Zahvaljujem.

Obratili ste se gospodinu Arsiću. Sad moram i njemu da omogućim da odgovori, a uz molbu, gospodine Arsiću, da vi ne napravite ono što je napravio kolega Mirčić, pa onda da izazivamo novu repliku, već da idemo na pauzu od sat vremena nakon vaše replike i da nakon toga nastavimo sa konstruktivnom raspravom.

Izvolite.

Evo, tokom ove rasprave stiče se neki utisak, ne od mene, da se kandidati biraju po lepoti, po političkoj pripadnosti, a da se uopšte ne uzima u obzir njihovo znanje na pismenom testiranju.

Da raščistimo odmah. Nijedan član Komisije nije predložen od strane Odbora za finansije koji nije prošao test poznavanja Zakona o javnim nabavkama, Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o obligacionim odnosima, nijedan kandidat nije prošao.

E, sad, da li treba uvažavati opoziciju? Da. Da li treba njihove predloge? Neki put da, neki put ne. Naravno, nismo u obavezi zato što osim političke diskusije, oni nemaju odgovornost prema državi kada se država vodi, nemaju taj nivo odgovornosti, imaju svakako deo odgovornosti. Pa, prema tome, njihove predloge ćemo da razmotrimo, a da li ćemo da ih usvojimo, to ćemo da vidimo. Za sada postoji jedan sistem izbora kandidata za članove Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki koji je dao izvanredan rezultat. Ako nešto daje izvanredan rezultat, ne znam zašto ga onda menjamo?

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, sada u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15:10 časova.
Zahvaljujem.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.
Izvolite, kolega Jovanoviću.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Odmah ću na samom početku diskusije po ovoj tački dnevnog reda, koja je, između ostalog, poslednja u setu predloga o kojima raspravljamo u ovom korpusu i sazivu, da istaknem da poslanička grupa SPS će predložiti, odnosno podržati Predlog odluke o izboru člana Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Za tako nešto postoje brojni razlozi i ono što je najvažnije, najvažnije je da ovaj parlament zadržava svoju ulogu da i ta vrsta nadzora i kontrole, koja podrazumeva upravo ovakav sistemski način rešavanja određenih problema, i dalje postoji, i to da preko resornog odbora, a to je odbor nadležan za finansije, možemo da utičemo na neki način na kontrolu javnih nabavki, odnosno da vršimo neku vrstu nadzora upravo preko članova koji se biraju u Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Imajući u vidu brojne slučajeve koruptivnog delovanja, naročito korupcije koja se pojavljuje u postupcima javnih nabavki, mislim da je apsolutno osnovano ono što je u svom uvodnom delu istakla i uvažena koleginica narodna poslanica gospođa Tomić, kada je obrazlagala način izbora članova Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Naravno da su oni uslovi koji su inače standardizovani kao uslovi, kada su u pitanju personalna rešenja, možemo ih tako nazvati, počev od stručne spreme, a to znači visoka stručna referenca, potrebna znanja i iskustva stečena u oblastima javnih nabavki, zatim, položen pravosudni ispit, ukoliko se radi o licu koje je diplomirani pravnik, ili iskustvo, odnosno licenca i sertifikat lica koja se vezuje za druge delatnosti, a takođe je vezano za postupak javnih nabavki i, na kraju, ono što je neizostavno, a to je vreme, dakle, pet godina radnog iskustva upravo u ovim oblastima.

Imajući u vidu da su ovi uslovi postavljeni kao uslovi koji su opšte prirode, logično je da ih podržavamo i logično je da na osnovu ovih uslova se svi kandidati mogu proveriti, mogu proveriti svoj kvalitet, svoje znanje i, na kraju krajeva, u jednom potpuno transparentnom procesu, u jednom potpuno regularnom postupku oni koji zavređuju i zaslužuju će biti izabrani.

