Najpre samo jedna rečenica vezano za ove događaje u Rektoratu.
Vi se nama ovde danima žalite da se tamo dešava nešto nezakonito, da tamo sede neki ljudi, da su zauzeli Rektorat, neki ljudi koji nisu studenti. Očigledno je i kad se vide oni snimci da to jeste tako, ali ne razumemo zašto vi o tome govorite ovde, zašto nadležni organi ne reše taj slučaj? Zašto nadležni organi ne odu i ne naprave trijažu - ko je student može da ostane, ko nije, molim lepo, neka izađe?
Vi onda nama pričate da mi nešto demagoški pričamo. Vi biste da se ne zamerate tom Savezu za Srbiju, kako se oni zovu, i dozvoljavate im da prave takve incidentne situacije i ne činite uslugu ni studentima, ni fakultetima, ni Univerzitetu, ni ministru na kraju krajeva, ali dobro, nadam se da ćete vi to da rešite, pametni ste vi.
Što se tiče ovog predloga zakona, ovog konkretno amandmana i svih amandmana, meni je obrazloženje Vlade zbog čega ne prihvata naše amandmane fascinantno. U jednoj rečenici kaže Vlada – amandman se odbija s obzirom na to da je rešenje u Predlogu zakona celishodnije.
Ja ću sad da vam objasnim da nije celishodnije. Znate li zbog čega? Pre svega zbog činjenice da ćemo istu ovakvu sednicu imati za dve godine i to budite sigurni da će biti tako zato što ovi studenti koje evo i mi smo ovde počeli da zovemo „starim studentima“, studenti koji studiraju duže iz ovih ili onih razloga, neće svi ni po ovom zakonu sada izmenjenom za dve godine ispuniti svoje obaveze i neće završiti fakultete. Sada se kalkuliše da li ih je tri, četiri ili 10 hiljada. Za dve godine će biti pitanje da li ih je hiljadu, dve ili pet hiljada.
Neko je ovde čak rekao, možda neko nikada neće završiti fakultet, ali kada bi ste prihvatili naše amandmane, ministre, ili vi skupštinska većino i kada ne bi bilo ovog krajnjeg roka koji nekoga obavezuje da to započeto završi ove ili one školske godine, onda taj problem više ne bi postojao u društvu ni u obrazovanju, u sistemu obrazovanja. Ne bi postojao. Ko se javi da polaže ispit, javi se, polaže, ko se ne javi nećemo nikoga vući za rukav da mora da završi to što je započeo, ali mi ovim ograničenjima zapravo ugrožavamo ljudska prava i to je ono o čemu bi ovde trebalo da se govori.
Rečeno je ovde i da košta to što će nekome da se omogući da duže studira, pa on plaća to duže studiranje. Ako mislite da je to malo, povećajte školarinu. Mi se zalažemo da redovni studenti studiraju o trošku države, a sada to nije slučaj, ministre. To se kod nas samo kaže „na budžetu je“ i šta? Da, na budžetu je, ne plaća školarinu, sve drugo plaća.
Dakle, to što košta zato što jedan profesor sada mora da se podseti na neki drugi program, ne znam zašto bi to koštalo? On radi za tu platu pa radi. Ovde je bilo govora i o nekim, ne znam, posebnim vežbama koje negde mogu da se pojave pa, ne znam ni ja, nije se valjda ništa rashodovalo po fakultetima. Nije se valjda u hemiji, ako smo mi preuzeli ovaj nikakav bolonjski sistem, nije se u hemiji kao nauci ništa promenilo, bar nismo obavešteni. Verovatno u tim kabinetima sve što je bilo tada, postoji i sada.
Ne znam da li vi uopšte primećujete kroz ovu raspravu, vi ste zapravo potvrdili ono što su neke kolege koji su sada u većinskoj poslaničkoj grupi, a bili su tada u poslaničkoj grupi SRS, zajedno smo se borili protiv uvođenja bolonjskog sistema, ne reda radi, već argumentima.
Mislim da kolega Martinović zna da je tadašnji poslanik DSS, koja je bila nosilac i ovde se i od naših poslanika i od vaših čulo daje DOS uveo bolonjski sistem. Jeste to deo DOS bio, ali to je uvela Vlada Vojislava Koštunice, fina Vlada, najbolja Vlada, tako i sad hoće da je predstave, Vlada Vojislava Koštunice…
(Aleksandar Martinović: Slobodan Vuksanović.)
Slobodan Vuksanović, tako je. Neću da pominjem ime profesora, vašeg kolege, a znate o kome govorim, bio je poslanik, profesor je u Novom Sadu, koji je u našu poslaničku grupu dolazio da nam pomaže da zajedno pišemo amandmane i da nas nagovara da uradimo sve što je moguće da se ne prihvati taj bolonjski sistem.
