Trinaesto vanredno zasedanje , 09.07.2019.

2. dan rada

OBRAĆANJA

...
Socijaldemokratska partija Srbije

Vladimir Marinković

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
Hvala, uvaženi prof. Atlagiću.

Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici - Stefana Miladinović, nije u mogućnosti da prisustvuje.

Nastavljamo zajednički, jedinstveni pretres o predlozima odluka iz tačaka od 4. do 7. dnevnog reda, prema redosledu prijava za reč.

Reč ima narodni poslanik Milan Ljubić.

Izvolite, dr Ljubiću. Prijavite se.

Milan Ljubić

Poslanička grupa Srpska napredna stranka
Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi predstavnici DVT i VSS, poštovani narodni poslanici, danas u načelnoj raspravi imamo predloge odluka o izboru zamenika javnih tužilaca i izboru sudija koji se prvi put biraju.

U vreme bivše vlasti imali smo tzv. reformu pravosuđa. Ona je sprovedena u toku 2009. godine. Izazvala je teške posledice, a završena krajnje spornim reizborom sudija i tužilaca. Trebalo je godinu dana da prođe da bi oni razumeli šta su napravili. Odluka Ustavnog suda nije bila uzeta u obzir, kao ni mišljenje ljudi iz pravosuđa.

Toliko o primeni Ustava i zakona i funkcionisanja pravosuđa za vreme vladavine DS. Sve je to uticalo na stvaranje lošeg imidža države u tom periodu. Suštinski o nekim reformama ili nekim evropskim standardima nije bilo ni govora.

Proces reizbora sudija i tužilaca bio je sproveden na netransparentan način. Objektivni kriterijumi za reizbor razrađeni sa Venecijanskom komisijom Saveta Evrope nisu bili primenjeni. Sudije i tužiocu nisu imali mogućnost da se izjasne za vreme postupka, niti su im dostavljena adekvatna obrazloženja odluka.

Zatim, ukupan broj sudija i tužilaca nije bio izračunat na pouzdan način, i bio je menjan nekoliko puta posle objavljenog reizbora. Zbog svega navedenog više od 1000 sudija i tužilaca ostalo je bez posla. Arogancija, neznanje i bahatost su obeležile taj period.

Sve to jasno govori na koji način su odluke donošene, koji su kriterijumi primenjivani. Suština je da je postupak sproveden netransparentno i neustavno. Procesni zakoni nisu bili adekvatno izmenjeni. Dakle, sa puno nedostataka.

U praksi smo imali nestručne sudije. Korist od ovakvog urušavanja pravosuđa su imali oni koji su ispumpavali novac i koji su nas doveli do ivice bankrotstva. Sve je to državu koštalo, a cenu su platili građani iz svojih džepova.

Danas je stanje u srpskom pravosuđu bolje nego 2012. godine. Ministarstvo pravde je od 2012. godine uložilo velike napore da se stanje u srpskom pravosuđu popravi.

Za zadnjih nekoliko godina ostvareni su značajni rezultati u pogledu stručnosti, nosilaca pravosudnih funkcija. Radilo se na unapređenju kapaciteta, transparentnosti, kao i mehanizama disciplinske odgovornosti. Rezultati u pogledu efikasnosti su ostvareni kroz smanjenje broja nerešenih predmeta.

Sve ovo u cilju dostizanja evropskog standarda. Vidljivi su pomaci sudija, tužilaca i policije u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Tužilaštvo je imalo dobre rezultate u radu. Borba protiv korupcije je jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije. Pokrenut je postupak izmene Ustava u oblasti pravosuđa u cilju jačanja sudske nezavisnosti i samostalnosti tužilačkog sistema. Usvojen je Zakon o lobiranju i Zakon o sprečavanju korupcije.

U martu 2018. godine, otpočela je primena novog Zakona u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, kao i izmene i dopune Krivičnog zakonika, uvedeno je sedam novih koruptivnih krivičnih dela u pravni sistem Srbije, formirana su četiri nova anti-koruptivna regionalna centra pri višim javnim tužilaštvima i višim sudovima. Srbija se više ne nalazi na listi država sa strateškim nedostacima u oblasti borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma. Pozdravljen je napredak i ukazano je da je Srbija ojačala mehanizmu u tom domenu.

Vlada Republike Srbije se zalaže da učini sve neophodne napore kako bi se borila protiv svakog oblika kriminala. Nacionalna strategija ima za cilj jačanje nezavisnosti pravosuđa, kao i sveobuhvatne mere na unapređenju nepristrasnosti i stručnosti i odgovornosti nosilaca pravosudnih funkcija.

Na ovaj način imaćemo brže i efikasnije pravosuđe i odgovornije sudije. U postupku izbora važno je naglasiti da su predviđeni kriterijumi i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudije koji se prvi put biraju. Zahvaljujem.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Vladimir Marinković

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
Hvala, dr Ljubiću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Aleksandar Marković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka
Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, dame i gospodo narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik SNS, gospođa Jelena Žarić Kovačević, je u svojoj raspravi istakla sve ono loše što smo doživljavali za vreme vlasti bivšeg režima.

Kada je reč o sudstvu, načinu izbora sudija, načinu izbora tužilaca, katastrofalnoj reformi pravosuđa itd, ja sam apsolutno siguran da je, ne daj Bože, Đilas na vlasti da bi se taj i takav trend nastavio i da bi sudije i tužioce birali, taman onako kako su se birali za vreme njihove vlasti. Kako su po opštinama, sećate se raznih primera, iz raznih opština, na primer opština Vlasotince, o tome smo govorili nekoliko puta i ovde u Narodnoj skupštini, međutim ne bi sudstvo samo bilo ugroženo kada bi Đilas i ta ekipa bila na vlasti.

Verovatno da bi tada funkcioneri, onako sasvim slobodno mogli da prebijaju građane kao onda kada je Dragan Đilas u Ralji, pored Sopota, nasrnuo na građanina koji je za njega imao nezgodno pitanje. Usudio se čovek da ga nešto pita i umalo nije dobio batine od Đilasa, verovatno da bi i svi investitori bili proterani iz Srbije u skladu sa njegovim napadima na investitore koje intenzivno vrši poslednjih meseci u svojoj nervozi.

Shodno tome, verovatno da bi i sve fabrike bile zatvorene. Uostalom, njegov najverniji potrčko, Boško Obradović, Boško jenki, je u više navrata najavljivao zatvaranje fabrika, ako bi oni bili na vlasti.

To je bilo u onom periodu dok nije dobijao VIP ulaznice za Američku ambasadu, dok je glumio Rusofila, dok je glumio velikog nacionalistu, velikog patriotu, velikog Srbina, e sad kad je dobio VIP ulaznicu za Američki ambasadu, sada ga to više ne zanima, kažu ljudi da je na sedmom nebu već nekoliko dana, otuda i nadimak Jenki.

Dalje, mnogi mediji bi bili zatvoreni u Srbiji, ili bi bili ugašeni ili bi ostali bez nacionalne frekvencije kada bi Đilas i ekipa došli na vlast, jer to su njihova obećanja, koja svakodnevno Dragan Đilas daje, svaki dan čovek obećava nekim medijima u Srbiji da će ostati bez nacionalne frekvencije i sve to pod firmom – borbom protiv cenzure.

