Pa, mnogo je, stvarno, tema, ali pokušaću da budem koncizan, bar koliko i vi.
Država kada je počela da osniva škole, posle ustanaka i svega toga, da se ne vraćamo u srednji vek, imala je nameru da napravi dobre ustanove, da budu kvalitetne. Mi malo starije generacije smo to imali sreću da uglavnom doživimo, bez obzira na društveno-politički sistem.
Prošlo je mnogo loših godina i nekih događaja i onda je to počelo da se urušava, i to urušavanje traje podugo, znate i sami.
Za vreme koliko ovaj tim koji je sa mnom ovo radimo i vodimo, mi smo do sada 23 zakona ovde doneli i još ćemo nekoliko. Mislim da je to bio prvi osnov da se kompletno zakonodavstvo prvo uredi.
Mnogo loših navika, mnogo nemotivisanih ljudi, mnogo ne selektovanih ljudi za izbor ovoga zanimanja, čak i nedostatak ljudi u struci o kojoj govorimo, čak inicijalno obrazovanje nastavnika nije bilo ozbiljna tema već decenijama.
Ono što mora sistemski da se radi, to su svi nivoi obrazovanja. Znači, podjednako se krenulo na reforme u predškolskom, u osnovnom, u srednjem, u visokom, višem i nauci, tehnološkim razvojem. Tako da, prema mogućnostima koje smo mi imali i vreme koje je iza nas, utemeljene su mnoge stvari. One naravno traju u nekim ciklusima i ne mogu se očekivati veće vidne reforme, manje bar od pet godina, a to je onaj minimum vremena da prođe ciklus od prvog do četvrtog, od petog do osmog ili pak od prvog do četvrtog srednje.
Ono što je bilo najvrednije to je bila nauka. Ono što je bilo najvrednije to su bili delovi visokog obrazovanja, čak bez obzira, sada licitiramo, rekao je i poslanik Orlić – nije baš ni kod svih državnih najsrećnija situacija.
Moja malenkost očekuje da pravosudni organi reše tzv. aferu „indeks“. Ja ono što mogu činim, odnosno na neki način živu branu činim da ljudi iz te afere ne mogu da dobiju neke položaje. Kako? Sad ne moram da pričam. S druge strane, verujte da to imam na umu.
Lično sam celo svoje životno iskustvo posvetio onom kvalitetnom obrazovanju i kad sam došao na ovu poziciju rekao sam da nam je prva i najvažnija reč kvalitet. Da bi to postigli, morali smo osim zakon da napravimo novi nacionalni okvir plana i programa, i to je bilo iskasapljeno i po nekoj lošoj navici prepisano iz nekih evropskih modela, kroz nekakve projekte, igraonice i ranijih saziva od Tinde Kovač i svi drugi. Naravno, da smo to zaustavili. Morali smo čak da izgubimo pola godine dok to ustanovimo. Da prestane bubanje, da krene da se nastava sprovodi po novoj agendi nastave učenja, kroz učenje koncepata i primenu stečenog znanja tzv. ishodno učenje.
Da bi se to desilo, obuke nastavnika su intenzivne. Znači, 22.000 ljudi godišnje sada obučavamo preko Zavoda za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja samo za nove kompetencije nastave i učenja. Znači, za nove nastavne planove i programe. Plus digitalne. Tako da smo onda neke stvari morali da uradimo jako brzo da bi bile vidljive i mislim da smo sa informatikom tu najdalje otišli. Da smo odmah u prvoj godini uveli, obavezno u petom i šestom, pa ove godine u sedmom, dogodine osmaci završavaju ceo ciklus.
Dogodine su reformski programi drugi i šesti, drugi gimnazije. Reforma gimnazije nije rađena, ne samo pre Šuvara, nego i ono što je bilo pre Šuvara, tako da je sada tu potrebno štelovati. Naši ljudi su voljni da svaku novu situaciju izmanipulišu na razne načine.
Osnivači raznih ustanova, među kojima sam i ja, radeći prvo za druge, a posle i sam i u regionu, imao sam nameru isključivo kvalitet i ono što je međunarodno najviše vrednovano, da neko drugi može da kaže – da, evo to je nešto što je eksterno ocenjeno, što nisam ja uspeo da podelim ocene. Mi radimo sistem koji će vrlo brzo, 2021. godine, imati eksternu i malu i veliku maturu. Neće biti ulepšavanja stvarnosti, neće biti poklanjanja ocena, jer jednostavno nastavnik prognozira uspeh, a mora zajedno sa kandidatom da ga ostvari. Tek tada on dobija ono glavno zvanje.
U prosveti, biće zakon ovde u Skupštini, biće četiri zvanja, četiri napredovanja u struci, i to sindikati već znaju. Zašto ne samo taj koji vodi decu na takmičenja, ostvaruje vrhunske rezultate, ne dobija brže i veća zvanja, nego ljudi koji rade u mnogo boljim uslovima, a za iste pare? Znači, rade u bilingvalnim odeljenjima, rade sa nadarenom decom. Ove godine smo uveli za hemiju, biologiju, za jedno desetak studijskih programa, ne samo medicina, farmacija, veterina, tehnologija, molekularna biologija i pokazalo se da su deca to odlično prihvatala.
Nadareni za informatiku, takođe, ove godine došli smo na 58 odeljenja. Uz matematička odeljenja, ne samo Matematičke gimnazije u Beogradu, nego kroz čitavu Srbiju, gde postoje, gde se ostvaruju uslovu, takođe, filološka, fizika i došli smo do kvote od blizu 4,5% dece koja su nadarena za neku od ovih oblasti. Svetski prosek je da je to negde oko 5%.
Da bi to radili kvalitetno, znači, uslovi i kriterijumi koji su postavljeni su jako teški i onda bar znamo da ne zabušavamo i nema prečica. Otpora, naravno, da ima i biće ih. Ne mogu inspekcijama da rešavam ove stvari, jer ih ima jako malo, ali se menjaju paradigme. Znači, menja se obuka direktora, njegova licenca za rad, njegova departizacija, njegov profesionalizam.
Ono što je već poodmaklo podosta jeste i eksterna ocena ustanova, tako da mi već znamo krvnu sliku Srbije, jer taj prvi ciklus je prošao. Da bi se to sve dešavalo u boljem smeru, znači, ide i ta motivacija nastavnika. Mi ćemo preneti ta iskustva upravo u ovom modelu da izmestimo pravo nad vladavinom ocene, a na način kako to do sada čini, jer to daje ogroman prostor za manipulaciju. Otuda se svaka mala matura, da li se provali u štampariji, da li se provali na prepisivanju u školi, da li se provali na pregledanju testa… Svako želi da na neki od trikova ulepša stvarnost i da što pre dođe do cilja, a onda ako imate da na hiljade njih preko veza žele da se upišu, onda devalviramo sve što smo radili, onda oni najbolji nemaju dobre šanse.
Mogu da vam kažem da će do nekog 15. jula biti poslednja sednica Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Završićemo kompletnu reorganizaciju visokostrukovnog školovanja i tek tu očekujemo odlične efekte i uvezivanje sa privredom, uvezivanje i sa univerzitetom, što nije postojalo, velike uštede i mogućnost da ljudi koji tamo rade objektivno budu bolje nagrađeni, a ne pojedinci, kao što ste imali slučajeve u prakse, a protiv kojih sam ja lično vodio ličnu borbu i uglavnom do sada uspevao.
Kod univerziteta je najveći problem jer su ljudi, ne samo u Srbiji, to je svetska tema, pitanje autonomije doživeli na jedan kreativan način – kad mi odgovara, autonomija je i kad delim pare, autonomija je kad me uhvati Državna revizorska, autonomija je imenovanje u zvanje gorih, nego onih koje sam imao bolje. Dakle, svašta su ljudi sebi ovde dozvolili i dan danas dozvoljavaju.
Znači, mi tu vodimo rovovsku bitku, korak po korak, ali mislim da će se to sve ostvariti kroz poslednja dva projekta, a to su indikatori kvaliteta koji će se jedan dan, znači, do nove godine, umrežiti kroz jedinstveni informacioni sistem u prosveti, gde ćete imati za svakog učenika, studenta taj jedinstveni obrazovni broj, gde stoje njegovi rezultati učenja, njegovi ispiti, efikasnost, stoji gde se zaposlio, kolika mu je plata. Znaće se svi ti indikatori i to će biti jedan od načina provere kvaliteta rada visokoškolskih ustanova.
U zakonu koji smo ovde usvojili još 2017. godine uveli smo Savet poslodavaca. Znači, oni privatni fakulteti, pa i državni neki, koji ne žele da rade kvalitetno, koji misle da im je funkcija postojanje, samo osvajanje tržišta, ne davanje kvaliteta, i oni kandidati koji upišu samo zarad lakšeg studiranja neće biti u prilici, jer ga poslodavac neće prepoznati na listi koju ćemo javno objavljivati. Uz niz drugih indikatora kvaliteta, priča se polako otuđuje, odnosno svaka misao je obuhvaćena i pitanje finansiranje nauke.
Danas čućete ljude da kažu da je i ovaj zakon loš, a ti isti ljudi su u prethodnim periodima dozvoljavali da se ne ostvaruju novi projektni ciklusi, da su istraživači, koji nemaju uslove da idu na projektno, pre svega, društvene nauke, bili na neki način prisiljeni da budu gurnuti na projekat da bi imali finansiranje, a opet mogu to da imaju sigurno, a mogu da idu na projekte.
Ako se više novca ugura u visoko obrazovanje i u nauku, država će tu imati velike benefite, osim veoma dobre zarade i mi smo u projektu „Studiraj u Srbiji“ već uveliko odmakli. Ako smo mogli 70-ih i 80-ih godina da imamo desetine hiljada stranih studenata, pre svega, na Beogradskog univerzitetu, a sada su i drugi univerziteti dovoljno kvalitetni, određeni studijski programi, onda mislim da to možemo da ponovimo. Ne da nisam u pravu, to govore ono što rade Mađari, mnogi drugi koji nisu na našem nivou i mislim da tu država mora da uloži sredstva i ja ću na tome insistirati, i za nove studentske domove, i za smeštaj, i za akreditacije programa. Ima jako mnogo država koje su ovde nekada stekle dobro obrazovanje i žele da njihova deca to ponove i na srpskom i na engleskom. To unosi nov, svež novac koji je pošteno zarađen na univerzitetu, a uz projekte koje mogu da rade ljudi, uz kompanije koje mogu da se osnivaju po Zakonu o visokom i niza drugih stvari. Mi smo u stvari stvorili taj pravni ambijent.
Važno je da dobri fakulteti, dobre škole, kao što ste vi pomenuli Matematičku gimnaziju, kao što je prof. Popovića, Mašinski fakultet pokazao sad vrhunac interesovanja studenata za upis. Znači, mladi ljudi, porodice to očekuju. Dosta se toga dešava, ali se radi vrlo frontalno na svim poljima i mislim da će se za par godina, 2021. godina je vrlo prelomna, kada će naši učenici raditi taj PISA test, koji radi ceo svet, i videćemo gde smo u odnosu na Singapur, Finsku i sve druge. Mislim da ćemo bitno napredovati. Prave reforme i rezultati se vide 2024. godine. To je jedan ciklus koji je standardan u svetu i gde mi možemo sada već da budemo zadovoljni sa nekim delovima tog sistema.
Broj istraživača i naučnika je vrlo zadovoljavajući, želja da mnoge ozbiljne države sa nama imaju ugovore bilateralne oko toga zaista nam daju dobre prilike. Ono što je bitno u Fondu za nauku, ono što ste i vi rekli, danas sam više puta ponovio, neće biti nameštanja projekata, neće moći preko veze da ga dobije niko, zato što se potpuno nezavisno utvrđuje i javno radi. Isto kao što smo postigli sa Inovacionim fondom, koji je vrlo napredan i koji ostvaruje svoj društveni zadatak. Tako da je to nešto što smo omogućili.
Ovo što ste malopre rekli, pokretljivost mladih ljudi. Od kad smo postali punopravni članovi u projektu „Razvoj plus“, mi imamo sada pokretljivost i osnovaca i srednjoškolaca i studenata i postali smo projektna zemlja. Tako da smo ostvarili niz onih stvari za početak koje nam daju ambijent da očekujemo mnogo bolje i kvalitetnije obrazovanje, a ja se sve vreme trudim da i ljudi koji to rade daju maksimalan doprinos i da budu dobro nagrađeni za to. Hvala vam.

