Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre, narodni poslanici i građani Srbije, danas je lako govoriti o rebalansu budžeta, s obzirom da je ova Vlada ostvarila suficit za prvih devet meseci od 49,9 milijardi dinara, da je skoro 3,5%, i po rečima MMF, ostvaren rast bruto društvenog proizvoda, da je 10,3% nezaposlenost u Srbiji.

Međutim, setimo se 2012. godine, kada se isplaćivala zarada bez uplate doprinosa u nekim javnim preduzećima, da je nastavila ona vlast da bude na čelo ove države . penzioneri bi ostali čak i bez penzije.

U to vreme, čak preko 40% iz budžeta se finansirao PIO Fond i na taj način su penzioneri dobijali penzije.

Danas je situacija mnogo povoljnija za penzionere. Ovih 5.000 koji će dobiti jednokratnu pomoć do 5. novembra je samo jedan vid pomoći, a od 1. januara će penzija da se obračunava po novom švajcarskom modelu.

Međutim, nije ovo samo povećanje životnog standarda preko novca. Upravo i Ministarstvo gospodina Đorđevića radi na otvaranju novih klubova za stare, zatim vrši se rekonstrukcija gerontoloških centara i sprovodi se projekat gde treba da se uključe sve generacije koje bi bile na usluzi starim generacijama.

Sve ovo u vreme onih žutih elitnih političara, nije moglo ni da se zamisli, a kamoli da se sprovede u delo.

Danas u prepodnevnim časovima smo čuli od pojedinih poslanika da se penzioneri sahranjuju u kesama, što uopšte nije tačno, zato što Fond PIO prilikom smrti bilo kog penzionera izdvaja određena sredstva i ovim putem, ovim rebalansom je čak uvećan taj iznos sa 15,54 na 24,8 milijardi dinara za pogrebne troškove.

Sve što su izgovorili danas nije bilo istina, a sve to namerno da bi opstruisali rad ove Vlade i SNS.

Naš predsednik stranke i naš predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, za razliku od nekih dok se samo proglašavaju kao lideri nekih opozicionih stranaka radi, domaćinski štedi i ovu Srbiju vodi u jedan bolji put, dok neki uvode neke nove sportske discipline kao što je bacanje kamena sa ramena, kao što je Boško Obradović najavio da će da lete kamenice, i dok preti da će da šamara neke naše političare, istaknute funkcionere.

Sve ovo govorim samo da znaju Srbi istinu, da dok je naš Aleksandar Vučić na čelu ove Srbije da ne treba da brinu za penzije i za zarade, a ne daj Bože, da je neko od ovih iz opozicionih stranaka na čelu ove Srbije, sigurno ne bi ni videli ni dinara od svojih zarađenih penzija. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo Kostić.
Reč ima Milanka Jevtović Vukojičić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da je osnovni cilj politike Aleksandra Vučića i SNS bolji kvalitet života i bolji životni standard svakog našeg građanina, zato nema sumnje da ćemo u danu za glasanje podržati odluku o izmenama i dopunama finansijskog plana republičkog Fonda PIO, kojim se omogućava da penzionerima, a njih je 1.700.000,00 bude isplaćena jednokratna novčana pomoć u iznosu od 5.000 dinara.

Naravno, moram da kažem da odgovorna politika Aleksandra Vučića i privredni rast, doveli su do toga da prvi put u istoriji ovde, u Domu Narodne skupštine na predlog Vlade raspravljamo o rebalansu budžeta za 2019. godinu iz razloga što je ostvaren suficit u budžetu.

Godine 2014. preduzete su bolne, ali jedino realne i jednino moguće mere za oživljavanje i oporavak naše privrede. Svako onaj koji kaže da može biti napretka u zemlji bez privrede, bez zaposlenih radnika, bez novih fabrika, baca prašinu u oči, upućuje narodu šarene laže i obmanjuje narod.

To su radili do 2012. godine, kada je jedan od ministara žutog tajkunskog preduzeća, Đelić, govorio da je svetska ekonomska kriza šansa za Srbiju. Jeste bila šansa za Đilasa koji se obogatio za 620 miliona evra i za grupu tajkuna. Za građane, nažalost, to je bio najteži period, to je bio period pljačkaške privatizacije kada je žuto tajkunsko preduzeće opljačkalo državu Srbiju za 100 milijardi evra.

Prema procenama jednog američkog instituta, iz zemlje Srbije za 12 godina vlasti žutog tajkunskog preduzeća izneta je 51 milijarda evra.

Žuto tajkunsko preduzeće nije se libilo ni od otimanja novca od onih najugroženijih, a to su deca, samo kroz 150 miliona za gradnju dvorca Heterlend. Naravno, dvorac nije apsolutno izgrađen. Ostale su samo ruševine. Deca mentalno ometena u razvoju opljačkana su za 150 miliona. To je isto Đilas radio u Beogradu sa uzurpiranjem najelitnijeg zemljišta u Pionirskom gradu na Košutnjaku, gde je, tobož, zarad izgradnje dnevnog boravka za decu u stvari izgradi kuću „Velikog brata“ i na taj način ostvario prve milione od prodaje sekunda na televizijskom programu.