Dakle, snažno se borimo protiv cenzure, istovremeno uvodeći najstrašniju cenzuru. Postojali bi u tom slučaju mediji koji bi samo odgovarali Draganu Đilasu, Draganu Šolaku i Mlađi Đorđeviću. Dakle, verovatno da bi tada „N1“ dobila nacionalnu frekvenciju, verovatno da bi možda „N1“ tada postala javni servis, možda bi čak „N1“ bila i jedina televizija u Srbiji, ko će ga znati. Znate, Šolak ne voli konkurenciju.

Ta ista N1, opet smo svedoci izvesne histerije koja se ovih dana vodi na toj televiziji… Pazite sad ovako, samo jedan dan nakon što je ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, najavio opsežnu istragu protiv Dragana Đilasa, koja bi uključivala i to kako je Dragan Đilas zaradio onoliki novac, kako su ispumpavali pare preprodajući one sekunde itd. dakle, samo jedan dan nakon najave opsežne istrage u tom smislu, kreće histerija na N1 televiziji, naravno, sve po nalogu Dragana Đilasa, koji se usudio, zamislite, da podnese nekakvu krivičnu prijavu.

Zamislite koliko ga je pogodilo to? Zamislite koliko je nervozan na samu najavu istrage kako je zaradio onolike milione, da on sad pokreće kao neku krivičnu prijavu za neku priču koja je ispričana već sto puta o nekoj diplomi itd. itd, umesto da objasni kako je zaradio tih sada ću reći 25 miliona evra. Zašto 25 miliona evra? Zato što on sam priznaje 25 miliona evra. Naravno da svi znamo i cela Srbija zna da je ta cifra mnogo veća od 25 miliona evra, ali on sam priznaje tu cifru.

Njegove firme, po dokumentima koji su dostupni javnosti, u Češkoj su za sve godine poslovanja zaradile samo 74.000 evra i umesto on da objasni sada ovu razliku i kako je uopšte moguće da smo trenutno u ovakvoj situaciji, a imaće prilike da objasni kada istraga bude zvanično otpočeta, on sad u svojoj nervozi pokreće kampanju, pokreće hajku na ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića.

Kakva bi dalje slika u Srbiji bila? Da bi udovoljio svojim koalicionim partnerima, recimo Bošku jenkiju, verovatno da bi u tom slučaju, kada bi oni bili na vlast, Ljotića proglasili narodnim herojem da bi udovoljio drugom koalicionom partneru, recimo onom Veselinoviću, lažnom sindikalcu. Verovatno da bi tada pozivi na silovanje u našoj zemlji postali legalni i dozvoljeni.

Da bi udovoljio nekim trećim koalicionim partnerima, verovatno da bi pozivi na vešanja bili potpuno formalna stvar u Srbiji, bili potpuno dozvoljeni, normalni, svakodnevnica.

Spoljna politika bi bila vođena taman onako kako je vođena u vreme Vuka Jeremića i taman onako kako je Vuk Jeremić u razgovoru sa onim Roćenom govorio – j… majku Srbiji i j… majku Crnoj Gori, uz onaj ludački smeh i uz ostale uvrede na račun srpskog naroda. Vojsku verovatno ne bi imali ili bi imali taman onakvu kakvu smo imali za vreme onog Šutanovca, vojvode od pašnjaka itd. itd.

Na kraju, ne sumnjam ni najmanje da bi stvar prestiža u toj i takvoj Vladi bila - koliko stotina miliona evra si uspeo da zaradiš na krajnje sumnjiv način za vreme dok su građani Srbije rapidno siromašili. Ne želim da zamislim takvu Srbiju. Zahvaljujem.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Vladimir Marinković

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
Hvala, kolega Markoviću.
Reč ima Studenka Kovačević. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Studenka Stojanović

Poslanička grupa Srpska napredna stranka
Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo dosta detalja od kolege Ljubića, od kolege Markovića o nedelima bivšeg režima, međutim na sam pomen tužilaca i sudija, obavezno se setimo katastrofalne reforme pravosuđa koju je bivši režim sproveo i svih ucena, malverzacija i pritisaka.

Da je sada tu kolega Vukadinović, koji ima selektivnu amneziju, pa je oprostio sve greške dosovske vlasti, jer mora nekome da se prikloni da bi uopšte postojao u političkom životu, prvi bi nam osporio pravo da se toga sećamo, da se sećamo 2008. i 2009. godine i svih posledica koje su iz tog perioda nastale, a neke od njih i danas ispaštamo.

Mi ne možemo i ne smemo zaboraviti, naravno, bivšem režimu bi savršeno odgovaralo da se o tome ne priča, da se ne priča ni o tome kako su u parlamentu donosili zakone kojima su legalizovali svoje pljačke, kako su postavljali isključivo svoje kadrove za sudije i tužioce i diktirali im presude, iako je sudijama i tužiocima zabranjeno da budu članovi političkih partija. Ne možemo zaboraviti, dame i gospodo, jer građani pitaju kada će ti ljudi odgovarati pred zakonom.

Izgleda da nisu baš sve uspeli da sakriju i da nisu pokrili baš sve malverzacije, pa tako sada imamo tu istragu tužilaštva i policije, jer postoje osnovi sumnje da su Dragan Đilas i njegovi zaposleni u kompaniji, zajedno sa delom nekadašnjeg rukovodstva RTS, učestvovali u ozbiljnoj korupciji, vezano za kupoprodaju sekundi različitih televizijskih emisija po uslovima protivnim zakonu, a to, praktično, znači da su firme Dragana Đilasa ostvarile profit koji se meri desetinama miliona evra.

Prema informacijama istraživačkih novinara, njegove firme u inostranstvu ostvarile su najveću dobit baš u vreme vladavine njegove stranke u Srbiji. Novac ispumpan kroz ovakvu vrstu malverzacije je novac građana Srbije. Dakle, jasno nam je kako je Đilas zaradio i tih 25 miliona evra, koje je prijavio, a opravdano i sumnjamo da to nije potpuna imovina koju on poseduje.

Povežite sada način rada Đilasovog dugogodišnjeg partnera Šolaka i njegov SBB sa načinom rada Đilasovih kompanija. Isti metod, ista praksa, kompanije registrovane van Srbije, priključci za kablovsku i internet su mu nelegalni, bez dozvole koristi stubove za javnu rasvetu, a struju koju i SBB koristi plaćaju građani.

Čujem da je i Šolak državljanin Malte. Međutim, Srbija samo traži da, kao i svi drugi koji posluju u Srbiji, i Šolak plaća svoje obaveze ovde u Srbiji, gde posluje. Umesto toga, on je našao drugo rešenje. Svoje medije koristi da bi nas blatio ne bi smo li prestali da insistiramo da svoj posao uvede u legalne tokove.

Eto posla za istražne organe i za tužilaštvo – ispitati 60 kilometara nelegalne mreže, čije postavljanje je u Beogradu kompaniji SBB omogućio lično Dragan Đilas u vreme kada je bio gradonačelnik. Međutim, dug je spisak ugovora kojima je Đilas vezao grad Beograd za svoje firme i za firme svojih prijatelja. Taj odnos prema budžetu, prema građanima, prema Srbiji, koji su pokazali svi zajedno iz bivšeg režima je poguban za Srbiju i njene građane, a taj isti bivši režim traži da sve to zaboravimo i da im građani ponovo poklone poverenje. Po meni, to je vrlo licemerno.