Dakle, problem je u tome i problem je u tome što ste i vi ministre svesni koliko je to loš način studiranja, ali ne razumemo zašto ne presečete? Zašto ne kažete – nećemo više tako, vraćamo se na tradicionalni način studiranja, pa bi onda rešili ovaj problem o kome je gospodin Martinović govorio, o tri studentska roka itd.
Ovo što je sada, ova papazjanija, to je sve vezano za taj bolonjski način studiranja, koji je katastrofalan, kojeg su se odrekle mnoge zemlje na zapadu, koji ne postoji ni u Bolonji, ali znate, mi volimo sve što nam se ponudi, pa hajde daj, šta god ko kaže, mi ćemo da prihvatimo.
Verujte da bi rešenje mnogih problema bilo na vidiku i bilo moguće kada biste zasukali rukave vi u Ministarstvu i lepo, ne mislim da morate sto posto da prepišete ono što je bilo do "Bolonje", ali da se uredi jedan ozbiljan sistem, u kojem će se poštovati i akademske titule, u kojem će se poštovati i znanje i opšta kultura i nacionalni duh tog obrazovanja i naše pismo i naš jezik. Sve nam to fali.
Znate, to je dotle došlo da vi sada, ljudi sa završenim fakultetima, prosto ne znate šta sa njima da pričate. To su ljudi vrlo niskog nivoa znanja. Ja sad ne želim nikoga da uvredim, ali to je činjenica. Ne želim da uvredim nekoga ako je takav sistem, on ga upisao, studira, čak dobar student, završio u roku, visokim prosekom, ali on nema osnovno znanje stvarnog, pravog, realno akademskog građanina. I mislim da se morate složiti da jeste tako.
Mi to moramo rešavati. To je problem. Nije problem tri, četiri ili pet hiljada studenata o kojima mi raspravljamo dva dana. I nije problem što raspravljamo, ali, kažem vam, njihov problem bi se rešio, i generalno naš problem, na način da im ne dajemo nikakvo ograničenje, pa neka studiraju do mile volje.
Nismo mi ovde, kako nam je rečeno i prebačeno, da smo mi govorili i pronalazili hiljadu i jedan razlog zbog čega neko nije završio fakultet, niti smo rekli da imamo razumevanje za nekoga ako studira 15 ili 20 godina, niti smo rekli da je to dobro, niti smo iznosili koji razlog treba da bude relevantan da se nekome to uvaži, nekome ne uvaži. Ne. Rekli smo - osnovno ljudsko građansko pravo je Ustavom garantovano da svako mora pod istim uslovima da se školuje.
Ne možemo mi zato što je toj Vuksanovićevoj i toj Koštuničinoj vladi palo na pamet 2005. godine da tumbe okrene sve u našem obrazovnom sistemu, da sad neki ljudi koji, eto, hoće sad da završavaju fakultete, kad god su počeli, da mi kažemo - ne možete sad, morate na "Bolonju" ili ne znam na šta. To jednostavno ne može. To ne može pravno, to ne može ustavno. I ovo nije nikakvo obraćanje ni toj grupi studenata.
Rekla sam u nekoj raspravi danas - mi koji mislimo, zapravo i vi koji ćete glasati za ovo, na neki način podržavate, vi dajete mogućnost tim tzv. starim studentima da završe fakultete još za dve godine, a mi samo hoćemo da se i ta granica skine.
Studenti koji redovno studiraju, ako ovo gledaju, reći će - pa, čekaj, što ja redovno studiram kad ovi dozvoljavaju da neko završava fakultet i posle 20 godina? Ali, to nije stvar ni ličnog obraćanja i to nije stvar ni dodvoravanja ni nedodvoravanja. Jednostavno, država mora da vodi računa o ustavnom pravu svakog čoveka, svakog građanina Republike Srbije.
Zašto neko želi da studira? Mi nismo koristili nikakve patetične priče, a dobijali smo svi ta pisma. Javljali su se i slabovidi studenti, bolesni studenti, studenti kojima su umrli članovi porodice koji su ih izdržavali, i oni su sami formirali svoje porodice, pa su morali da se fokusiraju na drugačiji i drugi deo svog života. Mi ništa od toga nismo ovde forsirali i iznosili. Mi smo rekli, čak, da država mora da omogući svakome da završi fakultet, pa makar to radio iz hobija.
Evo, pogledajte internet. Imate našeg čoveka koji je završio fakultet u 88. godini. Eto, htelo mu se, hoće da završi fakultet. Imate primer čoveka, Nemac je u pitanju, iz ultra bogate porodice, nije morao ništa u životu da radi, on je radio kao turistički vodič i još iz hobija završio tri fakulteta. Jel trebala država da mu kaže - šta će ti to? Kao što se ovde čulo - šta će nekom fakultet sa ovoliko ili onoliko godina. Hajde da se pitamo šta će lekarima fakultet sa 24 godine, kad su već dve-tri godine na zavodu za zapošljavanje? To je veći problem. Neko je govorio od poslanika vlasti da treba mi da se zabavimo i tim problemom. To svakako jeste problem.
Niko ne kaže da onaj ko je završio fakultet za 20 godina, da on treba da ima prioritet kod zapošljavanja. To je stvar poslodavca. Da li je neko već radio kod nekog poslodavca i posle 20 godina mu se pojavi sa diplomom, možda je on bio zadovoljan njegovim radnim angažovanjem pa će da kaže - sad ću te plaćati kao diplomiranog, zato što si završio fakultet. Drugi će da kaže, kad mu ovaj pokaže diplomu - šta me briga, tvoja diploma me ne interesuje, ako hoćeš radi ovo što si do sada radio, ako nećeš traži sa tom diplomom posao negde drugde.
Kada smo birali sudije u jednom sazivu, tada smo iznosili konkretne primere i imali ste kandidate za sudije koje je vladajuća većina glasala, koji su studirali devet, 10, 11 ili 12 godina. E, mi smo tada takođe reagovali i rekli da je to neprimereno, da ne može prosto neko ko studira 12 godina, kakve god da su okolnosti u pitanju, on ima dozu neodgovornosti u svom ponašanju. Ko god ima dozu neodgovornosti u svom ponašanju, ne može biti sudija. E, tada su nama poslanici vlasti govorili - kako vi možete tako, to je lična stvar svakoga, možda je duže studirao zato što je bio bolestan, možda zato što se oženio, udao, što su dobili decu, itd. Znači, kad vama trebaju ti argumenti da biste neke pojedinačne slučajeve rešili, onda izlazite s tim argumentima. A kada mi iznosimo te argumente da se reši generalno jedan problem i da nikada više o tome ne raspravljamo, vi onda kažete da smo mi populisti i ne znam šta.
Ja vas pitam, kad budemo za dve godine ovde raspravljali o tome i kada vam budemo citirali ono što ste danas govorili, koji budete ovde, da li će vam biti neprijatno? Nemojte, ljudi, i sada smo se prisetili, mi koji smo duže u Narodnoj skupštini, vidite kako se često prisetimo šta je neko nekada govorio. Možemo i sad, i bez gledanja, da citiramo mnoge kolege. To će se desiti i posle ovoga.
Zato nije dobro što niste prihvatili naše amandmane, jer nikome ništa, što je najgore, nikome ništa u državi Srbiji loše ne bi bilo da se ovi amandmani prihvate. Nikome apsolutno ništa loše niti lošije ne bi bilo od onoga što je sada.
Moram zaista da prokomentarišem nekoliko rasprava koje su bile u onom prethodnom delu, pre nego što je Arsić naglo prekinuo raspravu. Jedan kolega je rekao da ovo što neko studira tako dugo je između ostalog posledica činjenice da su Srbi aljkavi i nemarni. To je neprimereno. Moguće da među ovim studentima koji nisu završili fakultete ni za 10, 12, 15 godina ima i aljkavih i nemarnih, ali ne može se reći da smo mi kao narod takav, prosto ne ide da se to kaže.
Pre nego što zaokružim ovu priču vezano za ovo, ministre, za vas konkretno pitanje. Kada smo u načelnoj raspravi govorili, vi ste pomenuli nekako, ali nisam sigurna da sam vas dobro čula - da li ostaje stav da ćete vi, kao ministarstvo, dati preporuku fakultetima da i ovi "bolonjci" ne moraju da se reupisuju ili šta je već u pitanju? Dobro je da to potvrdite i ti ljudi da znaju da je to tako.
Ovde je danas rečeno da je vas neko napadao. Ne znam da li je to bilo po nekim medijima. Nešto nisam primetila zato što ste kao rekli da nećete, pa sad hoćete ovo da podržite. Mi iz SRS vas na tu temu nismo napadali. Mi smo samo izneli činjenicu da ste vi tog 12. avgusta rekli da ni slučajno ovo neće da se desi, a u međuvremenu se desilo.
E, pa, mi ćemo na isti način razgovarati i sa kolegama koji sada kažu da je dve godine kapa, kraj, nema dalje, kad budu za dve godine morali ponovo da raspravljaju o tome. Onda će opet neko da kaže – sad ćemo jednu godinu, dve, tri ili ne znam koliko.
Mi vas, dakle, pozivamo, još nije kasno, prihvatite ovaj amandman Nataše Jovanović, jedinstven je, jer on obuhvata ceo član koji se zapravo menja i da rešimo problem tih studenata, što se tiče nas, Narodne skupštine, vas Ministarstva, države, univerziteta, a da li će oni i dokle će studirati, njihova volja.