Hvala vam, gospodine Marinkoviću.

Evropska investiciona banka ove godine počela je novi ciklus investicija u infrastrukturne i druge projekte u Srbiji koji je vredan više od pola milijarde evra i planirano je da ta sredstava budu upotrebljena do 2022. godine. Treba reći i da je Evropska investiciona banka odobrila više od dvesta miliona evra za izgradnju, modernizaciju i rekonstrukciju četiri klinička centra, i to u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu.

Takođe, ove godine potpisan je sporazum sa Evropskom investicionom bankom o donaciji deset miliona evra za finansiranje projekata obnove i unapređenja sistema za vodosnabdevanje. To će rešiti mnoge konkretne probleme u mnogim lokalnim samoupravama. Dakle, uz kredit od 40 miliona evra za istu namenu koji smo mi potvrdili ovde u Skupštini moći će da se zadovolji osnovna potreba za vodom, pa i da se popravi poslovanje javno komunalnih preduzeća i naravno, životni standard građana.

Želim da kažem da postoji i infrastrukturni projekat na kome zajedno treba da rade Beograd i Priština, a to je izgradnja autoputa Niš-Merdare-Priština. Ovaj projekat biće realizovan uz podršku Evropske investicione banke.

Iskoristiću ovu priliku da pozovem sve građane da iskoriste svoje pravo i da složno i jedinstveno podrže Srpsku listu na izborima 6. oktobra na KiM. Ukoliko bi Srpska lista osvojila svih deset mandata Srbi bi jedinstveno nastupali i pred Albancima i pred međunarodnom zajednicom. Zato je potrebno da što više Srba izađe na izbore, da se ne dozvoli da se umanjuje uticaj Srba na KiM već naprotiv da se omogući da Srbi utiču na formiranje Vlade u Prištini.

Srbi na KiM i Srpska lista imaju nedvosmislenu podršku Aleksandra Vučića i Beograda. Ovi izbori su važni i zbog dalje realizacije plana za pomoć Srbima na KiM. Do kraja godine imaćemo više od trista projekata čija realizacija je važna za naše ljude na KiM jer su u planu nove kuće, farme, klinički centri, podrška obrazovanju i razvoju banja. Podrška Aleksandra Vučića i Beograda je veća nego ikada.

Pomoć u ekonomskom i političko smislu je jača nego ikada i sa tim će se nastaviti i posle izbora 6. oktobra. Zato pozivam da se poziva da se podrži Srpska lista koja je veza Srba na KiM sa Beogradom i koja će imati legitimitet da prenese pomoć Beograda i predsednika Srbije. Jedino složni, jedinstveni mi možemo da unapredimo život Srba u našoj južnoj pokrajini i da utičemo na to da se glas Srba čuje i u institucijama. Oni koji tamo žive znaju koliko je to važno, oni veruju u našu podršku, a najmanje što mi možemo da učinimo danas je da o tome govorimo u parlamentu. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Žarić Kovačević.
Reč ima profesor doktor Marko Atlagić.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine Marinkoviću, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, mi danas govorimo o predlogu za donošenje autentičnog tumačenja odredbe člana 2. Zakona o potvrđivanju ugovora o izmenama i dopunama finansijskih ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke.

Pošto su moje kolege i koleginice narodni poslanici vrlo dobro to obrazložili, a radi se o ugovorima, evropskim i međunarodnim, dozvolite da kažem da član međunarodne grupe bandita i prevaranata, Vuk Jeremić, svakodnevno blati svoju zemlju i našeg predsednika Aleksandra Vučića. Gle čuda, sada ide dalje. To blaćenje preneo je i na nama susedne prijateljske zemlje. Najnovije je na Mađarsku.

Poslednji dokaz, kako on kaže, nominacije Orbanovog lojaliste za novog komesara Evropske unije, pa kaže: "Neko ko je kao ministar pravde aktivno učestvovao u gušenju demokratije, urušavanju vladavine prava u Mađarskoj, će u narednih pet godina biti direktno zadužen za našu evropsku budućnost".

Ovo, poštovani građani Republike Srbije, nije prvi put kako je Vuk Jeremić, član međunarodne grupe bandita i prevaranata, blatio našu zemlju sa nama susednim i prijateljskim zemljama.

Kad je već reč o međunarodnim ugovorima i odnosima, Vuk Jeremić je u autorskom tekstu, poštovani građani, u pariskom "Mondu", na dan 17. 07. gospodnje 2018. godine, kada je predsednik Republike, Aleksandar Vučić, imao veoma važan susret sa predsednikom nama prijateljske Francuske, gospodinom Makronom, optužio, verovali ili ne, državu Srbiju i njenog predsednika Aleksandra Vučića za širenje, citiram: "stabilokratskih tendencija na zapadnom Balkanu" i time po ko zna koji put naneo nesagledivu štetu državi Srbiji i njenim nacionalnim interesima.

Tako je predsednik Francuske, gospodin Makron, mogao pročitati samo dva sata pre zvaničnog susreta sa našim uvaženim predsednikom, gospodinom Vučićem, najpogrdnije optužbe na račun države Srbije i njenog predsednika, Aleksandra Vučića, od strane Vuka Jeremića. Ovo nije jedini put, čime je Vuk Jeremić, nego ko zna koji put zabio nož u leđa građanima Republike Srbije i državi Srbiji.

Vuk Jeremić je to radio i u autorskom tekstu u "Vašington postu", kada je na najbrutalniji način izvređao državu Srbiju i njenog predsednika, Aleksandra Vučića, i to baš pred njegov veoma, veoma važan za državu Srbiju susret sa potpredsednikom SAD, gospodinom Pensom. Građani Republike Srbije bili su šokirani tim nepatriotskim i necivilizacijskim činom i time je Vuk Jeremić po ko zna koji put zabio nož u leđa Republici Srbiji i građanima Republike Srbije.

Poštovani narodni poslanici, uvaženi i poštovani građani Republike Srbije, mi smo svedoci svakodnevnog medijskog napada, iz časa u čas, iz dana u dan, na predsednika Republike, posebno pored njega na ministra unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića, zatim na predsednikove saradnike, na uvažene narodne poslanike u ovom visokom domu, posebno na gospodina doktora Martinovića, gospodina Vladu Orlića, gospodina Vladu Đukanovića. Više su gospodin Martinović u ovom visokom domu i gospodin dr Vlado Orlić govorili nego četiri poslaničke grupe kojih danas ovde nema, koji su boravili u godinu dana.