Čuli smo i Vuka Jeremića kako razgovara sa svojim tadašnjim kolegom savetnikom iz Crne Gore i šta čovek reče za sopstvenu zemlju. Mi treba na to da ćutimo? Ne možemo da ćutimo, ne možemo da zaboravimo, nemoguće je, jer ko ne poštuje Srbiju, ne poštuje ni njene građane, a takav nikada više ne sme biti ni na jednoj državnoj funkciji.

Smatra da je obaveza svakog časnog čoveka da kada god ima priliku građane podseti i da im predoči o kakvim se tu licemerima radi, bilo da se radi o Jeremiću, o Đilasu ili o Bošku Obradoviću. Zahvaljujem.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Vladimir Marinković

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
Hvala, koleginice Kovačević.
Reč ima Jelena Žarić Kovačević. (Nije tu.)
Reč ima dr Vladimir Orlić. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa Srpska napredna stranka
Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada god dođemo do teme sudija i tužilaca, odnosa sa Narodnom skupštinom, narodnim poslanicima, odnosa između različitih institucija ili nivoa vlasti u našem društvu u celini, kako god želite, uvek se suočavamo sa važnim temama i uvek se suočavamo sa pitanjem šta je ono što je prihvatljiv standard, ono što jeste ispravno, ono što mi želimo kao dobru praksu u uređenom sistemu. Na pravi način postavljeno je državi kako valjda svi treba izgradimo u našoj zajedničkoj kući, što je valjda neki zajednički interes i cilj.

A šta su one pojave koje su sve samo ne to, dakle, one pojave zbog kojih mi imamo dužnost da reagujemo i ako hoćete kao narodni poslanici ili ljudi koji se bave politikom ili javnim poslom u bilo kom smislu? Kao građani ove zemlje mi smo i prišli put kada smo se u ovoj sali istim ili sličnim povodom okupili, govorili o tome šta je sve neprihvatljivo, kakve se sve pojave sreću na dnevnoj bazi u našem društvu, a ne bi smele da budu dobra praksa u državi koja vodi računa o sebi, o svom interesu i ne bi smele da budu prihvatljive ni za koga ako hoćemo da vodimo računa o tome da budemo organizovani na pravi način, da uvažavamo različite nivoe vlasti, da se međusobno poštujemo i da, pre svega neki elementarni red postoji.

I tada smo govorili da ovo što su pomenule kolege tokom naše rasprave i juče i danas, mi konstatujemo kao neko hronično ponašanje, neprihvatljivo, a opet ponašanje koje se ne menja, sa kojim se suočavamo redovno i nešto što bi trebalo da je normalno, na primer, da se sudije ne bave politikom, da se sudije ne bave otvorenim pritiscima na Narodnu skupštinu i na narodne poslanike, da se, dakle, podrazumeva, a mi opet imamo potrebu da na takve stvari zbog toga što se ipak dešavaju, reagujemo, da na njih ukazujemo otvoreno i da budemo spremni da budemo baš zbog toga izloženi ponovo hajkama, ponovo pritiscima, ponovo različitim kampanjama, blaćenju od stranih onih koji za svoj interes, politički interes smatraju da je ispravno takvo ponašanje i prema Narodnoj skupštini i prema nama kao parlamentarnoj većini ili predstavnicima SNS.

Dok se mi sa tim borimo, videćemo sa kakvim ishodom, neke stvari su izgleda u ovom društvu konstanta. Pa recimo i to, mi smo pre samo nekoliko nedelja u ovoj Narodnoj skupštini govorili da je, primera radi, apsolutno ne prihvatljivo, da se sudija, i to pazite sudija koji ima ozbiljnu, odgovornu funkciju u društvu, dakle Apelacioni sud je u pitanju, bavi otvoreno pritiskom, ogoljenim pritiskom, na narodne poslanike i govori im da ne smeju da glasaju na određeni način, da je šteta za državu ako glasaju na određeni način, da će snositi posledice ako glasaju na određeni način. Sa druge strane, upire se prstom u Narodnu skupštinu i govori - ne, vi ne smete da kažete „s“, a kamoli sudija, ne, vi ne smete da kažete „p“, a kamoli presuda.

Ako mi sada prihvatamo da je to uredu, šta doživljavamo sa druge strane i postoji li bilo kakav pravilan odnos u svemu tome, postoji li bilo kakav balans ili postoji samo nešto što je puka samovolja? Puka samovolja onih koji smatraju da su zbog toga što su rešili da se kao bave politikom, on je reper za sve na ovom svetu.

Ako oni kažu - da, može na primer jedan, poput sudije Majić, da vrši pritisak na Narodnu skupštinu, to je sve potpuno uredu, ispravno, ali ne, mi ne smemo da kažemo da to nije ispravno i da ukažemo da je, na primer, potpuno nenormalno da čovek bude, recimo, visoki funkcioner nevladine organizacije koja okuplja i sudije i tužioce i advokate, koji su prijatelji, saradnici i kolege u okviru te nevladine organizacije, a treba da imaju vrlo jasno izdefinisane, izdiferencirane uloge u našem državnom sistemu, koje ne podrazumevaju da su oni najbolji prijatelji i saradnici, već da svako od njih ima neku ulogu koju mu je zakon propisao i da je sve samo ne normalna pojava da se sutra u sudnici sretnu jedan sudija i jedan advokat, koji je recimo tu u funkciji advokata odbrane, a sudija mu je prijatelj i najbliži mogući saradnik iz njihove zajedničke nevladine organizacije.

Imali takvih primera u svetu? Mi nismo mogli da ih nađemo, ali kada kažemo to je sve samo ne ispravno, naravno, mi ćemo da završimo na naslovnim stranama zbog toga, u sve moguće i nemoguće optužbe, klevete, uvrede i znate već sve to napamet.

Dok mi na te stvari ukazujemo, nešto se izgleda ipak dešava. Prošli put smo govorili o toj organizaciji CEPRIS, kojoj pripada pomenuti sudija, i koji je bio na, kako su oni tada prikazivali u tom periodu, visoko rangiranom trećem mestu, trećoj poziciji po hijerarhiji u toj organizaciji. Prvi je bio Slobodan Beljanski, kao predsednik te nevladine organizacije, drugi je bio Miodrag Jovanović, a treći je bio pomenuti Majić.

Ovako je izgledala njihova naslovna veb stranica.

U međuvremenu su izgleda razumeli koliko štete i za njih i za bilo šta što bi trebalo da predstavlja neki zajednički ili javni interes, a oni pokušavaju da ga predstave kao neki interes svoje organizacije, kolika je šteta da ih ovakvi ljudi predstavljaju, izgleda, pa je došlo do izvesnih promena, tako da sada više Beljanski, o kom smo govorili između ostalog i zbog toga što je sud utvrdio da je njegov doktorat sporan, više nije predsednik. Dakle, on je sada drugorangirani u toj organizaciji. Majić se više ne nalazi na prvoj strani, on je sada jedan od valjda običnih članova upravnog odbora, šta li već, rešili su da tu stvar malo dodatno maskiraju.