Pravo na repliku, koleginica Vjerica Radeta.
Izvolite.

Nije klasična replika.

Ovo što je ministar rekao uglavnom, nema tu šta da se prigovori, samo da se svi zajedno nadamo da se to tako i ostvari, ali sada vam je stanje, svesni ste toga, pomenuli ste direktore, departizaciju, itd. stanje sa direktorima je katastrofa u celoj Srbiji. Direktori škola se dodvoravaju lokalnim moćnicima, jer oni valjda mogu da ih zadrže na mestu direktora i njih ne zanima ni škola, ni deca. Ali, evo, u okviru ovoga što ste rekli, valjda će i to biti rešeno.

Tri stvari sam ispustila malopre kad sam govorila. Prvo, ministre, pomenuli ste Petnicu. Govorila sam o njoj u načelnoj raspravi. Nemojte Petnicu da finansirate dok dobro ne pretresete tamo stanje stvari. Nemojte da finansirate Tinde Kovač, vi ste je pomenuli, pa sam se zato setila da i to kažem i Igora Majića i ovog vašeg prethodnika Srđana Verbića. Prvo ispitajte šta se desilo sa onim parama koje je, kad je Đelić bio ministar, veliki neki kredit koji je Petnici dat, gde su otišle te pare.

Znači, pre nego što krenete ponovo da finansirate Petnicu, očistite sve ono što je za čišćenje iz Petnice, vratite joj onaj ugled koji joj pripada. Sada tog ugleda nema. To je prva stvar.

Druga stvar, ne sme država dozvoliti nikada više, a sada to stanje jeste, da u Nacionalnoj službi zapošljavanja budu prijavljeni doktori nauka, ne bi trebalo ni čistači ulica, ali prosto, ono šta ne smemo dozvoliti. Znate, ako je neko doktor nauka i on bude dve godine nezaposlen na Nacionalnoj službi zapošljavanja, nema tu više ni doktora, ni nauke. Ko zna čim se bavi, taksira čovek, ili tako nešto radi, ode nekim drugim putem i džabe se i on trudio, džabe i njegovi roditelji u njega ulagali, eventualno država itd. To prosto ne sme da se desi.

Pričali smo i danas o potrebi za osnivanjem i ovog instituta na kojem mi insistiramo za analizu haških presuda i još postoje neke mogućnosti gde treba gde se isplati državi da uloži sredstva, da formira neki novi institut sa zadatom temom i da se zaposle ljudi sa najvišim akademskim titulama.