Ono što želim da kažem da je Srbija danas ekonomski stabilna zemlja, da se povećavaju i plate i da će biti povećane i penzije. Plate će biti povećane u novembru, a biće isplaćene u decembru od 8% do 15%.

Aleksandar Vučić dovodi nove investitore. Srbija drugi put za redom je među najbolje pozicioniranim državama u svetu po privlačenju stranih direktnih investicija i to otprilike Srbija, u odnosu na svoj broj stanovnika, 12 puta više privlači strane direktne investicije. Naravno da zaslugu za to ima naš predsednik Aleksandar Vučić, kao i kompletna Vlada.

Zahvaljujući strateškom i čeličnom prijateljstvu našeg predsednika i predsednika Narodne Republike Kine Si Đipinga gradi se brza pruga Beograd-Budimpešta.

Nakon posete premijera Ruske Federacije Medvedeva potpisan je Sporazum o rehabilitaciji i obnovi pruge Valjevo-Vrbnica. U stvari, to je deo pruge Beograd-Bar do crnogorske granice gde se neće više putovati 10, 30, 50 kilometara na sat, već će to biti brza pruga koja će imati prosečnu brzinu 100 kilometara na sat.

Inače, moram da naglasim da je ova Vlada renovirala deo ove barske pruge od Resnika do Valjeva u dužini od 77 kilometara i vozovi već danas na ovoj deonici idu brzinom od 100 kilometara na sat.

Zašto je važna infrastruktura? Infrastruktura, a to su i železničke pruge, i vodni saobraćaj, i autoputevi, važni su zato što oni udahnjuju život u svako mesto u Srbiji, i u Suboticu, i u Kosovsku Mitrovicu, i u Kraljevo, i u Čačak i u Požegu. Na svakom mestu život je udahnut zahvaljujući odgovornoj politici Aleksandra Vučića, Vlade Republike Srbije.

Na kraju, u danu za glasanje SNS nema dilemu, građani i bolji kvalitet života su nam na prvom mestu. Zato ćemo podržati ovu odluku.

Hvala, gospođo Jevtović Vukojičić.
Sada reč ima Stanija Kompirović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas je na dnevnom redu odluka o davanju saglasnosti na Odluku o izmenama i dopunama Finansijskog plana Republičkog fonda za PIO za 2019. godinu, kojom će se omogućiti našim penzionerima svih kategorija da dobiju finansijsku pomoć u iznosu od 5.000 dinara jednokratno.

Na ovaj način Vlada Republike Srbije želi da višak u državnoj kasi iskoristi tako što će našim penzionerima poboljšati uslove života.

Ono što je važno da građani Republike znaju da se ovaj jednokratni ček isplaćuje iz realnih izvora, iz ušteda koje su ostvarene zahvaljujući odgovornoj, ekonomskoj politici koju je Vlada Republike Srbije vodila u prethodnim godinama.

Podsetiću građane da kada je SNS preuzela rukovođenje države, Srbija je bila na ivici bankrotstva i da je bilo dovedeno u pitanje redovne isplate penzija našim penzionerima.

Nakon teških mera fiskalne konsolidacije koje su u najvećoj meri pogodili naše penzionere, država je danas u situaciji da se na ovaj način zahvali, jer su oni podneli teret fiskalne konsolidacije.

Da je finansijska situacija u državi sve bolja govori i stanje u Republičkom fondu PIO kao jednoj od najznačajnijih institucija Republike Srbije, koja brine 1.700.000 korisnika penzija.

Naime, prema zvaničnim podacima, na kraju 2018. godine od ukupnih prihoda Republički fond PIO čak 71,7% čine izvorni prihodi naplaćeni od doprinosa, a koji su 2012. godine iznosili 51,1%. U 2018. godini dotacije iz budžeta bile su 27,9%, a 2012. godine su iznosile 48,2%.

Sve ove činjenice dovode do zaključka da je isplata penzija stabilna, da se zasniva na realnom osnovu i da naši najstariji sugrađani ne moraju da brinu. Dobar rad ministarstva, Vlade i rukovodstva Fonda PIO će se nastaviti i penzije će se povećavati iz realnih prihoda, kao što je urađeno i sa isplatom 5.000 dinara, što je samo početak jednog kontinuiranog poboljšanja položaja penzionera, čije će penzije od 1. januara biti veće, a to je znak da bolje i sigurnije živimo u ovoj zemlji.

U danu za glasanje podržaću ovu odluku, kao i moje kolege poslanici, i poželeću penzionerima da u zdravlju sa svojim porodicama iskoriste ovu novčanu nadoknadu. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Kompirović.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Ja bih želeo kratko da se pridružim kolegama narodnim poslanicima koji su već jasno izrazili podršku predlogu o kojem raspravljamo, predlogu koji se neposredno tiče penzionera u Republici Srbiji, koji je crno na belo jedna dobra vest.

Dakle, dobra je vest svaki put kada smo u situaciji da učinimo dodatni napor i da finansijski osnažimo bilo koga u našoj zemlji. Naravno, kada je reč o penzionerima svakome od nas je ta tema i značajnija nego kada govorimo o drugim kategorijama stanovništva.

