Zahvaljujem predsedavajući.

Ne branimo mi svoje opštine, mi upravo, govorimo o vašim opštinama, vi ste na Starom gradu. Gospodin Bastać je napravio problem i manjak od 580 miliona dinara za poslovni prostor na vašoj opštini.

Što se tiče naših opština, kako vi kažete, svako odgovara pred zakonom za ono što je počinio, odnosno nije počinio. Kada je u pitanju Zakon o reviziji i računovodstvu, imamo primere u određenim lokalnim samoupravama, nemojte da pričamo o ljudskim kapacitetima, o mogućnostima da oni zaista rade ovaj posao kako treba. Kada su pitanju finansije, mi imamo agroinžinjere za predsednike opština, imamo lekare, koji zaista slušaju svoje saradnike, koji su tu opštinama dugo godina, načelnici uprava, šefovi za finansije, koji pogrešno knjiže, i dolazimo u situaciju da izveštaj koje dobijamo, finansijski, su pogrešno proknjiženi. On ne zna kao lekar ili kao agroinženjer, kako treba da se knjiži, za to su zaduženi načelnici uprava i šefovi i načelnici finansija u određenoj opštini. I, vi to znate, gospođo Radeta, sigurno.

Znači, o tome govorim. Da, taj predsednik opštine, zbog toga što je pogrešno knjiženo, određeni finansijski izveštaji su u prekršaju. I, to je to, on će da trpi konsekvence što on to ne zna, ne zna da kaže načelnici da nešto nije dobro uradila. Ona može iz nekoliko razloga da to uradi, iz neznanja, ili zato što je na funkciji od prethodnog režima, pa želi to predsedniku to tako da prezentuje ili politički želi da manipuliše sa određenim predsednicima.

Znači, mnogo je tu, kako da kažem, stvari koje treba da sagledate kada je u pitanju opšte vođenje finansija, a pogotovo kada je u pitanju jedna politička ličnost koja treba da vodi neku lokalnu samoupravu. Mnogo je tu opasnosti i izazova koji se kriju za te predsednike opština, ali on je pred zakonom kriv, kako god okrenete, ukoliko Državni revizor utvrdi da nije trošio javne finansije u skladu sa zakonom. On će to da trpi, on će da snosi konsekvence.

Da li je on član SNS, i da li mi tu možemo ili ne možemo da ga štitimo, mi ne možemo nikoga da zaštitimo ko je prekršio zakon, nego, mora da se ponašamo u skladu sa zakonom. Hvala.

Pravo na repliku, koleginica Radeta. Izvolite.

Vi ste koleginice Tomić najbolji primer. Vi ste mašinski inženjer koji je u međuvremenu na Univerzitetu Alfa stekao diplomu magistra pa doktora ekonomije. Znači, nije to problem ako neko hoće nešto da radi.

Druga stvar, ja bih vas molila da nam kažete samo jednu opštinu u Srbiji gde se zadržali načelnika uprave iz neke prethodne vlasti. Nema, ne postoji i vi to dobro znate da ne postoji, da su vaši načelnici uprava, što nama nije problem zato što mi nismo licemeri. Mi kažemo – onaj ko drži vlast mora da drži i poluge vlasti i mi mislimo da načelnik uprave treba da bude iz one stranke koja drži vlast, ali nemojte da se folirate. Budite iskreni.

Kažete, dešava se zato što predsednik ne zna, pa bude pogrešno knjiženo. Ja nijednom nisam pomenula pogrešno knjiženje, čak sam rekla gospodinu Pejoviću da pretpostavljam i oni razlikuju da li je neko greškom uradio, nešto što lako može da se ispravi. Govorila sam o izbegavanju Zakona o javnim nabavkama. To je kriminal, to je korupcija. O tome sam govorila.

