Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, samo nekoliko rečenica, pošto je bilo nedoumica oko ovog Zakona.

Upravo ovaj Zakon garantuje mladim ljudima zarade. Kad su pitanja spomenute su zarade ali na bazi rezultata. Da li je to do sada bilo? Nije baš u najboljoj meri, jer nismo primenjivali određene kriterijume, bilo da se radi u nauci, bilo u obrazovanju.

Posebno daje mogućnost napredovanja. Nije tačno da ne daje mogućnost, vaš ovaj zakon daje mogućnost napredovanja preko određenih… ako hoćete, preko projektnog finansiranja, baš za izvrsnost, ali nismo svi jednako napredni, e tu je problem.

U dosadašnjem sistemu, pogotovo u eri socijalizma, a i zadržali smo taj manir da smo svi jednako vredni i sve jednako napredni. Nismo takvi. Bilo je reč o odgovornosti rukovodilaca, pogotovo dekana, kada su u pitanju visoko školske ustanove, tu zaista nemamo baš najbolje rešenje.

Ja se zalažem, a i ministar je, koliko sam video, blizak toj tezi da je rukovodilac, u ovom slučaju dekan i direktor škole, najodgovorniji za stanje u školi, odnosno ustanovi i da i on na neki način mora biti kontrolisan. Mi smo u fazi razvoja društva gde rukovodioci moraju u vaspitno-obrazovnim ustanovama i naučnim biti kontrolisani.

U prelaznom razdoblju pustili smo to ispod kontrole i doveli smo u situaciju visokoškolske ustanove, osnovne škole, pa čak ako hoćete institute gde su rukovodioci bili gospodari, pod navodnike govorim, života i smrti, hajde da kažem, radnika, ne samo radnika, nastavnika, a kada je škola u pitanju, već i učenika itd. U ovom prelaznom razdoblju izgubili smo temelje sistema. Da li smo ih vratili? Mi nešto vraćamo. Dolaskom ministra Šarčevića mi smo uobličili sistem. Da se tako izrazim, mi smo u formalno pravnom smislu reformu uspostavili. Da li smo dubinsku reformu? Pedagošku nismo. Da li smo na početku? Jesmo. To je najveće dostignuće ovog ministra koji stori danas ovde kod nas.

Poštovani narodni poslanici, pokušaću da ukažem u čemu je bio problem. Prelaskom na višestranački sistem mi smo vaspitanje proterali iz škola, dakle, vaspitno obrazovanih ustanova, fakulteta, ako hoćete i iz roditeljskog doma, iz društva u celini. Nama je potrebno vratiti pedagogizaciju ne samo u školama, nego i društva u celini.

Možemo se, evo primera, truditi da u svaku školu osiguramo ne jednog, nego pet milicionara i ništa nismo s tim rešili. Dovođenjem milicionera u škole, u vaspitno obrazovne ustanove priznajemo nemoć vaspitnu, jer smo vaspitanje proterali. Zašto? Onaj ko je bio autor globalizacije, tačno je rekao – proterati, karikiram, vaspitanje iz vaspitno obrazovnih škola i iz učeničkih domova, a uvesti psihologizaciju društva. Šta to znači? Psihologe lažne, novinare lažne, psihologe itd. Dokle smo došli? U zakon smo stavili da svaka škola mora imati psihologa ili pedagoga. Psiholozi u školama nisu za svakog učenika, nego za posebnog. Jedan psiholog dovoljan je na pet do 10 hiljada škola. To je suština, ali svaka škola treba imati pedagoga. U tom smislu mi tumaramo 15 godina i stalno govorimo o nasilju u školi. Ne, gospodo, ne smemo o tome govoriti, nego vaspitanje u školi, vaspitanje u društvu, vaspitanje u učeničkom domu, jer nevaspitanje dovodi do nasilja. To je suština. Zamena teza, hajde da kažem, američka pedagogija je to nama u postsocijalističkim zemljama nametnula i trebaće nam još vremena da se oslobodimo tog načina vaspitanja.

