Hvala potpredsedniče.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo, visoko obrazovanje se može posmatrati kao jedan od najtromijih sektora koji postoji u privredi jedne zemlje i u jednom društvu. Dakle, reč je o jednom sektoru koji se jako sporo menja i jako ga je teško menjati i onaj ko poželi da ga menja ima izuzetno težak posao, jer taj sistem je po prirodi inertan, zaposleni su veoma pošteđeni konkurenciji i to je realnost, ne samo u Srbiji, tako je širom Evrope. Nije u anglosaksonskim zemljama, ali njihov sistem obrazovanja je značajno drugačiji od kontinentalnog.
Tako da je to činjenica. Visoko obrazovanje jeste jedan dinosaurus i svaka promena koliko god delovala inkrementalno jeste nešto što suštinski treba postaviti, ali uvek treba razmisliti o tome kako se ta promena sprovodi, gde se mogu najaviti problemi i koliko je vrlo verovatno da se jedan sistem koji je inertan po prirodi stanja želi vratiti u stanje u kojem se inače nalazi.
Dualno obrazovanje, barem što se tiče SMS, je dobra stvar. Mi već decenijama imamo problem visokog obrazovanja koje stvara diplomce koji kada se pojave na tržištu rada pate od nedostatka održivih veština, a nedostatak održivih veština vodi ka tome da se jako teško zapošljavaju ili da kada se zaposle se suoče sa nečim što je jedno duboko interno razočaranje, a to je da iako ste završili fakultet prvi poslovi vam nisu dobro plaćeni, niste bog zna koliko cenjeni i treba u stvari godinama da učite stvari koje vam trebaju na tržištu. Ne samo to, nego trebate i da zaboravite stvari koje su vas pogrešno učili, odnosno da zaboravite stvari koje ničemu ne služe.
Sa te strane, dualno obrazovanje jeste dobra stvar, jer otvara mogućnost da se tokom obrazovanja studenti upoznaju sa time šta jesu potrebe privrede, šta jesu potrebe javnog sektora, jer dualno obrazovanje se ne odnosi samo na privredu i da tokom obrazovnog procesa dođu u dodir i da steknu veštine koje će im trebati u izgradnji njihove karijere. Jer, visoko obrazovanje može za jedan mali broj ljudi da služi, da se oni nadograđuju na način koji podrazumeva jedan duboko prosvetiteljsko-humanistički, individualno razvojni put, međutim smisao visokog obrazovanja je da se steknu veštine koje se prodaju na tržištu i da onaj koji investira četiri godine ili pet, iz svog džepa ili iz budžeta Republike Srbije ili kroz stipendije, nakon što te četiri ili pet godina svog života uloži, to mu se počne vraćati nakon zapošljavanja. To je poenta visokog obrazovanja, barem kako ga mi u SMS vidimo.
Šta je još bitno istaći? Iako verujem da to nije bila namera kada smo planirali uvođenje koncepta dualnog obrazovanja u Srbiji, a to je bilo još pre neke tri ili četiri godine, prvo se krenulo sa srednjim obrazovanjem, što jeste prirodniji put.
U međuvremenu smo od zemlje koja pati od visoke stope nezaposlenosti, zbog otvorenih novih firmi u Srbiji, ali i zbog masovnog iseljavanja i daljeg starenja stanovništva u Srbiji, došli u poziciju velikog otvaranja tržišta EU za naše zaposlene koji sada nemaju gotovo nikakve administrativne prepreke, došli polako u poziciju da patimo od manjka radne snage. Tako da će suštinski visoko dualno obrazovanje naići na otvorena vrata, jer će firme i te kako poželeti da pojure najbolje studente i da probaju da ih zadrže. Tako da, iako mnogi koji su govorili pre dve godine da će dualno obrazovanje biti mehanizam eksploatacije zaposlenih, odnosno studenata koji nisu formalno ni zaposleni, nego su na stručnom usavršavanju i crpe svoja prava iz drugih zakona, ne Zakona o radu, u stvari biti jeftina radna snaga, ali poenta je da neće biti. U IT u ovom momentu imate situaciju da mnoge velike korporacije, na primer, poput Majkrosofta i te kako jure studente i nude im vrlo povoljne školarine, a „interšip“ i sve druge forme pre stalnog zaposlenja su takve, posebno, recimo, u momentu kada odlaze na postdiplomske studije, su takve da, recimo stipendije za najbolje studente su, pa veličine šestomesečne prosečne plate u Srbiji.
Slična situacija će se pojaviti i u drugim sektorima, jer ćemo postati zemlja koja će biti deficitarna sa mnogim radnim profilima. To jeste realnost i na neki način ovo će ići u susret tome iako sam siguran da 2000. i neke, 2015, 2016. godine kada smo sa Švajcarcima i Nemcima otpočeli prva razmišljanja o promenama prirode našeg obrazovnog sistema, to nije bila baš prva stvar o kojoj smo razmišljali, ali poklopilo se.