Još dve stvari, kažete naša je opština Stari grad. Mi smo koalicioni partner na opštini Stari grad. Ja sad ne znam jedino kako ste vi izvukli to da Stari grad kao opština nije naplatio neke poslovne prostore kada poslovne prostore naplaćuje grad Beograd, ali nije to ono što mi je bitno. Mi smo gospođo Tomić u koaliciji u opštini Požega. Svi vaši pohapšeni radikali u koaliciji, nikom dlaka s glave ne fali, svi časno i pošteno radili svoj posao. Zašto bi se mi sada odricali koalicije u Požegi zato što ste vi tamo imali lopove, lopovi su otišli u zatvor, došli neki novi ljudi i mi normalno funkcionišemo.

Tako da nemojte te stvari nama. Znate, razumemo mi šta su politički govori, ali nekako čini mi se da ovde trebalo ipak pričati o ovim konkretnim stvarima i o ovom što su svi ovi ljudi koji su danas nama posvetili ovde i mi njima vreme o čemu žele da govore. Hvala.

Reč ima Duško Pejović.

Hvala vam predsedavajući.
Nakon ovog obraćanja ispred poslanika SRS, imam potrebu da odgovorim na više postavljenih pitanja, pa ne znam da li sam sve dobro zapisao, ali pokušaću dobro da odgovorim bar za ono što sam zapisao.
Prvo pitanje se odnosi koliko smo mi u stvari nezavisni, ako sam to dobro napisao. Mogu odmah da kažem da prvo, dugo se bavim ovim poslom. Drugo, apsolutno nezavisnosti nigde nema, pa ni u ovim primerima i u ovim poslovima, ali sigurno da relativna nezavisnost je iz mog ugla, odgovarajući na ovo pitanje, na vrlo visokom nivou, ali ne znači da može još biti i bolja.
U kom smislu to želim da kažem? Naveli ste da nama ministarstvo daje odobrenje na finansijski plan, samo mala ispravka, na kadrovski plan. Dakle, daje saglasnost na kadrovski plan. U stvari, da kažemo da se nezavisnost ogleda u organizacionom, funkcionalnom i finansijskom smislu, ali i u pojavnom.
U organizacionom smislu naša institucija je sigurno ostvarila, da kažem, odgovarajući visok stepen nezavisnosti zato što se u Ustavu Republike Srbije, u čl. 92. i 96. spominje ili navodi kao najviši kontroli organ koji samostalno i posebno itd, vrši kontrolu trošenja javnih sredstava.
Što se tiče ovog dela da Ministarstvo finansija nama daje saglasnost na kadrovski plan, to je tačno i to može remetiti određen stepen nezavisnosti. Mi smo to izneli na našem Odboru za finansije, da to nije dobro, ako je potrebno da se daje saglasnost, neka to čini skupštinski odbor koji je nadležan za naš ukupan rad.
Dalje, što se tiče prostora, prostor institucije, a institucija ne samo da ima sedište u Beogradu, nego ima i svoje organizacione jedinice u Novom Sadu, u Nišu i u Kragujevcu, mogu da kažem da nije do kraja adekvatno rešeno pitanje prostora. Kada to kažem, jedino u Novom Sadu je to izvršeno, a u Beogradu imamo sada dve lokacije na kojoj savet i prateći organi u radu službi revizije, sede u jednoj zgradi u Makenzijevoj a u drugoj zgradi u Bulevaru sede svi državni revizori i revizori koji sprovode postupak revizije, što direktno negativno utiče na funkcionisanje i na upravljanje, odnosno na rukovođenje postupcima revizije. Pitanje rešavanja poslovnog prostora je u toku, kako za Beograd, tako i za Niš. Nadam se da ćemo uz postupke i dogovore koji su u toku i obećanja koja imamo od predsednice Vlade, da će nam se adekvatno rešiti pitanje poslovnog prostora kako bi svi u Beogradu mogli biti na jednoj lokaciji i ostvarivati punu funkciju.