Što se tiče gospodina Vlade Đukanovića, ja sam svedok, gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, da je u Narodnoj biblioteci, ne samo ja, znaju i gospoda bibliotekari, kada je bio student, radio je od osam do devet naveče, tamo smo se upoznali kao profesor i student.

Poštovani narodni poslanici, uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine Marinkoviću, gospodine Martinoviću i gospodine Orliću, ovi napadi biće sve žešći, iz dana u dan, iz sata u sat, dokle god budemo jače realizovali projekat modernizacije Srbije, koju provodi Vlada Republike Srbije, najveći broj uvaženih narodnih poslanika, najveći broj građana Republike Srbije. Motor ubrzane modernizacije Srbije jeste Aleksandar Vučić.

Na kraju, završiću citatom Svetislava Basare, koji je rekao za ove razne varijante Demokratske stranke, 21. 05. gospodnje 2019. godine, citiram: "Demokratska stranka je samoupravna interesna zajednica muljatora i lopuža". Upravo tako. Hvala.

Hvala, profesore Atlagiću.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić.
Izvolite, kolega Orliću.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o temama koje su za Srbiju sigurno važne. I kada govorimo o zajmovima kojima je neposredno omogućeno da se za državu Srbiju i za naš narod obezbede važni infrastrukturni rezultati, to je svakako tema od najvećeg mogućeg interesa za svakoga u Srbiji. Govorimo konkretno o onim programima koje Republika Srbija sa velikim uspehom realizuje, u saradnji sa Evropskom investicionom bankom. Reč je o onoj vrsti infrastrukture koja u svakoj državi ovog sveta zavređuje maksimalnu pažnju i kojoj se pridaje najveća moguća važnost.

Primera radi, ono što podrazumeva izgradnju koridora, a ovi zajednički projekti i ovi zajmovi tiču se neposredno Koridora 10 i o tome je danas bilo reči, govorila je o tome i ovlašćena predstavnica naše stranke i drugi narodni poslanici, neposredno ide u svrhu realizacije one vrste rezultata koje smo zaista mogli samo da sanjamo u nekim godinama iza nas, i ne samo godinama, ako kažemo decenijama, nećemo pogrešiti ništa i nećemo preterati ni najmanje.

Koridor 10 koji predstavlja onu sponu u kvalitetnoj i dobroj putnoj infrastrukturi, koja omogućava da se Srbija poveže sa južnim delovima Balkanskog poluostrva, ali na taj način ostvari jedinstven putni pravac i sama Srbija postane apsolutno u najboljem mogućem smislu spona centralne, severne Evrope sa njenim jugom, zaista je vredna stvar, ali stvar do koje apsolutno nije bilo lako doći, apsolutno nije bilo lako realizovati u praksi.

Decenijama se planiralo, decenijama se radilo deo po deo, ali decenijama nije bilo moguće završiti tu vrstu autoputa. U ovoj godini Srbija je to uspela. Južni krak Koridora 10 funkcionalan je danas, koriste ga građani Srbije i, naravno, raduju se toj vrsti rezultata.

Nekad simpatično deluju vesti da su masovno građani rešili da zaustave svoje vozilo, što naravno ne treba raditi na autoputu, ali radosni zbog te vrste uspeha poželeli da se slikaju, da se vidi kako fantastično izgledaju i ti pravci sa više traka, ali i novi moderni tuneli, mostovi, koliko je to lepo i kako je zadovoljan svaki čovek što može da kaže - živim u Srbiji koja je toliko uspešna da ovako nešto danas može da omogući svom narodu.

To je vrsta rezultata koju niko ne može da ospori i da kaže, mada, naravno, u politici ima svega i svačega, pa ima i takvih pokušaja. To je neko napravio za sebe, to je nečiji lični interes.

Autoput ne može niko da stavi u džep. Autoput niko ne može da odnese u svoju kancelariju, u svoju stranačku prostoriju ili da ga odnese svojoj kući. To je nešto što ostaje građanima ove zemlje, još jednom, i kada nas više ne bude bilo.

Istočni krak, takođe, je danas u Srbiji realnost i treba svako da bude zadovoljan što živi u Srbiji u ono vreme kada je tako nešto ne priča, ne plan, već realnost. Mi očekujemo, to je realno očekivanje, da i taj istočni krak uskoro bude završen. Pre dva ili tri dana zvanično je potvrđeno da se poslednjih 12 kilometara ili nešto više na tom pravcu upravo sada završava. To će, takođe, omogućiti da mi imamo onu vrstu infrastrukture koja je nama potrebna, ali da mi dobijamo na dodatnoj važnosti i da svi oni koji Srbijom putuju zato što su rešili da pređu iz jednog dela kontinenta u drugi kažu – nema nikakve potrebe da zaobiđem ovu državu, naprotiv, želim da prođem njom, oni imaju da mi ponude put kakav nema niko drugi.

Mnogi su na ovom svetu razmišljali na sličan način, pa iz tih razloga izgrađivali svoju infrastrukturu. Ne verujem da ćemo naći ikada da je među onima koji su tako razmišljali i tako radili neko nezadovoljan da se pokajao što je tako razmišljao i tako radio. Naprotiv, sve države koje su na taj način ulagale u svoju infrastrukturu samo su zadovoljne onim što su napravili. To znamo i mi.

Koliko puta je svako od nas čuo rečenicu – prošao sam tom i tom zemljom, e da je ovde put kao tamo? Vidite, i to se menja. To je jedan od najočiglednijih, rekao bih, pokazatelja da je Srbija danas veoma drugačija, značajno drugačija nego godinama kada se o njoj starao bivši režim, što Đilasa, što Jeremića, što njihovog Tadića, Demokratske stranke, odnosno stranaka, sad to treba u množini da se izgovara, koliko ih ima. Tada smo pričali – išao sam u neku državu, prošao njenim putevima i poželeo sam da jednog dana to mogu da vidim i u Srbiji, ali nisam siguran da li će mi se ta želja ispuniti. Danas, prođemo putem koji je u našoj zemlji, u našoj lepoj Srbiji i kažemo – znate šta, pa bolji je nego onaj u susednoj državi. Prošao sam, išao sam sa porodicom negde, video sam jedan i drugi i mogu da vam kažem – bolji je ovaj naš, kvalitetniji je, udobniji je.