Naravno, svako povećanje, pa i kada je reč o povećanjima plata o kojima smo govorili nedavno, ona povećanja koja su toliko značajna da se mere procentima od osam, devet, deset, dvanaest, pa čak i petnaest posto za različite kategorije zaposlenih, fantastična su tema za Srbiju.

Za naše penzionere svakako posebno brinemo i uvek sa posebnim zadovoljstvom saopštimo javno kada smo u prilici da neku novu dodatnu meru, dobru meru usvojimo koja će učiniti da njima život bude nešto dodatno bolji.

Kada smo govorili o povećanju penzija u nekoliko navrata u poslednje dve ili tri godine, svaki put smo se vodili računima koliko to znači za jednu, koliko za drugu kategoriju penzionera, zavisno od visine njihovih primanja, a nekako u drugi plan pada činjenica koja je možda najvažnija u čitavoj priči, da onog momenta kada smo počeli da se bavimo problemom fiskalne konsolidacije u Srbiji rekli smo javno - naš cilj je da ne nešto bude na nivou iz određene godine, nego je naš cilj da uspemo da nadmašimo sve rezultate koje smo zatekli ili koje smo sami postigli u međuvremenu.

Naš cilj je da dostignemo nivoe primanja koji su bolji i viši od svih onih o kojima smo govorili, bilo mi koji smo predlagali određene mere, bilo oni koji su te mere kritikovali.

Ne sme da padne u drugi plan činjenica da smo zaista uspeli. Došli smo do toga da penzije u Srbiji za sve penzionere budu više nego što su bile ikada ranije, dakle i pre nego što smo usvojili privremeni program određivanja visine penzija u 2014. godini. Za preko 60% penzionera nikada nikakvih smanjenja nije bilo. Dakle, reč je samo o povećanjima iz godine u godinu u skladu sa onim koliko je država u tom momentu bila jaka, a danas za sve kategorije penzionera možemo samo da budemo zadovoljni kada kažem, i pri tome istinu kažem, da su ta primanja veća nego bilo kada ranije. Sa ovim merama o kojima raspravljamo i na ovoj sednici, ali i na sednicama koje svakako dolaze jako brzo, mi govorimo o dodatnom povećanju tog plusa koji je Srbija danas u stanju da obezbedi.

I kada je reč o programima jednokratne podrške od nekoliko hiljada dinara za svakog penzionera, ali i kad je reč o trajnim povećanjima od nekoliko procenata, pa, u jednom momentu procenat ili dva, u narednom pet ili šest, od januara ponovo procena je pet i po. Kada se sve to sabere to se, dame i gospodo, oseti i naš je cilj, naravno, da ne stanemo ni u jednom trenutku, već da uvek tražimo da sa obe ruke zgrabimo svaku priliku da nešto slično učinimo ponovo i toga će bez ikakve sumnje svakako biti.

Zahvaljujući tome što smo uspeli da izlečimo katastrofalnu situaciju u državnim finansijama mi danas ove programe realizujemo. Zahvaljujući tome, mi ćemo sigurno nastaviti da ih realizujemo i u budućnosti. Jer, pogledajte šta je Srbija uradila, Srbija ne samo da je uspela da zaustavi onaj katastrofalni sunovrat sa kojim se suočila po pitanju potpuno devastiranih, upropašćenih javnih finansija, Srbija je uspela da preokrene čitav proces.

Srbija je uspela da se pretvori u zemlju koja je sposobna da konkuriše drugim državama u regionu kada je reč o privlačenju investicija i čak da postane, pa da kažemo, i mali šampion u ovom našem delu kontinenta, da danas sa uspehom privlači više stranih direktnih investicija, nego svi ostali u okruženju zajedno. Sve ostale da stavite na jednu stranu, pa, kako je danas neko primetio, da im dodate i Hrvatsku, jednu članicu EU, opet je taj tas lakši u odnosu na tas na kom se nalazi samo Republike Srbija, koja povlači, ne preterujem ništa, ali blizu četiri milijarde evra investicija na godišnjem nivou.

Zamislite tu vrstu fantastičnog rezultata koji je danas u Srbiji realnost, a ne bilo kakav i bilo čiji plan i uporedite sa onom Srbijom iz perioda pre 2014. godine kada je Aleksandar Vučić postao predsednik Vlade Srbije, i pre svih onih mera koje smo sa uspehom sproveli svi zajedno.

Dakle, Srbija danas ne samo da ima dobre pokazatelje i ne samo da se njen javni dug procentualno smanjuje i danas iznosi blizu 50% u odnosu na BDP, a uporedite to sa onih 77-78 blizu 80%. Srbija ne samo da je smanjila broj nezaposlenih u ovoj zemlji, uporedite koliko današnjih, blizu 10% sa nekadašnjih 25 ili 26%. Srbija je uspela da se takmiči sama sa sobom u ovoj vrsti dobrih rezultata.

I kada u stotinama brojimo nova preduzeća otvorena u ovoj zemlji u poslednjih nekoliko godina samo, a da li je reč o 150 ili 200, kako se danas jedna polemika otvorila, pa, šta god da je od toga bliže zvaničnom i preciznom podatku to je fantastičan rezultat i ne može da utiče na onaj nivo zadovoljstva koji moramo da osetimo kada pogledamo period iza nas i posao koji smo obavili.