Na kraju bih samo istakao jednu činjenicu koja je možda poznata, a možda nije građanima Republike Srbije da je upravo u članu 28. Zakona o javnim nabavkama, koji je donet još krajem 2012. godine, počeo da se primenjuje od 1. aprila 2013. godine, propisana obaveza imenovanja građanskog nadzornika u postupcima javnih nabavki i da je u tom smislu čak donet i Pravilnik o građanskom nadzorniku. O čemu se radi? Radi se ovlašćenjima, možemo tako reći, jednog pravnog instituta koji je otprilike negde pandan ombudsmanu, odnosno Zaštitniku građana, s tim što se ovde građanski nadzornik pojavljuje kao neka vrsta kontrole kada su u pitanju postupci javnih nabavki. Na ovaj način nesumnjivo je da se doprinosi osnaživanju organizacija građanskog društva za monitoring javnih nabavki.

Prema tome, ovakva vrsta kontrole, nadzora i, naravno, svega onoga što je u nadležnosti resornog ministarstva, nesumnjivo je da uživa podršku od strane poslaničke grupe SPS. Ponoviću samo još jednom, mi ćemo u danu za glasanje podržati ovakav predlog odluke. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Jovanoviću.
Da li se još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima gospodin Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću svakako glasati za predloženog člana. Javne nabavke su veoma ozbiljna stvar. Mi treba da pogledamo šta je bilo pre nas, ako ne želimo da ponavljamo greške.

Javne nabavke su vezane sa korupcijom. Korupcija je neka vrsta ličnog poreza. Tu javni službenik ili javni funkcioner, koji već prima platu iz javnih izvora, ustanovljava privatnu poresku stopu i ubira neku vrstu prihoda sebi.

Problem je što korupcija, a žuti su najbolji primer za to, može da pojede državu. Korupcija je štetna i za vlast i svi smo videli kako, recimo, Bojan Pajtić 16 godina nije dao vlast u Vojvodini, upravo zbog korupcije, jer su oni bili svesni mogućnosti da zbog preterane korupcije jednog dana odgovaraju.

Samo ovi nestrpljivi tužioci koji su danas izlazili, kada god smo govorili o korupciji i kada smo govorili o kriminalu Pajtića, Đilasa, Tadića i Jeremića, samo ovi tužioci i sud njihove partije, a svesni su bili korupcije i mogućnosti da odgovaraju i to su pretočili u čuvenu reformu pravosuđe, tako da ste slobodno mogli da spojite ove obe tačke, jer su i te kako bile međusobno povezane. Zato što su tu čuvenu reformu upravo radili da ne bi odgovarali za korupciju prilikom javno tajnih nabavki.

Dragan Đilas, veliki izvoznik narodnog novca, čovek koji je stekao 500 miliona dok su drugi gubili sve. Po procenama međunarodnih organizacija, samo iz privatizacije izneto je napolje u prvih 11 godina 51 milijarda dolara. Taj novac su oni sticali dok su ga drugi svi gubili, pretakali su ga u Devičanska, Kukova i razna druga ostrva. Dok je narod gubio sve, oni su sticali sve, dok je narod ostajao na ulici, posebno oni koji su ih podržavali da do promena 2000. godine dođe, oni su sebe smeštali u najluksuznije dvorce, penthause itd. Taj deo javno tajnih nabavki, po meni, nikad nije dovoljno ispitan, ni istražen.

Nemoguće je da Đilas nije u zatvoru, evo ja im nudim da zatvore mene. Preveliko bogatstvo škodi, bogati ljudi mrze svoj narod. Najbolji dokaz za to je Dragan Đilas. Bil Gejts, za koga svi znamo kako je stekao svoje bogatstvo, je 95% svog bogatstva poklonio siromašnima. Više od 95% bogatstva, svog bogatstva, Đilas je oteo od siromašnih i dan danas on i Šolak kroz prekogranične kanale otimaju od siromašnih pretplatnika koji ne mogu da gledaju ni fudbalsku reprezentaciju ukoliko se ne preplate na SBB. To je ostatak tog korumpiranog sistema. Onaj tamo Goran Petrović iz REM-a je živi dokaz te korupcije i kad god pitamo zašto to Đilas i Šolak zarađuju taj novac na ovaj način, preko lažnih prekograničnih kanala iz Luksemburga, preko neoporezovanih reklama itd, uvek dobijem odgovor koji su pisali Šorlak, Đilas, „Adria njuz“ i „Junajted grupa“ i „Junajted medija“ i dalje Đilas puni džepove narodnim novcem. Sudije i tužioci, videli ste svi, pre podne ne žmure na jedno oko, ne žmure na oba oka, što bi naš narod rekao, pošto ne žele da čuju žmure i na uši. To je gotovo neverovatno.

