Mišljenja sam da ovaj amandman ne treba prihvatiti, jer je predložena dopuna predmet utvrđivanja zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Naime, u članu 41. Predloga zakona propisana je zabrana nelojalne konkurencije, odnosno nepoštene i tržišne utakmice u užem smislu, kao i sprečavanje kršenja kodeksa poslovnog morala. Naime, propisana je privatno-pravna zaštita i taksativno navedeno u čemu se ista sastoji.

Sve ovo je posledica toga da trgovina predstavlja segment privrede u kome je sve veća konkurentnost, konkurentna borba na tržištu i iz tog razloga, ne samo za potrebe analize trgovinske mreže, već i za potrebe upravljanja trgovinom i njenim planiranjem na teritoriji cele zemlje, kao i fer i jednake uslove poslovanja. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Ivković.

Na član 41. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite, kolega Šešelj.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, mi već nekoliko dana raspravljamo o promenama Zakona o trgovini i sve što je u sklopu tih oblasti. Došli smo do toga da smo počeli ovde da raspravljamo o nekim najbanalnijim stvarima, a da tome pridajemo veliki značaj, kao da je to sutra presudno za naš napredak i uspeh u toj oblasti. Na primer, vreme obavezne rasprodaje, tačan godišnji period, tj. period u godini kada trgovci treba da imaju rasprodaju. Tek što je to samo po sebi banalno, a drugo što onda pokušavamo da se ugledamo na neki zapdnjački model ponašanja nekog potrošačkog društva, pa mislimo sada ukoliko steknemo njihove navike potrošačke da će to nama da pomogne ovde u našem daljem radu na implementaciji novih zakona, to jest zakonskih rešenja koja dolaze iz EU, pa ćemo sada u vreme katoličkog Božića, kada tradicionalno su rasprodaje u zapadnim zemljama, da mi isto tako organizujemo ovde, da potpuno prilagodimo naše ponašanje, pa će to posle da se odrazi na naš napredak na putu evropskih integracija, da li neko zaista može da poveruje da će nam usvajanje tako nekog pomodarstva pomoći zaista, pogotovo da je neophodno da se to uradi u Srbiji? Ja mislim da nije. Ja mislim da je to skrivanje od pravih problema koje mi imamo.

Slušali smo ovih dana predstavnike vladajuće većine gde govore svi o tome kako je DS, DOS, 5. oktobar, žuto preduzeće ili kako već, kako je ojadilo i opljačkalo Srbiju za svojih 12 godina vlasti u Srbiji, 16 godina vlasti u pokrajini i vidimo da od prilike svaki poslanik iz vladajuće većine prilično dobro vlada tom materijom. Zna tačno gde i šta i kako je ko ukrao, a nema nikakvih presuda, nema ljudi koji su pod istragom, nema ničega, a onda u sklopu ove Vlade imamo jednog od lidera DOS-a koji se upravo bavi ovim resorom, bivši lider DOS-a Rasim Ljajić, jedan od 17 ili 18, koliko ih je bilo.

Znači, 5. oktobar nam je kriv za sve, DOS je kriv za sve, ali Rasim Ljajić je dobar ministar.

Ne razumeju svi u Srbiji sistem podele vlasti, ali poražavajuće je kad ga ne razumeju ministri. Funkcija Narodne skupštine jeste da kontroliše rad Vlade. Skupština je najviši organ u Srbiji.

Dakle, ministri su dužni da budu uvek u Skupštini kada su na dnevnom redu zakoni koji pripadaju tom resoru i gde se to ministarstvo pojavljuje kao predlagač i da predstave šta se do sad uradilo i šta je plan da se uradi u svakom od tih resora. A, mi se ponašamo kao da je sasvim normalno to što je Rasim Ljajić rekao da ima pametnija posla, nego da bude u Skupštini kada su na redu njegovi zakoni, tj. zakoni iz oblasti trgovine.

Dakle, Rasim Ljajić ima pametnija posla, nego da bude na poslu. Eto, samo toliko je dovoljno da se shvati kakav je stepen demokratije u našem političkom životu. Onda ministar razmišlja kako je Skupština samo jedna formalnost, gde će da protekne dva dana rasprave ili tri dana rasprave, neki će se amandmani pročitati, ukoliko ima nekih amandmana koji ne dovode u pitanje suštinske izmene, jezičkih grešaka promena L u O, itd, to će onda da se usvoji, a sve ostalo nema veze, proći će vreme, pa ćemo da usvojimo zakon. To je pogrešno postavljanje stvari u našem političkom životu.