Zvanična statistika kaže u stotinama hiljada ljudi se broje novozaposleni u Republici Srbiji. Pa kad je to tako, onda nikoga i ne čudi što se više od poreza, više od doprinosa uplaćuje u državnu kasu, što zahvaljujući tome mi ne pričamo o budžetu koji mora da se krpi, a nekada je samo to moglo da se zamisli, jedini je to način bio da se o državnim finansijama brine i da se planira.

Danas mi pričamo treću godinu za redom o suficitu, o tome da je Srbija uspešnija čak i od onoga što je sama Srbija predviđala i projektovala kada je planirala svoj godišnji budžet i svoju kasu na nivou od 365 dana, a znate da smo uvek strogi, sami prema sebi najstroži, kada tu vrstu planova pravimo, pa kažemo projektovaćemo budžet tako da predvidimo sve moguće loše faktore i da on bude takav da može da izdrži na nivou od godinu dana, da se ne rasipamo novcem previše, a onda pokažem da možemo da budemo uspešniji od toga.

Treću godinu za redom, mi smo pričali o fantastičnom suficitu, suficitu koji se meri desetinama milijardi dinara. Dakle, zahvaljujući toj vrsti dobrih rezultata, ozbiljnosti, odgovornosti, ali i jasnim dokazima da Srbiju danas vode posvećeni ljudi koji su sposobni ljudi u isto vreme i ljudi koji su u stanju da izbore takav rezultat, mi smo u stanju da finansiramo i ta povećanja plata i ta povećanja penzija i različite jednokratne programe, ali i ono što je dugoročno važno i što je najvažnije što je trajno, što je sigurno i što niko neće moći da ugrozi.

Povećanja penzija u Srbiji danas ne opterećuju državni budžet. Povećanja penzija u Srbiji danas nikakve veze nemaju sa populističkom propagandom za kakvom su nekad posezali različiti visoki funkcioneri bivšeg režima oličenih, ako ćemo imenom, i u Draganu Đilasu, i u Borisu Tadiću, i u Vuku Jeremiću, i u Borku Stefanoviću, kojekakvim dverašima koje su oni tada zdušno finansirali a koji su im i danas osnovni pomoćnici i prvi asistenti u svemu što rade.

Onda, MMF zgrožen situacijom u našim finansijama govorio je: „Ljudi, nemojte to da radite. Nemojte da obećavate obećanja koja ne možete da finansirate. Ljudi, ugrozićete celu državu time. Ljudi, time ne da nećete nikome učiniti i ništa povećati nećete, nego ćete dovesti te ljude čije glasove pokušavate da kupite u situaciju da sutra nemaju nikakva primanja, da penzije budu ne 90 ili 80% u odnosu na nešto obećano, nego da budu nula“.

Nisu hteli da slušaju. Mislili su, kao što misle izgleda i danas da su najpametniji na svetu, da oni sve najbolje znaju, oterali MMF, a Srbiju doveli u situaciju da zaista mora da bira dan kada će saopštiti građanima da ne možemo više da finansiramo baš ništa u ovoj zemlji. Bankrotirali smo, penzije su od tog i tog datuma nula.

To su početni uslovi sa kojima su se susreli i Aleksandar Vučić i SNS i naši koalicioni partneri sa kojima smo preuzeli staranje o ovoj državi zajednički. To smo uspeli da promenimo i preokrenemo i dođemo u situaciju da ni sutra ni za godinu dana niko ne postavlja pitanje, jer za tim nikakve potrebe nema, odakle ćete da finansirate, kako ćete da izdržite povećanje. Srbija danas to može da nosi i Srbija je danas dovoljno sposobna da tu situaciju unapređuje dalje, pa da sutra pokaže da može i sa novim povećanjima i plata i penzija da funkcioniše bez ikakvih problema.

Naravno, da bi to bilo moguće, nekoliko preduslova mora da bude zadovoljeno. Prvi je svakako da nastavimo da budemo uspešni u sprovođenju svoje ekonomske politike, da nastavimo da privlačimo strane investitore sa velikim uspehom, da nastavimo da stimulišemo izvozne programe u ovoj zemlji i da za to perspektive ima pokazatelji su oni podaci o kojima mi raspravljamo i danas. Činjenica da u nekoliko najdinamičnijih grana poput IT sektora, mi svake godine dobijamo po nešto više novog prostora koji sa uspehom iskoristimo, pa povećavamo izvoz.

To govori i činjenica da govorili smo i o različitim tržištima i na tržište zemalja EU, ali i na tržište zemalja Evroazijske unije mi možemo da izvozimo više zahvaljujući mudroj politici, zahvaljujući rejtingu, odnosno kredibilitetu koji je za Srbiju izborio pre svega lično Aleksandar Vučić, ali naravno i Vlada Republike Srbije.

Danas kažemo sa velikim ponosom, postoje određeni proizvodi za čiji je izvoz Srbija svetski šampion. U tim se okvirima meri i na tržištu koje pripada Ruskoj Federaciji, ali i neki proizvodi za koje smo svetski šampion kada je reč o izvozu na tržište zemalja EU.