Zamislite, moralno vaspitanje smo isterali? Pa, to od Platona do danas niko nije učinio. Moralno vaspitanje. Evo, jedan od zadataka, odnos prema društvenoj imovini nismo imali. Znate šta smo sada. Nemamo uopšte tog zadatka. Ko nam je branio da sadržaje menjamo? Neko to nije hteo, ciljano. Umesto da smo stavili kao zadatak odnos prema društvenoj imovini, odnos prema imovini, bilo da je ona privatna, bilo da je ona državna. Za posledicu evo primera. U Beogradu ja sam negde računao da nam treba momentalno milijardu evra da uklonimo samo grafite sa zgrada. To nije samo ekonomski problem. To je pedagoški problem, ako hoćete, problem ličnosti itd. Idite u Rumuniju i pogledajte da li ima grafita. To je problem. Mi moramo vratiti pedagogizaciju u školu, odnosno vršiti pedagogizaciju čitavog društva i uvesti pedagogiju mira na Balkanu posle ovih ratova. To je suština.

Sada, dozvolite da kažem nekoliko rečenica vezano o izborima u zvanja. Ovde je bilo reči da nema kriterijuma. Izbori u zvanja profesora, docenta, do redovnog profesora ili u institutima moraju biti strogo postavljeni. Oni su prilično i do sada bili postavljeni, ali nije se niko držao određenih kriterijuma. Obično dekani koje niko nije kontrolisao su sa određenim grupama zloupotrebljavali. Nema autonomije univerziteta kada su finansije u pitanju, gospodo narodni poslanici. Tu država mora da se meša, ona daje pare, ona mora kontrolisati pare. Šta još mora? Zakon kontrolisati, primenu zakona. Tu je problem. Toga nismo imali 50 godina.

Šta reći o jednom fakultetu koji nije hteo da pozove tri predstavnika ili četiri saveta fakulteta koje bira Vlada Republike? Kaže, namerno ih nismo godinama pozivali, jer su radili šta su hteli po fakultetima. Zato se, gospodine ministre, zalažem za što veću kontrolu preko Saveta univerziteta i fakulteta, jer mi još nismo zrelo demokratsko društvo da možemo pustiti toliku autonomiju.

Niko nije protiv autonomije univerziteta, ali smo za primenu zakonitosti. Ako je neko izabran protivzakonito za docenta, vanrednog profesora ili redovnog, pa imamo prosvetnu inspekciju. E tu je problem. Mi smo u jednoj fazi za jednog ministra dok je bio ministar prosvete imali situaciju da je ministar sam unapređivao redovne i vanredne profesore, pa je došao drugi, pa vratio naučno-nastavnim većima. Danas su ti redovni profesori, bez izbora u zvanje redovni profesori, odlučili o doktoratima na fakultetima. Čak su i predsednici veća doktorskih studija. To su takvi apsurdi. Mi imamo jedno čudno stanje. Ono što je bitno za ovaj zakon jeste da je on izvanredan.

Gospodine ministre, hoću da javnost čuje, vi ste uobličili sistem vaspitanja i obrazovanja nakon dugo godina. On je bio u rasulu. Dakle, uobličili smo ga i zaronili ste u dubinsku pedagošku reformu.

Siguran sam da idemo dobrim koracima. Spomenuli ste gimnazije. Šezdeset godina niko nije reformu gimnazije dirnuo. Sada ona se provodi polako, ali sigurno. O osnovnoj školi da ne govorim, a ni o srednjoj.

Reforme su uvek postojale od starog veka do danas, ali mi vršimo reformu u skladu sa reformama društva u celini. To je suština.

Ne možemo odbaciti sadržaje sve moguće prethodnog režima, a to smo učinili, pa smo onda odnos prema imovini ubacili kao moralno vaspitanje. Odnos prema domovini, zemlji smo izbacili.

Nema ovde narodnog poslanika Žarka Koraća koji se sprdao patriotizmu u ovom visokom domu. Sprdao se izborom zvanja, a on docent otišao u penziju.

Gospodo, sada koristim ovu priliku, gospodi sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, rekli su da sam ja jedan od tvoraca zakona. Nisam ništa manje ni više koliko i vi, gospodo narodni poslanici. Glasao sam. Da sam ja bio jedan od tvoraca, 95% profesora docenta ne bi sedelo na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nego neki drugi ljudi koji bi docenti bili samo jedan mandat, redovni profesori i profesor. To je konkurencija. Zato oni šetaju sada ulicom. Neće da se bave politikom, neće u stranke, nego ulicom. Misle da je komunistički sistem. E pa nije, izvolite.

