazne koja bi zamenila sada najtežu važeću kaznu zatvora od 30 do 40 godina trajanja.

Povodom ovog predloga poznato je da se u velikoj meri uzburkala stručna javnost, demokratska javnost, pojavila su se različita mišljenja koja su bila protiv ove najteže represivne mere. Stručnjaci su, kao i mnogi drugi, videli nehumanost nad izvršiteljima nasilja i ubistvima dece, nemoćnih i slabijih od njih, ali građani su bili zgroženi izvršenjem najtežih krivičnih dela, surovim ubistvima nejakih, a naročito još ako su izvršeni u povratu.

Postavilo se pitanje - kako zaštititi decu, kako zaštiti trudnice i slabe, odnosno nasilnike odvratiti od nasilja? Najbolji odgovor ove mere su u stvari predložene promene. Kazna doživotnog zatvora treba u potpunosti da zameni postojeću najtežu kaznu, i to za teško ubistvo, silovanje, obljubu nad nemoćnim licem i obljubu nad detetom.

Ja se sa tim slažem, jer odakle pravo nasilniku za izvršeno najbrutalnije nasilje onog ko slabijeg muči, iživljava se nad njim i najzad ga ubije, a da kasnije ne bude adekvatno kažnjen, da očekuje razumevanje ili samilost. Svrha kažnjavanja treba da bude ostvarivanje pravednosti i srazmernosti između učinjenog dela i težine kazne, ali ona mora da ima i svrhu odvraćanja za izvršenjem najtežih krivičnih dela, pri tome se i dalje zadržao obazriv, humani odnos. Međutim, on mora da iskaže i stav države, koji mora da bude jasan, precizan i prilično upozoravajući, ali u svakom slučaju, da bude u skladu sa procesima koji se događaju u društvu, kao i na koncu, sa mišljenjem javnosti i građana koji su zaplašeni najtežim krivičnim delima.

Imajući u vidu težinu ove kazne, kao i njenu izuzetnost, predviđena su i neka njena ograničenja, a to su u pitanju samo najteža krivična dela, ali se ne mora izricati licima mlađim od 21 godine, kao što je zakon predvideo.

Naime, ovde se u predloženom zakonu predviđa da se na kratko počiniocu najtežeg krivičnog dela mlađem od 21 godine ne mora izreći ova krivična mera. Težina krivičnog dela je najgora, najsurovija, ubijeno lice nije imalo mogućnost za nadu, nije imalo šansu ni na kakav život. U predlogu zakona imalo se u vidu da odnos prema mlađim licima mora da bude blaži u uverenju da je reč o mladoj osobi koja može proći resocijalizaciju i sa nadom da se može naći na dobrom putu, živeći u slobodi.

To mogu da razumem. Mogu da razumem i da mladi čovek može da se izmeni, da može da ima budućnost i zato mu se pruža šansa, ali se pitam zašto šansu nije imala žrtva i da li je to onda u skladu sa težinom izvršenog nedela?

Zatim, kada je reč o merama u odnosu na koje se ne može izreći kazna doživotnog zatvora, predlog zakona je predvideo da ona može da bude predviđena za slučajeve teškog zločina, a kada postoji zakonski okvir za ublažavanje kazne ili oslobađanje, što ukazuje na fleksibilniji odnos, jedan pristup da tamo gde postoji mogućnost ublažavanja, ova najteža mera ne bude primenjena. To je, kako je zakon predvideo, prekoračenje granica nužne odbrane u pokušaju, bitna smanjena uračunljivost, dobrovoljni odustanak itd. Naravno, s tim u vezi, predviđen je različit uslovni otpust kod primene doživotne kazne, koji je nešto povećan u odnosu na ranije predviđenu meru, ne nešto drastično, ali ipak jeste povećan i on je na neki način i upozoravajući.

Uz novu meru doživotni zatvor uveden je jedan novi institut, a to je mogućnost opoziva, odnosno uslovnog otpusta, i to se može smatrati na neki način i ublažavanjem ove najteže mere. Zašto ovo naglašavam? Po mom mišljenju, za surove ubice postoji i dalje, uslovno rečeno, pomilovanje, mogućnost samilost ili mogućnost razumevanja, te uslovni otpust posle nekih godina provedenih u zatvoru daje novu šansu. Za ubijene pomilovanja nije bilo, nije bilo ni milosti kod izvršenja krivičnog dela i kakav mora biti čovek koji najgore napada nedužne i od sebe slabije?