Mi ne možemo da se nadamo bilo kakvom napretku, pogotovo da mi sebe upoređujemo sa evropskim zemljama dok mi takvu situaciju imamo u Skupštini. Normalno bi bilo da ministar Đorđević obrazlaže zakone koji su u resoru socijalnih pitanja, a da nam ministar trgovine ovde objašnjava zbog čega se predlaže da se ovo sad izmeni. Ali, ne.

Ono što je glavni problem Srbije na ovom polju, jeste famozni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Ako mi smo to dočekali, tj. tadašnja Vlada kao nešto izvanredno za Srbiju koje će nam otvoriti vrata modernom svetu, približiti nas Evropi, evo prošlo je 10 godina, nismo nigde odmakli, ali zato smo ugrozili u potpunosti naše tržište. Ugrozili smo naše male privrednike, trgovce i preduzetnike, domaće, a mislimo da ćemo njihov položaj da popravimo nekim trivijalnim zakonskim rešenjima, prepisivanjem nekih akata koja dolaze iz EU, prepisivanjem i prevođenjem sa engleskog jezika i da je to samo po sebi dovoljno da se taj problem reši. Pa, nije. Ko tako razmišlja, on se grdno vara.

Pričamo ovde o zaštiti nelojalne konkurencije. Nećemo mi, pozivajući se na zaštitu od nelojalne konkurencije, u ovim nekim stvarima rešiti naše glavne probleme. Mi se pozivamo, kako to za tržišnu utakmicu, pošto imamo tržišnu utakmicu, nije dobro da je neko informisan drugačije, tj. manje nego ostalih možda učesnika, a onda imamo situaciju da Ministarstvo saobraćaja se hvali u napred da će se potpisati ugovor sa famoznim „Behtelom“, bez ikakvog tendera, kao da se ponašamo da ni jedna druga firma ne postoji za izgradnju puteva u Srbiji. Protivnici takvog postupka, te metodologije, se proglašavaju neprijateljima izgradnje i kao da su ti ljudi protiv auto-puta. To je ovo što je nenormalno u svemu ovome.

Dakle, ukoliko mi, srpski radikali, ukazujemo na nepravilnosti, ukazujemo na stvari koje direktno narušavaju našu privredu, ne možemo mi biti neprijatelji privrede ili, u ovom slučaju, auto-puta.

Znate, političke kampanje su veoma interesantne, pogotovo kada se poredi ono što predstavnici jedne stranke pričaju u kampanji i šta posle toga rade.

Ako imamo situaciju da je domaći privrednik na svaki mogući način diskriminisan od strane države, a podstiču se sa strane strani investitori, kakvu mi situaciju možemo da očekujemo tu na dugi rok?

Strani investitor, tj. privrednik iz inostranstva koji dolazi da ulaže u Srbiju, ne donosi on nama vatru, ne donosi on nama točak, nešto novo što mi već ne znamo, on dolazi ovde zbog toga što država Srbija daje nekad i više od 10.000 evra po radnom mestu, daje sve moguće dozvole i dokumentaciju po ubrzanoj proceduri i besplatno i na sve to još zemljište poklanja, da bi posle, a nikakvu mi nemamo sigurnost, plus plate su mnogo niže nego one kojima se hvali ministar finansija i predsednik Republike, i kako mi možemo imati sigurnost da kad taj period subvencija istekne, tj. istekne ta dobit koju investitor uzme bez i da je počeo da radi u Srbiji, da će on tu ostati? Sećate se šta nam se desilo sa Smederevskom „Železarom“?

Sličnu smo situaciju imali pre nekoliko godina kada je „Esmark“ hteo da uđe u tu „Železaru“. Mi smo prvi upozoravali kakav je tu kriminal na pomolu. Pre izbora 2016. godine. Ali ne, preporuke EU su mnogo važnije i direktive Evropske komisije, nego zaista ono što mislimo da treba da se popravi u našoj privredi.

Znate, Aleksandar Vučić je pobedio na predsedničkim izborima. Za njega je glasalo više od 50% građana Srbije. Pobedio je u prvom krugu i to je rezultat za poštovanje. Očigledno narod u Srbiji ima u njega poverenja, ali ne može da bude kontraargument u bilo kojoj raspravi - Mi imamo 50%, kada vi budete imali 50% vi radite nešto drugo, niste automatski u pravu pokazuje to što mi imamo 50%. Ne. Kada se osvoji 50%, tj. kada se osvoji većina u Narodnoj skupštini, ne znači da može da radi svako ko šta hoće i da je automatski za sve u pravu i da je on pametniji od nekih drugih, znači da je to prilika da se dođe na vlast u Srbiji, ali mora da se sprovodi zakon.

Ne možemo mi za nešto što bi bilo protivno interesu naših građana ili protivno zakonu da tražimo u tome opravdanje, ali dobro, nema veze, osvojili smo 50% pa sada imamo legitimitet za sve naše odluke. To je pogrešno postavljeno.

Zato bih voleo da se malo više o tome povede računa, jer ništa nas ovo neće približiti EU, a pogotovo neće da pospeši našu trgovinu i položaj naših privrednika u Srbiji.

Treba se fokusirati na glavni problem. Glavni problem je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je otvorio vrata stranoj robi u Srbiji bez carina i načinio naše privrednike nekonkurentnim na domaćem tržištu. Na dugi rok, prevelika zavisnost od stranih investitora će nas dovesti u situaciju da se oni za sve pitanju u Srbiji i da taj lobi bude glavni. Nije to vreme tako daleko od danas.

Kada se od toga budemo oslobodili, onda možemo da pričamo o napretku. Sa tim sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, pored toga što očigledno nanosi veliku štetu sprskoj privredi idu i politički uslovi i ucene iz Brisela.

Nikome nije stalo u EU do razvoja Srbije. Ako postoji njihov interes, to je iskorišćavanje našeg tržišta za njihovu robu, a to u kakvom će položaju naši privrednici biti posle toga, to je zanemarljivo i nikoga to ne zanima u Briselu. Ali, treba da zanima nekog u Beogradu.

Srpska napredna stranka je došla na vlast prekidajući 12 godina dugu vladavinu DOS-a, 5. oktobra, DS, kako već se to naziva, nije ni važno. I mi znamo kakav je kriminal pratio tu vlast za tih 12 godina i 24 sporne privatizacije i ogromna pljačka Srbije, i trgovina sa našim teritorijalnim integritetom itd. Ono zbog čega su oni pobedili na izborima je zato što su obećavali prekid takve prakse i preispitivanje svega što je do tada uradila DS. A, mi imamo situaciju da u sve više polja, u sve više sfera društva, mi možemo da vidimo da umesto diskontinuiteta postoji upravo kontinuitet sa politikom DS. Tu bi trebalo da se obrati pažnja.

Umesto da se preispitaju sve te odluke, pa i SSP, mi se sada ponašamo kao da nam je to kamen oko vrata. Pa, jeste kamen oko vrata, ali hajde da taj problem rešimo.

Obećanja nikada neće biti ispunjena koja dolaze od strane EU. Pogledajte primer Makedonije. Makedoniji su jasno obećali početak pregovora, učlanjenje u EU, ubrzane NATO integracije, pomoć u vidu bespovratnih novčanih sredstava, kredita i dotacija raznih itd, ako potpiše sporazum sa Grčkom. Nešto više od mesec dana je prošlo i EU je na to svoje obećanje zaboravila i dalje nisu otvorili pregovore.

Imajte u vidu da slična situacija može da se desi u Srbiji, a da ovo o čemu danas pričamo i ostale stvari koje nas vezuju i koje se pozivaju na EU, pregovaračke okvire, direktive i sve ostalo, nas nigde neće dovesti, niti će nas uopšte približiti članstvu u EU. Hvala.

Hvala, gospodine Šešelj.
Samo da vas obavestim da je isteklo vreme ovlašćenog, da ste iskoristili to vreme i vreme koje ste imali dva minuta za repliku, tako da je ostalo vreme poslaničkog kluba. Izvinjavam, se po amandmanu dva minuta i uračunao sam vam još 13,54, koliko ste imali vremena kao ovlašćeni predstavnik.
Reč ima dr Vladimir Orlić, pravo na repliku, na pominjanje političke stranke.