Dragan Đilas, kome su sumnjive sve diplome, sem Šutanovčeve i Ješićeve, Dragan Đilas je pravio most na Adi i reku od 120 ili 150 metara premoštavao, sa ne znam, kilometar ili više. Dakle, nije pravio Đilasovu ćupriju tamo gde je najuže, što bi svako od nas domaćina gledao da se to premosti tamo gde je najjeftinije i gde je najuže, on je gledao gde je najšire i najskuplje. Projekat koji je trebao da vredi 90 miliona, pa kasnije po novom 116 miliona je na kraju izašao 450 miliona i vidim da je to Vladi Marinkoviću zanimljivo. Stvarno je zanimljivo kad nešto što je trebalo da košta 90 miliona košta 450 ili 460 miliona, bez kompletnih pristupnih saobraćajnica. Pa malo bolje upoznate arhitekte, kažu da će to koštati još 2,4 milijarde evra da bi se uradio tunel i sve predpristupne saobraćajnice koje trebaju da budu u funkciji da bi most bio u punoj funkciji, ovako most spaja dve beogradske mesne zajednice i ja sam slobodan da kažem da je Đilas tim mostom preveo žedne preko vode. Žedne preko vode ne samo stotine hiljada Beograđana, već sve građane Republike Srbije koji će na ovaj ili onaj način platiti taj dug.

Kad se grad ili država zadužuje, narod piše menicu. Đilas je debelo unovčio menicu koju su potpisali građani, koji su bili žiranti te menice, a da ih za razliku od dizanja kredita niko nije pitao žele li oni da budu žiranti za Đilasove kredite, gde je jedan most koštao četiri puta više nego što je bila projektovana cena, pet puta od prvog projekta, četiri puta više od drugog projekta.

Pa, javna nabavka, most na Adi nikad nije istražen. Nikad nisu istraženi podzemni kontejneri, „Bus-plus“, 600 posečenih platana u Bulevaru Aleksandra bivšem Bulevaru Revolucije. Verovatno ga je to kvalifikovalo za Zelenu stranku koja, videvši da Đilas uspešno seče platane, rešila da ona postane osnovna Đilasova stranka, odnosno Đilas je kupio tu stranku, kao što je kupio i DS kroz dugove, kao što je kupio i levicu Borkovu. Jedinu stranku koju je osnovao, to je stranka Boška Obradovića, znači to je onaj Boško ovako, koji se zaklinjao ovako, pa kad je došao kod Đilasa, onda je bilo ovako. Dakle, to je taj Dragan Đilas koji kupuje poslaničke klubove narodnim novcem, koji kupuje stranke, koji kupuje Borka, koji kupuje Boška žutića Ljotića. Dakle, taj Dragan Đilas čije mahinacije nikada nisu do kraja istražene.

Šta da pričamo o Goranu Ješiću i njegovim javnim nabavkama? Državni revizor je podneo sedam krivičnih prijava u Inđiji, samo u kontroli koja je bila za 2013. godinu i koja nije obuhvatala sva javna preduzeća, sve ustanove, jer to čovek nije mogao ni da istraži, morao bi biti jedno godinu dana u Inđiji da istraži sve marifetluke Gorana Ješića. Dakle, to je predsednik opštine, koji je sa platom od 800 evra uspeo između ostalog da kupi stan u Beču od 160 metara kvadratnih. Sad ja pitam, ko je platio taj stan u Beču? Svakako ga je on platio, ali čijim novcem, svakako ga nije platio novcem Bil Gejtsa za koga znamo kako ga je sticao i kako ga je podelio siromašnima, a Ješić je videvši od Đilasa, takođe rešio da malo očerupa ove najsiromašnije i da ih učini još siromašnijim.