Ta vrsta razlike vidi se na tim putevima jasno, ali ovo nije, naravno, jedini pravac koji tu vrstu razlike može da danas potvrdi. Govorilo se i govoriće se tek o autoputu „Miloš Veliki“, koji, takođe, predstavlja san za mnoge generacije i koji, takođe, predstavlja dokaz da uspešna Srbija, Srbija koja, dakle, sledi politiku Aleksandra Vučića i SNS, može da realizuje ono što su čekale generacije.

Stići za sat vremena od teritorije Beograda do grada Čačka nekada je bilo nezamislivo, složiće se svako. Sigurno je ne mali broj ljudi koji su koristili Ibarsku magistralu i znaju šta znači ići tim pravcem, koliko to ume, neretko, da bude i opasno. Ono što je, nažalost, često punilo crne hronike, neretko je dolazilo upravo sa Ibarske magistrale. Jedan jedini život čoveka da se spase time što smo izgradili dobar autoput, a naravno nije to jedina njegova vrednost, ali jedan jedini život da smo spasili na taj način, postigli smo mnogo.

Kada pogledate kako je izgledala nekada ta crna statistika, jasno vam je da je ovde značaj i veći od ovoga koji sam naveo upravo.

Ne treba pokušavati da se omalovaži ova vrsta rezultata. Naravno, u politici ima svega. Biće uvek onih koji prosto ne mogu da žive sa činjenicom da je nešto realizovano i predstavlja uspeh politički, ekonomski, u bilo kom pogledu, nekoga ko nije on sam. Ima onih ljudi koji do te mere istinski mrze, o toj vrsti osećanja je reč, Aleksandra Vučića, SNS, vlade koje je naša stranka podržala ili podržava danas da su u stanju čak i da ovu vrstu rezultata napadnu onom vrstom nepristojnih, neargumentovanih, besmislenih priča koje verovatno ne bi prošle ni kod ljudi koji sa bivšim režimom nikakvo iskustvo nemaju, a imamo ga i te kako svi mi zajedno, jer smo svi na svojoj koži osetili šta to znači kad se oni negde pitaju, pa oni treba negde nešto da obezbede ili izgrade.

Kako se to završavalo? Završavalo se, po pravilu, njihovim džepovima značajno punim, a ovih puteva nije bilo nigde, ali će oni danas da kažu – ne valja vam rezultat na Koridoru 10 i kada pitate – pa, čekajte ljudi, a kako ne valja, da li je moguće da neko kaže da nije dobro što je Grdelica savladana, da nije dobro što je danas Srbija na visokom mestu, kada pogledate evropsku mapu koridora i auto-puteva, kako to može da ne valja, oni kažu – raspao vam se autoput i to da li znate za šta kažu? Ako se negde pojavi oštećenje koje je dimenzija, pa, eto, koliko dlaka jedna, i onda kažu – e, zbog toga što smo mi videli tamo negde na asfaltu ima nešto što je veličine jedne dlake, sad ćemo da pričamo, pišemo, tvitujemo po ceo božiji dan – srušio se autoput, pao je tunel i ostale, moram da iskoristim tu reč, ali baš gluposti.

Da je neko u toj meri zavidan, u toj meri nezadovoljan, pre svega sobom, ne nama, nego sobom, jer nema šta sam da pokaže da je uradio i napravio, pa da konkuriše ovoj vrsti rezultata, da kaže – ma, ne valja ni autoput „Miloš Veliki“. Šta je najveći problem? Naravno, najveći problem je što je to rezultat Aleksandra Vučića i SNS. Najveći problem je što je Aleksandar Vučić lično taj put pustio u rad. Najveći problem je što je tom prilikom uzeo da govori koliko je to za Srbiju važno i za koliko smo ljudi, pravih, živih ljudi, obezbedili puno onog momenta kada smo taj rezultat napravili i ostvarili.

Sve u vezi sa Aleksandrom Vučićem neoprostivo smeta tim ljudima, ali kažu onda – ma, ne valja vam to i nije to ništa važno zato što, eto, od centra Beograda treba stići tamo negde do Obrenovca, a to sada traje 40 minuta. Naravno, nikad nije u njihovo vreme bilo manje od 45 ili 50, ali to je sad manje važno. Važnije je da neće da kažu da postoji neko ko upravo sada, dok mi o ovome govorimo, upravo radi novu putnu infrastrukturu koja treba da predstavlja uključenje iz grada Beograda, obilaznica na autoput „Miloš Veliki“, da pravac koji od Surčina ide na tu stranu sada realizuju upravo ljudi koji se vredno bave svojim poslom, koji su angažovani ispred Vlade, koju opet podržavamo mi i koja opet realizuje našu politiku.

Ta vrsta realnosti da u Srbiji imate ne samo sve ono što nikada niste imali, nego i sve ono što ne mogu više ni da izmisle, ni da izmaštaju kao neku zamerku, zli, pakosni ljudi koji su opsednuti samo mržnjom prema Aleksandru Vučiću i SNS, to je jedan jasan pokazatelj kakva je Srbija država danas i da se ne rukovodi ničijim ličnim interesima, da vodi računa o tome šta su, pre svega, potrebe naroda i da zbog toga planira čak i ono što ti veliki geniji i stručni samo za brutalnu, besomučnu pljačku, nikada nisu mogli čak ni da zamisle. Štošta su izmišljali, obećavali, naravno, isključivo narod lagali, a sami se bogatili, ali nikada nisu mogli ni da zamisle pravce poput ovih koji će biti opet dobri, kvalitetni, moderni autoputevi, a za koje mi otvoreno kažemo - hoćemo da napadnemo i tu vrstu izazova, hoćemo i te putne pravce da izgradimo, pa kako onaj koji se odnosi na Moravski koridor, tako i na onaj koji treba da prolazi srcem Šumadije i da čitav taj deo naše zemlje, povezan sa Mladenovcem i na zapadu sa ovim koridorima koje smo već savladali, poveže sa istokom zemlje, čak do Bora da ide, pa i onaj koji, takođe, napadaju i osporavaju, a koji treba Niš da poveže sa administrativnom granicom KiM, kod Pločnika.

