Hvala, kolega Arsiću.
Po Poslovniku se javila Vjerica Radeta. Izvolite.

Javila sam se po Poslovniku, a na osnovu člana 107. zato što mislim da je kolega Arsić malo pre ozbiljno uvredio predsednika Republike, jer je govorio o penzijama mame i tate, smanjenim penzijama. To je reper koji stalno predsednik Republike iznosi na konferencijama koliko je njegovim roditeljima, mami i tati, smanjena penzija.

Zaista nema smisla da narodni poslanici, a pogotovo poslanici vlasti, na taj način vređaju predsednika Republike. Hvala.

Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni? (Ne)

Po Poslovniku, narodni poslanik Veroljub Arsić, član 103.

Po Poslovniku, član 103. Ja sam sasvim jasno iz svoje diskusije definisao na čije se to roditelje odnosi, jer koliko znam, roditelji predsednika Republike Srbije žive u Beogradu i predsednik Republike Srbije nikada nije putovao za Vranje, osim u službenim posetama, pogotovo ne dok je bio poslanik, pogotovo ne dok je bio gradski odbornik u gradu Beogradu, dok je živeo na Starom gradu, a putovao za Vranje. E, to predsednik Srbije nije uradio.

Još jedan kolega, taj koji je živeo u Vranju, ja jesam živeo u Vranju godinu dana, na služenju vojnog roka, odmah da raščistimo, 363 dana, ali za to nisam naplaćivao putne troškove a kao narodni poslanik sedeo u Beogradu.

Znači, sasvim je jasno na koga se misli. To što vi sada hoćete da mi kažete, izvolite do mog automobila, 570 hiljada pređenih kilometara, automobil sam kupio nov, pa izvolite, proverite i računajte koliko ima do Požarevca i Beograda pa nazad i računajte dane, evo, slobodno. Nemam ništa protiv da to uradite.

Znači, nemojte tako, nemojte da dobacujete i da me krivite za nešto što nisam rekao. Tačno se zna. Taj koji je to radio, nema pravo da optuži bilo koga da je nekome nešto oteo od građana Republike Srbije, jer je nalog potpisivao da putuje iz Vranja, a nije izašao na pet metara od Beograda i sada on priča kako je neko nekome oteo nešto. E, pa, nije. Otimao je on.

Hvala, kolega Arsiću.
Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni? (Ne)
Nastavljamo dalje, da ne pominjemo roditelje više.
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević, po ovom amandmanu.

Hvala vam, predsedavajući.

Pošto se radi o članu 2. apsolutno se slažem sa nekoliko prethodnih govornika da je budžet najvažniji zakon za sve građane Srbije i zaista smatram da ovaj budžet koji nam je predložen jeste uravnotežen i da jeste dobro izbalansiran.

Već smo govorili o tome koji su ciljevi koji su postavljeni za 2020. godinu i zbog toga kažemo da je budžet razvojni. Ali, ako damo sebi malo više prostora i ako posmatramo budžet malo šire, možemo govoriti i o budžetima jedinica lokalne samouprave, a takođe ćemo imati čime da se pohvalimo jer bez saradnje sa Republikom mnogi projekti u jedinicama lokalne samouprave ne bi bili realizovani.

Zaista želim da izrazim zadovoljstvo zbog saradnje između Vlade Republike Srbije i grada Niša i želim da se zahvalim na podršci koja je pružena jugu Srbije, jer sećamo se da je vlast do 2012. godine, jug Srbije stavila u zapećak i da ništa apsolutno nije ulagala.

Ono što se konkretno tiče budžeta, i republičkog i lokalnog budžeta, naravno, to je da u Nišu po planu napreduje izgradnja Naučno - tehnološkog parka. Mi smo se, kao lokalna samouprava opredelili za razvoj IT sektora u kome mnogi, a naročito mladi ljudi vide budućnost. Osnivanje parka je, naravno, u tesnoj vezi sa naučnom zajednicom i sa univerzitetom i otvara mogućnost formiranja privrednih društava koja se zasnivaju na inovacijama, na istraživanjima i koja će omogućiti saradnju između preduzeća i naučnika.

Niš će na taj način dobiti regionalni centar za razvoj inovativnog preduzetništva, ali pre svega šansu za promociju projekata i kompanija. To će dati potpuno drugačiju dimenziju razvoja grada, koja je gradu i potrebna, razvoju Nišavskog okruga, ali i šire.