Još samo jedna rečenica ili dve. Prema informacijama koje sam dobila od Svetske organizacije Roma, imate zahtev za osnivanje međunarodnog instituta za romanološke studije. Ako ste taj zahtev pogledali ili ako niste, pogledajte ga. Ja koliko imam informaciju imaju i objekat i određenu dokumentaciju koja im je tražena, dobili su podršku Zorane Mihajlović, koja je na čelu dekade Roma u ovom periodu.

Dakle, ako zaista postoje uslovi za tako nešto to bi trebalo svakako da se uradi. Pričamo o inkluziji Roma, ako oni hoće da otvore ovakav jedan Univerzitet onda im zaista to treba i dozvoliti. Hvala.

Pravo na repliku ministar Šarčević. Izvolite.

Ne bih nazvao ovo replikom, nego razgovorom. Nije mi stiglo to, ali čim završimo ovde, ja ću se raspitati i videti. Razna udruženja sa nama odlično sarađuju.
Mislim da smo za ove tri godine svake godine značajno podizali broj romske dece u osnovnim, u srednjim školama. Tu se vodi statistika, naročito ženske dece, jer one ranije izlaze iz sistema. Imaćemo sad jedan ceo postupak kad budemo radili zakon o obaveznosti srednje škole da uvedemo i kratke cikluse upravo najvećim delom zbog romske dece i dualne modele, jer to će dati dobre efekte i mislim da ćemo tu najviše uspeti da uradimo.
Ovde sam pomenuo skoro, neki dan, kad smo razgovarali, kada sam bio u Bujanovcu da sam zamerio i OEBS-u i Evropskoj komisiji i Albanskoj zajednici da u Bujanovcu gde živi 26% Roma, samo jedna Romkinja je za osam godina bila student, a silne suze krokodilske za svim ostalima, znate.
Do mene ovo čim dođe, sa velikim zadovoljstvom ću to raditi. Imao sam kao profesor mnogo puta Romsku decu koju sam, što se kaže, kao svoju tretirao i vrlo veliki pijetet imam prema toj naciji koja je uvek uz nas i bila.
Ono što se govori o direktorima, to je relikt, i bilo je i svašta ima. Imamo eksterne ocene iz škole direktora i to je nama dobar pokazatelj gde stvari stoje. Setite se sistemskog zakona o prosveti, osnovi sistema, onaj krovni zakon glavni, kada smo uveli kategoriju ministar odlučuje. To je bilo na mene drvlje i kamene, naročito iz levog bloka ovde. Ja sam rekao ako nema drugog rešenja neko mora da bude odgovoran, evo staviću sebe. Ali niko nije mogao prstom da uperi, možda u dva tri slučaja gde smo se umešali protiv volje kolektiva, protiv volje školskih odbora, tamo gde smo u startu znali da neke stvari ne stoje dobro. To je borba, ali imate direktore koji su još iz perioda demokrata, socijalista, naprednjaka i ja im ne gledam u partijsku knjižicu. Njih legitimiše dobar rad, dobra eksterna ocena i licenca. Licenca za rad će biti ključna tačka. Teško će se steći, a lako se gubi.
Kada smo počeli licenciranje uzeli smo direktore koji su ocenjeni najvišim ocenama njihove ustanove i mogu vam reći da trećina nije prošla za licencu u prvom cugu. Tako da uopšte nije lagan ni način obuke, ni test. To nam daje za pravo da ćemo u dogledno vreme, kada to budemo radili, momentalno možemo bio ja ministar ili neko drugi, da dođe da kaže u Skupštinu izmene i dopune Zakona o sistemu obrazovanja, izbrišite – bira ministar, stavite – nek bira ko hoće. U ovoj fazi mora da postoji kontrolni faktor. Ne kažem da stignemo sve, ali ako sačuvamo 80, 90% u ovom nekom prvom cugu, mislim da je dobro.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, narodni poslanik Vladimir Orlić.
Izvolite.

Hvala.

U pravu je bio ministar tokom prvog izlaganja. Zaista je više tema različitih ovde pokrenuto i zanimljive su redom.

Iako bi se na osnovu zaključka izlaganja gospođe Radete moglo reći da se ona slaže sa Predlogom zakona, na samom početku čini mi se da je bila izrečena napomena, kažu ljudi iz struke da zakon nije dobar, kažu ljudi iz struke da zakon ne predlaže dobra rešenja, ne garantuje mladima da će moći da se nesmetano usavršavaju, imaju posao itd.

Istine radi, pričali smo o tome u načelu, ali možda smo se zaboravili, da se podsetimo, imali smo mi ovde jednu javnu raspravu i na toj raspravi svi, apsolutno svi koji su bili tu u svojstvu predstavnika struke na bilo koji način, iz koje god hoćete institucije, svi su rekli dobar je predlog zakona, svi su rekli dobra su rešenja koja se predlažu ovim putem. Svi su rekli – to baš obezbeđuje izvesnost, sigurnost tim mladim ljudima koji se usavršavaju i kroz projekte na kojima trebaju da doktoriraju ili da dožive naučna zvanja, ali i u svakom drugom smislu. Bili su tu između ostalog i predstavnici SANU, Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj, predstavnici Zajednice instituta Srbije, Akademije inženjerskih nauka, predstavnici različitih i državnih i privatnih univerziteta, i državnih i privatnih instituta. Bili su tu i predstavnici Privredne komore i svi, apsolutno svi su izdali ocene koje vam sada govorim. Ako bude bilo potrebno, možemo da ih se podsetimo imenom i prezimenom, svakog od njih.

Dakle, kompletna stručna zajednica je nepodeljena. Ovo su dobri predlozi, ovo je dobar predlog zakona. Ovo je kako oni sami kažu – prekretnica u odnosu na tretman nauka i istraživanja u Srbiji. Prekretnica u pozitivnom smeru.

Ja sam čini mi se i tokom načelne rasprave čitao šta kažu i koje reči biraju i oni koji su potpuno ne samo kritički, nego agresivno, neprijateljski nastrojeni i prema SNS, Aleksandru Vučiću, u bilo kom smislu i na bilo koju temu. Ti i takvi kažu – dobro, može se reći da je ovo dobar predlog zakona. Onda vam je jasno o kakvom je predlogu reč i koliko ima nekog ako zaista nešto realno ima da ospori, odnosno koliko nema.

Pitanje saradnje na međunarodnom planu je važno. Mi smo ovde iznosili podatke, i kako dobre rezultate postižu naši mladi naučnici i kada je reč o evropskim projektima, onom čuvenom „Horizontu 2020“, ali i kada je reč o naučnoj saradnji sa drugim državama sveta ili drugim delovima planete, ako više volite tako.

Govorili smo recimo, o zajedničkim projektima koje imamo u domenu nauke i istraživanja sa Kinom. Dakle, reč je ne o jednom već o kompletnoj seriji projekata. Reč je ne o jednoj, nego nizu atraktivnih oblasti. To su stvari koje pokazuju neposredno korisne rezultate za građane naše zemlje, recimo za te mlade naučne radnike koji stiču dragoceno iskustvo, a priliku da imaju značajne fondove na koje mogu da računaju tokom svog naučno-istraživačkog rada.

Kada pričamo o odnosima u regionu. Mislim da je gospođa Radeta pomenula termin stvaranje bivše Jugoslavije. Nije to to. To je sve ne samo to. Kada govorimo o stvaranju tesnih veza u regionu mi pričamo pre svega o ekonomskoj saradnji, i to je potpuno jasno. Nije nikakva tajna, to je nešto o čemu ja mislim mi veoma radom govorimo, da postoji predlog koji dolazi iz zvanične Srbije, svima koji pripadaju ovom našem regionu, geografski možete posmatrati tu pripadnost, pre svega, nije to sporno, da se razmišlja pametno i da se nastupa zajednički kada je reč o ekonomskom predstavljanju nas kod drugih i na evropskom tržištu, ali i na drugim tržištima.