Naravno da će i taj pravac značiti puno za, pre svega, naše ljude koji u tom delu Srbije žive, jer svako može da potvrdi, zdravim razumom da se vodi, šta znači i koliko je vredno kada imate tu infrastrukturu u jednom delu zemlje koji je realno bio zaparložen, zapusteo, zaboravljen u silnim godinama, kada je Srbijom vladao bivši režim i u kom danas investicija treba pre svega. Pa, koliko je lakše da se neko odvaži i kaže - da, hoću da podignem fabriku tamo, jer, evo, vidim, ima tu dobre infrastrukture koja će mi jako dobro doći, i putne, ali i ne samo te.

Kada pričamo o infrastrukturi, Moravski koridor, za koji mnogi osporavaju kolika je njegova procenjena vrednost, ne podrazumeva, dame i gospodo, samo putnu infrastrukturu. Mada i za nju reći samo, ne biste bili u pravu, jer nije to samo.

To podrazumeva i onu vrstu koridora koja se odnosi na najsavremenije komunikacije, telekomunikacije. On podrazumeva i borbu sa prirodom, reljef da se savlada tamo gde treba ići preko rečnih tokova. To su sve one stvari koje neće da uzmu u obzir oni koji žele da kažu da je bilo šta u Srbiji nečiji lični, privatni interes, samo da izbegnu na bilo koji način istinu, da je to interes naroda, da narodu, pre svega, treba i da ima dobre puteve, da ima drugu infrastrukturu i najsavremenije komunikacije, jer i to posao donosi, jer i to biznis podstiče, i to između ostalog biznis gleda kada odlučuje da li će negde doći ili neće. Ali, kanalizaciju koju značajan broj naših građana ni danas nema, ali hoće je imati, upravo zahvaljujući investicionom ciklusu koji Republika Srbija danas pokreće.

Kako i zašto, Srbija jeste u toj meri značajno uspešnija danas nego juče. Kako i zašto Srbija to danas može da ostvari i realizuje? Jedan od odgovora glasi da mi zaista imamo značajno bolje odnose sa svim onim važnim, relevantnim igračima na svetskoj sceni, kolokvijalno rečeno, sa kojima možemo da dogovaramo zajedničke investicije, poduhvate, poslove, pa i zajmove, ako želite. Da danas možemo da zahvaljujući izvanrednim odnosima i sa državama EU, ali i sa političkim zapadom, u najširem smislu, ali i sa Ruskom Federacijom, kao i sa Narodnom Republikom Kinom i brojnim našim prijateljima, partnerima iz sveta, što se odnosi na zemlje Latinske Amerike i na afričke zemlje, postignemo mnogo više nego što je nekada bilo realno.

Kada govorimo o evropskom novcu koji pomaže ovu vrstu projekata ne smemo da zaboravimo, dame i gospodo, da ništa manje vredno, neki bi rekli čak od slučaja do slučaja, i vrednije i značajnije rezultate postižemo zahvaljujući izvanrednoj saradnji sa Narodnom Republikom Kinom. I dok i sa jednima i sa drugima imamo tu vrstu odnosa koja garantuje poverenje i koja garantuje da će Srbija biti smatrana i tretirana za dobro mesto za zajedničko ulaganje, dobro mesto za poslovanje, ali i partnera koji je zaista pouzdan i koji je u stanju da izmiruje svoje obaveze, mi sa Narodnom Republikom Kinom otišli smo i nekoliko koraka dalje u odnosu na ono što je nekada moglo i da se zamisli. Između ostalog, tu vrstu značajnih projekata mi smo već realizovali, da imamo bukvalno spasenje za kompletne delove zemlje.

Svako u Srbiji zna da je notorna istina „Železara“ u Smederevu ne bi mogla da preživi. Taj grad ili taj region ne bi mogao da opstane da nemamo tu vrstu odnosa sa Narodnom Republikom Kinom, da se nije lično svojim autoritetom Aleksandar Vučić zauzeo za to rešenje, da nije lično izgradio tu vrstu odnosa sa kineskim predsednikom, kineskim premijerom, da nije sa njim razgovarao mali milion puta dok se nije pronašlo neko zajedničko rešenje. Propalo bi i to preduzeće, propao bi i taj grad i jako bi teško bilo pronaći neku alternativu za Smederevo i okolinu.

Međutim, kada se radi ozbiljno, kada se ta vrsta odnosa uspostavi kako jeste uspostavio Aleksandar Vučić sa našim prijateljima iz Kine, pronađe se rešenje koje znači, pročitaću vam neke brojeve, da je kineska firma „Hestil“, platila već više desetina miliona evra, blizu smo 50 miliona, a investira još 300 miliona, da su zadržali sve radnike, apsolutno sve radnike, a onda su zaposlili i nove radnike, da su njihova primanja podizali i da su zaslužili radeći po strogim uslovima tržišta laskav epitet vodećeg izvoznika u Srbiji.

Dakle, reč je ne o rešenju, kako neko reče, da se rupa zakrpi, nego rešenju koje omogućava da sve bude bolje nego što je bilo ikada, da bude uspešnije, da se takmiči sa ostalima pa da pokaže da može da bude konkurentno pa i samoj Evropi i da ta Evropa u više navrata vrši provere sa svoje strane i da svaki put raširi ruke i da samo kaže – svaka čast za ovo što vi danas u „Železari“ radite i za to kako poslujete, kakve rezultate pravite. Za to se dame i gospodo trebalo izboriti.

Nije ništa manje vredan rezultat ni onaj koji se odnosi na RTB Bor. I njega smo uspeli da ostvarimo zahvaljujući toj vrsti postupanja, izgradnji fantastičnog poverenja, ali i snaženju naših institucija, naše ekonomije, trudu, pre svega, da se napravi ono što je dobro za građane naše zemlje, ponovo za kompletan grad ili kompletan region.

Opet nekoliko brojeva, da se podsetimo svi zajedno, 63% vlasništva nad kompanijom RTB Bor danas ima naš kineski partner „Zi Đin“. Preko 350 miliona dolara već je stiglo, a ukupne obaveze za ulaganje, investiciju i dalji razvoj iznose još 1,26 milijardi dolara.