Imaju novu predsednicu, reč je o Vidi Petrović Škero, nekadašnjoj predsednici Vrhovnog suda Srbije, ali ta vrsta kadrovske kombinatorike ne rešava probleme. Oni i dalje okupljaju, kada vi pogledate njihov današnji sastav, i sudije i tužioce i različite advokate. Oni i dan danas predstavljaju najbliže moguće saradnike i kolege koji će ponovo da komentarišu i šta radi Narodna skupština i na koji način poslanici treba da glasaju i kako da se odnosimo prema kom zakonu, imamo li mi prava ili nemamo prava da učestvujemo u postupku izmene Ustava i sve ono što, još jednom, znate već sve napamet, oni će raditi i dalje.

Možda je samo razlika u tome što sadašnja predsednica se uveliko promoviše kao članica jedne neformalne grupe, "Samoodbrana" su sami sebe nazvali, koja treba da promoviše određene vrednosti u društvu.

Kada govorimo o nosiocima tako važnih funkcija kao što su sudije i tužioci, moramo da govorimo i o vrednostima. Kolege su ispravno primetile. Neki ljudi bi trebali da imaju tu vrstu obaveze da se, primera radi, ako su sudije, u javnosti na teme od javnog interesa, od bilo kog društvenog interesa, obraćaju ukoliko imaju za to datu saglasnost nadležnog starešine.

Da li je moguće da postoji bilo kakva saglasnost ili je reč uvek o prostoj samovolji, jer ne znam ko bi mogao da ima bilo kakvu podršku sistema na bilo koji način za promociju onih, nazovite to vrednostima, koji su direktno protiv svakog reda, svakog sistema i svakog dobrog javnog interesa? Primera radi, kada je neko član te neformalne grupe, kako su ovi sami sebe krstili "Samoodbrana" i sedi za istim stolom sa Jovom Bakićem koji poziva na upad na RTS sa dugim cevima, sa onim karikaturistom Petričićem, koji kaže - ne treba da imamo nikakve izbore u ovoj državi, stvar treba zaoštriti do kraja, a svi znaju šta to znači. To je, dakle, vlast bez izbora, to je linč, to je zakon rulje i zakon ulice. Da li to promovišete kao vrednosti? Da li pri tome treba da predstavljate neke sudije u ovoj zemlji, neke tužioce u ovoj zemlji?

Ja mislim da je to sve samo ne ispravno i zbog toga kažem da govorim o stvarima koje bi trebalo da se ne dešavaju, da se podrazumeva da se ne dešavaju, ali mi ih imamo i dalje. Naravno, reč je isključivo o političkim aktivnostima, o strogo političkim aktivnostima. Ti ljudi ne kriju svoj politički ukus, svoju stranu. Ti ljudi ne kriju da je njihovo javno delovanje, ja ću da kažem, protiv svakog interesa, svakog interesa društva i države, jer nasilje nije dobar interes društva i države.

Preuzimanje vlasti bez izbora nije dobar interes društva i države. Oni ne kriju da to rade zato što politički nisu zadovoljni, smatraju sebe ljutim protivnicima Aleksandra Vučića, SNS, parlamentarne većine. Da li je to onda nešto što treba promovisati? Da li to treba da rade ljudi koji su sudije i tužioci? Apsolutno ne.

Na stranu što je to u isto vreme pored toga što je opasno i za društvo štetno i parada teškog neukusa svega onoga najgoreg kada je reč o karakteru ljudskom, vi promovišete sa tim ljudima u društvu ovakve stvari, predstavljanje Srbije za koncentracioni logor, Aleksandra Vučića za Pinočea. Ovo je jedan od čuvenih radova upravo tog Petričića kome se svi dive i koji je, podsetio bih i na to, predstavio Aleksandra Vučića na jednoj od svojih karikatura tih velikih umetničkih dela u krevetu sa državom Srbijom, uz neki komentar, parafraziraću - Kako sam te obeščastio poslednjih par godina, a ti ništa ne radiš sa svoje strane. Vidite kako je život čudan i kako nekada ume ironijom da isprede događaje.

Da se na taj način neko odnosio prema državi Srbiji i prema našim građanima, mi smo u stvari dobili potvrdu da se to dešavalo, ali nije reč o Aleksandru Vučiću i nije reč o tome da ga je neko u propagandnom pamfletu nacrtao ili negde opanjkao, ne, takav odnos je svojim rečima, iz svojih usta, priznao Vuk Jeremić, da je obeščastio Srbiju i Crnu Goru, zajedno sa svojim prijateljem, savetnikom crnogorskog predsednika u ono vreme.

Smejali su se onako sladostrasno, oduševljeni što su tako dobro, lepo radili, sve družeći se, obezbeđivali sebi raznorazne komocije, apartmane na luksuznim letovalištima, ko zna šta sve. Pri tome, obeščastili Srbiju i Crnu Goru, znate kako se to kaže, onako baš do kraja prostački. E tako su oni to izgovorili, izrekli i tome se onako sa uživanjem smejali.

Vidite, za te stvari koje pokušavate da imputirate drugima, da kao najprljaviju moguću etiketu bacite na onoga koga politički ne podnosite, na kraju dođu na vaša vrata, na kraju se kao značka ukače na vaš rever i to iz vaših usta i to čuje cela Srbija i od toga, naravno, odbrane nema. Od toga odbrane nema, zbog toga oni o kojima sam govorio malo pre ovih dana ne mogu da se pronađu kako javno komentarišu i taj slučaj i svoje ponašanje i svog dobrog i dragog Jeremića. Pobegli su u mišije rupe, svesni šta to znači i pokušavaju, naravno, da se operu i od te neprijatnosti, jedne od najvećih do sada, kao i od svih drugih izmišljanjem afera, pokušajem da se naprave na silu Boga optužbe na račun nekoga iz SNS, a samo da se promeni tema, ako može ikako. Teško da će moći ikako.

Da li je reč o njihovom internom obračunu što se snimak razgovora Vuka Jeremića sa ovim čovekom iz Crne Gore pojavio? Čuo sam i takve teorije. Čuo sam komentare da je verovatno možda Đilas rešio, pošto ima pristup izvorima koji su mogli da naprave taj snimak, da se interno obračuna sa Jeremićem. Ne znam. To me stvarno ne zanima. Zanima me šta su radili ovoj državi i ovom narodu. Ali, ne bi me čudilo da je to tako. Ima to smisla, ima to svog opravdanja.

Sam Dragan Đilas će se, ako već nije, obratiti, kako kaže, nadležnim organima u Srbiji i tražiće zaštitu, tražiće zaštitu, jer smatra da je nepravedno optužen, da je ugrožena pretpostavka nevinosti u njegovom slučaju. Znače li zbog čega? Zbog toga što je pre nekoliko dana ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao da se nadležne službe bave istraživanjem, pa blago je reći sumnjivih poslova, koje je Dragan Đilas preko svojih firmi imao sa RTS-om.

Ali, šta je rekao Nebojša Stefanović? Nadležni organi se bave svojim poslom. Istraga će pokazati da li tu ima ili nema nešto sporno. Šta misle građani Srbije o svemu tome, to je potpuno jasno, ali Nebojša Stefanović je korektno i profesionalno rekao – videćemo, ako rezultata bude, to će biti velika afera, ali ako ih bude. Ništa se ne krši unapred. Prema državi kada se ozbiljno i odgovorno odnosite, to tako jedino može i mora.