Zato bih rekla, podržavam predlog izmena i dopuna zakona, zalažem se u svakom slučaju za društvo koje će zaštiti nevine i nejake, a posebno decu. Deca u svakom segmentu u krivičnom pravednom sistemu, u sistemu pravne zaštite moraju imati najviši oblik pravne zaštite u svakom pogledu. Kada društvo pokazuje pojačane oblike nasilja ili agresivnosti, kada se te pojave javljaju, prestupnici se moraju oštro kazniti, jer je to dobra forma i odvraćanja od nasilja, odnosno prevencija, ali istovremeno i represija koja ukazuje na novi pravni okvir u državi. Mi svakako težimo da naš sistem što bolje uredimo, da suzbijemo kriminal i nasilje i da život ovde učinimo što bezbednijim.

Ovaj predlog zakona i predloženi set zakona u ovom paketu idu ka ostvarenju jačeg pravosudnog sistema što obezbeđuje veću sigurnost građana u državi i obezbeđuje usklađenost naših zakona sa zakonima EU, ali svakako poštujući sve pojave koje se događaju u društvu i radeći u smislu zaštite građana i obezbeđenja boljeg života. Zato podržavam ove mere koje su predložene, kao i sve predložene pravne zakone iz ovog seta. Hvala.

Poslednji govornik za danas je Jahja Fehratović.

Pošto nismo produžili rad, time ćemo završiti današnju raspravu.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege, kao što je već mnogo puta danas kazano, Tijanin zakon ili izmene i dopune Krivičnog zakonika su jedna od najvažnijih stvari koje ovaj skupštinski saziv ima pred sobom i ne mislim da ima i jednog narodnog poslanika koji ne podržava ovakve izmene i dopune, a čuli ste takođe da će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja svakako zdušno podržati izmene i dopune ovog zakona.

Takođe, na dnevnom redu jeste Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Na ovu diskusiju me je podstakla sama ministarka kada je danas govorila da statistika, da analize suđenja, presuda u našim sudovima preko 50%, čini mi se, jesu uslovne osude itd. Mislim da smo u dilemi, barem kada je u pitanju ukidanje odgovornosti pred Agencijom za borbu protiv korupcije lokalnih organa odlučivanja zato što u suštini na lokalu najvećim delom postoji ta sprega korupcije tužilaštva i sudstva koja dovodi do toga da određeni lokalni funkcioneri godinama iscrpljuju gradske, opštinske budžete, a da za to budu uslovno osuđeni ili skoro nikako ne osuđeni.

Recimo, imamo takvih slučajeva jako puno u Tutinu i Sjenici, čak i dan danas postoje neke krivične prijave koje stoje u tužilaštvima protiv dosta ozbiljnih rukovodilaca lokalnih vlasti. Jedan od dobrih mehanizama bio je upravo ovaj deo kojim se bavila Agencija za borbu protiv korupcije, da se nekako makar nateraju ti lokalni vlastodršci da odgovaraju pred sudovima i da imaju neku vrstu straha i savesti da ukoliko nastave tako brutalno da iskorišćavaju lokalne budžete da će ipak doći do nekakve pravde i osude onoga što su oni radili.

Nažalost, naši sudovi i tužilaštva nisu lišeni tog uticaja i zato ponavljam da je korupcija, čini mi se, na lokalnim nivoima još prisutnija i da na lokalnim nivoima, po meni, možda je trebalo ostaviti da ovo postoji kao posebna odredba, iako to možda komplikuje rad Agencije za borbu protiv korupcije.

Takođe, sve ostale mere koje su date kao važne u podizanju krivične odgovornosti i prevencije su jako dobre, jako važne i doprinose tome da kako, tako naš sistem bude uređeniji. Vrlo je važno da dođe do suštinske implementacije svih ovih zakonskih rešenja.

Ovo govorim iz ličnog iskustva, jer smo nekoliko puta imali priliku pred sudovima videti da su zakonska rešenja u stvari zakonska na papiru, a da mnogo toga zavisi od sudije, od tužioca koji želi da na jedan ili drugi način sprovede tu zakonsku odluku ili je jednostavno zanemari.

Još jednom, zaista apel, jako se puno učinilo od strane Ministarstva pravosuđa, ali da se još više digne pozornost na tužilaštva i sudove u manjim sredinama, lokalnim sredinama, posebno kada je u pitanju sprega korupcije, kriminala i drugih krimogenih elemenata. Po mom mišljenju, zbog toga je možda loše što se ukida da lokalni vlastodršci ili organi vlasti ne bivaju tretirani ovim novim ovlašćenjima Agencije za borbu protiv korupcije. Hvala.

Zahvaljujem.
Ovom diskusijom završavamo današnji rad i nastavljamo sutra u 10.00 časova. Hvala.