Dakle, ponovo, nije reč o rešenju hajde samo da nekako premostimo, hajde samo da preživimo, nije važno do kada, reč je o rešenju koje predstavlja dalji razvoj. Reč je o rešenju koje predstavlja dalju izgradnju, unapređenje koje čini da sve bude i bolje nego što je bilo u bilo kom trenutku.

Pominjao se danas i most Zemun-Borča koji je takođe još jedan od primera ove vrste saradnje sa istim partnerima, sa našim prijateljima iz NRK. Vrednost te investicije meri se ponovo, pa stotinama miliona dolara, ako hoćete. Vrednost te investicije iznosi blizu 170 miliona. Nije mala stvar, a realizovana je. Otvorena je i danas se koristi na radost građana čitave Srbije, koji tim pravcem prolaze. To je trebalo odraditi i obezbediti.

Mada mnogi vole da se kite tuđim perjem, da budemo do kraja potpuno pošteni. Vlade Aleksandra Vučića platile su više od 90% tog mosta. Šta god ko danas mislio i tvrdio, zna se kome treba da idu zasluge za to što mi danas i ovu vrstu infrastrukture imamo. Kada je reč o izgradnji bloka u Termoelektrani Kostolac, takođe je reč o još jednom izvanrednom primeru uspešnog, pametnog rada sa našim prijateljima iz Kine. To je ponovo rezultat politike Aleksandra Vučića.

Pruga Beograd-Budimpešta. Da li je ikada postojala kao tema za bivši režim koji je vodio samo računa o tome koliko će stotina miliona evra da se provrti na računima Đilasovih firmi. Nije ih to zanimalo. Njih je zanimalo ne pruga, ne koridor ni ka severu ni ka jugu ni na bilo koju drugu stranu, nego koliko može da se preproda reklamnih sekundi na RTS, koliko kako je to argumentovano izneto u jednom izveštaju od strane Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, može da se dobije besplatno a onda da se prodaje po tržišnim uslovima. Koliko može da se na silu Boga kupi jeftino od strane onih koji ne mogu da ga plasiraju po onim uslovima po kojima može Dragan Đilas, od strane onih firmi koje su prinuđene da prodaju Đilasu 10 puta jeftinije u odnosu na ono što Đilas posle proda dalje.

To je njih zanimalo, pre svega, da se ta vrsta biznisa, kako kažu, razvija, da se pune džepovi, da se pune slamarice, da budu što teži bankovni računi, neretko strani devizni računi. A da neko izgradi koridor železnički, da se neko postara da prugu modernizuje – poslednja rupa na svirali, poslednja. Nije o tome imao ni ko da misli, a kamoli ko da radi.

Danas je to realnost, jer danas ima i ko da misli i ko hoće da radi i ko ume da rezultat obezbedi. Na temu pruge Beograd-Budimpešta, vrednost projekta, realnog projekta 1,5 milijardi evra, 350 kilometara duga saobraćajnica i biće pa oko pola uposlenih, angažovanih ukupno iz Srbije. Šta god da se radi, naši ljudi još dodatno angažovani, na sve ono što u vidu infrastrukture dobijamo mi još dodatni posao obezbeđujemo za naše ljude. Gde god možemo da to imamo da ponudimo, postaramo se da se koriste naši materijali, da se naša mehanizacija angažuje. Gde god možemo dodatnog prostora da nađemo da nas pomognemo i da našem narodu nešto još bolje učinimo, mi to radimo.

Zbog toga imamo ove rezultate kao relanost i zbog toga ljudi na tu vrstu realnosti reaguju podrškom sa svoje strane. Znaju ljudi, ne bi bilo tog puta bez Aleksandra Vučića i SNS. Šta je dokaz? Pa život svakoga od nas. Da li ga je neko video, da li je neko taj put video pre Aleksandra Vučića i SNS? Teško da ćete naći takvog. Da li je neko tu vrstu pruge video? Nije. Da li je neko uspeo da podigne na taj nivo konkurentnosti ne samo spasa nego i na taj nivo podigne Železaru? Niko to nije video pa niko ne može ni da slaže da je bilo.

Ovo rešenje za RTB Bor, da li je neko pronašao pre Aleksandra Vučića i SNS? Nije niko. Ako govorimo o drugim investicijama, odnosno drugim ulaganjima koja su za nas važna, neretko zaboravimo, ali to je takođe važno, blizu milijardu dolara vredna je investicija, odnosno zajednički projekat vezan za zrenjaninsku fabriku.

Kada govorimo o ovim velikim i zvučnim rešenjima koja smo postigli zahvaljujući našoj saradnji sa Narodnom Republikom Kinom, ovo spada među one skorije rezultate i zbog toga nekako uvek pada u drugi plan, ali to je fantastično važno. Svaka firma koja je došla u Republiku Srbiju, zato što smo se mi potrudili da pronađemo argumente, da pronađemo dobre razloge, dobre motive da ih ovamo dovedemo, da oni prihvate i kažu – da, hoću da idem u Republiku Srbiju, svaka firma predstavlja životnu važnost za ljude koji u određenom delu Srbije žive, za ljude koji prosto nisu imali nikakvu perspektivu jer nisu imali nikakvu mogućnost u krajevima koji su potpuno zapusteli bili, u kojima vi niste mogli da nađete firmu koja radi. Šta je mogao da očekuje čovek? Šta je mogao da planira u svom životu, kada negde stigne poslodavac i otvori negde 300, negde 1.000, negde 2.000 novih radnih mesta? To je već potpuno druga priča.

Građanin Srbije koji voli svoju zemlju, naravno, smatram da je valjda volimo svi mi, ali koji želi da ostane u njoj da živi, mora da ima neki prostor, neku mogućnost da ta njegova želja bude moguće. Nemoguće je tamo gde on ne može da zaradi svoje mesečno primanje, da obezbedi elementarnu egzistenciju svojoj porodici, iz te i takve Srbije, Srbije u kojoj nisu marili ni za jednog čoveka, ni za jednu porodicu, besomučno se bogateći kojekakvi Đilasi, Jeremići, ostali iz okruženja Borisa Tadića, sve ih znate već napamet. Čovek, koliko god želeo da ostane u Srbiji, koliko god je voleo, ako se suoči, a suočio se ne mali broj ljudi sa činjenicom da nema gde i nema kako, te ljude su bukvalno primoravali da pronađu neko drugo rešenje.