Postoji stalno otvoren poziv, dakle, svim okolnim državama da formiramo jedno zajedničko regionalno tržište uz jasnu računicu, jasno obrazloženje, logiku zašto je to dobro. Zato što bismo na taj način bili u stanju da, nastupajući atraktivnije privučemo sigurno dvostruko više investicija, nego što to činom sada, dvostruko više investicija za kompletan region nego što sada imaju, kada se isumiraju sve pojedinačne države.

Danas je Srbija, to smo mi takođe govorili, dovoljno dobra da može da kaže, bolje od bilo koga u okolini, kada je reč o ovom našem regionu i stranim investicijama. Ali zašto ne bismo uradili nešto dobro što neposredno omogućava da budemo još dvostruko uspešniji nego što već jesmo, još dvostruko uspešniji. Zar to nije jasna, svima prihvatljiva logika. I biće dobro i za druge koji u tome mogu i žele da učestvuju.

Na žalost moram da kažem mnogi neće. I to što neće upravo pravdaju ovim rečima, ne mi nismo za to da se formiraju bilo kakve zajednice poput nekih novih Jugoslavija. Možete da im pričate koliko god hoćete, to je sve samo ne to. Oni ljudi nisu u stanju da hrabro iskorače i da razmišljaju nešto otvorenije od ovoga kako sam upravo rekao. Dakle, da se zapitaju šta bi mogli da učine da pomognu ekonomijama, sopstvenim ekonomija sopstvenih država, zbog toga što mi nemamo ljude koji u stanju da podele tu vrstu vizije kakvu ima Aleksandar Vučić, koji nisu u stanju da imaju tu vrstu hrabrosti koju ima Aleksandar Vučić koji jeste predložio, formulisao ovu ideju, i tu vrstu, moram da kažem odgovornosti da urade nešto iako to iziskuje određenu energiju da se objasni njihovim građanima, mnogima će morati, jer su se trudile njihove tzv. elite da im objasne kako je dobro ne sarađivati toliko sa Srbijom, kako je dobro držati stranu nekome ko nije Srbija, ali da ulože tu energiju da objasne građanima zašto baš treba sarađivati sa Srbijom i svima ostalima, pa će onda videti neposrednu korist. Nisu svi spremni da se prihvate tog posla, nisu svi spremni da preuzmu tu vrstu napora.

Šteta je što nisu. Oni propuštaju puno, a mi ćemo svakako nastaviti da radimo ono što je u našem interesu. Ali da možemo da napravimo dvostruko uspešniji rezultat, kad god se ukaže prilika mi ćemo za to da se borimo, mi ćemo to da predlažemo. Ne treba nikoga plašiti bilo kakvim novim veštačkim državama, bilo čim slično. Zna se šta je Srbija danas i zna se šta je za Srbiju danas važno, to je svakako njen interes. Dvostruko više investicija ovde kod nas, dvostruko više fabrika za naše ljude ovde. To je naš jasan interes. To ne treba da objašnjavamo nikome.

Odnos sa EU važan je i zbog ovih stvari o kojima smo pričali, a tiču se saradnje u domenu nauke, ali ne samo nauke. Pa, evo pomenuše malopre pitanje odgovarajuće zaštite, odnosno odgovarajućeg unapređenja kvaliteta života za romsku zajednicu. Taj evropski novac, jutros smo dan počeli sa tom pričom, krije se iza projekata koji omogućavaju da npr. poput ovoga današnjeg u Novom Pazaru, socijalne stanove. Možemo da otvorimo, možemo da obezbedimo i da tu pronađu rešenje i brojne upravo romske porodice. To je, recimo, bio slučaj danas u Novom Pazaru. Ali ne samo iz tih razloga. Dobro je sarađivati kada je to opet za nas korisno. I kad je reč o regionu i kada je reč o kontinentu.

Jesmo li rekli da je iz IPA fondova, to su dakle evropski projekti, njihov novac, više od 30 miliona evra obezbeđeno samo za nauku u našoj zemlji. Jesmo li rekli da se odmah po otvaranju novog pregovaračkog poglavlja, što se dogodilo, reč je o poglavlju 9, pre samo neki dan ulazi u dogovor o novom aranžmanu za IPA fondove koji je vredan fantastičnih stotinu sedamdeset i više miliona evra. Jesmo. Jel realnost da se dogodilo i otvaranje Poglavlja 9 i dogovor o aranžmanu i da sada mi možemo da računamo na novac koji je zaista sjajan.

Sada ću vam dati neke podatke šta Srbija dobija. Dobija 62 miliona evra za ekologiju, a od toga 51 milion za postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Nišu. To je novac kojim ćemo da raspolažemo upravo zahvaljujući tome što smo vodili računa o potrebi da se dobro sarađuje sa EU, pa konkurisali za fondove na pravi način, bili stručno osposobljeni da te projekte izradimo kako valja. Četrdeset miliona evra iz istog izvora za inovacije i preduzetništvo zasnovano na njemu.

Dakle, ovo neposredno koristi tim našim mladim ljudima o kojima mi pričamo ovde. Neko poseduje taj impuls, tu iskru u sebi, želi da se okuša kao preduzetnik, želi da proba da formira svoju kompaniju, da ponudi nešto atraktivno tržištu, mi treba da vodimo računa da takve ljude pomognemo kada su na samom početku. Što i radimo danas upravo ulaganjem u naučno-tehnološke parkove, u one centre u okviru kojih se formiraju start ap kompanije, biznis inkubatore koji to treba da podrže svojom infrastrukturom. Omogućavamo tim ljudima da imaju ne samo gde da započnu posao, nego da budu rasterećeni dažbina koje su usmerene ka državi. Omogućavamo im da dođu do novca koji treba njima da pomogne da stanu na svoje noge. Lišavamo ih različitih plaćanja tokom prvih godina nakon što su zasnovali svoja nova preduzeća. Dakle, u toku onih godina kada njihov rizik poslovanja.

Činimo sve što možemo da ih pomognemo i finansijski i materijalno, da ih ohrabrimo i, evo između ostalog, možemo da računamo i na evropski novac za te stvari. Četrdeset miliona evra je sve samo nije malo.

Jedanaest miliona, energetska efikasnost što podrazumeva i infrastrukturu kao što su, slušajte ove objekte, studentska poliklinika, stacionar, gradska biblioteka, hitna pomoć. Neposredno korisno za naše građane, niko ne može da kaže da je bilo šta sem toga. Dvadeset miliona za stambena zbrinjavanja izbeglih i raseljenih. Ovo ne treba da objašnjavam zašto je ovo važno i koliko vredi. Petnaest miliona za podršku infrastrukturi i privredi. Dvadeset miliona za popise stanovništva, poljoprivrede, za obezbeđenje kvalitetnih podataka koji će opet nama da koriste i nama da omoguće da razumemo svoje potrebe i da znamo gde pre svega treba da uložimo, gde na nešto možemo da računamo.

To je jedan, rekao bih, odgovoran, racionalan pristup kada je reč o saradnji, kada je reč o planiranju i budućnosti i o izboru partnera. Sve što radimo, ako donosi korist našim ljudima, a ove stvari nedvosmisleno znače korist našim ljudima, to je onda dobro. Nije pitanje političkih ukusa, nego je pitanje sposobnosti da se pravilno razmišlja i da se rezultat, ne za sebe lično, ne za svoj džep ili svoju popularnost, nego za ljude koji su vam dali poverenje da brinete o njihovim potrebama, da se na njih misli.