Što ste govorili o izmena propisa koje smo mi inicirali, da smo inicirali 34, da je usvojeno 11, samo da napomenem da je ovaj podatak kumulativan. Dakle, iz više godina je ovo sakupljano i to znači da do sada imamo 23 akta koja su inicirana i imamo zaista dobru saradnju sa skupštinskim odborom. Samo da napomenem da je ovaj saziv saveta pre godinu dana, krajem aprila izabran ovde u parlamentu i za ovo vreme zajedničkog delovanja ostvarili smo niz aktivnosti i skoro sam uveren da ćemo i po ovom pitanju ostvariti značajno povećanje analiza ovih akata.
Dalje, govorili ste kakav je odnos izvršne vlasti prema instituciji. Ne mogu da kažem da je negativan odnos izvršne vlasti, mogu samo da kažem da smo svuda primljeni, svuda imamo zahtev za sprovođenje revizije, svuda imamo dostavu dokumenata, imamo davanje odgovora na postavljena pitanja itd. Tako da, po tom pitanju nemamo primedbi. Ono što bismo mogli da kažemo jeste na sprovođenje preporuka. Ovde ste i vi predsednice odbora navodili o preporukama, ja bih samo da napomenem da se posao revizora ne završava sa davanjem ili uručivanjem konačnog revizorskog izveštaja. U stvari, možemo da kažemo da tek postaje postrevizona aktivnost nakon uručivanja konačnog izveštaja, jer u tom izveštaju se subjekt revizije obavezuje da uočene nepravilnosti i nesvrsishodnosti otkloni u datom vremenskom roku.
Ovde imamo jedan određeni problem, što u zakonu nije rečeno koji je to krajnji rok za izvršenje. Rečeno je da je od 30 do 90 dana rok za izvršenje datih preporuka. Međutim, mi iz prakse znamo da je nemoguće da sve preporuke nisu jednako izvršene, nisu sprovodljive. Dakle, za neke se mogu sprovesti, izvršiti u vrlo kratkom vremenskom periodu, a za neke preporuke je potrebno više vremena.
Na primer, i mi kada dajemo ili kada svrstavamo ili razvrstavamo preporuke prema prioritetima, mi o tome vodimo dobro računa zato što se stavimo u ulogu subjekta koji će to sprovoditi, da li je moguće da on u roku od 90 dana to izvrši. Zato svrstavamo te preporuke prema prioritetu, ne prema prioritetu značenja, nego prioritetu roka izvršenja.
Druge vrste preporuka koje se odnose na završni račun, utvrđivanje poslovnog rezultata, na niz sastavljanja izveštaja konsolidovanih, ne mogu se izvršiti, a da se ne sačeka sledeća godina kada su rokovi da se te preporuke izvrše. Tu je potrebno dati taj drugi prioritet od godinu dana. I, treći prioritet je npr. inicijativa za promenu zakona ili inicijative o identifikovanju, evidentiranju, odnosno procenjivanju i evidentiranju imovine. Tu je potrebno više godina, jer ne zavisi samo od subjekta nego zavisi i od drugih državnih organa.
Dakle, napominjem da u našem zakonu nije uređen, nije donesen krajnji rok. Kod nekih drugih država su to tri, četiri godine, a mislim da u nekim sledećim izmenama itd. zakona, bi trebali i ovo pitanje da obuhvatimo.
Što se tiče zarada ili plata, zavisno o kom subjektu je reč, zaista se javljaju kao jedan od ključnih problema. Dakle, plate ili zarade, javne nabavke, to su problemi u većoj ili manjoj meri, ali u većini subjekata kad izvršimo reviziju. Mi smo izvršili reviziju svih lokalnih vlasti, negde jedanput, negde i po dva puta, a negde i tri puta. Mi ćemo prema novom načinu planiranja programa revizije za sledeću godinu imati prioritet tamo gde je veći budžet, veći je rizik da bude nepravilnost, to znači 75% izvršenja u budžetu, da li lokala ili države treba da bude obuhvaćeno programom revizije, što znači da ćemo ove najveće korisnike javnih sredstava imati češće u vršenju revizije.