Nisu ljudi siromašni zbog siromašnih ljudi, već zbog bogatih ljudi. Bogati ljudi proizvode siromaštvo, ne siromašni i srednje stojeći, jer bogati ljudi u Srbiji su kao oni koji piju morsku vodu, što je više piju to su žedniji. Dragan Đilas i ekipa iz žutog preduzeća, stranke bivšeg režima je očigledan dokaz za to. Što su više krali, to su se više bahatili, to im je više trebalo i sve više su novca slagali napolje. Ne samo da su izneli novac, kad uzmu novac prave siromaštvo, kad ga iznesu napolje dva puta prave siromaštvo, zato što taj novac ne troše više u našoj zemlji, taj novac je na Kukovim, Devičanskim ostrvima, na Kipru, na raznim belosvetskim ostrvima, taj novac nije u našem platnom sistemu. Jedno je da su ga pokrali, da su ga trošili ovde, onda bi to došlo do naše trgovine, naše neke privrede itd, međutim, s obzirom da su ga izneli, dva puta su osiromašili ljude. Prvi put kada su ga pokrali, a drugi put kada su ga odneli iz platnog prometa i time deo društvenog proizvoda ove zemlje izneli van zemlje.

Ovi što su prepodne bili ovde i koji su jedva čekali da odu, su krivi isto kao i oni. Oni koji zlo ne sprečavaju i oni koji zlo ne kažnjavaju, a to su sudovi i tužilaštva. Tužilaštva zlo ne progone, ne progone krive u korist nedužnih, već progone nedužne u korist krivih, pa im ja savetujem kad već nisu mogli da kazne i progone krive, neka pokušaju makar da kažnjavaju nas nevine, jer ne mogu više da gledam razne sudije, svaka čast izuzecima, ima ih puno, iz doba žutog zločinačkog poduhvata, koji su pristali da žuta stranka i žuto preduzeće napravi sud svoje partije.

Sud njihove partije, neće da sudi njihovim partijskim funkcionerima, koji su na bazi svojih funkcija spajajući svoje javne funkcije, sa privatnim poslovima i neviđenom korupcijom, očerupali građane ove zemlje, osiromašili ovu zemlju i mi smo 2012. godine gledali jednu otetu zemlju, iz ruku njihovih građana, gledali smo građane čije siromaštvo gotovo nije bilo za gledanje.

Zato pozivam one tužioce i sudije, koje još uvek ne liče na sudiju Majića i na njemu slične, da pokušaju da kazne taj kriminal, kriminal u privatizaciji, kriminal u javnim nabavkama, koji se desio, koji je osiromašio ovo društvo, u koliko mi ne stavimo, to je već neko rekao, tačku na te njihove kriminale. Njihov kriminal će se pre ili kasnije povratiti i staviti tačku na ovu državu, a ja mislim da naši građani i mi sami to ne želimo. Hvala.

Hvala, gospodine Rističeviću.

Da li se još neko javlja za reč?

Narodni poslanik Veroljub Arsić.

Izvolite, kolega Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo priliku da kroz izbor, jednog od članova Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, otvorimo i debatu o samom Zakonu o javnim nabavkama i primeni Zakona o javnim nabavkama.

Drago mi je prvo što niko od kolega koji, čak i ne podržavaju Vladu Republike Srbije, znači iz opozicije, nije kritikovao zakona u smislu da zakon ima ozbiljnih manjkavosti, ozbiljnih nedostataka i da dozvoljava da se mimo dobrih pravila i običaja dobija posao, vezna za investicije države, javnih preduzeća i lokalnih samouprava i autonomne pokrajine.

Međutim, ja neću da propustim priliku i da kažem kako je to bilo u periodu kada su razne mutacije DOS-a vladale Republikom Srbijom i kako se sprovodio Zakon o javnim nabavkama, i kako to da od jednom neke moje kolege, poslanici, iz tadašnjeg DOS-a, koji su dolazili u Narodnu skupštinu, sa pohabanim odelima, neki čak i sa iscepanim cipelama, kako su postojali predsednici gradskih opština tako su se presvlačili, a nosili su odela skuplja, nego što je većina građana mogla sebi da priušti jedan automobil.

I, dok su se takvi zakoni o javnim nabavkama primenjivali, došli smo i do onih koji su vršili vlast i sticali enormna bogatstva. Spominjan je i Dragan Đilas, ima tu mnogo njih, poduži bi bio spisak, oko svih kompanjona DS, DOS-a i bivšeg režima, koji su se bogatili.