Mislim da je profesor Mićunović u pravu kada je iskritikovao DS da se vrati u ovaj visoki dom. Kaže da to nema nigde na svetu. Idete šetate, umesto da dijalog vodite u Skupštini.

Zamislite šta je Điki mafija napravio? Traži da se isključi iz stranke prof. Mićunović. To su hohštapleri, bre.

Ja sam pokušao da nabacam nekoliko problema, da se vidi dubinska reforma. Drago mi je, gospodine ministre, što smo zaokružili ovu reformu, pogotovo dualno obrazovanje. Tu je daleko otišlo i to je srž srednjoškolskog vaspitanja.

Mi ćemo vaspitanje vratiti u škole. Ja znam vaše mišljenje, tačno. Tačno ga znam. Ono je idealno. Vi ste jedan od prosvetnih radnika koji vrlo dobro poznaje pedagogiju i ići ćemo i vratiti vaspitanje u školu. To ne ide lako, ali ćemo ići.

Bilo bi dobro da od učitelja, od univerzitetskog profesora za svaki svoj nastavni predmet da se napravi plan vaspitnog delovanja škole, povezanost sa mesnom zajednicom, društva u celini. Bez toga nećemo moći daleko doći.

Kaže, šta će mi u metalu vaspitanje? Pa, tu je potrebno. Majstor će mi pokazati kako ću odložiti alat na kraju svog radnog vremena, a ne razbacati ga itd. milion primera imamo.

Ja se izvinjavam, malo sam uzeo više vremena, ali da kažem da je zakon izvanredan, da će implementacija zakona vrlo brzo stići, jer Ministarstvo već radi na podzakonskim aktima i na nama istraživačima je da li hoćemo raditi ili nećemo, a kriteriji će nas terati.

Nemojte se čuditi što će neko ostajati bez posla i ostajaće doktori nauka bez posla. Redovne profesore nije lako stići.

Dakle, doktorska titula ništa ne znači. To je kao kad idem u kino, uzmem kartu, gledam film, biće rezultat. Ne gledam film, nego radim neke druge stvari, nema rezultata. Tako isto i doktorati naši. Dakle, bez rada nema ništa.

Neko je spomenuo redovne profesore pred penziju. Gospodo, u svetu redovni profesori najviše moraju da istražuju i da rade, baš ti pred penziju. Najviše, to je tako, ne da uzmem titulu redovnog profesora, ruke u džepove i ne moram ništa da radim. Najviše moraju istraživati, pogotovo mlađim generacijama pokazivati kako se to radi. Hvala vam lepo.

Reč ima ministar, gospodin Šarčević. Izvolite.

Mislim da je bitna jedna rečenica koja će upotpuniti ovo o čemu ste vi, profesore, govorili, a to je da već uveliko rade timovi na novoj strategiji obrazovanja i nauke na svim nivoima i gde je za ovaj prosvetni deo najbitnija reč, pocrtana – vaspitanje.
Znači, sve ono što će biti temelj daljeg rada, uz sve vidove kvaliteta i reformi, znači ponovo smo tu reč onako debelo podvukli i stavili je na čelo glavne teme.

Zahvaljujem.
Na član 122. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 125. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 126. amandman je podneo narodni poslanik Miljan Damjanović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 127. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Da)
Kolega Periću, izvolite.

Gospodine ministre, naš cilj je da otvorimo što više pitanja na koja ovaj Predlog zakona ne daje odgovor, kako bi vi o njima razmišljali, a neka čak i rešili da li primenom ovog zakona, možda izmenama i dopunama ovog ili nekih drugih zakona, to uopšte nije ni bitno. Dakle, mi želimo u pozitivnom smislu da vas isprovociramo da se vi uključite na jedan način koji životno znači građanima Srbije.

Moram da vam kažem da se vi nalazite na čelu jednog ministarstva koje je možda najteže i policajac i lekar i medicinska sestre, inženjer, tehničar, pravnik, ekonomista, svi oni prođu kroz sistem koji se naziva sistem obrazovanja.

Nasledili ste mnogo problema, jer stalno se pričalo o reformi ali nje nije bilo u pravom i suštinskom smislu. Nije davno bilo vreme kada je 95, možda čak i celih 97% sredstava odvojenih za Ministarstvo prosvete išlo na plate zaposlenima u Ministarstvu prosvete.