Kažemo – da, ako nastavimo sa tom vrstom sposobne, pametne, dobro promišljene politike, mi možemo i na drugim mestima da nastavimo sa uspesima samo. Pričamo o tržištima kao što je recimo jedna ogromna Kina ili nama nešto bliža ali svakako za naše standarde velika Turska, pa i na tom trećem i na ovom četvrtom primeru, mi samo novi prostor otvaramo zato što takvu politiku vodimo. Bilo je reči o izvozu, čini mi se, poljoprivrednih proizvoda, što nekih osnovnih, što nekih koji predstavljaju određenu vrstu finijeg proizvoda.

Pominjali su neki različite poljoprivredne kulture, pominjali su izvoz mesa. Jesmo li upravo, recimo, za izvoz mesa i u Kinu i u Tursku uspeli da dobijemo sporazume kakve nema niko u regionu? Jesmo, još jednom. Kada govorimo o tome šta sve radimo sa našim prijateljima iz sveta, da li je činjenica ili nije da zahvaljujući toj vrsti mudre politike upravo sa tim prijateljima danas razvijamo vitalnu infrastrukturu Srbije, da radimo i auto-puteve, nove koridore, ali radimo i železničke koridore.

Evo to je vest od, čini mi se, juče, kompozicija koja je poslata iz NRK dovezla ono što će nama poslužiti da sagradimo brzu prugu u Srbiji, onu vrstu železničkog prevoza kakav smo nekad gledali samo na filmovima. Znate, uključite neki od kanala sa kablovske televizije i gledate kako tamo negde u nekoj Kini neko putuje brzinama koje su u stotinama kilometara na čas. Ne možete da verujete svojim očima jer ste do 2012. godine znali – 30 kilometara na čas, to je fantastična brzina vožnje na našim prugama ovde.

Znate, nije vam ništa ni smešno ni čudno kada vam neko kaže – znate, te 2012. godine sporije se vozite vozom nego 100 godina ranije u istoj toj Srbiji. Pogledajte koliko se promenila realnost, koliko je danas ta realnost za naše građane bolja.

Nema nikakve sumnje, izgradićemo mi i te brze pruge i povezati Srbiju i sa centrima u središnjem delu Evrope, ali završićemo i koridore kojima povezujemo našu zemlju i sa jugom kontinenta, jugozapadom Balkanskog poluostrva i sa istokom. Očekujemo da će biti i takve vrste rezultata o kojima ćemo moći sa velikim zadovoljstvom da govorimo svi zajedno i kada je reč o infrastrukturi koja se tiče transporta gasa. To je Srbija u 2019, 2020. godini i to je Srbija sa uspehom sprovodi politiku Aleksandra Vučića i SNS.

Naravno, ekonomski razvoj jeste važan, neki će reći najvažniji, ali nije jedini i pitanje da li je baš najvažniji, jer on ne bi bio moguć, uz sav trud i svo znanje koje je uloženo da nije zadovoljen jedan drugi uslov. Taj drugi uslov glasi – mir i stabilnost. Mir i stabilnost su apsolutno neophodni da bilo kakav uspeh u ekonomiji bio uopšte moguć. U društvu koje nema zadovoljen uslov imenom mira i stabilnosti neće niko da ulaže. Džabe su i trud i napori, džabe su i naše sposobnosti da pronađemo dobre razloge da ponudimo različitim partnerima iz sveta da ovde kod nas dođu i ovde sa nama nešto dobro i pametno zajednički rade ako nema tog mira i te stabilnosti. Zato je od prvorazrednog značaja za Srbiju da tu potrebu razume.

Nema nikakve sreće, ali apsolutno nikakve sreće i nije važno kako se zove onaj koji vlast u određenom trenutku vrši ako sami svoju kuću uništavamo, ako dozvolimo da nam oni kao standarde ponašanja u politici, a to su svakako ovi tzv. savezi tajkuna i ljotićevaca, Đilasa, njegovih Dveri, njegovog Vuka Jeremića, ostataka od restlova DS, nametnu da je normalno proganjati ljude na ulicama, nametnu da je normalno ljude opsedati ispred kuća u kojima žive sa svojim porodicama, kao što su činili nekoliko puta Goranu Vesiću ili vijati ljude po parkinzima, pokušavajući da ih linčujete, da nam nametnu da je normalno da neko u 2019. godini pokazuje da se ugleda na nacizam iz 30-ih godina prošlog veka.

To rade i ništa drugo sem toga ne rade i to poručuju, ništa sem toga ne poručuju kada knjige pale na nacističkim lomačama. Ako prihvatimo da je to normalno, onda možemo slobodno da se oprostimo od mira i stabilnosti u ovom društvu. To nije vezano samo za Srbiju. Ne postoji ni jedna zemlja na ovom belom svetu koja bi tako mogla da funkcioniše, a da funkcioniše iole normalno. To je sve, samo ne normalno.

Nisu nikakvi standardi kojima treba da se rukovodimo motorne testere kojima se vitla nakon nasilnog upada u javni servis, upada uz razbijena stakla, uništeni inventar i oštećene automobile, uz zastrašivanje običnih novinarki, nikome nizašta krivih, koje sede u desku i rade svoj posao, pokaži nam gde se nalazi studio da ne bi mi sada ovde presuđivali. Ništa dobro i ništa pametno nema u tome da se vešalima preti onima koje smatrate za političke neprijatelje. Niste u stanju da ih prihvatite kao protivnike i konkurente u nekoj normalnoj političkoj utakmici koja je u demokratskom društvu uobičajena stvar.

Nikakve sreće nema ni u njihovim ponudama da se bira ko će metak u čelo, a ko će da visi, a taj što će da visi, da mu se nudi da bira odakle će da visi. To su stvari koje, još jednom, ni jedna država u svetu ne bi mogla da izdrži, a da ostane iole normalna. Tu onda nema ni života, ako hoćete, a kamoli bilo kakvog poslovanja, povećanja BDP, progresa ili bilo čega petog.

Srbija to jako dobro razume. Pokazatelj da Srbija to jako dobro razume je, evo, pogledajte šta kažu istraživanja javnog mnjenja. Činjenica da ti ljudi koji su za takvim metodama posegnuli, koji su takvu političku ponudu servirali građanima Srbije, beleže samo konstantan gubitak bilo kakve podrške. Startovali su svoja okupljanja i svoj novi juriš na vlast i državnu kasu sa, procenjeno je, oko 17% podrške. Znate li na koliko su danas? Pa, svakako jednocifreno, a neki će vam reći pitanje da li mnogo daleko od granice cenzusa. To su sve uspeli, i to su sve uspeli kao fantastičan rezultat da naprave, geniji su, dakle, u pitanju, da više nego prepolove sopstvenu podršku baš zato što su to tako radili, baš zato što nisu razmišljali ni najmanje šta normalnom, pristojnom čoveku u Srbiji poručuju i kako će on sve to da doživi.

Dakle, narod ne možete da prevarite. Narodu ne možete da servirate njegovu propast i uništenje svega onoga što je tom narodu važno kao nešto dobro i lepo. Nema tu ničega ni dobrog, ni lepog, osim možda za te ljude lično, za tajkune, navikle, poput Dragana Đilasa, da stotine miliona evra usmeravaju ka sopstvenim firmama, a da završe sa, kako beše, neto dobitima, koji su opet tako u nekoj stotini miliona evra, za tajkune navikle da poput Dragana Đilasa izađu na političku scenu bogati u nekim hiljadama evra, jer bukvalno je tako izgledala vrednost onoga što poseduje i što je sam prijavio, hiljadama evra se merilo, a da napuste funkcije, i to sve same najbolje i najzvučnije funkcije u državi, sa imovinom koju opet sami prijavljuju, a koja se meri desetinama miliona evra.

Obratite pažnju, da bude reč samo o onome što sami prijavljuju, desetine miliona evra. A, koliko je onoga što neće da prijave? Koliko je onoga što samo oni znaju gde je završilo? Pa, nama ostaje samo da se pitamo. I za te i takve, ako znate da su državu uvek doživljavali kao plen, a kasu kao nešto što njima pripada, od Boga im je dato, možda ima sreće u vijanju ljudi po ulicama, u uništavanju po ulicama, u uništavanju ulica, u fizičkom eliminisanju političkih protivnika, jer se zna da njih ne zanima ni Srbija, ni demokratija, ni institucija bilo koja, Skupština ili bilo koju petu izaberite, nikakve razlike nema. Njihov džep je ono što njih zanima. Njihovi računi, devizni, po pravilu, su jedino što je njima sveto i važno.

Zbog toga i treba svako da razume, u tome što oni nude nema sreće ni za koga u Srbiji osim za njih same, osim za njih lično.

Srbija, pošto to tako dobro razume, nema nameru da tim i takvim ljudima daje bilo kakvu podršku. Srbija se jasno opredelila za mir, za stabilnost, za ekonomski napredak, za nova radna mesta, za nova povećanja plata, za nova povećanja penzija, ali na realnom osnovu tako da ih nikada niko ne dovede u pitanje. Srbija se opredelila za tu infrastrukturu koju gradimo danas, za nove koridore, za nove autoputeve, nova železnička čvorišta i pravce koje nekada nismo ni da zamislimo mogli. Srbija se opredelila za građenje prijateljskih mostova svuda u svetu, i sa državama EU i sa Ruskom Federacijom i sa Narodnom Republikom Kinom i regionalnim silama poput Turske, ali i sa našim tradicionalnim prijateljima od Latinske Amerike, preko Afrike, sve do najudaljenijih delova Azije.

Srbija se opredelila da bude zemlja uspeha, zemlja koja gradi svoju budućnost. Srbija se opredelila za život. Zbog toga ta Srbija kaže apsolutno da Aleksandru Vučiću i SNS. Hvala.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika Narodne skupštine?
Reč ima Tatjana Macura. Izvolite.

Zahvaljujem.

Nedavno smo raspravljali i Skupština je usvojila rebalans budžeta. To je, moram da priznam, jedinstveno iskustvo nakon tri i po godine mog boravka u Skupštini, prvi i jedini rebalans budžeta o kojem je ova Skupština raspravljala. Nažalost, nismo imali prilike ni ranijih godina da slušamo raspravu o rebalansu budžeta, iako je tu i tamo bilo potrebe za istom.

Ono o čemu je govorila SMS i moje kolege, pre svega, Aleksandar Stevanović i Vladimir Đurić, tokom rasprave, oni su ukazivali na to da se ne slažu sa tim na koji način Vlada Republike Srbije čak i taj višak novca koji se pojavi s vremena na vreme raspoređuje. I mi mislimo da nisu dobro određeni prioriteti u koje praktično Vlada Republike Srbije iz budžeta svih građana investira novac.

Na ovo smo ukazivali ne samo kada je bila rasprava o rebalansu budžeta nedavno. O ovome smo govorili i kada je bila rasprava o budžetu koji se usvajao za 2019. godinu.

U svom uvodnom izlaganju kolega iz poslaničkog kluba SPDS, čini mi se, prof. Mijatović, nagovestio je da u Srbiji, odnosno kazao je da u Srbiji postoji 1.700.000 penzionera koji će ostvariti pravo na nadoknadu u visini od 5.000 dinara, odnosno pravo na jednokratnu pomoć.

Ono na šta bih ja htela da ukažem danas kao problem u Srbiji jeste to što, čini mi se, da Vlada Republike Srbije itekako obraća pažnju najviše na ove najmnogobrojnije grupe koje su ugrožene, ali isto tako, vrlo zapostavlja druge ugrožene grupe koje su ugrožene praktično nemarom Vlade Republike Srbije.

Govorim o 200 hiljada studenata u Srbiji kojima apsolutno nije niko posvetio nijedan jedini red u rebalansu budžeta, ni jednu jedinu rečenicu. Niko se nije potrudio da kaže da studenti u Srbiji zaslužuju neku podršku Vlade Republike Srbije kako ne bismo dolazili u situaciju da nam mladi ljudi neposredno posle završenog fakulteta odlaze odavde.

Ne postoje reči koje su usmerene na podršku 60 hiljada onih porodilja koje se svake godine praktično pojavljuju u državi Srbiji. Dakle, mi nemamo nijednu jedinu reč koja se pojavljuje u rebalansu ovog budžeta, iz koga proizilaze ovakve odluke na kraju krajeva, u kojima se skreće pažnja da će neko obratiti pažnju na toliki broj porodilja.

Zašto govorim o ovim podacima, a ne govorim o 1,7 miliona penzionera? Zato što negde prema istraživanjima u koje sam imala uvid, a datiraju negde iz, recimo, aprila, marta ove godine, kažu da je više od 2/3 građana najviše zabrinuto zbog toga i najveću bojazan ima zbog toga što ljudi napuštaju ovu zemlju, među njima prvenstveno napuštaju mladi, napuštaju porodice, napuštaju svi oni koji imaju prilike da odu. Mi smo pre samo nekoliko dana, čak i od ministarke Slavice Đukić Dejanović, čuli kako je ona jako zadovoljna što se u Srbiji rodilo nešto više od 600 beba, nego što je to bio prosek na nivou prethodne godine.

Moram da ukažem još jednom na jednu manipulaciju koja se sa ovim podacima dešava. Nadam se da ministar Đorđević ovo pažljivo sluša, jer mi od njega, nažalost, o primeni Zakona o finansijskoj podršci sa decom slušamo malo. Najviše slušamo od ministarke koja nije pozvana da o ovom pitanju govori. Dakle, u Srbiji se godišnje rađa 1.000 prvih beba manje, a to znači da nisu te porodice odlučile da ne rađaju decu više nikada i da su odustale od toga da šire svoje porodice, već da se ta deca rađaju na nekom drugom mestu na planeti. Da, moguće je da se u Srbiji prošle godine rodilo preko 600 beba više u Srbiji, nego prethodne godine, ali to ne znači da Srbiju ne napuštaju mlade porodice i da svoje potomstvo ne zasnivaju i ne šire svoje porodice na nekom drugom mestu na planeti.

Kao predstavnica Stranke moderne Srbije, ipak bih ukazala na to da bi Vlada Republike Srbije trebala da povede računa o onome o čemu uopšte u ovom trenutku ne vodi računa, a to je odliv mladih ljudi i odlazak iz zemlje.

Što se tiče odvajanja novca na nivou Republike Srbije, mi nemamo ništa protiv što je Vlada Republike Srbije donela ovu odluku koju je nedavno usvojila i uputila u skupštinsku proceduru, nemamo ništa protiv što će penzioneri u Srbiji dobiti podršku od 5.000 dinara i zaista smatramo da im je ta podrška neophodna. Međutim, da je bilo političke volje, pre svega, penzioneri u Srbiji, tih 1,7 miliona, među kojima nisu baš svi bili oštećeni primenom lošeg zakona koji je ukinut 2018. godine, ne bi ni dolazili u situaciju da primaju nešto što mi, slobodno danas možemo nazvati, milostinjom.

Daću vam samo jedan primer kako se država rasipa i kako pogrešno usmerava novac. Dakle, u budžetu Republike Srbije najveće povećanje u okviru budžeta bilo je na rad MUP i na rad Ministarstva odbrane. Dakle, najveće povećanje je bilo usmereno na rad ova dva ministarstva, i to upravo na teret najugroženijih socijalnih kategorija. To je sve, naravno, bilo podržano nekom retorikom koja je bila prisutna u javnosti, tabloidnim naslovima i izjavama naših predstavnika Vlade Republike Srbije, pa i samog predsednika države.