Diplome, naravno večita tema, i kako stvari stoje šta god mi da objasnimo u ovoj sali ili van nje, biće uvek tema u ovom društvu. Ne treba to nikoga da čudi, ali čudi da se na neke teme vraćamo stalno iznova. Pomenuli ste diplomu Tomislava Nikolića. Zaboravili ste da kažete da je inspekcija DS u to vreme i dalje vladajuće stranke, otišla da ispita da li je ta diploma odgovarajuća, da li je prava. Šta su zaključili? Da tu nema ništa sporno. Ako su ga, oni koji su tada i njega i nas projektovali kao svoje najljuće neprijatelje, inače upravo one kojima politički jesu stali na rep i smenili ih, istraživali i zaključili da ne mogu ništa sporno da nađu, to je neka vrsta odgovora na pitanja koja postavljate vi ovde stalno.

Ali, rečeno je da se bar jednom pronašao slučaj da je neko nešto nepošteno uradio na temu diplome. Da je taj slučaj bar jednom otkriven, to bi onda rasteretilo celo društvo ove teme i sve bi danas bilo kako treba i ne bi se mi ovim bavili. Desilo se, bar najmanje jednom, da je tako nešto dobilo svoj epilog, vrlo formalan, zvaničan i nesporan, pa nisam primetio da je imalo nekog većeg odjeka, ni kad je reč o pitanju odgovornosti ljudi koji ova pitanja danas postavljaju.

Desilo se, na primer, da je Miroljub Ignjatović, jel se tako zove čovek, utvrđeno sudski, lažirao diplomu. To je konstatovano i presuda je doneta i mislim da je u međuvremenu kazna realizovana u potpunosti. Taj čovek je bio primer na osnovu kog je sve u ovoj zemlji zauvek rešeno po ovom pitanju i više se nikada nikakva priča pojavila nije. Nije se baš tako desilo. Naprotiv, on je, čini mi se, politički napredovao. Baš je u Srpskoj radikalnoj stranci postao visoki funkcioner, nakon što je sud utvrdio da je lažirao svoju diplomu.

Pa, da li je sad to odgovarajuće rešenje? Ja ne bih rekao da to ima bilo kakve veze sa suštinom stvari, nego je to trebalo samo da posluži zgodno kao priča za malo još političkog napada na račun nekoga od nas ili nekoga ko vam se ne dopada, nije važno. Ali, vidite kako se stvari jako brzo pokažu u obrnutom smeru. Zato treba biti pažljiv.

Da postoji interes, skoro u svemu, pa i u ljudima, pa i u temama koje se tiču obrazovanja, nauke, to nije sporno. Uvek ćete pronaći ljude koji se međusobno podržavaju zato što su nekim interesom vezani. Možda je najopasnije kada je taj interes negde u domenu spoja krupnog biznisa, dakle, velikih para i politike, one politike koja se nameće kao život i smrt za milione ljudi, koja odlučuje o njihovim sudbinama, koja odlučuje o njihovoj budućnosti, koja odlučuje i o toj deci koja treba da predstavljaju perspektivu u ovoj zemlji.

Te vrste klanovskih odnosa mi smo zaista imali u prošlosti. I kada pogledate na šta liči onaj ostatak od ostataka bivšeg režima, jasno vam je da i su i dan-danas negde u toj vrsti odnosa i nikada nisu ni bili u stanju da se kreću izvan tih okvira, da pokušaju bar da budu bolji, da se bar malo izdignu iznad toga. Sve se u međuvremenu pogubilo, nema tu više ni pokušaja da se slaže nekakva politika, nekakva ideologija ili zastupanje bilo kakvih vrednosti. U međuvremenu, sve se svelo na to, taj goli interes i taj prokleti novac.

Ali, to možete da pronađete, isto takvo, manje ili više izraženo, ali iste prirode, u različitim drugim oblastima ili po različitim drugim pitanjima i kod drugih aktera. Evo, pogledajte, primera radi, čuveni sektor nevladinih organizacija.

Mi smo ovih dana u Narodnoj skupštini imali prilike da se bavimo pitanjem predloga za izbor novog Poverenika za informacije od javnog značaja i očekujemo da će uskoro i ovde, u plenumu, biti ta tema raspravljana. Ali, njom se bavio nadležni skupštinski odbor pre samo, čini mi se, dan ili dva. Juče je to bilo, znači, nije dva, dan je u pitanju.

Kakve su reakcije tih vajnih nevladinih organizacija, ponovo sve samih virtualnih eksperata, onih ljudi koji izgleda na Tviteru žive i poput svojih najboljih prijatelja, virtualnih novinara, po ceo dan se samo sami sebi dive i ništa drugo ne rade. Kažu ljudi - oni su imali svog kandidata, oni su imali svoj predlog. I neka su, imaju pravo da navijaju za koga god žele. I neka su iza toga stali i politički predstavnici bivšeg režima, da potpišu to formalno kao predlog koji će dostaviti Odboru. Sve je to u redu, ništa sporno nema.

Ali, kad se završi postupak i kada se Odbor glasanjem izjasni ko će biti formalni kandidat, o kome će se raspravljati na plenarnoj sednici, onda dolazimo do nečega što je potpuni bezobrazluk. I to vam je primer tog uskog interesa, tog sektašenja i klubašenja onih koji su izgleda umislili da su od boga poslati da oni uređuju šta će i kako da bude na ovoj planeti i da osim njih niko drugi ne postoji i niko ni za šta da se pita ne sme, pa ni Narodna skupština. Ili, možda, iz njihovog ugla gledano, najmanje Narodna skupština i najmanje narodni poslanici.

Te organizacije poslale su danas zajedničko saopštenje. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, CRTA, znate njih, to su stručnjaci nad stručnjacima, oni se bave svim i svačim, između ostalog i Narodnom skupštinom i nama ovde i oni znaju kako treba da se sprovode izbori i šta ne valja sa izbornim zakonima, samo ne mogu da objasne da to ne rade u ime bivšeg režima i Đilasa i Šolaka i Jeremića i Obradovića lično, ne mogu to da objasne nikome, sve dok njihov direktor, dakle, direktor CRTA-e sa prethodno nabrojanim tajkunima i fašistima stoji rame uz rame i zajednički lomi ograde ispred Predsedništva. Dakle, oni su saborci i to je taj najogoljeniji mogući zajednički interes. Ali, oni su i neka nevladina organizacija, pa da vam pomenem i njih, zajedno sa Komitetom pravnika za ljudska prava, Jukom, Partnerima za demokratske promene, Šer fondacijom, Transparentnost Srbija, Fondacija za otvoreno društvo, potpisuju saopštenje u kom kažu da ne dolazi u obzir, da je apsolutno neprihvatljivo da se Odbor izjasni, pazite ovo, glasanjem o tome koga smatra za odgovarajućeg kandidata za novog poverenika. Doslovce, rečenica iz njihovog saopštenja glasi: "Odabir je izvršen isključivo glasanjem, tako da je glavni kriterijum za odlučivanje bio ko je koga predložio, a ne njegova ekspertiza".

Šta ovo znači? Ne mogu narodni poslanici na Odboru da odlučuju glasanjem. Zamislite tu pamet. Verovatno ne možemo ni ovde, na sednici Skupštine, da odlučujemo glasanjem. To je neprihvatljivo. To nije demokratski, ne znam šta je, nego bi verovatno iz perspektive vajne gospode trebalo da odlučujemo tako što ćemo njih da pitamo šta oni misle, za koje niko nikad glasao nije, niti će, kako stvari stoje, i da umesto da se demokratski izjašnjava Narodna skupština i izabrani predstavnici naroda, ipak mi njih da pitamo šta ćemo i kako ćemo u ovoj zemlji. I verovatno bi tako trebalo i različita lica da imenujemo i različite ljude da biramo za važne državne poslove i funkcije. Verovatno bi tako trebalo i poslanike da biramo. A možda i nisu više neophodni, nego prosto njih da pitamo, da ih okrenemo telefonom i pitamo - šta vi mislite, kakvu bi politiku trebalo da vodi Srbija, u šta da ulaže novac, šta da plaća, šta nama treba, ko su nam prijatelji? I, na kraju krajeva, koliko vi želite, uvažena gospodo iz kojekakvih CRTA, Jukoma i ostali, da vam se danas servira na račun? Verovatno je to suština stvari.

Tu vrstu odnosa ja mislim da mi ne možemo nikada da istrebimo, niti treba to očekivati. To je pitanje ljudske prirode. I koliko god mi to osuđivali, takvih će ljudi biti. Ali, mi treba da ukazujemo na to i treba da uvek jasno demaskiramo svaki put kada se nešto ovako skandalozno i neprihvatljivo u državi pokuša. A ovo je toliko nenormalan pritisak, da ja ne znam kako bih to drugačije nazvao. Ne sme Narodna skupština da odlučuje o onim pitanjima koja se tiču neposredno delokruga našeg rada, neverovatno. Eto, oni znaju bolje, ti veliki Tviter eksperti.

A ko dobija sredstva iz budžeta? Tu ste, gospođo Radeta, potpuno u pravo, to jeste pitanje kojim mi treba da se bavimo. Kada je reč o lokalnim budžetima, nedavno sam video da se strašan novac, jezivo veliki novac, iz budžeta grada Šapca dodeljuje upravo onim medijima koji pripadaju tom konglomeratu koji se nalazi pod šapom Šolaka i Đilasa, koji je spreman šta god da naručite, šta god da zamislite, da slaže, napiše, montira, fabrikuje, samo da bi za njih zvučalo politički korisno ili podržavalo na neki način njihovu brutalnu propagandu, a da bude, naravno, na račun i Aleksandra Vučića, njegove porodice, ljudi iz SNS.

Nisam video, čini mi se, u tim novinskim izveštajima, a bilo ih je onoliko, nijedan jedini medij da je konkurisao za sredstva i tamo ih dobio, pričam o gradu Šapcu, a da nije bio najstrože moguće na partijskoj liniji Zelenovića, znate onog čoveka koji voli da šeta po Evropi i govori sve najgore o svojoj zemlji, da se ne libi da tamo i najpodmuklije laže, dakle, na liniji njegove partije, njegovih prijatelja, sada valjda i novih-starih prijatelja iz ujedinjene Demokratske stranke, kako oni zovu svoje matično „žuto preduzeće“ i Dragana Đilasa i Vuka Jeremića i Boška Obradovića.

Taj isti Zelenović koji se ne libi da, pazite sad ovo, piše pisma Aleksandru Vučiću ovih dana, zamislite, da on Vučiću objasni kako treba da se na odgovarajući način izvede zaštita od poplava u nekom mestu, da on postavlja pitanja i prosipa pamet. Taj isti Zelenović, predstavnik onih za čijeg je vakta 2014. godine grad Šabac, njihov grad, bio u strašnoj opasnosti upravo od poplava.

Godine 2014. od tog grada pitanje je da li bi ostao kamen na kamenu da nije bilo reakcija Aleksandra Vučića lično, one i onakve. Da nije bilo reakcije koja je istog momenta preusmerila, poslala značajan broj ljudi i mehanizacije i Vojsku Srbije da zaštite Šabac. Njemu, za to što je uradio tada, oni zahvaljuju i vraćaju tako što danas pokušavaju da pametuju na temu – e, mi smo veliki stručnjaci za sve, pa i za to kako se od poplava štiti.

Ili, na nivou Starog grada. Možda je to nešto poznatiji, slikovitiji primer, koliko je novca te Beogradske, gradske opštine završilo na računima onih firmi koje služe za iznajmljivanje onog fizičkog obezbeđenja kojim se služi Bastać, huligan, veliki osvajač gradilišta po centru Beograda.

Koliko je desetina miliona, čini mi se, dinara, i to iz godine u godinu, otišlo na tu namenu da se plaćaju ko je kakve firme sa nekim nejasnim opisom usluga koje pružaju gradskoj opštini, a svi znaju da su preko njih angažovana ona lica ovako zanimljivih, krupnih konstitucija koja prate Bastaća svaki put kada on pokušava da izazove neki incident, blokirajući gradilišta, da bi posle objašnjavao kako se on bori protiv uništavanja sopstvenih uspomena vezanih za Beograd?

Zbog toga ne treba da se radi ni jedan novi bulevar, zbog toga ne treba da se radi ni jedan trg u ovom gradu, zbog toga mi ne treba da ulažemo u infrastrukturu i da se trudimo da bilo šta ulepšamo. Ne treba nam, naravno, ni jedna fontana, ne treba nam zbog toga ni gondola ili žičara, ne treba nam zbog toga ni novi trg, nova stanica autobuska ili železnička, ne treba nam ništa novo, zato što čovek vodi računa o svojim sećanjima i o uspomenama na detinjstvo. Onda će, naravno, taj posle svega da kaže – ne, nisam ja tako mislio, ali će ostati silni milioni manjka u kasi Starog grada.

O tim stvarima ja se slažem, to ste odlično primetili, treba da se vodi računa. Da li je dodvoravanje lokalnim moćnicima, kako je rečeno, sadržano i u odluci da se, recimo, sa takvima, rušiteljima Beograda, onima koji ne žele dobro svome gradu, poput Bastaća, politički sarađuje, da se oni održavaju na vlasti i da im se daje podrška tako što se za njih glasa u lokalnoj skupštini, to ne znam, ali, kada je reč o pitanju zaposlenosti u Srbiji i pitanju ko se nalazi na birou danas, ja ne znam da li može bilo ko od prisutnih u sali da se seti nekoga ko je bio uspešniji u smanjenju nezaposlenosti od Aleksandra Vučića i SNS, da je napravio veći pomak od onoga koji jesmo napravili mi sprovodeći svoju politiku, pa sa 25% do 26% tu nezaposlenog spustili na oko 11%?

Govorili li iko pre SNS o tome da treba da se radi na tome da se ta nezaposlenost pusti još dramatičnije, da bude ispod 10%, da se u tome takmičimo sa zemljama okruženja, a već smo od mnogih bolji, kada je i o tom parametru reč? Ja se ne sećam. Tu vrstu rezultata niko nema. Ima na suprotnu stranu.

Dakle, ti Đilasi sa svojim novim, starim Bastaćima, Zelenovićima i ostalima, oni su uspeli da nezaposlenost povećavaju. Sećate se tih podataka? Red veličine je 600.000 duša. Toliko je ljudi ostalo bez posla u vreme kada su predstavnici bivšeg režima, a danas siledžije koje se hrabro obračunavaju sa saobraćajnim znakovima, bile u prilici da pokažu šta umeju, šta i koliko mogu. To da se poredi sa stotinama hiljada novozaposlenih koje obezbeđujemo mi, što jesu rezultati naše politike, pa to da se poredi neće moći nikad.