Takođe, jedna od mana s kojima se suočavamo jeste da je naše visoko obrazovanje uprkos uvođenju Bolonje ostalo imanentno nefleksibilno i da je retkost da pravu Bolonju imate kod nas, a to je da kombinujete predmete sa različitih fakulteta, da jednu godinu završite na jednoj, drugu na drugoj, odete jednu godinu u inostranstvo, vratite se i pravite profil da biste napravili svoj specifični profil i izašli na tržište obrazovanja, tržište rada, hoću reći, samo će malobrojni izaći na tržište obrazovanja, koji žele profesorske, odnosno nastavničke karijere.
Dualno obrazovanje će omogućiti studentima koji se dobrovoljno prijave za to. Tu treba naglasiti, kada se kaže, ne postoji obaveza da budete u dualnom obrazovanju, postoji mogućnost. Ko hoće može nastaviti po starim načinima Bolonje da se obrazuje. Dakle, pruža se mogućnost za izgradnju fleksibilnog profila. Dakle, da nemate situaciju kada ste student i završite fakultet i pojavite se pred poslodavcem i pojavi se stara dilema, a kako je vaše iskustvo, vi kažete – pa nemam baš iskustva, poslodavac kaže – mi ne možemo da primimo nekog ko nema iskustvo. Da li biste vi radili malo kod nas kao pripravnik za džaba, velik nam je rizik, a student kaže – pa ne bih baš. Onda posle tri ili četiri pokušaja, oni koji nisu baš najbolji pristanu na takve stvari.
Ovim se otvara mogućnost da se izgradi fleksibilan profil budućih ljudi na tržištu rada, menadžmenta ili već čega god. Dakle, potencijalno dobra stvar. Ja govorim u načelu šta je potencijalno dobro. O nekim potencijalnim sitnim rizicima govorićemo kada budemo govorili u pojedinostima. Koncept sam kao takav nije loš. Šta više, može se reći da je prilično dobar i funkcioniše širom Evrope.
Neka od pitanja koja bih ja sada želeo da naglasim jesu – koji su mehanizmi koji će omogućiti zdravu konkurenciju među poslodavcima, odnosno koji su mehanizmi ocenjivanja poslodavaca, kako od strane studenata, koji će biti u modelu dualnog obrazovanja, tako i uopšte ocenjivanja performansi poslodavaca u sistemu dualnog obrazovanja, jer samo ako ocenjujemo, ne samo profesore na univerzitetima, to je vrlo poželjna stvar, naročito ako ocene imaju nekog smisla, osim da kažu – ovaj profesor je dobar profesor, ovaj je loš i svako nastavlja da se ponaša isto. Dakle, koji je mehanizam da pospešimo konkurenciju među poslodavcima, upravo na osnovu toga što imamo javno dostupne informacije o kvalitetu veština koje dobiju studenti koji pohađaju te programe?
Takođe jedno pitanje koje je ostalo isto jako, na neki način, nedovršeno. Član 31. stav 1. tačka 4) govori da je osiguranje na radnom mestu dostupno studentima u slučaju da ga poslodavac nudi svojim zaposlenima. To je manjkavost osiguranja na radnom mestu inače koja postoje, poslodavac može i da ugovori osiguranje u iznosu od jednog dinara i to osiguranje vam ne vredi ni pišljivog boba u slučaju invaliditeta i nestanka mogućnosti za obavljanje rada u određenom procentu.
Da li mislite da bi bilo dobro da barem studente koji su u dualnom obrazovanju, dok se donese zakon koji će svim zaposlenima omogućiti stvarno osiguranje u slučaju nastanka invaliditeta na radnom mestu, da se studenti u dualnom obrazovanju diskriminišu na pozitivan način i da se ne desi u slučaju nastanka invaliditeta studenata da oni nikada ne izađu u potpunosti na tržište rada ili izađu veoma u ograničenoj meri? To je jedno pitanje koje član 31. stav 1. tačka 4) ne rešavaju u potpunosti, nego ga rešavaju na načelnom nivou.
Dakle, takođe se navodi još jedna stvar, da naknada treba da bude minimum 50% plate. Ja mislim da za najbolja i najdeficitarnija zanimanja da će ta naknada verovatno biti i veća.
Konačno, šta još treba reći, ja bih još jedanput istakao da mi imamo tog dinosaurusa, kao i sve zemlje u svetu, da imamo jednu dihotomiju gde su privatne i fakulteti, univerziteti mnogo fleksibilniji i nude programe koji idu više u pravcu tržišta, ali im se zamera da su programi trivijalni, iako na kraju kada se izađe na tržište rada, pokazuje se da više znanja koje nije održivo ne mora značiti viši kvalitet na tržištu, a da više održivog znanja jako pomaže.