Ohrabrena time što se i dan danas može slušati isključivo i samo o tome kako mi jačamo i pojačavamo snage u oblasti naoružanja, sada vas pitam – da li onaj penzioner koji dođe na kasu sa svojim umanjenim primanjima, potpuno degradiran, kada razmišlja da kupi jogurt ili pavlaku, mora da vrati, recimo, jogurt na kasi i da sav ushićen kaže – da, ovo radim zato što je država nabavila S-400, ili kako se već nazivaju ti modeli ili panciri. Dakle, ratno-huškačka atmosfera i podgrevanje loše atmosfere u regionalnim odnosima Republike Srbije sa svim drugim državama koje su naše komšije, pre svega, utiču na to da najugroženije kategorije našeg stanovništva na kraju dobijaju milostinju.

Takođe ću vas podsetiti, a mislim da su kolege pre mene u svojim raspravama podsećale na to da je čak i Fiskalni savet, kao nezavisna institucija, čini mi se, vrlo, vrlo poštovana institucija i savetodavno telo Vlade Republike Srbije, ukazao još jednom, prilikom usvajanja rebalansa budžeta, da ovo nije baš najbolja mera i da su oni, kao prvu rečenicu u svom izveštaju, tada rekli da novčana pomoć penzionerima od 5.000 dinara nije dobra mera socijalne politike.

Naveden je i niz primera zašto ovo nije dobro. Jedan od njih je, čini mi se, možda najkritičniji, čini mi se da bi ovde trebalo da pročitam. Procenjuje se da oko 100 hiljada starih ljudi u Srbiji nema nikakvu penzijsku nadoknadu i oni spadaju u grupu socijalno najugroženijih stanovnika, a sada se ne kvalifikuju za predviđenu socijalnu pomoć. Dakle, mi i dalje u ovoj grupi penzionera, onima kojima su najugroženiji, ne pomažemo.

Takođe, kaže se - loša praksa populističkog vođenja socijalne politike preko isplate penzija u Srbiji traje duži niz godina. Dakle, ne stavljamo mi ovo na teret samo vama, ministre Đorđeviću. Bilo je tu i drugih ministara koji su na isti ovaj način rukovodili budžetom. Dakle, mi mislimo da su ove kratkoročne mere koje, s vremena na vreme, preduzima Vlada Republike Srbije, i to ne samo u ovih poslednjih sedam godina, nego kako se kome, jel, prohte, jer nisu spremni za ozbiljnu reviziju stanja u državi. Ovo traje već duži niz godina i mi mislimo da sa ovom praksom jednostavno treba da se prekine.

Postoji nejasnoća u tome kako smo uopšte došli do toga da svi penzioneri u Srbiji trebaju baš da prime 5.000 dinara ove pomoći. Postoje neki penzioneri koji primaju jako male iznose svojih penzija i možda njima 5.000 dinara nije dovoljna da, recimo, izađu iz neke aktuelne porodične krize. Postoje i oni penzioneri koji možda imaju više primanja i kojima ovih 5.000 dinara nije apsolutno potrebno. Mi ulazimo u jednu, slobodno mogu da citiram, populističku praksu vođenja budžeta. Citirala sam Fiskalni savet.

Stranka moderne Srbije nema ništa protiv toga da se pomogne, ako ima prostora u budžetu, ugroženim kategorijama, ali mi mislimo da ovo sve može mnogo bolje, nego kako se to danas čini.

Na prvom mestu, zašto, na primer, Ministarstvo za rad, socijalna pitanja, sigurna sam da vi niste dobili sada tu informaciju da mi imamo višak u budžetu i da ste se iznenadili tom informacijom, moglo je da se predvidi da će do ovoga doći… Mogli smo da pitamo naše penzionera - šta vi mislite gde bi ovaj višak novca mogao da se usmeri?

Znate, ja sam jako dugo vodila kampanju protiv lošeg zakona koji je bio na snazi od 2014. do 2018. godine sa ciljem da se obeštete penzioneri koji su istrpeli najveći teret u periodu kada je njima bilo objašnjeno da je neophodno da pomognu svojoj državi, praktično na tom nekom, izazivajući kod njih neka patriotska osećanja. Sigurna sam u to da bi bilo kog penzionera danas u Srbiji da anketirate, da ga pitate - da li biste vi odvojili novac koji se pojavio kao višak u budžetu i uložili u mlade ljude u Srbiji, da odavde ne odu, ili biste ipak pristali na to da primite ovih 5.000 dinara kao jednokratnu pomoć, nedvosmisleno mislim da bi njihov odgovor, upravo iz patriotskih razloga, bio takav da bi oni ovu podršku želeli da usmere na mlade i na one koji se odlučuju da napuste našu zemlju.

Dakle, kratkoročno gledano ovo jeste dobra mera. Dugoročno gledano, ovo ne rešava pitanje penzionera.

Stranka moderne Srbije i moj kolega Vladimir Đurić podneo je u skupštinsku proceduru prošle godine predlog zakona kako da se obeštete penzioneri. Mi mislimo da je to jedna dugoročna mera koja može da se primeni, kako bi naši penzioneri u Srbiji živeli dostojanstvenije, nego što danas žive. Hvala.

Hvala.

Da li se još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?

Reč ima Aleksandar Šešelj. Izvolite.