Ali, uz sve te napore, na samom kraju, za jednu stvar ste, bez ikakve rezerve, u pravu. Budućnost treba da se gradi i o njoj treba da se misli unapred. Kada je reč o talentovanoj deci, o mladima koji osvajaju vrhunska odličja na međunarodnim takmičenjima, ali ne samo međunarodnim, dakle, o mladima koji pokazuju da zaista mogu da budu pokretački točkovi našeg društva, tu treba pružiti podršku, tu treba pomoći, tu treba ohrabriti, ali ne samo rečima i ne samo aplauzima onda kada se sa takmičenja vrate i kada ih pozdravljamo na nekom balkonu, nego i konkretnim sredstvima. Zbog toga ja moram da napomenem – to radimo mi danas i to radimo na više načina.

Na prvom mestu, recimo, stipendijama. Postoje različiti programi koji danas funkcionišu sasvim uspešno. Stipendije za dobre đake, vanredno dobre đake i vanredno dobre studente, takozvane redovne stipendije, ako tako želite, postoje i veće su nego u vreme bilo koje prethodne vlasti. Ali, postoje i one koje su namenjene posebno nadarenima. Fond za mlade talente, takođe, svako malo uvećava nivo sredstava koja su namenjena upravo tim, najboljim i najuspešnijim mladim ljudima. Ne samo da vodimo računa o njima dok se školuju, nego vodimo računa i o tome da im se pruži prilika da sutra mogu da rade.

Da li je ili nije lično Aleksandar Vučić čestitao onim mladim ljudima koji su završili svoje školovanje i treba da počnu karijeru? Započeli su je nedavno kao zdravstveni radnici, kao lekari, sestre, a bili su najbolji tokom svog školovanja. Njima je Srbija danas u mogućnosti da pruži i njima danas Srbija pruža priliku da se zaposle.

Da ne pričamo o tome kakve im uslove obezbeđujemo danas i u kakvim kliničkim centrima, u kakvim bolnicama, sa kakvom modernom opremom danas mogu da rade i šta sve danas mogu i da nauče i da usavrše i u čemu da se takmiče sa ostatkom sveta, a ranije nikada mogli nisu. Takvima, a da, kad god se stvori dodatni prostor u budžetu, a stvara se sve dok se u Srbiji radi ozbiljno, odgovorno i postupa domaćinski, ali svaki put kada se stvori takav dodatni prostor da se na takve misli i da se za njih obezbedi još dodatnih sredstava, pa i kroz povećanje plate.

Zbog toga i jeste rečeno – biće sigurno, u mesecima pred nama, dodatnih povećanja plate za ljude u Srbiji, a za ove uspešne mlade ljude, one koji pokazuju da još kao mladi mogu svojoj generaciji uzori da budu, treba da bude i biće najviše.

Ja mislim, dame i gospodo da je to odgovarajući pristup kada se ozbiljno brine o budućnosti zemlje i kada se u nju, zaista ulaže i kada se u njoj planira. Zbog toga što ovakav pristup imamo, ja cenim, mi možemo i da se pohvalimo rezultatima koji se broje svim ovim silnim nagradama, napredovanjima na međunarodnim listama, činjenicama da odličan novac danas imamo i da za njega možemo da konkurišemo kada je reč o svetskom nivou, činjenicama da po svim pokazateljima država napreduje i da to građani, što je najvažnije, vide, osećaju, uvere se svaki put kad se provezu novim putem ili svaki put kada im stigne poruka da je legla plata ili legla penzija, a sećaju se kako je to sve bilo potpuno drugačija i kako je izgledalo u doba kada su im pljačkaši poput Đilasa, Šolaka, Jeremića i Obradovića, kožu s leđa drali. To se vidi i to ne može da se ne razume.

Zbog toga je naša obaveza da insistiramo da se rezultat pokazuje, baš zato da bi se dobro video i dobro razumeo. Na taj način mi dajemo i zadatke sebi i takmičimo se sa onim što smo postigli i na taj način zaista postajemo ono što treba da budemo, što zaslužujemo da budemo, što je Aleksandar Vučić lično definisao i formulisao kao društvo koje pobeđuje i na koje svi i u regionu ako želite i u Evropi, ali i u svetu treba da se naviknu da je takvo, da se naviknu na to da Srbija danas pobeđuje i da će nastaviti da pobeđuje i u budućnosti. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, samo nekoliko rečenica, pošto je bilo nedoumica oko ovog Zakona.

Upravo ovaj Zakon garantuje mladim ljudima zarade. Kad su pitanja spomenute su zarade ali na bazi rezultata. Da li je to do sada bilo? Nije baš u najboljoj meri, jer nismo primenjivali određene kriterijume, bilo da se radi u nauci, bilo u obrazovanju.

Posebno daje mogućnost napredovanja. Nije tačno da ne daje mogućnost, vaš ovaj zakon daje mogućnost napredovanja preko određenih… ako hoćete, preko projektnog finansiranja, baš za izvrsnost, ali nismo svi jednako napredni, e tu je problem.

U dosadašnjem sistemu, pogotovo u eri socijalizma, a i zadržali smo taj manir da smo svi jednako vredni i sve jednako napredni. Nismo takvi. Bilo je reč o odgovornosti rukovodilaca, pogotovo dekana, kada su u pitanju visoko školske ustanove, tu zaista nemamo baš najbolje rešenje.

Ja se zalažem, a i ministar je, koliko sam video, blizak toj tezi da je rukovodilac, u ovom slučaju dekan i direktor škole, najodgovorniji za stanje u školi, odnosno ustanovi i da i on na neki način mora biti kontrolisan. Mi smo u fazi razvoja društva gde rukovodioci moraju u vaspitno-obrazovnim ustanovama i naučnim biti kontrolisani.

U prelaznom razdoblju pustili smo to ispod kontrole i doveli smo u situaciju visokoškolske ustanove, osnovne škole, pa čak ako hoćete institute gde su rukovodioci bili gospodari, pod navodnike govorim, života i smrti, hajde da kažem, radnika, ne samo radnika, nastavnika, a kada je škola u pitanju, već i učenika itd. U ovom prelaznom razdoblju izgubili smo temelje sistema. Da li smo ih vratili? Mi nešto vraćamo. Dolaskom ministra Šarčevića mi smo uobličili sistem. Da se tako izrazim, mi smo u formalno pravnom smislu reformu uspostavili. Da li smo dubinsku reformu? Pedagošku nismo. Da li smo na početku? Jesmo. To je najveće dostignuće ovog ministra koji stori danas ovde kod nas.

Poštovani narodni poslanici, pokušaću da ukažem u čemu je bio problem. Prelaskom na višestranački sistem mi smo vaspitanje proterali iz škola, dakle, vaspitno obrazovanih ustanova, fakulteta, ako hoćete i iz roditeljskog doma, iz društva u celini. Nama je potrebno vratiti pedagogizaciju ne samo u školama, nego i društva u celini.

Možemo se, evo primera, truditi da u svaku školu osiguramo ne jednog, nego pet milicionara i ništa nismo s tim rešili. Dovođenjem milicionera u škole, u vaspitno obrazovne ustanove priznajemo nemoć vaspitnu, jer smo vaspitanje proterali. Zašto? Onaj ko je bio autor globalizacije, tačno je rekao – proterati, karikiram, vaspitanje iz vaspitno obrazovnih škola i iz učeničkih domova, a uvesti psihologizaciju društva. Šta to znači? Psihologe lažne, novinare lažne, psihologe itd. Dokle smo došli? U zakon smo stavili da svaka škola mora imati psihologa ili pedagoga. Psiholozi u školama nisu za svakog učenika, nego za posebnog. Jedan psiholog dovoljan je na pet do 10 hiljada škola. To je suština, ali svaka škola treba imati pedagoga. U tom smislu mi tumaramo 15 godina i stalno govorimo o nasilju u školi. Ne, gospodo, ne smemo o tome govoriti, nego vaspitanje u školi, vaspitanje u društvu, vaspitanje u učeničkom domu, jer nevaspitanje dovodi do nasilja. To je suština. Zamena teza, hajde da kažem, američka pedagogija je to nama u postsocijalističkim zemljama nametnula i trebaće nam još vremena da se oslobodimo tog načina vaspitanja.