Bogatili su se i izvođači javnih radova, zato što u toj nekoj podeli posla, a i novca, plaćeno ima je mnogo više nego što ta usluga ili roba vrede, pa je ostajalo nešto i za korumpiranog političara, a ostalo je nešto i za bahatog biznismena, a u narodu su poznati i prozivani, kao tajkuni. Niko od njih novac nije stekao poštenim radom, nego povlasticama koje im je korupcija davala, kada su davali novac, tadašnjim ljudima na vlasti.

Samo bih da podsetim da na nekoliko stvari iz starog Zakona o javnim nabavkama, koji nas je, nažalost toliko unazadio, da jednostavno ako u nekom postupku se prijavi više kandidata, a njihov kandidat, već unapred pripremljen, daje najnižu ponudu i da se na tome završava, ne bi bilo ni po jada. Odmah čim se zaključi osnovni ugovor zbog nepredviđenih okolnosti aneksira se ugovor na 25% javnih radova, znači uvećava se vrednost koju država treba da isplati, pa posle nekoliko meseci na još 25% i najčešće se vrednost konačnog ugovora za oko 100% razlikuje od ugovora koji je prvobitno potpisan.

Gde je završilo tih 100%, pa verujem da su to oni bratski delili, pola tajkunu, pola Đilasu i ekipi oko Đilasa. Tako je to izgledalo ranije. Dokle je to išlo? Mogu da navedem samo jedan primer da u našem zakonodavstvu nije postojala odredba krivičnog dela vezano za zloupotrebe u postupcima javnih nabavki. Znači, mogli su da kradu koliko im volja, da otimaju od Srbije, od njenih građana koliko god ko hoće, a da ne postoji zakonska regulativa na osnovu koje bi moglo da im bude suđeno i da budu osuđeni. Nije uobičajeno, ali valjda u želji da što pre to konačno iskorenimo to zlo u Srbiji, u osnovnom Zakonu o javnim nabavkama predviđeno je krivično delo zloupotrebe u postupcima javnih nabavki i tek tada su mogli da dođu pod udar zakona.

Druga stvar koja je iznenađujuća jeste i sama komisija koja se tada bavila kao drugostepeni organ vezano za zaštitu svih onih koji učestvuju na tenderima, mogu da kažem da je ta komisija skoro da uopšte nije radila, a i kada je radila donosila je jako čudne, jako diskutabilne odluke, o tome kako su dodeljivani poslovi. O tome kako je gospodin Galić vodio komisiju dovoljno je pogledati i sadašnji izveštaj Komisije za zaštitu u postupcima javnih nabavki, da i dan danas ta komisija rešava u postupcima koji su još iz 2009, 2010. i 2011. godine.

Da li takvom čoveku i takve ljude više treba uvažavati i dati im priliku da učestvuju u radu jedne takve komisije? Mislim da ne. Treba im se zahvaliti, ako smatramo da ima nešto, da je bilo protiv zakonito, obavestiti nadležne državne organe, ali više za državni organ, državnu upravu takvima više nema mesta. Osim toga ne treba plakati nad njihovom sudbinom zato što sam siguran da zbog manjkavosti koju je imao Zakon o javnim nabavkama, da su oni kao članovi komisije, tadašnje komisije sebe dobro obezbedili. Ovde pričamo o redu veličine skoro deset milijarde evra na godišnjem nivou.

Srpska napredna stranka jeste ne samo u predizbornoj kampanji već je skoro dve godine pre izbora 2012. godine uradila izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama, onog važećeg. Zamislite da tada nisu hteli čak ni da razgovaraju, tadašnji DOS i tadašnji režim, a sada bivši režim i da vidimo da li postoji uopšte bilo kakva namera da po jednom ovako jako osetljivom pitanju posvete pažnju i da urade bar nešto dobro za svoju državu, da urade bar nešto za građane koji su izašli na izbore i poklonili im poverenje i ne znam, čini mi se 107, 108 mandata su dobili te 2008. godine. Ni to im nije bilo važno.