Biće dva minuta, bez brige, gospodine predsedavajući.

Pitanje gde će nas odvesti razvoj političkih i ekonomskih odnosa sa EU, odnosno čemu služi SSP ili bilo koji drugi način, platforma, nazovite ga kako god hoćete, da mi razvijamo odnose, mislim da se jasno vidi, primera radi, na možda dva, ili tri detalja.

Prvo, bazirajući svoje odnose na tim sporazumima, o kojima je bilo reči malopre, ali ne samo na njima, pre svega vodeći računa o interesima Srbije, mi smo uspeli mudrom, pametnom politikom da danas upravo iz tog prostora, tog prostora koji se kolokvijalno naziva evropskim, privučemo značajne investicije u Srbiju, mnogo bolje i mnogo ubedljivije nego u bilo kom prethodnom periodu, koliko god se neko kritički odnosio prema njemu ili ga hvalio. Mnogo bolje i mnogo ubedljivije mi investicije sa tog prostora dovodimo u Srbiju, a onda, organizujući proizvodnju ovde, organizujući na onim radnim mestima koja smo napravili tom vrstom odgovornog pristupa, mi sada imamo plasman, mi sada imamo izvoz upravo na taj evropski prostor, i otprilike 70% srpskog izvoza, to se vidi po strukturi, ide upravo u te zemlje.

Dakle, na taj način mi imamo korisno, plus, korisno, za Srbiju, dabome, za Srbiju, ni za kog drugog. I nas uopšte ne zanima korist bilo koga drugog ili trećeg. Nas zanima samo dobar interes ove države, ali, to je pokazatelj da on može da se ostvari kad se vodi ozbiljna, odgovorna politika i kad se radi za rezultat, a ne za lični ćef i sopstveni džep, kao što su radili ti predstavnici žutog preduzeća, tajkunski predstavnici itd, i šta je već sve rečeno danas o njima.

Tačno je rečeno. Da srpske firme imaju svoje mesto, naravno da imaju. Evo, nek bude pokazatelj jedan podatak iz prošle godine, za subvencije i bilo šta na tu temu, ova država je sklopila 24 ugovora prošle godine, 2018. godine, od toga 11 sa kompanijama, takoreći stranim, a 13 sa kompanijama odavde. I onda će neko reći da nema ravnopravnosti, da nema šanse za naša preduzeća, 13 za naše, 11 za one koji nisu iz Srbije, prošla godina samo.

Poslednja stvar, kontinuitet sa tim što se naziva i žutim i lopovskim i tajkunskim, ispravno se naziva tako. Ja se slažem, treba da se prekine gde god postoji mogućnost. Šta ćemo sa Starim gradom, jel tamo taj kontinuitet valja ili ne valja? Meni se sve nekako čini kad neko štetu nanosi, nema veze da li je ponudio nekome neko mesto u veću ili nekom lokalnom preduzeću. Šteta za građane je šteta za građane, u tome ako je kritikujete ne učestvujete nikad.

Hvala, kolega Orliću.

Pravo na repliku ima gospodin Šešelj. Izvolite.

Mi, prvo, da bismo pričali o prekidu kontinuiteta, prvo bismo valjda trebali da dođemo na republički nivo, na vlast, pa da onda obećamo takve stvari, kao što je to uradila SNS.

Znate, kao i što vi to često praktikujete, SNS, lokalni odbori koji ostvare neki rezultat na lokalnom nivou imaju autonomiju da sklapaju koaliciju u svojim mestima sa strankama ili grupama građana koje pređu u toj opštini cenzus i čine lokalni parlament.

Vi ste, ako hoćete da raskinete taj kontinuitet, pa valjda prvo treba da se oslobodite lidera DOS-a Rasima Ljajića. Valjda bi trebalo da bude osnovno.

Znate, ne možete da nama prebacite ništa, bilo kakve mahinacije, bilo kakav kriminal ni u jednoj opštini u Srbiji, ni kada smo samostalno vršili vlast u opštini Zemun dugo godina i sada kada smo u nekim opštinama vladajuća većina sa nekim drugim političkim strankama, a i tamo gde smo vladajuća većina sa SNS.