Dakle, neka nadležni organi rade svoj posao. A, šta se desilo potom? Zavapio je vidim danas u svojim medijima Dragan Đilas da kaže – ne, moraju sada i sud i tužilaštvo i svi živi da me zaštite, jer time neko priča da sam ja nešto kriv, a kada bi ih sada pitali ko je uopšte bio izvor te priče, te teme, ko je bio izvor te informacije, nije reč o tome da li je nešto istina ili nije istina, nego u kom se obimu dešavalo i kakve su pojedinačne uloge različitih ljudi u tome, pa i Dragana Đilasa, ali ko je izvor te informacije, ako mu informacija smeta?

Ja vam držim izveštaj koji je izvor. Izveštaj nije od pre tri dana. Izveštaj je iz 2011. godine. Izveštaj je sačinio Savet za borbu protiv korupcije 19. septembra 2011. godine. Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Izveštaj potpisala i predstavila javno Verica Barać. I nema nikoga sa te strane političkog spektra da se nije njoj divio, čestitao na hrabrosti itd. Ali, to su reči. To su reči, a reči su za te ljude bar jeftine, ako nam već nisu dokazali da su bezvredne. A, kakav je odnos prema sadržaju? Evo, vidite kakav.

Kažu - nije tačno, laž je. Od 2011. godine do danas niko od njih nije pokazao da nešto tu nije tačno. A, tu piše i nije to niko smislio pre dan, dva ili tri. Tu piše, u izveštaju Verice Barać piše da su firme Dragana Đilasa radile u vrlo povlašćenom režimu sa RTS, da su drugi koji su radili sa RTS mogli da naplate svoje usluge i angažman kroz sekunde, a te sekunde bili prinuđeni da prodaju firmama Dragana Đilasa. I to znate kako? Ne po zvaničnom cenovniku, nego deset puta manje, po deset puta manjoj ceni da bi posle te komercijalne cene važile tek kada firme Dragana Đilasa počnu da raspolažu tim sekundama, pri tom, te njegove firme, iako su same bile duboku u biznisu sa RTS, direktno, nisu ništa naplaćivale sekundama ni više ni manje skupim ili jeftinim, nego novcem, gotovim novcem i to znate kakvim, rekordno dobrim novcem.

Dobijali su po jednoj epizodi svojih serija ili rijalitija koje su radili po, čini mi se, 13 hiljada evra. Taj se podatak nalazi ovde kao i sve ostalo. Dakle, sve su to navodi Verice Barać. To niko ne izmišlja. Pa, ko je mogao da se pohvali da je tako dobro i lepo poslovao? I kada to znate, onda vam je sve jasno, onda vam je jasno i kako se pravi novac, pa od čoveka koji javno prijavljuje da je imao neke firme po Evropi, ali pri tom tvrdi da se od tih firmi obogatio, iako im je profit bio u par hiljada evra, par hiljada evra, odjednom postaje stranački, visoki oficir, odjednom postaje državni funkcioner ili direktor kancelarije predsednika Republike ili tamo nekakav savetnik, pa malo ministar MIP kod Koštunice, pa gradonačelnik Beograda i završava, o tome je govorio i kolega Marković i kolega Rističević i kolega Atlagić, završava sa zvaničnim prijavama imovine vrednim desetine miliona evra, zvanično prijavljeno. Nije stvar u tome da neko sumnja da neko ima, ne, sam prijavio, priznao.

Kada se taj nivo bogatstva postigne na javnoj funkciji tokom bavljenja politikom, i to baš od bavljenja politikom, biće i zbog bavljenja politikom biće, to su ozbiljne stvari. I kada se kaže, kao što je rekao Nebojša Stefanović - to treba da utvrde nadležni organi, i tek toliko pošteno, pa da vidimo šta to ko ima, ili nema. Kakva reakcija bude? Naravno, nove salve optužbi, nove salve gnusnih laži i kampanja blaćenja. I nije nikakva nova stvar, nije nikakvo iznenađenje što je ulogu da tu bude glavni pendrek Dragana Đilasa dobio baš ovaj veseli Boško Obradović. Svi znaju da je njegova upotrebna vrednost otprilike danas taman toliko da bude u toj ulozi koju ima na povocu Dragana Đilasa, da se bavi i realizacijom prljavih poslova, poput ovoga poslednjeg što čini prethodnih dana na temu ministra unutrašnjih poslova gospodina Stefanovića.

Šta je to što oni rade? Pa, opet skretanje teme ili pokušaj da se tema skrene, ali toliko besmisleno, toliko providno i toliko bez ikakvog mogućeg za njih korisnog ishoda da je to sad već postalo zabrinjavajuće.

Pokušali su da, ja ću sad pokušati da se setim svega što se dešava poslednjih dva dana, da optuže Nebojšu Stefanovića rečima – on je ukrao svoju diplomu sa osnovnih studija, on je falsifikovao diplomu sa osnovnih studija, on je učestvovao u kriminalu tom prilikom, i sve drugo na tu temu. Pri tome, govore o proceduri koja se realizovala na univerzitetu koji je 2004-2005. godine pohađao Nebojša Stefanović i u toj proceduri ni po čemu nije bio drugačiji, ni bolji ni gori od svih drugih koji su studirali tada na istom studijskom programu. To kaže sam taj univerzitet, ali to ne mora da kaže niko danas, to se u ovoj zemlji zna.

Dakle, te studije takve postoje od devedesetih godina i završile su ih, pa neću da kažem hiljade ljudi, neka je konkretan program u pitanju, hiljadu i nešto ljudi, a ukupno na različitim programima sigurno hiljade, a ukupno na tom univerzitetu do danas pa mora biti preko 20.000 ljudi. I danas su oni zaključili da tu ima nešto sporno.

Ali, ne može biti ništa specijalno u slučaju Nebojše Stefanovića, kao što nije, jer prvo, nema nikakvog razloga da bude. Hoće da igraju na kartu bilo kakvog političkog uticaja. Šta je bio 2004, 2005. godine Nebojša Stefanović? Student kao i svi drugi. Nije bio ni na kakvoj državnoj funkciji i sigurno je bio godinama daleko od bilo čega. I, te procedure koje je sprovodio njegov fakultet, sprovodio je potpuno jednako kao i kod svih drugih. Jel tada bilo nešto sporno bilo kome? Nije. Greše li nešto kada kažu da je sve bilo po zakonu? Pa, ne greše, jer jeste, po zakonu i devedesetih godina i dvehiljaditih godina, vezano za taj fakultet koji je punu afirmaciju doživeo upravo tih dvehiljaditih godina. I bilo je po zakonu i nikome nije, naravno, bilo ništa sporno.

Da li se, ako mu je bilo tada nešto sporno, Dragan Đilas ili bilo ko od njih bavio tim fakultetom kada su došli na vlast dvehiljaditih godina, da nešto ospori? Pa, nije, naravno. Bilo je po zakonu, znaju i oni da je bilo. Jesu li uskratili neku dozvolu tom fakultetu? Nisu. Da li je 2005. godine, ako baš o toj godini pričamo, krenuo proces akreditacija po ovom savremenom sistemu koji mi poznajemo danas? Jeste. Jel taj fakultet bio akreditovan? Jeste. Da li im je bilo ko od raznih dosovskih i ministarstava prosvete bilo šta osporio na tu temu? Nije. Ni oni, ni nacionalni saveti, ni akreditaciona tela koja su funkcionisala pri tim nacionalnim savetima. Zašto? Zato što je svakome bilo potpuno jasno da je to sve po zakonu.