Važno je bilo da se Srbija polako pretvarala u privatno preduzeće nekolicine ljudi, a da resursi države i njenih građana polako prelaze u vlasništvo te klike koja je sada okupljena oko Dragana Đilasa. Neću da spominjem nešto Vuka Jeremića, ne zaslužuje on to mnogo u ovoj raspravi, nije on za to dovoljno stručan, ali tajkun Đilas jeste, zato što mi ni dan-danas ne znamo kako su sprovodili javne nabavke kada je u pitanju Most na Adi, nego ne znamo ni koja je konačna cena tog mosta. Evo, posle toliko godina, jer je postojao samo jedan projekat za most, za prilazne puteve, niko tu nije radio eksproprijaciju zemljišta, javni interes nije bio utvrđen. E, sada vidite, kada nema utvrđenog javnog interesa, onda idemo kako se dogovorimo, platićemo malo više, ali neće sve ostati tebi itd. Tako je to funkcionisalo do 2012. godine.

Ja znam da je mnogim kolegama iz bivšeg režima žao što to danas više nije tako. Mnogo su dobro prolazili u svim tim marifetlucima i pljačkama, a mogu da im poručim i da neće više nikada biti tako. Mogu oni da se trude, ali dokle god ne priznaju svoje greške i sami se odreknu svih onih koji su učestvovali u toj jednoj velikoj pljački Republike Srbije neće nikada doći na vlast.

Ovaj zakon i dan-danas trpi strahovite kritike, ja ne mogu reći stručne javnosti. Stručna javnost koja se razume u javne nabavke i nije stranka u postupku po samom Zakonu o javnim nabavkama kaže da je zakon dobar, ali evo dovoljno je da otvorite neki od listova koji se bave, kao, javnim finansijama, koji se bave ekonomijom, inače su najviše finansirani od Miškovića, Đilasa, Šolaka itd, jedan od zakona koji je na udaru i takvih kritičara jeste i sadašnji Zakon o javnim nabavkama. Koliko je to što je bilo rađeno u proteklom periodu pre 2012. godine uzelo maha, ovaj zakon ne opstruišu samo tajkuni, već i izvođači javnih radova, a često nažalost i naručioci.

Da je to tako, dovoljno je da uđete samo u jedan ili proverite nekoliko predmeta koji se vode pred Komisijom za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, najčešće kritikovani deo rada komisije je proces donošenja odluka. Proces donošenja odluka danas u komisiji se kreće od 26 do 28 dana, a neko će reći: "Pa ne, ali žalba je napisana još pre tri, četiri meseca", ali neće do kraja i iskreno da kaže kako je napisana i kakva je dokumentacija data Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Čak sam podnosilac žalbe, a valjda je njemu u interesu da se po njegovoj žalbi što pre odlučuje, ne dostavlja Komisiji kompletnu dokumentaciju sa kojom on raspolaže, da bi Komisija mogla da započne odlučivanje o postupku po žalbi. Naravno da postoje i rokovi kada to Komisija zatraži od podnosioca žalbe, a onda nailazimo na drugi problem, a to je da naručilac javnih radova ne dostavlja Komisiji za zaštitu prava kompletnu dokumentaciju, pa se onda i od njega ponovo traži da dostavi kompletnu dokumentaciju, verovali ili ne, to dopisivanje između podnosioca, naručioca i Komisije traje otprilike skoro tri meseca.

Da li je to odgovornost Komisije? Ja mislim da ni u jednom slučaju nikako ne može biti odgovornost Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, već isključivo onih koji učestvuju u postupku javne nabavke. Zašto? Pa cilj je da se zakon diskredituje, cilj je da se zakon jednostavno pokaže neefikasnim i cilj je da se ponovo vrati onaj vid zakonodavstva kakav je bio pre 2012. godine. To je cilj.

Ako hoćete bilo koga, a to, da budemo jasni, postupak javne nabavke ne sprovode funkcioneri nego uprave kod samih naručilaca, ako hoćete bilo koga od takvih koji rade u Upravi i sabotiraju svoje sopstveno preduzeće u kome rade, a uglavnom su dovedeni za vreme bivšeg režima, ako hoćete da ga pomerite ili ne daj bože da mu uručite otkaz, to se svodi na priču oko revanšizma i stranačkog zapošljavanja, i gle čuda, baš od onih istih koji su takve doveli na pozicije da zajedno sa njima kradu novac građana Srbije i novac države Srbije.