Drugo, mi smo razdvojili revizije da ne radimo kombinovano finansijsku i pravilnost istovremeno, jer tako gubimo vreme, po šest, sedam meseci ostanemo kod korisnika. To smo odvojili što radimo zasebno. Dakle, finansijsku radimo zasebno, pravilnost zasebno i svrsishodnost zasebno.
Kvalitet te odluke vidimo u tome što revizije finansijskih izveštaja dolaze pred lokalnu Skupštinu, dolaze pred nadzorne odbore, dolaze tamo gde trebaju doći i to roku, zato što mišljenje eksternog revizora je sastavni deo završnog računa, a do sad to nije bio u sastavu završnog računa. Sada će biti i sada ima sve uslove da to bude.
Što se tiče pravilnosti poslovanja, mi nismo i nećemo od sada gledati kompletnu pravilnost, onda na kompletnosti i potpunosti gubimo vreme. Gledaćemo najrizičnije oblasti. Sama činjenica da od 32 lokalne vlasti, 30 je imalo nepravilnost u platama, a 32 u preuzimanju obaveza. Izrada aproprijacije govori da postoji problem, da mi dobro procenjujemo rizik, ali ti iznosi nisu uvek isti, nisu uvek ogromni. Imamo jedinice lokalnih vlasti gde su ti iznosi zaista svedeni i smanjeni na dosta nizak nivo, ali i dalje postoje nepravilnosti. Zaista, u tom smislu, preventivno delujemo kako bi se ispravke vršile u postupku revizije, ako ne u postupku, onda u onom prvom prioritetu do 90 dana datih po zakonu.
Pitanje je bilo da li mi dajemo nalog za vraćanje para. Mi za to nismo ovlašćeni. Mi za to nemamo ovlašćenja. Državna revizorska institucija nije inspekcija. Inspekcije imaju pravo da daju nalog. Mi samo to ocenimo, procenimo i utvrdimo koja je to nepravilnost, koja je njena priroda, koja je veličina, ako je nepravilnost merljiva, i to unesemo u naše izveštaje. Svaki pojedinačni izveštaj ima tu informaciju, a mi danas dajemo samo informaciju koja se odnosi na zbir.
Javni dug. Mi smo pravilno iznosili podatke koje smo utvrdili u Upravi za javni dug, samo dolazi malo do vremenskog nepodudaranja između sadašnjeg podatka i podatka koji se odnosi na pre godinu-dve, zato što je javni dug promenljiva kategorija, kako da se menja od iznosa javnog duga, tako i od BDP-a, tako i od niza drugih okolnosti. Tako da uvek kažemo na koji dan, na koji datum je iznos javnog duga i uvek utvrdimo da je on u padu, ali da je i dalje iznad 45%.
Što se tiče efekata, u smislu koji su efekti našega rada, ako se i dalje ponavljaju nepravilnosti, tu dolazimo do prijava. Već je napomenuto da smo podneli do sada 2.165 prekršajnih prijava, da su 1.222 osuđujuće, da je negde blizu 900 u toku, da je 159 obustava postupka, 73 su date opomene, 18 je oslobađajućih. To su podaci koji se odnose na prekršajne prijave. Ovi su podaci apsolutno tačni, zato što smo po pitanju prekršaja mi strana u postupku. Ne samo da znamo koliko smo napisali prijava, nego i učestvujemo u samom postupku, imamo pravo da izražavamo i prigovor itd.
Što se tiče krivičnih prijava, tu je najveći problem. Mi smo 263 krivične prijave do sada napisali, u najvećem delu se to odnosi na preuzimanje obaveza iznad odobrene aproprijacije preko milion dinara, što je Krivičnim zakonikom kažnjivo kao nenamensko trošenje javnih sredstava. Od tog 263 broja prijava, 33 su odbačene, 48 je odbačeno po principu oportuniteta, dve su odbačene zbog smrti, dve su osuđujuće, dve su oslobađajuće, 47 je prijava u radu, a 129 su zastarele. Sada ja ne mogu sa stopostotnom preciznošću govoriti za sve ove brojeve, osim da smo 263 napisali. Zato što kod krivičnih prijava mi utvrđujemo