Takođe, imamo dihotomiju da na jednoj strani imate formalizovane univerzitete sa akreditovanim programima, s druge strane imate nezavisne provajdere usluga obrazovanja gde se ljudi usavršavaju, plaćaju kudi kamo veće iznose nego što su školarine u visokom obrazovanju. Ljudi to rado plaćaju i ljudi koji to pohađaju vide značajni prirast njihove sposobnosti zarađivanja.
Dakle, sve što uvodi fleksibilnost i uvodi održive veštine u obrazovanje je dobra stvar. Iz toga u načelu ćemo reći u poslaničkoj grupi SMS, dualno obrazovanje je dobra stvar, dualno obrazovanje je nešto što će koristiti Srbiji. Takođe, ono što mislimo da je jako bitno, iako se to ne tiče dualnog obrazovanja, a pomenuto je kao jedan od ciljeva dualnog obrazovanja, je stvaranje preduzetničkog društva, odnosno društvo u kome studenti i đaci, ali oni sada nisu tema ovoga zakona, razvijaju veštine, preduzetničke veštine i preduzetničko posmatranje sveta, jer to je stvarni svet. U stvarnom svetu imate neke preduzetnike koji rešavaju neke probleme društva za određenim proizvodima i uslugama.
Sa te strane, ako sa jedne strane gradimo dualno obrazovanje, logička nadgradnja bi bila da uskoro obrazovanje u Srbiji dobije i onaj deo koji se tiče razvijanja preduzetničkih veština. Nažalost, o tome se malo govori u našem obrazovnom sistemu, a i kada se govori radi se dosta neadekvatno. To nije populacija koja je velika kao ona populacija koja se bavi dualnim obrazovanjem, koja je predmet dualnog obrazovanja, ali je populacija koja je dragocena, jer ona vodi društvo napred. Bilo bi dobro da se na tom segmentu poradi barem jednako koliko se radi na dualnom obrazovanju za šta od strane SMS imate podršku. S druge strane, žao nam je što se ne radi više na uvođenju kritičkog razmišljanja, rešavanju konkretnih problema i uopšte na simulaciji preduzetništva u redovnom obrazovanju. Naši studenti izlaze i sa nekih fakulteta koji bi trebali po definiciji biti fakulteti koji školuju preduzetnike da blage veze nemaju kako preduzetništvo izgleda u praksi, ne u teoriji gde uče deset osobina preduzetnika i slične stvari.
Dakle, sa te strane mi smatramo da ovo jeste jedno logičko zaokruživanje sistema dualnog obrazovanja u Srbiji. Smatramo da primedbe koje se tiču izrabljivanja, stvaranja klase zaposlenik koji rade za multinacionalne kompanije nisu realne primedbe i nisu dobre primedbe i govore o nedostatku jedne malo dugoročnije vizije obrazovnog sistema u Srbiji.
Kada je reč o drugom zakonu, tu ću samo reći ukratko, Stranka moderne Srbije, kao hajde neću reći stranka koja najsrčanije podržava evropske integracije Srbije, ali kao stranka kojoj evrointegracije Srbije jesu najbitniji civilizacijski izazov Srbije, koje će promeniti Srbiju u potpunosti, kao verovatno nikada, osim od momenta izgradnje moderne srpske države nakon srpske buržoaske revolucije 1804. do 1813. godine. Naravno da podržavamo stvari koje vode zatvaranju Poglavlja 7.
Podržaćemo svaki zakon koji se tiče zatvaranja Poglavlja, ako je taj zakon usklađen sa zahtevima koji su postavljeni tokom skrininga i izveštaja o skriningu. U ovom slučaju to jeste situacija i to jeste najkrupniji uslov koji je potreban da se zatvori Poglavlje 7. Šteta je što se toliko čekalo, jer da bi jedna zemlja pokazala da je na dobrom putu, a posebno Srbija, koja ima neke dodatne zahteve, usled neke nesrećne prošlosti koju smo nažalost imali i koja je sve dalja od nas, ali čije nas, kako da kažem, posledice i dan-danas progone, pored otvaranja novih poglavlja treba da zatvora ona koja su otvorena, naravno da uvek kažem privremeno, jer sva poglavlja se trajno zatvaraju kada se sva zatvore istovremeno i kada se krene sa ratifikacijom. To je nešto što treba podržati, kao i dobre izveštaje, odnosno kritikovati loše izveštaje kada se dese za ključna poglavlja, kao što su 23 i 24, koji su najčešće osrednji.
Dakle, sa te strane dobro je što se radi veliki korak u Poglavlju 7, koje doduše nije ključno poglavlje, ali kažem, sve što vodi ubrzanju evropskog puta Srbije jeste ono što vodi modernizaciji Srbije, evropeizaciji Srbije i stvaranju društva koje je u stanju da se održivo razvija i da se mane nekih briga i nekih rizika koji su nas pratili jako dugo vremena. Hvala na pažnji.