Da je ovaj zakon i rad ove komisije prošao test govori nam nekoliko činjenica u prilog. Prvo su uštede koje su sprovedene po ovom zakonu. Neko će da kaže - pa evo, napisali ste novi zakon, zašto ste uvodili mere fiskalne konsolidacije kada, eto, samo primenom Zakona o javnim nabavkama imate takve uštede da mere fiskalne konsolidacije ne bi ni trebalo da se sprovode? To je tumačenje i to samo govori u prilog onome što sam rekao pre nekoliko minuta. Recimo, samo u Fondu zdravstvene zaštite na godišnjem nivou ušteda je 400 miliona evra za istu količinu lekova i opreme koja je kupovana 2011. ili 2012. godine i koja se kupuje sada. Ali, tih 400 miliona evra koji su se uštedeli ne vraćaju se u budžet Republike Srbije, nego se usmeravaju ka još boljoj zdravstvenoj zaštiti građana Republike Srbije. Isto što se i uštedi po pitanju saobraćajne infrastrukture, a tu nisu takođe nisu mali, nego jako značajni iznosi, valjda ćete te uštede da usmeravate u još više izgrađenih i rekonstruisanih puteva. Valjda je to svrha da sa istom količinom novca kupite više opreme, sa istom količinom novca platite više usluga ili sa istom količinom novca uradite više puteva, rekonstruišete pruge itd. Valjda je to svrha uštede, a ne svrha uštede da bi, eto, to konstatovali i da nastavimo dalje po starom.

Da je zakon dobar potvrđuje još jedna činjenica. Bilo je oko tih javnih nabavki male vrednosti, da li su dovoljne tri ponude. Pa jeste, ali ima još jedan problem. Čak i javne nabavke male vrednosti moraju da se objave portalu Uprave za javne nabavke, moraju da budu u planu naručioca, moraju da se objave, kompletan oglas i nije dovoljno samo da se prikupe tri ponude, već će i svako koga nisu pozvali da daje ponudu, na osnovu oglasa, da da svoju ponudu koja mora biti razmatrana i o njoj odlučivano kao da je bilo i putem poziva.

Tako imamo situaciju da, recimo, kada je bio monopol nekih određenih preduzeća, bilo ih je možda svega tri ili četiri na celoj teritoriji Republike Srbije za neke sitne usluge u oblastima javnih nabavki, pogotovo male, da sada imamo nekoliko stotina takvih preduzeća koja imaju mogućnost da učestvuju u postupku javne nabavke, dobiju posao i na taj način obezbede izvor prihoda i za plate svojih zaposlenih i za svoje porodice. Znači, i načelo konkurencije je bilo poboljšano Zakonom o javnim nabavkama.

Kao što sam rekao, i vreme po kojem odlučuje Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki svedena je na onaj zakonski rok, a to je 30 dana, sada je nešto manje. Jeste u početku bilo problema, jeste da dva veća u kojima su odlučivali nisu bila dovoljna, izmenama i dopunama smo dodali da to bude još jedna komisija koja bi odlučivala. Ali, me čudi da niko od kolega još uvek nije razumeo zašto se sastav komisije, odnosno sastav veća mora da bude onakav i da je propisan zakonom i to nije slobodna volja ni Odbora za finansije, niti slobodna volja nas koji učestvujemo u tom postupku.

Po Zakonu o javnim nabavkama, dva člana komisije moraju da budu diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, a jedan, samo jedan diplomirani ekonomista, odnosno da ima sertifikat u vezi javnih nabavki.

Na taj način smo odlučili da komisija zaista odlučuje, maltene na nivou jednog suda i zato nas ne čudi što na stotine tužbi koje se upućuju na odluke, Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, koliko je meni poznato Upravni sud je poništio samo tri.

Mogu samo da poželim budućem članu komisije, puno uspeha u radu i da ne dozvoli da ga demagogija zastraši da radi svoj posao kvalitetno.

Hvala, kolega Arsiću.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Replika. Izvolite.