osnov sumnje, a da li je sumnja osnovana, to će dalji državni organ, a to je tužilaštvo, da potvrdi ili da odbaci i mi više nismo strana u postupku, tužilaštvo preuzima tu ulogu i mi ne dobijamo nikakva redovna obaveštenja, nego na naš zahtev, s vremena na vreme, mi dobijemo ova obaveštenja, 129 prijava da su zastarele izveli smo po principu apsolutne zastare. Dakle, 2018. godina, 31. decembar, minus četiri godine apsolutne zastare, sve prijave napisane od početka rada do 31. decembra 2014. godine su zastarele. Po nama, u vremenu, a da li su stvarno, to podatak mogu jedino da daju sudski organi. Dakle, u tom smislu, zbog toga što nemamo pravo da dobijemo povratnu informaciju.
Dalje, samo da kažem da smo ovo što se tiče saradnje sa međunarodnim organima, organizacijama, vrhovnim revizorskim institucijama, mi ne možemo biti sami. Mi delujemo kao stručna, profesionalna organizacija, najviša kontrolna, zajedno sa drugim vrhovnim revizorskim institucijama u Evropi u svetu. Mi smo članica šest tih radnih grupa. Te radne grupe se odnose za javne nabavke, za etiku, odnose se za lokalnu vlast, odnose se za zaštitu životne sredine, za IT i odnose se za elementarne i prirodne nepogodne. Dakle, to je razmena iskustava, to je veoma važno za unapređenje sopstvenog rada. Na primer, svaka vrhovna revizorska institucija ima obavezu da najmanje u roku od pet godina izvrši kolegijalni pregled, to znači ono pitanje ko revidira revizora. To je upravo u tom odgovoru. Taj kolegijalni pregled vrše druge vrhovne revizorske institucije ili međunarodne organizacije koje su za to specijalizovane. To ne može uraditi nijedan domaći organ, nijedan ni strukovni ni bilo koji organ.
U tom smislu, mi smo oformili jedan tim koji vrši obuke da bi i mi sami kod sebe vršili samokontrolu rada, a sada smo u postupku kolegijalnog pregleda prvi put za 12 godina rada, iako je bilo vreme da se treći put spremamo, mi se zaista prvi put spremamo za kolegijalni pregled iz kojeg ćemo izvući pouku i zaključke da želimo sami da unapredimo sopstveni rad.
Dali smo mnogo na utvrđivanje, uveravanje u kvalitet. Dali smo mnogo na kontrolu kvaliteta, jer je to projekat koji je veoma važan da proizvodi koje mi pravimo i kreiramo budu zaista uverljivi, dakle, da se zaista zasnivaju na dokazima, na svim elementima koji su bitni, a ne na procenama i na pretpostavkama.
Sve ovo što smo napisali, u svakom pojedinačnom izveštaju, mi za svaku tvrdnju imamo dokaze, a ovo je samo sublimacija ili zbir nekog ukupnog odnosa. Slažem se sa time da je nepravilnost u zbiru manja. Prošle smo godine imali 743 milijarde dinara iskazane kao nepravilnost, s tim što je u taj iznos ušao iznos koji se odnosi na popis, a bez popisa je bilo 228, sada je 217, dakle, smanjuje se stalno.
Drugo što smo utvrdili, šta je uzrok, šta čini ti greške i nepravilnosti. Utvrdili smo da 90% čine greške u evidentiranju, u iskazivanju i u obelodanjivanju finansijskih izveštaja. Po tom pitanju je predsednica odbora iznela u ime odbora ove stavke koje se odnose na povećanje obuka, sertifikacija onih osoba koje su odgovorne za sastavljanje finansijskih izveštaja.
Mogu potpuno otvoreno da vam kažem da su još jedan od jako važnih problema računovodstvene aplikacije, koje su nepravilne, nekvalitetne, pogrešne i štetne. Evo nekoliko opisa kako to posebno u lokalnim vlastima izgleda. Na primer, kod nekih, ali u dobrom delu većeg broja lokalnih vlasti računovodstveni softveri omogućavaju izmene i brisanje naloga iako je poslovna godina zatvorena, iako su sačinjeni finansijski izveštaji. Dakle, naredne godine dve-tri se vrati i popravi, to znači da svi finansijski izveštaji koji su kreirani na bazi te aplikacije padaju u vodu. Ili, računovodstveni softver dozvoljava dodeljivanje korisničkih naloga svim korisnicima sa administratorskim pravima, odnosno da mogu da vrše sve moguće radnje u programu. To znači svi zaposleni u tom sektoru, u tom odeljenju mogu da uđu u taj program, dakle, on je nezaštićen. Kako se štiti imovina tako se štiti i program, jer je i on imovina u drugom obliku i podaci su potpuno nesigurni.
Zato smo preporučili – ili kupiti jedan program za sve lokalne vlasti ili propisati obavezne delove svakog postojećeg programa ili neki treći oblik, samo da ne bude ovako. Dok god je ovako neće biti ili vrlo će teško biti pozitivnih ocena na lokalnom nivou zato što nema dovoljno obuka i pogrešne su aplikacije. Nedavno smo dali pozitivnu ocenu za finansijsko izveštavanje pokrajini koja je zaista, možete iz tog izveštaja i primetiti da je to potpuno osnovano itd.
Jedan od sledećih problema, pokušaću da skratim, ja se izvinjavam, ili osnovni uzrok svih problema u finansijskom izveštavanju jeste što nije uspostavljen odgovarajući interni kontrolni sistem, što znači da nema tog revizora, niti internog, niti eksternog, niti državnog koji loše upravljanje može ispraviti, to sa vrha se mora osetiti.
Promena se mora osetiti i javna i upravljačka odgovornost povećati. To se zaista mora dogoditi u javnom sektoru kako bi bio ozbiljan, finansijski sektor i kako bi bio sređeniji. Isto tako kako smo na Odboru to izneli, uspostaviti internu reviziju u propisanom obliku. U jednom od tri propisana oblika, ili imati svoju službu ili pojedinačnog revizora ili imati sporazum sa nekim ko će obavljati za više subjekata, ili imati na nivou lokalne vlasti, a odnositi se za sve direktne ili indirektne korisnike.
Nisu propisani minimalni uslovi koji moraju ispunjavati lica koja vode poslovne knjige. Tako da kada govorimo o tome ko vodi poslovne knjige i sastavlja finansijske izveštaje možemo komotno da kažemo ko god hoće, zato što nisu propisani uslovi. Te uslove treba što pre propisati, edukaciju uvesti, sertifikate uvesti i onda ćemo zaista imati veći stepen ozbiljnosti u tom odnosu.
Važno je napomenuti na primer da je Zakonom o javnim preduzećima propisano da javno preduzeće mora imati izvršenu reviziju od strane ovlašćenog revizora, a mi se ne zovemo ovlašćeni, nego ili državni revizori ili ovlašćeni državni revizori. Tako da se ne uklapamo u ovo ovlašćeni revizori, pa je pitanje kako smo neprecizno navedeni u propisu.
Poseban problem je što Zakonom o računovodstvu nije propisan rok za sastavljanje finansijskih izveštaja kod javnih preduzeća, niti je rok propisan za usvajanje finansijskog izveštaja, već je propisan samo rok za dostavljanje izveštaja APR-u, a to je 30. juni. Tako da smo mi kako DRI u javnim preduzećima tek od 1. jula u mogućnosti da vršimo samu reviziju, pa da naknadno dajemo onaj postupak u smislu i nacrta, i predloga, i tako dalje.
Dakle, ima dosta prostora i obaveze za popravku čini mi se da smo uočili, ovo je 90% nepravilnosti. Ovo sada što sam iskazao je 90%, a kada se poveća upravljačka odgovornost rešiće se i onih 10% u smislu plata, nabavki, obaveza i tako dalje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku koleginica Vjerica Radeta. Izvolite.

Uh, da mi je bar pola vremena koliko je revizor dobio.

Dakle, razumeli smo se očigledno da sve primedbe koje smo izneli i pitanja koja smo postavili zapravo je ono što vi prihvatate i jasno vam je da je naša želja i namera da se uloga vaše institucije osnaži, jer ako vi ne budete imali dovoljno snage, kada kažem snage mislim na propise da ovo što smo zajedno konstatovali rešimo, onda ne valja posao.

Dakle, šta mora da se uradi? Vi kažete preporuke, određujete, prioritete i tako dalje, od vaše procene, i sve je to u redu, ali pitanje je – da li vi dobijate informaciju od tih subjekata gde sve vršili reviziju? Dakle, da, vi ste rekli uradićeš za 90 dana, jer ti je to neki optimalan rok, ali je naše pitanje – da li oni u tom roku vas obaveste da preduzeli smo, uradili smo to za 90 dana, nismo i tako dalje. To je taj odnos koji morate da uspostavite, odnosno svi subjekti moraju prema vama da imaju takav odnos.

Nepravilnosti u platama, a kažete vi niste inspekcija vi ne možete da vraćate plate. Razumemo mi to, ali i tu hoćemo da se instrument ili da vi naložite inspekciji koja mora postupiti po tome, ili da vi direktno nalažete subjektu revizije. To je naravno stvar izmene propisa, ali samo govorim šta bi trebalo da se uradi da bi vaša uloga bila zaista ono za šta je predviđena.

Dalje, nenamensko korišćenje sredstava, ovde u svim vašim izveštajima nije dobra ta uopštenost. Koliko god da to jeste veliki posao, ali znate nenamensko korišćenje sredstava, pa onda one silne milijarde, to može da bude ozbiljna zloupotreba, korupcija, a može da bude nešto, znate evo sada banalan neki primer, ne znam u nekom selu, u jednoj opštini planirano je renoviranje škole. U međuvremenu, daleko bilo nekoj porodici sa 10 dece izgori kuća, sve i nema opština, hoće da pomogne i onda će nenamenski potrošiti te pare od škole za izgradnju ove kuće, dok ne nabavi pare da renovira tu školu. I onda nije isti ni prekršaje, ni odnos u javnosti i tako dalje. Tu strukturu bi bilo dobro da imamo i da ima javnost.

Naravno, ovo vezano za poslovni prostor, stvarno morate da rešite jer je nedopustivo, recimo da vi koristite i deo prostora Narodne banke i onda naravno ne možete u vašem izveštaju da napišete da je nenamensko trošenje sredstava kada Jorgovanka nabavi grejače za noge.

Reč ima Duško Pejović. Izvolite.

