Zahvaljujem.
Kao što sam rekao prošli put, ovaj predlog sam u formi amandmana predlagao kada su usvajane izmene i dopune ovog Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja, kada nije bilo na dnevnom redu ni ovih afera, niti ovog zbog čega se sada čitava tematika sa posebnom pažnjom prati.
Smisao mog tadašnjeg amandmana, a sadašnjeg predloga izmena i dopuna Zakona je dosta jasan i jednostavan i samo na prvi pogled deluje radikalno. Zapravo, intencija je da se, s obzirom na važnost čitavog ovog sektora, čitave ove grane, namenske ili, reklo bi se nekada, vojne industrije, prosto ne može to tretirati kao bilo koja druga vrsta proizvodnje ili bilo koja druga vrsta prometa i trgovine, a zbog delikatnosti proizvoda, u navodnicima, a naravno i zbog zainteresovanih strana da do tih proizvoda dođu, plus mogućnost korupcije, plus mogućnost zloupotrebe različitih vrsta, a o čemu je bilo i biva reči u poslednje vreme u javnosti.
Da ne bismo raspravljali ko je prav, ko je kriv, ko je kome učinio, ko kome nije učinio, ko je kome rođak, ko je kome tata, ko je kome brat ili prijatelj, predložio sam ovim izmenama i dopunama, ali interesantno je da je to bilo predloženo pre godinu kada ničega od ovoga nije bilo na dnevnom redu, da se u ovom sektoru, ovoj oblasti naoružanja ukine, odnosno ograniči, predlažem čak radikalniju meru, ukine, sa jedne strane, strano vlasništvo i strano učešće, i, sa druge strane, privatluk, odnosno da to ostane državni posao u državnoj nadležnosti, jer se onda ne bi dešavalo ono što sada gledamo i ima mnogo više toga, samo su neke stvari isplivale u javnost, da državna firma, državna fabrika, državni holding npr. „Krušik“ traži dozvolu za izvoz nekog svog proizvoda, npr. mina, i ne dobije tu dozvolu od nadležnih ministarstava, a posle toga dođe privatno preduzeće kupi te mine od tog istog „Krušika“ i izveze ih jer je dobio dozvolu.
Da ne bismo išli i gledali kako je to toga došlo, zašto je do toga došlo, prosto ukinimo privatne posrednike u ovoj oblasti. Kažem, ima dovoljno prilike da oni mogu pokazati svoj trgovački duh i svoju sposobnost, ne mora se i u ovoj važnoj temi.
Imamo državnog proizvođača, imamo državnu firmu i državnog posrednika – SDPR, koji prodaje to i posreduje. Sam taj „Krušik“ i te fabrike imaju svoju komercijalu i mogućnost da prodaju direktno, ima i državni posrednik. Šta će nam tu privatluk, sem kao neka vrsta da se na mala vrata otvara prostor za moguće malverzacije?
Ovo nije predlog povodom ovih afera, ali su ove poslednje afere dale primer zašto je takav zakon…