Ako je problem Stari grad, onda bi prvo trebalo da postavite vi onda jedan primer, da raskinete koaliciju u Novom Sadu sa Nenadom Čankom. Eto ga Nenad Čanak, bivši režim. Gospodin Atlagić šta je sve rekao samo u protekle dve nedelje o Čanku, a on je koalicioni partner SNS u Novom Sadu.

Završavam za desetak sekundi, gospodine Marinkoviću.

Ja samo govorim da ne sme da bude da automatski sve što dolazi sa zapada, tj. iz Brisela, bude dobro po Srbiju. Treba sve odluke preispitati. Ja ne kažem da je sve bilo loše, ali većina da je bila loša, da, i s tim što strani investitori dolaze u Srbiju povećava se uvoz, a ne izvoz toga, a potpuno je naša privreda devastirana. O tome treba razmišljati i treba rešavati probleme.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, pravo na repliku.

Kad dođe kapital, pa na osnovu toga što je došao, se organizuje neka proizvodnja, pa se proizvodi u Srbiji, a to što se proizvelo se izveze, tako raste izvoz i to to znači. I da raste izvoz, to su zvanični podaci. Iz godine u godinu može da se prati kako raste izvoz iz Srbije i gde raste izvoz, pa upravo na ova tržišta o kojima sam ja govorio malopre. To su jednostavne stvari. Nije valjda moguće da mora nekome da se to objasni kako funkcioniše.

Da može i pitanje investicija i pitanje formiranja novih radnih mesta i pitanje unapređenja izvoza da bude korisno, naravno da može, ali preduslov za to je ono što sam malopre objasnio, da se neko o tome stara na pravi način, da misli da je to važno, da radi na tome zato što je to važno i da se bori za rezultat. Onda može. Bez toga ne može. E, zato može u vreme kada se o Srbiji staraju Aleksandar Vučić i SNS, a nije moglo u vreme kada su ovi sa kojima, koliko ja sad razumem, postoji dvojaka politika. Na lokalnom nivou postoji politika kontinuiteta sa njima, a na republičkom diskontinuiteta sa njima. Ali, moraćete da se odlučite. Kad kažete – ne valja bivši režim, ne valja Dragan Đilas, ne valja Boris Tadić, ne valja Marinika Tepić, ili ne valja nikako ili valja svakako.

Ne može da valja na Starom Gradu, a na Starom Gradu nije pitanje Nenad Čanak, nego direktno Dragan Đilas, nego direktno Marinika Tepić, nego direktno ovaj Todorić o kom smo govorili na temu skandaloznih izjava o Srebrenici. Svi su oni sa Bastaćem, rame uz rame, za onim stolom za predsedavanje, kad se okupi njihova stranka, kako se zove, Sloboda i pravda.

Sa tim ljudima biti u koaliciji na Starom Gradu, ja mislim da je to pitanje za onoga ko tvrdi da se zalaže za neki diskontinuitet. Zbog čega? Evo, neka bude jedan od primera, čisto lokalno pitanje, zbog toga što kada kažete da ne može da se menja, na primer, neki plan za trošenje sredstava na godišnjem nivou. Evo, taj Bastać u ime tog Đilasa, te Marinike Tepić i drugih, uzme pa odluku od 15 miliona za angažman nekih lica mimo zvaničnih ugovora promeni u roku od mesec ili dva na puta tri, na 50 miliona. Čiji je to novac i kome će otići taj novac? Jel opet za plaćanje onih fantomskih firmi, jel opet za održavanje dobrih konekcija sa raznoraznim kriminalcima iz regiona? Ja mislim da su to pitanja za onoga ko kaže, sa takvima kontinuitet ne treba.

Mi se slažemo, mi se uopšte ne razlikujemo što se tiče stava koji ćemo izneti ovde. Mi se slažemo da sa takvima nikakav kontinuitet ne treba, ali pitanje je dela. Da li se dokazuje delima tako što se ta koalicija održava, pospešuje i snaži, ili tako što se ona raskida? Jednostavna je stvar.

Hvala, dr Orliću.

Reč ima gospodin Šešelj, pravo na repliku. Izvolite.