Zamislite, moralno vaspitanje smo isterali? Pa, to od Platona do danas niko nije učinio. Moralno vaspitanje. Evo, jedan od zadataka, odnos prema društvenoj imovini nismo imali. Znate šta smo sada. Nemamo uopšte tog zadatka. Ko nam je branio da sadržaje menjamo? Neko to nije hteo, ciljano. Umesto da smo stavili kao zadatak odnos prema društvenoj imovini, odnos prema imovini, bilo da je ona privatna, bilo da je ona državna. Za posledicu evo primera. U Beogradu ja sam negde računao da nam treba momentalno milijardu evra da uklonimo samo grafite sa zgrada. To nije samo ekonomski problem. To je pedagoški problem, ako hoćete, problem ličnosti itd. Idite u Rumuniju i pogledajte da li ima grafita. To je problem. Mi moramo vratiti pedagogizaciju u školu, odnosno vršiti pedagogizaciju čitavog društva i uvesti pedagogiju mira na Balkanu posle ovih ratova. To je suština.

Sada, dozvolite da kažem nekoliko rečenica vezano o izborima u zvanja. Ovde je bilo reči da nema kriterijuma. Izbori u zvanja profesora, docenta, do redovnog profesora ili u institutima moraju biti strogo postavljeni. Oni su prilično i do sada bili postavljeni, ali nije se niko držao određenih kriterijuma. Obično dekani koje niko nije kontrolisao su sa određenim grupama zloupotrebljavali. Nema autonomije univerziteta kada su finansije u pitanju, gospodo narodni poslanici. Tu država mora da se meša, ona daje pare, ona mora kontrolisati pare. Šta još mora? Zakon kontrolisati, primenu zakona. Tu je problem. Toga nismo imali 50 godina.

Šta reći o jednom fakultetu koji nije hteo da pozove tri predstavnika ili četiri saveta fakulteta koje bira Vlada Republike? Kaže, namerno ih nismo godinama pozivali, jer su radili šta su hteli po fakultetima. Zato se, gospodine ministre, zalažem za što veću kontrolu preko Saveta univerziteta i fakulteta, jer mi još nismo zrelo demokratsko društvo da možemo pustiti toliku autonomiju.

Niko nije protiv autonomije univerziteta, ali smo za primenu zakonitosti. Ako je neko izabran protivzakonito za docenta, vanrednog profesora ili redovnog, pa imamo prosvetnu inspekciju. E tu je problem. Mi smo u jednoj fazi za jednog ministra dok je bio ministar prosvete imali situaciju da je ministar sam unapređivao redovne i vanredne profesore, pa je došao drugi, pa vratio naučno-nastavnim većima. Danas su ti redovni profesori, bez izbora u zvanje redovni profesori, odlučili o doktoratima na fakultetima. Čak su i predsednici veća doktorskih studija. To su takvi apsurdi. Mi imamo jedno čudno stanje. Ono što je bitno za ovaj zakon jeste da je on izvanredan.

Gospodine ministre, hoću da javnost čuje, vi ste uobličili sistem vaspitanja i obrazovanja nakon dugo godina. On je bio u rasulu. Dakle, uobličili smo ga i zaronili ste u dubinsku pedagošku reformu.

Siguran sam da idemo dobrim koracima. Spomenuli ste gimnazije. Šezdeset godina niko nije reformu gimnazije dirnuo. Sada ona se provodi polako, ali sigurno. O osnovnoj školi da ne govorim, a ni o srednjoj.

Reforme su uvek postojale od starog veka do danas, ali mi vršimo reformu u skladu sa reformama društva u celini. To je suština.

Ne možemo odbaciti sadržaje sve moguće prethodnog režima, a to smo učinili, pa smo onda odnos prema imovini ubacili kao moralno vaspitanje. Odnos prema domovini, zemlji smo izbacili.

Nema ovde narodnog poslanika Žarka Koraća koji se sprdao patriotizmu u ovom visokom domu. Sprdao se izborom zvanja, a on docent otišao u penziju.

Gospodo, sada koristim ovu priliku, gospodi sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, rekli su da sam ja jedan od tvoraca zakona. Nisam ništa manje ni više koliko i vi, gospodo narodni poslanici. Glasao sam. Da sam ja bio jedan od tvoraca, 95% profesora docenta ne bi sedelo na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nego neki drugi ljudi koji bi docenti bili samo jedan mandat, redovni profesori i profesor. To je konkurencija. Zato oni šetaju sada ulicom. Neće da se bave politikom, neće u stranke, nego ulicom. Misle da je komunistički sistem. E pa nije, izvolite.

Mislim da je profesor Mićunović u pravu kada je iskritikovao DS da se vrati u ovaj visoki dom. Kaže da to nema nigde na svetu. Idete šetate, umesto da dijalog vodite u Skupštini.

Zamislite šta je Điki mafija napravio? Traži da se isključi iz stranke prof. Mićunović. To su hohštapleri, bre.

Ja sam pokušao da nabacam nekoliko problema, da se vidi dubinska reforma. Drago mi je, gospodine ministre, što smo zaokružili ovu reformu, pogotovo dualno obrazovanje. Tu je daleko otišlo i to je srž srednjoškolskog vaspitanja.

Mi ćemo vaspitanje vratiti u škole. Ja znam vaše mišljenje, tačno. Tačno ga znam. Ono je idealno. Vi ste jedan od prosvetnih radnika koji vrlo dobro poznaje pedagogiju i ići ćemo i vratiti vaspitanje u školu. To ne ide lako, ali ćemo ići.

Bilo bi dobro da od učitelja, od univerzitetskog profesora za svaki svoj nastavni predmet da se napravi plan vaspitnog delovanja škole, povezanost sa mesnom zajednicom, društva u celini. Bez toga nećemo moći daleko doći.

Kaže, šta će mi u metalu vaspitanje? Pa, tu je potrebno. Majstor će mi pokazati kako ću odložiti alat na kraju svog radnog vremena, a ne razbacati ga itd. milion primera imamo.

Ja se izvinjavam, malo sam uzeo više vremena, ali da kažem da je zakon izvanredan, da će implementacija zakona vrlo brzo stići, jer Ministarstvo već radi na podzakonskim aktima i na nama istraživačima je da li hoćemo raditi ili nećemo, a kriteriji će nas terati.

Nemojte se čuditi što će neko ostajati bez posla i ostajaće doktori nauka bez posla. Redovne profesore nije lako stići.

Dakle, doktorska titula ništa ne znači. To je kao kad idem u kino, uzmem kartu, gledam film, biće rezultat. Ne gledam film, nego radim neke druge stvari, nema rezultata. Tako isto i doktorati naši. Dakle, bez rada nema ništa.

Neko je spomenuo redovne profesore pred penziju. Gospodo, u svetu redovni profesori najviše moraju da istražuju i da rade, baš ti pred penziju. Najviše, to je tako, ne da uzmem titulu redovnog profesora, ruke u džepove i ne moram ništa da radim. Najviše moraju istraživati, pogotovo mlađim generacijama pokazivati kako se to radi. Hvala vam lepo.

Reč ima ministar, gospodin Šarčević. Izvolite.