Situacija je sada nešto drugačija, ali ni izbliza zadovoljavajuća. Mi ne želimo da vam prepričavamo članove ovog zakona kao što to rade neke kolege. To je njihovo pravo ne ulazimo u to, nego kažem, još jednom, da otvorimo što veći broj pitanja.

Sada ću da vam kažem, jedna gospođa iz unutrašnjosti, došla je u Beograd, da bi uzela diplomu. Nije mogla da nađe fakultet i tu su nastali problemi. Ja razumem da neko ne može da nađe fakultet kad ga upisuje, dolazi iz unutrašnjosti, ne zna gde se nalaze fakulteti, to vam se svakodnevno otvaraju, ali posle provedene četiri godine nema fakulteta, mislili ukrao neko.

Ne bi to bio problem da se ona predstavlja kao diplomirani ekonomista, samo da joj fakultet služi za to. Nedavno je izabrana gospođa, koleginice možete proveriti, nedavno je izabrana za direktora jedne javne firme i to je ono, kolega Orliću, kada mi neku diplomu, insistiramo na nju da se jednom stavi tačka, zato što se šalje loša poruka, a ne samo zato što to nekome nešto znači.

Vi se nalazite na čelu tog ministarstva i to nije bilo davno. To nije nasleđeno. Čini mi se da toga danas ima mnogo više nego što je bilo ranije. Ja sam bio na nekim specijalističkim studijama, gde je bio student, svršeni student iz Kragujevca, oduševio me nivoom znanja i ne mene, bili smo ravnopravni, nego neke profesore, to znači da li je privatni ili državni, o tome je govorila gospođa Vjerica Radeta, vaša privatna škola, verovatno je služila nekim kao dobar reper i nije suština u tome, nego je suština u nekim proverama.

Sada vidim ova strategija, što vi rekoste, strategija je opšti plan nekih akcija za sprovođenje određenog cilja, a vi ste predlogom ovog zakona, u članu 8. definisali ciljeve. Strategija lepo zvuči, ali to je jedna prazna ljuštura najčešće. Ne mora značiti da će biti tako, mi želimo da vam ovo osporimo u celini, a vi popravite kvalitetom pa ćemo onda mi biti zadovoljni.

Da li će predlog ove strategije koja će biti urađena dati odgovor na neka pitanja kao što su, da li se neko od vas seća, vi ministre sigurno da, Dobrice Ćosića, ali ne književnika, nego mladog matematičkog genija iz Užica? Da li se neko seća Jovana Stevića, koji je u Čačku promenio za par meseci, sedam, osam mesta prebivališta jer je izbeglo dete sa Kosova i Metohije, takođe nazvan matematički genije iz Čačka?

Nema društvene odgovornosti kod lokalnih samouprava, zato što ovi što nisu mogli da nađu fakultet sad rukovode i odlučuju, nema više ni socijalne ni društvene odgovornosti kod strane velikih privrednih subjekata. Ja sam imao sreću da radim u jednoj firmi, u ono vreme, sa društvenim kapitalom, 62.000 zaposlenih, imala je svoj institut za razvoj. Da li mi danas to imamo?

Privatne firme ne ulažu na takav način. Kupuju gotove stručnjake koje je školovala ova država. Možda je to skupo.

Ako ova strategija koju ste vi predvideli u članu 127. bude dala odgovore na ta pitanja, mi možemo i da budemo zadovoljni. Ako ne, uzalud je to. Ali, vi polako prihvatate ono o čemu mi govorimo i na šta vam ukazujemo i stavljamo primedbe. Evo član 126. nadzor nad sprovođenjem odredaba ovog zakona vršiće ministarstvo. Mi smo to već dugi niz godina govorili da treba da radi ministarstvo. Vi kažete ministre, sad polako određene stvari prihvatate, nadam se da ćete oko ove strategije nešto bolje uraditi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Pošto ste, gospodine Periću, se meni lično obratili, vezano za napomenu koja se tiče neke gospođe koja ne može da nađe gde se nalazi njen fakultet da bi je, kako sam ja razumeo vaše izlaganje, tamo podigla diplomu, jel tako, koju je dobila a koja je imenovana da bude direktor nekog važnog preduzeća, tako ste rekli.