Hvala vam.
Možda samo malo detaljnije da objasnim po pitanju datih preporuka.
Dakle, kada mi damo preporuku, ne dajemo je ako je u postupku revizije uočena nepravilnost ispravljena, to evidentiramo u samom izveštaju. Ako ta nepravilnost koja je utvrđena nije ispravljena, onda mi dajemo preporuku i čekamo odazivni izveštaj koji ćemo dobiti do 90 dana od uručenja konačnog izveštaja i analiziramo …
(Vjerica Radeta: Šta onda?)
U tom odazivnom izveštaju subjekt revizije je dužan da napiše šta je uradio po pitanju utvrđene nepravilnosti i da pruži, dostavi dokaze da je to uradio. Naravno, dokazi moraju biti potpuni, potpuno relevantni, sveobuhvatni. Na primer, kada je plata u pitanju, ne samo da kaže, promenio sam pravilnik ili izdao sam druga rešenja, nego i da nam dostavi obračun i ne samo obračun nego i isplatu i ne samo za jedan nego za više meseci. Bilo je slučajeva kada nam dostave za jedan, dva meseca ispravno, a onda naknadno se ponovo vrati na staro i isplati onu umanjenu razliku i toga je bilo, ali toga je sve manje. Dakle, mi dajemo ocenu na istinitost i verodostojnost dokaza datih u odazivnom izveštaju, iako su ti dokazi istiniti i verodostojni po svim utvrđenim nepravilnostima, o onda mi sastavljamo tzv. poslerevizioni izveštaj u kome utvrđujemo, dajemo zaključak i mišljenje da je zadovoljavajuće to što je urađeno i da nema kršenja obaveze dobrog poslovanja. A ako nije to urađeno, na jednoj ili na više stavki koje su materijalno značajne za samo poslovanje tog subjekta, onda mi ili posumnjamo na istinitost onog što nam je dato, onda mi kažemo da nisu zadovoljavajući dokazi i vršimo naknadno sledeće godine reviziju odazivnog izveštaja. Na onim stvarima, oblastima, pitanjima za koje posumnjamo da nisu ispravno urađeni i onda izdajemo reviziju odazivnog izveštaja.
Vi imate na našem sajtu za prošlu godinu 20 revizija odazivnog izveštaja. Čuli ste u mom uvodnom izlaganju da od tih 20 izveštaja je 11 verodostojno, devet je neverodostojno, od tih devet za šest smo utvrdili da je kršenje obaveze dobrog poslovanja i uputili smo obavezu organu koji je nadležan da izvrši popravku, ispravku i tako dalje nad osobama koje su ocenjene da su krivci za to ne izvršavanje, a za tri subjekta smo utvrdili teški oblik kršenja obaveze dobrog poslovanja od kojih smo za dva utvrdili, odnosno pokrenuli pitanje zahteva za smenu pred organom koji ga je izabrao.
To se odnosi na dve apoteke, apoteku u „Šapcu“ i apoteku u „Boru“, gde su nam u međuvremenu iz apoteke „Šabac“ iz Skupštine grada „Šapca“ odgovorili da je direktor apoteke podneo ostavku, Skupština usvojila ostavku i nama uputila obaveštenje i time se završava taj deo. Kod Bora, to još nije učinjeno, postupak je upravo u toku i završava se u smislu da utvrdimo da li ćemo ići na pokretanje prekršajne odgovornosti organa koji, odnosno odgovorno lice organa koji to nije izvršio.
Treći je opština Lučani. Upravo, nije izabrana osoba protiv koje bi bio pokrenut zahtev za smenu, da je izabran prethodni predsednik ili predsednica opštine.
Sada, ovo što ste napomenuli, dužan sam vam iz prethodnog pitanja za Kosovo, uvek insistiramo kad god se nađemo na nekom skupu gde se nalaze predstavnici Kosova i Metohije, da se postupa po Rezoluciji 1244, da se označava na način kako je to uvedeno i tako dalje.
Što se tiče ovog nenamenskog korišćenja sredstava, tačno je da kod pogrešnog izveštavanja teško je utvrditi da li je ono pogrešno iz neznanja ili je lažno finansijsko izveštavanje, to je namera koju ne utvrđujemo mi nego sud.
Dakle, mi samo utvrđujemo činjenice da je to toliko ili ovoliko, nije tako, nego ovako, itd, a sud je taj koji utvrđuje da li je bilo namere, pa iz te namere da li je bilo otuđenja imovine. Hvala.

Reč ima kolega Vladimir Đurić. Izvolite.