Kada pričaju o tome kako se odlazilo iz Srbije, a kako se odlazi danas, ljudi su bili prinuđeni ne da traže bolje, nego da traže bilo šta. Danas kada vi obezbedite da čovek u Srbiji ima alternative, otvorite mu prostor da ako želi da u Srbiji živi, on to realno može. Zbog toga, popravljaju se stvari u našoj zemlji.

Kada pogledate da se stotine hiljada ljudi evidentira kao novozaposleni, dakle, kao ljudi koji nisu imali posao, a danas ga imaju, da znate, pričamo o potencijalnim stotinama hiljada onih koji su mogli iz Srbije da odu. Te ljude smo motivisali da ne odu, da ostanu ovde, da ovde zasnuju svoje porodice i da sa njima nastave da žive, time što je otvorena ta vrsta alternative za njih, odnosno mogućnosti da želju da žive u Srbiji i ostanu. Kad stotine hiljada vidite u nekim tabelama Republičkog zavoda za statistiku, da znate, nisu to brojevi samo, to su živi ljudi. Stotine hiljada onih koji nisu imali životno rešenje, a koji su ga u međuvremenu pronašli, upravo zahvaljujući privlačenju investicija i realizaciji naše politike. To su živi ljudi koji su potencijalno u tom broju mogli da više ne budu u ovoj zemlji. To su važne stvari.

Kada se ozbiljno, odgovorno, temeljito radi, planira se budućnost na pravi način. Danas znamo da u Srbiji ima još dodatnog prostora da se još kvalitetniji poslovi obezbede u našoj zemlji. Oni koji potcenjuju fabrike u kojima su prosečne plate reda veličine 400 evra, u isto vreme neće da kažu da tim ljudima koji danas rade za 400 ili 500 evra nisu ponudili ni jedan evro, nego su ih terali da žive sa nula primanja u kojoj god hoćete valuti. Oni potcenjuju te ljude i kažu – nije za njih dobro da žive sa 400 ili 500 evra mesečno, to je malo. Nema Srbija način da privuče još kvalitetnijih poslova, ali ni tu neće da kažu, ima i već ih privlači.

U nekoliko navrata mi smo govorili o kompanijama koje dolaze u Srbiju, u kojima su prosečna primanja i značajno iznad ovog nivoa. Bilo je i onih sa 1.000, 1.500, 2.000 evra primanja u proseku, i takvih slučajeva ima. Ali, ima, što je još važnije, dodatnog prostora da kvalitetnog posla, još kvalitetnijeg nego što smo ga motivisali da dođe danas, obezbedimo sutra. Kako? Između ostalog, ulaganjima u istraživanja i razvoj.

Neki od korisnika upravo ovih programa o kojima mi raspravljamo odnose se na one koji pripadaju organizaciono Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. I novac koji mi ulažemo upravo kroz ove programe koji su na dnevnom redu ide i za istraživanja i razvoj. To je prikazano u ovim materijalima koje smo mi pripremili za današnju sednicu, naravno, i za modernizaciju škola. Ali, ulaganjem u istraživanja i razvoj, mi nastavljamo one napore o kojima smo takođe govorili već koliko juče ili prekjuče. Stvaramo dodatni prostor za mlade ljude da mogu da naprave nešto novo. Ako pokreću sopstveni biznis, da imaju podršku, da ne budu sami, ko želi da u Srbiji stvara i radi, ima dobru ideju, da može da se oseti da nije u toj borbi sam, da država hoće da stane iza njega, da ga podstakne i pomogne da počne.

Govorili smo da je Srbija, primenjujući različite mere stimulacije, upravo za početnike u poslu, danas prepoznata na planeternom nivou. Vi imate međunarodno udruženje koje se zove Startup Genome, koji istražuje na plantarnom nivou kakvi su uslovi od zemlje do zemlje. I oni su Srbiju izdvojili, a ne mi sami da o sebi pričamo. Oni kažu – Srbija je danas među najuspešnijima u svetu kada je reč o toj vrsti podrške, o toj vrsti pozitivnog okruženja da se započne sopstveni biznis.

Mladi ljudi koji su angažovani u našim naučnim institutima, istraživačko-razvojnim institutima ili pri visokoškolskim ustanovama, koji rade na aktuelnim stvarima, modernim stvarima, onim stvarima koje konkurišu na svetskom tržištu, mogu da računaju na to da i uz njih stoji država, da hoće i može da ih pomogne, da imaju veća primanja i značajno sigurnija primanja nego što su imali ikada ranije. Primera radi, u sektoru koji se odnosi na nauku i istraživanje, da sada postoji i ona vrsta sistemskog finansiranja i podrške koja apsolutno nije vezana za bilo kakve oročene projekte, već je reč o trajnoj sigurnosti za te mlade ljude, da je njihova egzistencija obezbeđena, a da će ukoliko budu uspešni u svom poslu moći da računaju na to da će biti vrednovani kroz primanja još više i još bolje.

To je jedan od rezultata politike Aleksandra Vučića i SNS. Obezbeđena kvalitetna veza sa privredom, sa onim delom našeg sistema, ako želite, koji treba da omogući da se plasira ono što smo napravili, da pronađe svoje tržište, takođe je jedan od vrednih rezultata te uspešne politike.

Dualno obrazovanje. Mnogi su želeli da ga ospore prethodnih dana, meseci, ali ne mogu da kažu, niko ne može da kaže da nije dobro za mladog čoveka da stekne više iskustva, da stekne onu vrstu prakse koju ne bi imao da ne ode u neku kompaniju i da ne pokuša da nešto konkretno radi, da uči kroz rad, da se na taj način dodatno usavršava, da bude sposobniji, na tržištu konkurentniji, da može svakome u oči da pogleda i kaže – ja zaista znam da uradim to, to i to i hoću da se takmičim sa bilo kim, da pokažem da sam veštiji, spretniji, da mogu da napravim određeni proizvod brže, bolje, kvalitetnije.

Tu ne može da bude ništa loše. To može samo neko da odbija da prihvati i da prizna. Ali, treba razmišljati na taj način, treba razumeti potrebe mladih ljudi na pravi način, pa ih podsticati, a mi smo to učinili kroz ove programe. To učenje kroz rad predstavljalo je uspešno rešenje na egzistencijalnom planu za bukvalno hiljade đaka, a uvodi se, mi smo to izglasali početkom ove sednice, u formi zakona i na nivou visokog obrazovanja. I sigurno će oni koji su pokazali interesovanja za ove programe, a mere se hiljadama i brojne su institucije u tome učestvovale, umeti da nam kažu, baš kao što su umeli akteri iz srednjeg obrazovanja i privrednici koji su sa njima sarađivali, kad prođe godina ili dve, kakve efekte vide.