Dakle, čisto u prilog ovim našim skupštinskim raspravama o odnosima da vidite da ne samo da može da se govori otvoreno i javno i kada nemate kao poslanička grupa više vremena ni po jednom osnovu, nego evo, možete i od nas da dobijete priliku da u dodatna dva minuta, kroz repliku, obrazložite šta ste želeli da kažete.

Hteo sam da vas pitam o kojoj je to gospođi reč? O čemu se radi? O kom preduzeću, kom fakultetu? Čisto da bi smo mi razumeli na šta vi tačno mislite, ali u ovom vremenu koje je preostalo meni, želim samo da vam kažem da treba voditi računa, naravno, o svakome, o Dobrici Ćosiću, matematičaru. Svakako ako mislimo na istog mladog čoveka, čini mi se da sam ja čak išao u istu gimnaziju u koju i on, samo je razlika u nekoliko godina, on je mlađi, ali o Dobrici Ćosiću koji je istorijska ličnost i znate šta, vezano za to? Gradska vlast, odnosno većina u Skupštini grada Beograda, koju okuplja SNS, donela je odluku da se akademiku i književniku, Dobrici Ćosiću, dodeli ili posveti jedna ulica u gradu Beogradu, upravo zbog njegovog dela koje je važno i u književnosti, ali i u raznim drugim stvarima koje su danas i ne samo danas, aktuelne, zbog toga što je reč o važnom čoveku iz mnogo razloga i po više osnova.

Znate li ko je najveći protivnik te ideje i ko je sebi dao u jedan od životnih zadataka da tu ideju, ako može, na bilo koji način sabotira, ko sigurno svakog dana jedan sat svog života i nerada, koji bi trebalo da posveti građanima koje kao zastupa, utroši na to da se bori protiv ideje da Dobrica Ćosić ima ulicu u gradu Beogradu? Onaj vaš Bastać sa Starog grada. To je verovatno jedna vrsta odgovora na temu odnosa prema nekim vrednostima koje treba da zastupamo i o nekim stvarima koje treba da pokazuju naš odnos prema društvu kom pripadamo, onima koji su zaslužili mesto u njemu ili onima koji zaslužuju da njima ovo društvo obezbedi uslove da njima sutra bude lakše da obezbede sebi svoje mesto u njemu, pa i u njegovoj istoriji.

Pravo na repliku, narodni poslanik Sreto Perić. Izvolite.

Ovaj zakon neće samo sprovoditi državni organi, neko i predstavnici jedinica lokalne samouprave, iako sada imamo primere o kojima sam govorio, a veliki broj takvih su članovi SNS, gospodine Orliću, koji nisu mogli da pronađu fakultete. Oni su tu sada manje bitni.

Ako su oni imali dobar primer da vide kako to uradi predsednik države u jednom momentu, oni će onda to da čine za sebe. Oni o ovom zakonu i njegovoj implementaciji, kako vi volite da kažete, neće mnogo mariti. Njima je bitno da su oni kupljenom diplomom došli na određene pozicije i čekaju da to vreme prođe da bi možda i obnovili taj mandat, to dalje nije ni bitno.

Nama trebaju najbolji. Jedinice lokalne samouprave imaju velike probleme, a dolaze najlošiji, a oni o Dobrici Ćosiću i o Jovanu Steviću i o mnogim drugima treba da povedu računa. Ne može ministar da zna da se negde pojavio neki izuzetno talentovan ili vrhunski talentovan mlad čovek ako to ne pokrene iz jedinice lokalne samouprave, odnosno iz mesta gde on živi.

Suština je u tome da se tim ljudima da šansa. Mnogi smatraju ako si nadprosečno inteligentan, da sam o sebi treba da vodiš računa. Tim ljudima treba omogućiti, jer ovaj zakon to tretira, treba omogućiti da se bavi naučno-istraživačkim radom. Oni to rade od najmlađih dana, ti koji jesu za to i koji jesu posebni kapaciteti.

Vidite, pošto ne dolazim iz Šapca, ja ne bih da kukam na mesto iz kojeg ja dolazim, a nema tu neke velike razlike, odmah da vam kažem, između ovih koji su na vlasti u Šapcu i u nekim drugim lokalnim sredinama. To je otprilike sve isto.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić.