Pravo na repliku, koleginica Ljiljana Malušić. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče našeg bivšeg predsednika, gospodina Tomislava Nikolića, on je završio fakultet dok je bio u radikalnoj stranci pod jedan. Pod dva, niko ne kaže da ljudi nisu produktivni u 65 godini. Ne, naprotiv, nego šta će taj koji završi fakultet, a ništa nije radio do 65 godine, da doprinese društvu u 65. Konkretno, masa ljudi ima više škole, rade ljudi, neki su direktori, privređuju, imaju porodice, a onda i završavaju fakultete. Valjda im je dosta posle tri puta produžavanja, da im produžimo i četvrti put i da završe za dve godine te dve godine koje im fale.

Pošto se Radikalna stranka raspala, jer je naš bivši predsednik države, gospodin Tomislav Nikolić ukapirao da ima malo više zajedljivosti, da bi mu možda bilo mnogo bolje da napravi novu stranku koju je i napravio, koja ima 55% rejtinga. Bez zle namere, zaista ću sa zadovoljstvom podržati predlog ovog zakona, ali mislim da država plaća studije. Ljudi moji, masa studenata je na budžetu i to plaća država. Pet hiljada dinara košta boravak u domu. Ne postoji na svetu ni jedna država koja toliko vodi računa o svojim studentima kao što je Republika Srbija. Obrok je dve hiljade i nešto, pa hajde malo da govorimo o tim studentima. Ovim studentima smo dali rok, daćemo još jedan, a poenta čitave priče je da forsiramo mlade ljude, da ovi ljudi koji su imali probleme damo i njima šansu i tačka. Zahvaljujem.

Kolega Atlagiću, polako, pravo na repliku, narodni poslanik Marko Atlagić.

Hvala, uvaženi potpredsedniče.

Nemam nameru da polemišem. Da se krivo ne bi shvatilo zbog kolega profesora i pedagoga, ono što sam rekao, što je jedan od govornika rekao, ne učimo, i ja što sam rekao, za školu nego za život, to je pedagoški pravac u pedagogiji. Šta to znači? Upravo ovo što ministar provodi, digitalizacija i aktualizacija nastavnih planova i programa.

Primer, stari nastavni planovi kroz istoriju, kada je u pitanju ekologija i zaštita čovekove okoline. Mi smo to provodili kroz nastavne planove ubacivajući dva časa, evo sada se sećam, godišnje i povezivali sa nastavnim sadržajem. To je jedna maksima, pedagoški pravac koji je danas najaktuelniji, to je ono što gospodin ministar i Vlada Republike Srbije provodi, a inicira predsednik Republike. To je suština. Hvala lepo.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Gospodine Arsiću, meni je jako žao što gospođa Gojković više nije u sali. Dakle, ja sam to dobro čuo, ali pre svega studenti koji su upisali 2005. godine i dalje studiraju, pa nisu oni na budžetu valjda. Oni svake godine, da bi uopšte izlazili ili ne izlazili na te ispite, moraju da uplate nešto u odnosu na te predmete, neke pare. Dakle, ne koštaju državu apsolutno ništa.

Upravo je tako rekla gospođa Malušić, kako sam je ja citirao, ali u međuvremenu je verovatno zaboravila na produktivnost bivšeg predsednika SNS i njegove godine studiranja. Sad se neko tu raspao i…

(Narodni poslanik, Aleksandar Martinović, dobacuje.)

Gospodine Martinoviću, ja govorim neke stvari o kojima ste vi davnih dana govorili isto to, tako da ne znam u čemu je sad tačno problem.

Gospodin Šarčević je rekao da treba da daju primer sada, da treba vlast da da primer svim studentima kako treba da bude. Gde ima bolji primer od Tomislava Nikolića? Ima za sve nade i u 60 godini, niko ne treba da odustane, može da se završi. Na kraju krajeva, svi ti studenti koji su upisali pre 2005. godine i ko zna kad i koji su večiti, imaju veliku šansu da jednog dana postanu predsednici Srbije. Zato treba da ih podržite. Evo, tu je gospodin Ljubiša Stojmirović, ja se u mnogo čemu danas slažem sa njim, sa njegovim izlaganjem, hajde da vidimo kako je do toga došlo.

Zaista ovo nije niti da se nekome izlazi u susret i da se čini usluga, ovo je zdravorazumsko razmišljanje. Apsolutno nikakva potreba ne postoji, nikakav trošak sa strane države ne postoji, jednostavno treba da bude pravo izbora, svako treba da odluči da li hoće, da li neće da studira, da li hoće da odustane, to je njegovo individualno pravo i država ne treba da ima ništa sa tim, pogotovo što ne košta ništa i još taj student finansira fakultete i univerzitete. Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Ne znam zaista što je koleginica Malušić ovako ljuta, ne znam zašto na taj način nastupa. Mi potpuno trezveno, normalno razgovaramo, iznosimo argumente. Hvala bogu, naši argumenti se razlikuju od vaših, to je valjda logično. Ali, sada pokušava ona da kaže da nije nešto rekla što jeste, rekla je. Ali, sada kada je htela da se odbrani od toga da je rekla da ne mogu biti, kako je rekla, produktivni ljudi koji završe fakultet sa 60 i 65 godina, rekla je to.

Kada joj je pomenut taj njen bivši predsednik stranke i njegovo studiranje, odnosno njegova diploma, koju ni do dan-danas niste ispitali, njegovo javno priznanje da ne zna kako mu se zove teza itd, sve je to nešto što je bilo deo ovog društva, deo ovog sistema. Ali morali ste, kolega Arsiću, vi to dobro znate i uvek ste reagovali, mi nismo radikalna stranka, ne znam da li postoji takva stranka upisana u registar stranaka. Mi smo Srpska radikalna stranka i insistiramo da nas u zvaničnom obraćanju narodni poslanici upravo tako oslovljavaju i to tražimo od predsedavajućih da svaki put reaguju kad se tako nešto kaže, kad se kaže drugačije od toga.

Još nešto, nije se SRS raspala, koleginice Malušić, vidite nas. Kako smo se raspali, evo sedimo ovde. Imamo poslaničku grupu, najveću opozicionu poslaničku grupu. Imamo program koji smo i sad citirali, koji je donet, samo naravno inoviran, vezano za neko vreme koje je prošlo, koji smo doneli kada je stranka formirana. Srpska radikalna stranka je možda bila nečija ideja da se raspadne i da nestane, ali žao mi je, taj koji je bio nosilac te ideje, nema ga nigde osim na Dedinju u vili za 5.000 evra mesečno, koliko košta građane Srbije.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Vladimir Orlić, na spominjanje stranke. Izvolite.

U više navrata, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je zaista neophodno da, ako je moguće, ovu raspravu maksimalno uozbiljimo, kada govorimo o pitanja koja su zaista argumenti. Teško je zaista da neko kaže – ne treba uopšte uzeti u obzir pitanje da li to što neko treba da polaže ispite koji se više ne organizuju, da li neko što treba da polaže materiju koja se čak više i ne predaje, može da generiše bilo kakav dodatni trošak i to je jedna od važnih napomena koju smo imali mi.

Vidite i sami na osnovu predloga zakona za koji ćemo mi glasati, hoćemo da pokažemo maksimalno razumevanje, hoćemo da svaki čovek ima šansu, čak i kada smatramo da je to prevazišlo neke okvira onoga što smatramo dobrom praksom. Hoćemo uvek, nije pitanje volje. Hajde da pričamo malo više o smislu. Da li može neko da kaže zbog toga što je čovek platio školarinu, time je taj čovek automatski izbacio iz priče svaki mogući trošak koji se odnosi i na možda neke predmete koji više i ne postoje, na možda neke programe koji su završeni, izbačeni iz te prakse, visokoškolske ustanove pre 10, 20, 30, 40 godina. Hoćete da pričamo teoretski, onda je u teoriji sve moguće. Sada treba pronaći nekoga da se tim stvarima bavi. Gde su, recimo, usputne ispitne obaveze? Ako neko npr. treba za pojedinca da organizuje laboratorijske vežbe, u skladu sa programom koji je napušten pre 30 godina, da li može svako da stavi ruku u vatru? To su troškovi koji su nemogući, to je nešto što mora biti pokriveno. Mi samo govorimo o tim stvarima, zaista treba voditi računa i da ne izgubimo nikada iz vida šta ima smisla. To su naše napomene. To je prvi poziv da se uozbiljimo.

Drugi se svakako odnosi na ovo što je sad takođe predmet dobacivanja, a to je pitanje ličnog odnosa i potrebe da se neko sa nekim od nas lično obračunava i to nema previše smisla. Ali ako pričamo o ozbiljnosti i ako neko pokušava da podsmešljivo govori o slučaju bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, samo da podsetim. Čovek jeste diplomirao u vreme kada je bio zamenik predsednika SRS. Jel o tome govorite sa podsmehom? Ako o tome govorite sa podsmehom, zapitajte se što vam to nije bilo smešno tada. Zapitajte se što vam je to tada bilo potpuno u redu, pa ćete možda doći na zaključak koliko ste vi zapravo iskreni u ovim stvarima koje pričate.

Govorićemo o ovome ako treba još dodatno. Ali još jedna napomena, a u duhu mog poziva da se uozbiljimo. Onaj ko hoće da govori o obrazovanju i o naučnim radovima Aleksandra Martinovića mora mnogo, mnogo škole još da završi, mora mnogo ispita da položi, za početak da ne bude nesvršeni student, ali i tada da nastavi mnogo da radi, da bi uopšte bio u prilici da se poredi sa Aleksandrom Martinovićem.