Ako budu na ovom nivou visokoškolskih ustanova videli efekte koji su približni onima koje smo već postigli, da se oko 75% do 90% mladih ljudi koji su učestovali u ovim programima sutra zaposli, pronađe dobro rešenje, mi smo izvanredan posao napravili. I budite uvereni, mi ćemo razgovarati o tim efektima i mi ćemo moći samo da konstatujemo da smo zadovoljni, svi mi koji hoćemo da priznamo, da kažemo da nam nije teško da prihvatimo da je u Srbiji nešto dobro postignuto, mi koji smo u tome učestvovali, to podržavali, da se ponosimo svakako, a ostali valjda budu dovoljno pristojni da za to samo kažu – dobro je, svaka čast.

Što se tiče onih stvari koje Srbija danas može, a nisu nekada mogle ni da se zamisle, pogrešili bismo da ne napomenemo i ovom prilikom da je već doneta odluka na nivou Vlade da bude novih povećanja primanja u različitim sektorima. Za građane koji sa velikim interesovanjem prate ovu temu, da ponovim, projektovano povećanje je za medicinske sestre 15%, za lekare 10%, za nauku i kulturu, kroz sve ovo što smo već obezbedili, infrastrukturu i nove tehnološke parkove i ono stabilno finansiranje, koje je danas apsolutno nesporno, ali i novi kvalitetan novac, značajan novac za one projekte koji su najuspešniji, uz sve to i dodatnih 10%, za prosvetu 9%, sudstvo i tužilaštvo takođe, socijalnu zaštitu 9%, kao i za službe bezbednosti, za državnu upravu 8%.

Kada je reč o penzionerima, naravno, zadovoljni činjenicom da smo uspeli da strpljivim sprovođenjem mudre politike dođemo do toga da penzije za sve, ali sve kategorije penzionera, budu danas veće, nego pre nego što smo ušli u reformske mere 2014. godine onim rešenjem kojim je planirano redovno usklađivanje penzija, automatski ćemo dobiti za tri meseca od danas novo uvećanje penzija na nivou oko 5,5%, uz dodatnu podršku, jednokratnu, svakom penzioneru, svakom penzioneru u Srbiji. Nekoliko puta smo to već činili, a sada, evo, ozbiljno smo radili, napravili smo suficit u budžetu. Ima u kasi. Neko se brinuo danas koliko milijardi. Ima preko 46 milijardi više, nego što je bilo planirano, pa će biti dodatne podrške za svakog penzionera. Može, ako hoće da bude iskren, svako u ovoj zemlji da se obraduje zbog te vrste rezultata i ne sme pristojan čovek to nikada da potceni.

Lako je poslanicima, što DS, što ovih dveraša, mada ne znam da li su svi pobegli od Boška Obradovića, lako je ovima koji su pokupovali Đilas i Jeremić da se podsmevaju, cerekaju bukvalno. Videli ste ih toliko puta da to rade oni koji su uzeli poslaničke plate, a rešili da svoj posao bojkotuju, a platu da ne bojkotuju nikad, koji su pride još tražili da im Skupština plaća stanove po Beogradu, koji imaju obraza da dodatno naplaćuju troškove prevoza za dolazak u Narodnu skupštinu, a u koju ne dolaze uopšte. Koliko ste ih puta čuli, tako zadovoljni svim onim što su uzeli od naroda i na konto budžeta, da kažu – hajde tamo nekih hiljadu dinara se da nekom penzioneru. Nije to nekih hiljadu dinara i nije to neki penzioner. Nemaju nikakvih dodirnih tačaka zajedničkih sa narodom oni koji to na taj način predstavljaju, jer ne znaju koliko vredi novac čoveku koji živi, recimo, u nekom siromašnom kraju na jugu Srbije, koji je penzioner i koji je, znate šta, upravo zahvaljujući tim programima jednokratne podrške, znam takve slučajeve, razgovarao sam sa ljudima, pa evo npr. kupio novi televizor, dvoje penzionera u kući. Od ovog programa koji se meri nekim hiljadama dinara ti ljudi udruže se i kupe posle osamdeset i neke godine po prvi put televizor.

Znate šta će da vam kažu sutra? Imam nov televizor, ovaj lep, moderan, širok da može da stane na celu policu, onako tanak, zahvaljujući Aleksandru Vučiću. To će oni da kažu. Nije reč o tome da li mi hoćemo nešto da predstavimo na ovaj ili onaj način. Ljudi to tako osećaju, osećaju da se neko zaista o njima brine i da zahvaljujući tom nekome, tom Aleksandru Vučiću, toj SNS, Vladi Srbije koju mi podržavamo, danas ima nešto što nekada prosto nije bilo i nije bilo moguće čak ni da zamisli. Nikada to imao nije.

Sada dođete pred građane Srbije i kažete – ti penzioneri treba da budu nezadovoljni zbog toga što imaju više, ti mladi ljudi treba da budu nezadovoljni zato što imaju više i svi oni treba da urade… Šta? Da ponovo poklone, ako je ikako moguće, neki glas onima koji su ih sve zajedno pljačkali, i mlade i stare, bez ikakve razlike. Kažete – dobro je za njih da uletimo u Rektorat, da napravimo bukvalno smetlište i da se još time ponosimo, da to fotografišemo, da pričamo kako smo mi neki veliki borci za studentska prava, a ne zna se ko je veći student, da li ovi Đilasovi, Marinika Tepić ili Boško Obradović, možda je ona prva, on druga godina, da li je apsolvent Lutovac ili onaj njegov Milivojević, takođe, visoki funkcioner DS, da li oni pripadnici klana na Starom gradu Bastaćevom. Svi ti ljudi, koji nikakve veze sa studentima nemaju, da li oni treba da budu izbor i mladih i starih u ovoj zemlji, da se njima da vlast? Pošto ne može glasovima, ako može nekom neočekivanom silom koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar tako što ih postavlja na mesta ministara, tako što ih postavlja na mesta direktora u javnim preduzećima, tako što im poklanja da budu apsolutna vlast u različitim lokalnim samoupravama, jer to ti ljudi traže, i kažu ne treba Srbija da bude zadovoljna što će imati prosečnu platu od 500 evra, ne treba niko da bude zadovoljan Koridorom 10, svi treba da proklinju autoput Miloš Veliki, svi treba da proklinju veće penzije, treba da se odreknu ulaganja u nauku, treba da zaborave na sve ono što smo napravili, izgradili, treba sve to da se poruši da bi oni bili zadovoljni, jer će eto imati prilike da ponovo pljačkaju i tovare u svoje džepove.

