Podneli smo ovaj amandman, gospodine ministre, jer kao i svi amandmani SRS su u funkciji da zakon bude precizniji, da bude u duhu srpskog jezika i da bude razumljiv kako za potrošače tako i za trgovce.
Neverovatno je da je Rasim Ljajić, kao predlagač ovog zakona, i njegovi saradnici koji su preveli očigledno ovaj zakon od neke zemlje Evropske unije i malo ga upodobili ovim našim prilikama, izbegao to da, mada to svako treba da zna, svaki ministar u Vladi, a pogotovo on, da ovaj zakon reguliše trgovinu uopšte, ali i sve oblike trgovine i da je on svakako zakon za unutrašnju trgovinu. Zato smo i podneli amandman, jer ova reč: „način“ ništa ne znači, a oblici trgovine – e, to je nešto drugo.
Dakle, imate maloprodaju, veleprodaju, pijačnu prodaju, itd. i sad dolazimo do toga, evo malopre je Rističević počeo tu priču, kako to da slobodna tržišna utakmica važi za svakog trgovca jednako. U Srbiji je to nemoguće zbog uvozničkog lobija, zbog primene SPP i zbog činjenice da, upravo ti trgovinski lanci pokrivaju 95% našeg tržišta, 20 ih otprilike ima koji su se pozicionirali na tržištu Srbije, od toga je „Deleze“ sa najvećim učešćem od preko 30%. To ništa ne bi bilo sporno da sa druge strane država štiti domaće trgovinske lance, a i proizvođače.
Zaista je to prava istina. Vi ako nemate svoj proizvod, teško da ćete da se probijete na tržištu Srbije i da imate dobru zaradu. Šta rade male trgovine gde su uglavnom zaposleni članovi jednog porodičnog domaćinstva? Rade za maržu, koja mora da bude primerena običnom potrošaču, jer dnevno potrošnja u Srbiji je u trgovini na malo od 200 dinara, do čak, kaže, a to je u idealnim uslovima i to baš gde je urbani deo nekog grada 450 dinara i sada mali trgovac ako nabavlja sve, od povrća i voća, preko proizvoda od „Metroa“ i drugih veletrgovaca, teško da može da opstane.
Vi dobro znate, gospodine ministre, jer vaš resor radi zapošljavanje, da su mnoge takve trgovine, iako ljudi imaju entuzijazam na početku, nažalost posle par godina osuđena na propast, jer ceo taj lanac plaćanja, onda poreze i svega što treba da daju državi je za njih nedostižan, jer nemaju svoj proizvod, a ovi veliki sistemi njih satiru.
Onda je zaista neverovatno da u ovom prvom članu, vi kažete da ovaj zakon treba zabrani nepoštenu tržišnu utakmicu, prevedeno nelojalnu konkurenciju, što je ustaljeni izraz, a sa druge strane, ne znamo ni zbog čega napominjanje toga ovde kada mi imamo Zakon o zaštiti konkurencije.
Ne možete da zaštite naše tržište od nelojalne konkurencije, sve dotle dok se ne uspostave carine da bi se sprečio ovaj uvoznički lobi, da uništava domaću proizvodnju, domaće proizvode, jer mi treba da oporavimo, pre svega, kroz podizanje takvih fabriku u delovima Srbije, gde zaista imamo i vredne ljude i repromaterijal za to, prehrambenu prerađivačku industriju.
U mnogim gradovima gde je zaista u onoj bivšoj Jugoslaviji, pa da kažem i za izvoz u celoj Evropi su se ljudi dičili time da imaju takve fabrike od proizvodnje i prerade voća i povrća, do prerade mesa, evo i u Kragujevcu iz kojeg ja dolazim čuvena „Crvena zvezda“, da ne pričam dalje po Srbiji, toga više danas nema i onda su mali i sitni trgovci osuđeni na propast.