Danas kad se neko pravi da je nešto fantastično otkrio, a pri tom, otkrio, zamislite, ne u vezi ovog ili onog političara, nego u vezi funkcionisanja jednog univerziteta, pa taj priča gluposti. Taj priča gluposti, notorne besmislice priča, jer nikada nije ništa sporno našao, a mogao je, milion puta da je hteo dok je bio i na vlasti i kad se pitao i za dozvole i kad se pitao za akreditacije. I ne da nije našao ništa sporno, nego je otvoreno pokazivao da tu nema ništa sporno.

Jel beše 2008. godine taj fakultet imao jednu fantastičnu promociju baš od strane Borisa Tadića? Otišao čovek da tamo održi predavanje. Jel 2010. godine baš taj fakultet imao takođe fantastičnu promociju od strane Vuka Jeremića? Otišao čovek tamo da održi predavanje, kaže – čast mu je bila da se obrati pred tako znamenitom institucijom.

Zna sve ovo Dragan Đilas, nemojte uopšte misliti da ne zna. Možda baš zbog toga i šalje svoju batinu Boška Obradovića da se ovom temom danas bavi. Zna on da je tema šuplja i glupa, ali zna i da ćemo mi da pomenemo Borisa Tadića i Vuka Jeremića u ovoj temi. Pa, povežite sada da li to ima neke veze sa onim snimkom koji se pojavio o Vuku Jeremiću, da vam ja ne pričam mnogo dalje.

Ali, da je to sve bilo tako, 2013. godine podsetio je Dragana Đilasa sam taj univerzitet, Univerzitet Singidunum i da njegovo beščašće i njegovo licemerje onako do kraja bude ogoljeno.

Podsetili su ga ko su sve, i Đilasovi, a i njegovih kompanjona, najbližih saradnika, ljudi koji pohađaju taj Univerzitet, završavali na njemu što osnovne što postdiplomske studije. Toliko o njihovom istančanom ukusu i stavu da tamo nešto nije u redu.

Evo, da se podsetite, tada je taj Univerzitet rekao Đilasu - školovanje tamo, dakle na tom istom Megatrendu, realizovali su, dakle studirali ili su završili studije, i pomoćnik ministra odbrane, kadra DS, i narodni poslanik DS iz tog saziva i šef protokola u kabinetu Borisa Tadića i šef kabineta nekadašnjeg ministra Dušana Petrovića. Ništa njima nije smetalo, pa ni to kada im taj fakultet daje školarinu, pa ih još šalje u inostranstvo da ih dodatno usavršava, ali da bude baš do kraja jasno o kakvom je licemerju reč, podsetili su tada i samog Dragana Đilasa, gradski sekretar za obrazovanje i dečju zaštitu, za obrazovanje gradski sekretar, u gradu Beogradu na čijem je čelu Dragan Đilas, pri tom i potpredsednica gradskog odbora DS, pomoćnik Đilasov, njegov neposredni saradnik u DS u gradskom odboru, a Dragan Đilas tada žari i pali, ne samo gradom Beogradom, nego i DS, a ponajviše njenim gradskim odborom koji mu je bio baza za širenje svojih pipaka i ona je bila, baš u tom trenutku, na doktorskim studijama na Univerzitetu Megatrend.

Onda vam je potpuno jasno da je sve to prazno, šuplje i da ničemu ne služi, nego da se mi setimo uloge Vuka Jeremića, da se još malo podgreje ova priča koja će svakako da plamti, ne danas, ne ove nedelje, nego od danas pa nadalje, vezano za to šta su radili majci Srbiji, majci Crnoj Gori, Vuk Jeremić i ostali, ali to neće da amnestira Dragana Đilasa. Kada se on obrati sudu, tužilaštvu, ne bi bilo loše da ga neko podseti da u ozbiljnoj državi budalaštine od spinova, da se tako izrazim, nikada ne mogu da utiču na rad institucija ako one vode računa o svom dignitetu, o tome šta im je posao, o slovu zakona koji bi trebalo da bude početak i kraj svake priče, pa i ove raznorazne samoobmane, kako se već zovu.

Ako će sutra da pričaju ponovo nešto na temu Ustava kada budemo raspravljali o tome da se Ustav promeni ili o tome da li neko od nas Ustav poznaje ili ne poznaje, poštuje, ne poštuje, pošto gospoda ovih dana ćute, a kada pričaju, vole da pričaju o tome da su oni zajedno sa Đilasom, Jeremićem, ovim i ovakvim Boškom Obradovićem neka velika elita, a mi svi građani drugog reda. Znate već ono, krezubi sendvičari koji ništa ne valjaju, ništa ne vrede i ne mogu da se čudom načude zašto naš glas na izborima vredi koliko i njihov. Ne bi bilo loše da se i ta vajna gospoda podsete, recimo, člana 21. tog Ustava i, recimo, člana 49. I jedan i drugi govore da je diskriminacija na bilo koji način u našem društvu neprihvatljiva i, više toga, apsolutno zabranjena, a nema gore diskriminacije od toga da pokazuješ da ti vrediš više od drugih ljudi. Toliko više da sa prezirom gledaš na njihovo pravo da imaju svoj stav, da nekoga vole, da nekoga poštuju, za nešto glasaju i da vole svoju zemlju, da misliš da je tvoja želja da ti džep bude puniji važnija od bilo koga drugog i da si zbog toga nešto drugo, nešto više ili nešto važnije.

Oni koji u politici nisu shvatili da to nije samo suprotno Ustavu, nego je suprotno ljudskom odnosu, takvi su danas na jednocifrenom procentu podrške i kada se obrate, poput Dragana Đilasa, sa bilo kakvim apelom da se zaštite njihova ugrožena prava, treba ih samo podsetiti na to da oni ne predstavljaju nikakvu višu klasu, višu kastu, pa je zbog toga i normalno da se postavi pitanje – odakle vam 500 miliona dok je država gubila 500.000 radnih mesta, gospodo draga? Hvala lepo.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Vladimir Marinković

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima dr Aleksandar Martinović. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Aleksandar Martinović

Poslanička grupa Srpska napredna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, osvrnuću se na nekoliko tema koje su veoma važne za građane Srbije, a važni su i za vas koji dolazite iz ovih najviših pravosudnih institucija.

Pre neki dan sam vodio jednu debatu sa gospodinom Vukadinovićem o tome kako on stvara paradigmu o tome ko su birači SNS, da su to ljudi koji su uglavnom slabo obrazovani, da su Cigani, da žive po koje kakvim mahalama, bolesni, za jednu ženu je rekao da ne ume da izgovori reč Vučić zato što je šlogirana u glavu itd. To na prvi pogled može da izgleda smešno, a zapravo je veoma opasno zato što se time izvrgavaju poruzi građani Republike Srbije i time se ponovo deli i cepa Srbija na navodno elitnu Srbiju, koju treba da predstavljaju Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Đorđe Vukadinović i njima slični, i na nas koji smo upravo onakvi kakve je opisao Đorđe Vukadinović. Dakle, mi smo slabo obrazovani, krezubi smo, polupismeni smo, bolesni smo, ne umemo da izgovorimo reč Vučić zato što imamo određene psihičke, odnosno fizičke probleme.

Mislio sam da je tome kraj, da smo na to stavili tačku pre nekoliko dana kada smo imali diskusiju sa gospodinom Đorđem Vukadinovićem. Međutim, danas vidim da se ta kampanja nastavlja. Balkanski institut za društvena istraživanja, onaj famozni BIRODI, ne znam kako je došao do podataka da su glasači SNS, po njihovim rečima, uglavnom najstariji građani Srbije i da su slabo obrazovani. Zašto ovo kažem? Zato što je u Srbiji pravo glasa tajno. Ako je pravo glasa tajno, kako neko, pa i BIRODI, može da zna ko glasa za SNS i ko može da kaže da za SNS glasaju ljudi koji su po pravilu stariji od 65 godina života i koji su, kako oni kažu, slabo obrazovani. Time se ponovo nastavlja diskreditacija građana Srbije, a sve sa ciljem da se predstavi da je u stvari Aleksandar Vučić vođa neke nepismene, slabo obrazovane, stare Srbije, a da su Boško Obradović, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Đorđe Vukadinović, Boris Tadić i njima slični predstavnici neke nove, perspektivne, elitne Srbije.

Ovo govorim, između ostalog, i zbog vas iz Državnog veća tužilaca zato što mislim da je krajnje vreme da tužilaštvo reaguje na ove opasne pojave. Mislim da u ovome što je danas objavio BIRODI ima dosta elemenata različitih krivičnih dela, kao što mislim da je vreme da tužilaštvo reaguje i na ono što smo ovih dana svedoci svi koji živimo u Republici Srbiji, a to sada više nisu ni tajni razgovori između tadašnjeg savetnika Borisa Tadića, Vuka Jeremića, koji se danas predstavlja kao nacionalista, kao neko ko bi da brani Kosovo i Metohiju, koji bi da brani Srbe u Crnoj Gori, i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore u Moskvi Milana Roćena.

Takođe, želim da kažem da postoje najmanje dva razloga zašto se juče i danas, a verovatno će se to nastaviti u narednim danima, vodi besomučna kampanja protiv ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Prvi razlog je taj što je Nebojša Stefanović, kao ministar unutrašnjih poslova, javno saopštio da je MUP počeo sa prikupljanjem dokaza o nezakonitom bogaćenju Dragana Đilasa, a podsetiću vas da je Dragan Đilas počeo svoje nezakonito bogaćenje još kada je postao direktor protivustavne narodne kancelarije predsednika Republike Borisa Tadića i u vreme kada je bio gradonačelnik grada Beograda, a kada je uspeo za tih nekoliko godina da se obogati za najmanje 500 miliona evra.

Dakle, čim je ministar unutrašnjih poslova saopštio da policija počinje sa intenzivnim prikupljanjem dokaza o bogaćenju Dragana Đilasa, krenula je kampanja protiv Nebojše Stefanovića.

Drugi razlog je taj što sad konačno svi građani Srbije mogu da vide, mogu da pročitaju, mogu i da čuju šta je govorio Vuk Jeremić 2005. godine, dok je navodno služio vojni rok, kao savetnik predsednika, tadašnjeg predsednika Republike Borisa Tadića, u njegovim razgovorima sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Srbije i Crne Gore u Moskvi Roćenom. Inače, da vas podsetim uvažene kolege, to je isti onaj Roćen koji je održavao vezu između Olega Devipaske i Mila Đukanovića.

Inače, Oleg Devipaska, to vam je onaj biznismen i tajkun koji se pojavljuje na jednom snimku, koga možete da vidite na „jutjubu“, kada je Vladimir Putin, u svojstvu predsednika Ruske Federacije došao u jedan okrug u Rusiji, okupio sve biznismene iz tog okruga i rekao im - morate danas da isplatite sve plate radnicima u firmama koje ste privatizovali u vreme Borisa Jeljcina.

Poslednji koji je došao da potpiše tu obavezu bio je upravo Oleg Devipaska, to možete da vidite na onim snimcima. Putin mu daje ugovor koji treba da potpiše sa radnicima, on ga navodno malo čita, nisu mu tu jasne neke stvari. Hteo je da uzme olovku da potpiše ugovor, nije imao hemijsku olovku, Vladimir Putin vadi hemijsku olovku, daje mu da potpiše taj sporazum i na kraju mu kaže - vrati mi hemijsku olovku. E, to je taj Oleg Devipaska, koji je bio jedan od sponzora aktuelne crnogorske vlasti, a veza između Olega Devipaske i režima u Crnoj Gori bio je upravo Milan Roćen, koji je jedan od glavni protagonista razgovora sa tadašnjim savetnikom Borisa Tadića, Vukom Jermićem.

Pre nego što kažem nešto o ovim razgovorima, na koje bi Tužilaštvo apsolutno moralo da reaguje zato što oni u sebi sadrže čitav niz krivičnih dela i to krivičnih dela protiv države i protiv državnog uređenja, želim da podsetim građane Srbije na jedan intervju koji Vuk Jeremić krije kao zmija noge. Međutim, zahvaljujući internet izdanju čuvenog nemačkog lista „Špigl“ mi možemo da pročitamo da je Vuk Jeremić, tada u svojstvu ministra spoljnih poslova Republike Srbije, 14. januara 2008. godine dao intervju nemačkom „Špiglu“ u kome između ostalog kaže, to je dakle, isti onaj Vuk Jeremić koji danas roni krokodilske suze nad Srbima na KiM, nad Srbima u Crnoj Gori, koji se hvali kako formira svoje opštinske odbore na KiM, koji broje jednog čoveka. Na pitanje novinara „Špigla“ o tome kakve su posledice NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine, Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova u to vreme Republike Srbije, objašnjava nemačkom novinaru da to nije bio rat protiv Srbije i da to nije bio rat protiv Srba, nego protiv diktatorskog režima, NATO je pobedio, a Milošević je, kaže, svoje snage morao da povuče sa Kosova.

Dakle, on tadašnju vojsku Savezne Republike Jugoslavije, Vojsku Jugoslavije i snage MUP-a Republike Srbije, ne doživljava kao legalne oružane snage svoje države, nego kaže – Milošević je morao da povuče svoj trupe, kao da su to privatne trupe Slobodana Miloševića sa Kosova. Pobednik je izdiktirao uslove primirja i oni su sadržani u Rezoluciji 1244. Da vam ne čitam dalje, možete da uđete na sajt „Špigla“, tu možete da vidite kakve sve najgore moguće stvari tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić iznosi o sopstvenoj državi, o tome kako su snage Slobodana Miloševića ubijale Albance na KiM, kako su ih proterivale i da je zbog svega toga bila opravdana NATO agresija na Srbiju i Crnu Goru 1999. godine. To je dakle bilo u januaru 2008. godine. E sad, želim da se vratim na 2005. godinu.

Ta 2005. godina je bila jedna od prelomnih godina za sudbinu zajedničke države Srbije i Crne Gore. U Srbiji su postojale snage, jake snage, koje su bile za očuvanje zajedničke države Srbije i Crne Gore, i snažna podrška očuvanju zajedničke države Srbije i Crne Gore. Postojala je i u samoj Crnoj Gori, to je pre svega bila Socijalistička Narodna partija koju je tada predvodio, nedavno pokojni Momir Bulatović.