Tu priču i tu ponudu u Srbiji prosto neće da kupi niko. Ako neko smatra da ovaj zaključak nije tačan, ima priliku da ga proveri. Prilika za proveru je za nekoliko meseci i ta prilika se zove izbori. Onaj ko zna da i u političkom i ljudskom i u bilo kom smislu ne vredi ništa, zato što je ljude samo unesrećio, zato što je ljude samo odsecao od bilo kakve i sadašnjosti i perspektive, taj će da kaže – imam ja neke svoje razloge zašto na te izbore neću da izađem, ali taj zna da se na tim izborima pojavi, svoje koridore da pokaže, svoje rezultate, svoja povećanja da prikaže i da ih stavi naspram ovih naših, nema nijednog. Zbog toga taj zna da jedan jedini glas čestiti ne bi dobio. Znate šta? U pravu je što to shvata.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Da li se neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, privodimo današnju raspravu kraju sa temom koja nosi naziv – Autentično tumačenje na izmene i dopune finansijskih ugovora. Ono što smo danas imali priliku da čujemo to je da su neke teme možda prekoračene u delu i malo šire gledane od strane pojedinih poslanika, kada su u pitanju sami ugovori i realizacija tih projekata.

Moramo da kažemo da ono što danas imamo kao tačku dnevnog reda, koju će SNS podržati, je na neki način usaglašavanje tih evropskih propisa kada su u pitanju same banke i ono što je naš Zakon o javnim nabavkama. Jednostavno, onaj ko daje određeni novac, plasira, kao što su Evropska investiciona banka i druge banke, oni imaju svoje procedure i te procedure daju kroz određeni rad svojih komisija, zatim vodiča i oni ne prepoznaju možda teme koje smo mi prepoznali, a to je zaštita prava ponuđača u postupcima javnih nabavki, a koje smo definisali zakonom.

Da bi projekti nastavili da funkcionišu, da se završavaju, da se realizuju, a pogotovo oni koji se odnose na infrastrukturu, mi danas imamo u stvari ovaj Predlog autentičnog tumačenja, kojim suštinski mi treba da završimo određene projekte, posebno onaj što se odnosi na obilaznicu oko Beograda, gde je zajmoprimac Javno preduzeće „Putevi Srbije“, zatim obilaznica oko Beograda faza „B“, gde je zajmoprimac Javno preduzeće „Putevi Srbije“, zatim grad Beograd, Projekat „Most na Savi“ faza „B“ i pristupne saobraćajnice, putevi, gde je zajmoprimac grad Beograd, zatim Elektroprivreda Srbije, zamena elektronskih brojeva, gde je zajmoprimac Javno preduzeće „Elektroprivreda Srbije“, kao i projekat obnove železnice gde je zajmoprimac Javno preduzeće „Železnica Srbije“ sada Akcionarsko društvo „Železnica Srbije“.

Znači, suština ovoga je ono sve što ste čuli u širem smislu što je govorio gospodin Orlić, a u užem smislu da znači nastavimo sve projekte koji se odnose na infrastrukturu, jer su to na kraju kraja preporuke svih međunarodnih finansijskih organizacija koje su nam priznale uspeh u fiskalnoj konsolidaciji i ekonomskim reformama, ali koji su rekli da bi ste postigli veće stope rasta treba da idete na javna ulaganja, treba da idete na infrastrukturu, jer jedino tako možete da stvarate tu veće prihode, veći suficit iz koga, na kraju krajeva građani Srbije osećaju boljitak kroz povećanje plata, kroz povećanje penzija, kroz ono što se zove standard građana Srbije.

I zbog toga ovaj Predlog autentičnog tumačenja i ovaj Predlog koji se odnosi na podršku svim ovim projektima je u stvari glasanje za današnji Predlog zakona, odnosno autentičnog tumačenja ovog dokumenta kojim treba u stvari da omogućimo svim građanima Srbije da zaista osete rezultate realizacije ovakvih projekata.

Možda niste znali do sada, od 2000. godine do sada je povučeno od EIB-a, Evropske investicione banke 3,1 milijarda evra. Znači 5,5 milijardi je svega povučeno u poslednjih pet godina. To znači da je veliki rezultat postignut ukoliko zaista krajnje odgovorno realizujete ovakve projekte i zaista trošite za ono za šta ste planirali, jer i Ministarstvo ekonomije i Ministarstvo infrastrukture su u ovom spisku i Ministarstvo prosvete i Ministarstvo zdravlja.

Znači, kada vi zaista imate projekte koje ćete moći da realizujete i uradite to od početka do kraja, onako kako je propisano pravilima, a ne zato što biste vi to potrošili na neke druge namene, a iz toga ne bi završili mostove, nego bi ostavili neke dopunske radove koje bi bili po 220 miliona evra, kao što smo imali tzv. Đilasov most, odnosno „Most na Adi“, sada kada imate zaista realizaciju u tom kapacitetu gde postoji i nadzor i komisija i trošenje javnih sredstava, znači pod nadzorom Ministarstva finansija i kroz Budžet, praćenje kroz Budžet Srbije i kroz Uprave za javni dug, vi onda imate zaista rezultate koje danas imamo.

Još treba reći da svaka ova izmena ne doprinosi nikakvom povećanju javnog duga, što je vrlo važno, a to znači da mi ovim suštinski omogućavamo realizaciju ovih projekata do kraja.

U danu za glasanje, mislim da ne samo poslanici SNS i njeni koalicioni partneri će podržati ovo, već možda neki koji su do sada bili glavni protivnici. Hvala.

Hvala profesorka Tomić.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres o Predlogu autentičnog tumačenja. Sa radom nastavljamo sutra, dakle u četvrtak u 10.00 časova. Hvala.