Te 2005. godine, dakle, kada se lomila sudbina Srbije i Crne Gore, Vuk Jeremić vodi razgovor o tome kako da se obezbedi smeštaj za 29 njegovih prijatelja u hotelu na Svetom Stefanu. Razgovor se vodi između Vuka Jeremića i tog gospodina Roćena i u tom razgovoru između ostalog Vuk Jeremić kaže sledeće. Pročitaću dakle, u autentičnoj verziji kako izgleda transkript ovog razgovora.

Roćen – Alo, alo. Pošto ga Vuk Jeremić zove.

Halo, Milan, Vuk ovde, izvini.

Kaže Roćen – Nema veze druže.

Roćen – Sve jasno. Meni je samo bilo da znaš tu informaciju. Znači, ja sam se čuo i sa direktorom, zvao ga ministar. Direktorom Budvanske rivijere. On je na vezi sa Perom Rađenovićem, već im je obezbijeđeno 29 soba. Ako im treba još, dobiće još. Njega će zvati ili ga je već zvao Pero Rađenović.

Jeremić – Pero Rađenović? Koji je na funkciji čega? Ko je on?

On je tamo direktor.

Kaže Jeremić – direktor Svetog Stefana.

E neka on potraži Pera Rađenovića, ovaj ga je već zvao, ja mislim.

Kaže Jeremić – Dobro. Sad ću da zovem, da proverim. Ako ga nije zvao, da on zove tog Pera Rađenovića.

Kaže Roćen – Jeste, to je sve završeno, rekao mi je. Ovaj kaže – za tebe sve druže, meni veli direktor.

Kaže Jeremić, izvinjavam se damama, ovo su autentične reči tog uglađenog velikog evropejca Vuka Jeremića. Kaže Jeremić - Pa, dobro. Svi znaju ko je, jebi ga, glavni čovek.

Kaže Roćen – Ko je glavni savjetnik.

Kaže Jeremić – Pa tačno, tačno.

I Roćen pada u smeh.

Jeremić – Pa mi imamo ovaj savetnički lobi naš, savetnički sindikat, jedni drugima.

Roćen (smeh) – jebi ga, jebasmo majku Srbiji i Crnoj Gori.

I obojica dobijaju napad ludačkog smeha.

Jeremić kaže – Ti Srbiji, ja Crnoj Gori, u pičku materinu.

Onda se opet smeju.

Smeh se nastavlja i dalje i jako je inače smešno to što su nam rasturili zajedničku državu.

Onda Jeremić kaže – Joj, majstore moj, hvala ti mnogo, hvala ti Milane, hvala ti mnogo druže.

Na čemu hvala? Na tome što je bitangi Vuku Jeremiću i njegovim kompanjonima koji su uništili zajedničku državu Srbije i Crne Gore, za koju su stotine hiljada i više od milion ljudi položili život i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Kaže Roćen – Ajde važi, ako ti bude ono trebalo, javi mi.

Važi, javljam ti to. Sada sam samo prvo oko ovoga bio, uf, totalno isekao.

Znači, čovek se totalno isekao da li će mu ovaj obezbediti 29 soba u Svetom Stefanu, kada mu je ovaj rekao da je obezbeđeno, odmah mu je laknulo. Šta će biti sa Srbijom i Crnom Gorom, šta ih briga.

To je prvi razvog. Dakle to je razgovor iz 2005. godine. Tužilaštvo na ovo mora da reaguje. Mora da reaguje Tužilaštvo protiv ljudi koji su radili aktivno na razbijanju zajedničke države Srbije i Crne Gore. To nije bila njihova privatna prćija.

Dakle, Odluka o prisajedinjenju Crne Gore Srbiji doneta je na Podgoričkoj skupštini 1918. godine. Od 1918. godine pa do pojave ovakvih zlikovaca koji su uništili tu državu, Vuka Jeremića, Roćena i njemu sličnih, Srbija i Crna Gora su u kontinuitetu bile u zajedničkoj državi, bez obzira da li se ona zvala Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija, FNRJ, SFRJ, Savezna Republika Jugoslavija, Državna zajednica Srbija i Crna Gora, ali su bile u zajedničkoj državi.

Time je Vuk Jeremić, sad govorim o Vuku Jeremiću, ovaj Roćen me mnogo ne zanima, on je sad jedan od glavnih saradnika Mila Đukanovića u Crnoj Gori, ali Vuk Jeremić je ovim naneo nenadoknadivu štetu prvo državi Srbiji, srpskom narodu u Crnoj Gori, ali ono što takođe želim da istaknem, našim komšijama i našim prijateljima muslimanima, odnosno Bošnjacima koji žive na granici između Srbije i Crne Gore, on je podelio Bošnjake, odnosno nametnuo Bošnjacima da jedni žive u jednoj državi, a da drugi žive u drugoj državi i time tim ljudima napravio ogromnu, nenadoknadivu štetu. To je, dakle, prvi razgovor na koji tužilaštvo mora da reaguje. Jer, ako tužilaštvo ne reaguje na razbijanje države, koje je to krivično delo na koje će onda tužilaštvo da reaguje?

Dakle, ovo govorim zato što je ovo jedan od razloga zašto se danas, juče i zašto će narednih dana da se vodi besomučna kampanja protiv Nebojše Stefanovića, jer treba sakriti bruku i sramotu Vuka Jeremića, treba sakriti da je Vuk Jeremić, u stvari, bio jedan od glavnih razbijača Srbije i Crne Gore. Da bi se to sakrilo, sad treba da se bavimo diplomom Nebojše Stefanovića koju je stekao 2004. ili 2005. godine, u vreme kada je bio u apsolutnoj opoziciji u odnosu na režim Borisa Tadića. Režim Borisa Tadića i sve njegove institucije mogle su da je preispitaju uzduž i popreko, diplomu Nebojše Stefanovića. Oni to tad nisu uradili, zato što nisu mogli da nađu ništa sporno, nego su se setili u 2019. godini, kada su objavljeni razgovori između Vuka Jeremića i Milana Roćena, kada su objavljeni razgovori između Milana Roćena i Olega Deripaske, a ja vas molim poslušajte taj razgovor, on govori mnogo o tome kakav je uticaj tajkunskih krugova iz Rusije na aktuelnu vlast u Crnoj Gori.

Kada su se pojavili ti razgovori krenula je besomučna kampanja protiv Nebojše Stefanovića. Tu besomučnu kampanju predvodi, ko drugi, nego glavni potrčko Dragana Đilasa – Boško Obradović, koji stalno proziva Nebojšu Stefanovića da pokaže nekog svog školskog druga, da pokaže svoju diplomu itd, a Boško Obradović je diplomirao, i to građani Srbije treba da znaju, kod prof. Mila Lompara, koji je član političkog saveta Dveri. To je istina. Dakle, Boško Obradović je diplomirao kod maltene svog stranačkog kolege, kome je šef, jer je Boško Obradović predsednik Dveri, a taj prof. Milo Lompar je član političkog saveta i čovek je diplomirao kod čoveka koji je njemu podređen u stranci koja se zove Dveri.

Dakle, to je prvi razgovor koji se odnosi na obezbeđivanje 29 soba u Svetom Stefanu 2005. godine.

Imamo drugi razgovor iz 2005. godine koji je vođen između Vuka Jeremića i Borisa Tadića, uoči posete Borisa Tadića Moskvi. Neću da čitam sve, ima toga dosta, ali samo hoću da vam skrenem pažnju na nekoliko stvari.

Koliko mi je vremena ostalo, gospodine Milićeviću, da znam da se orijentišem?