Izgradnja Naučno – tehnološkog parka u Nišu je po fazama zamišljena i zamišljeno je da po završetku svake faze, praktično, taj deo koji je urađen može odmah da se koristi.

Tako je sa završetkom prve faze, kada je izgrađen i opremljen Studentski centar Elektronskog fakulteta taj deo odmah počeo da se koristi i primio prve studente.

Druga faza podrazumeva izgradnju lamele koja obuhvata prostor za realizaciju projekata, prostor za podršku preduzetništvu i prostor u kome će se odvijati akademsko-projektno dualno obrazovanje koje će povezati mlade naučnike sa lokalnim kompanijama.

Na kraju, u trećoj fazi biće završena zgrada Naučno – tehnološkog parka sa kompletnom infrastrukturom koja podrazumeva da će inovativne kompanije moći da dobiju i određenu opremu na korišćenje kako bi smanjile ulaganja i troškove.

Mislim da ne moram posebno da naglašavam značaj svega ovoga o čemu sam govorila u prethodnih nekoliko minuta i da Niš ranije zaista nije imao bolju priliku da se razvija, u svakom smislu i u svakoj oblasti.

Ako uzmemo u obzir da je Niš veliki univerzitetski centar, videćemo da je značaj ovoga još veći jer ćemo moći da angažujemo Naučnu zajednicu i da dobijemo stručne analize i stručna mišljenja po različitim pitanjima.

Zahvaljujući izgradnji ovog Naučno – tehnološkog parka mladi naučnici će dobiti poseban prostor da pokažu šta znaju i da rade u svojoj zemlji i da ostanu u svojoj zemlji.

Važan aspekt politike SNS jeste da zadržimo mlade ljude u Srbiji, da se ovde školuju, da žive i rade, da ostanu ovde sa svojim porodicama i sa svojim prijateljima, gde će im se pružiti sigurnost, pa čak možda i jednako dobri uslovi kao u nekim dosta razvijenijim zemljama u inostranstvu.

U tom smislu je Aleksandar Vučić najavio da će u naučno-tehnološke parkove i digitalizaciju biti uloženo oko 500 miliona evra, a isti iznos će biti uložen u stanove za mlade bračne parove, gde će biti mogućnosti i za niže cene kvadrata, za popuste i za neka bespovratna sredstva.

Dakle, na kraju bih zaključila da zahvaljujući reformama koje su sprovođene od 2014. godine, koje su bile teške za sve naše građane i za državu, kada je Aleksandar Vučić bio predsednik Vlade, međutim te reforme su ipak dale rezultate, mi danas imamo para za sve što želimo da uradimo i da unapredimo u Srbiji. S druge strane, iz Predloga budžeta vidimo da će odnos prema državnoj kasi i na dalje biti promišljen i domaćinski.

Još jednom, takvom Predlogu budžeta ja lično bih dala podršku, zajedno sa svojim kolegama iz poslaničke grupe SNS, a sve ovo o čemu sam govorila tiče se republičkog budžeta, ali se tiče i konkretnog razvoja grada Niša kao jedinice lokalne samouprave. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Žarić Kovačević.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.

Izvolite, gospodine Šaroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja sam u jednom od svojih prethodnih izlaganja dokazao koliko ste novca oteli penzionerima u Srbiji i koliko su to veliki iznosi u ovom prethodnom periodu. Konkretno, na iznos penzije od 50.000 dinara vi ste od 11. meseca 2014. godine, pa narednih 47 meseci oteli ukupno 282.888,14. U proseku je to nešto više od 6.000 dinara ili nešto više od 50 evra mesečno i kao što vidimo radi se o ogromnim sredstvima.

Vi još uvek, gospodine Mali, odbijate da priznate kolike su razmere te krađe prema penzionerima. Vaš odgovor na te konkretne podatke je bio da su, po vašim rečima, penzionerima podneli najveći teret reformi, zbog čega im se vi zahvaljujete. Penzioneri, gospodine Mali, od toga nemaju ništa, to sam već rekao. Oni zahtevaju da vi vratite novac koji su oni pošteno stekli svojim radom.

(Veroljub Arsić: Sada imaju veće penzije.)

E, sad, s obzirom na to da već danima i nedeljama slušamo kako su danas penzije veće nego što su ikada bile, ja sam se, gospodine Mali, pozabavio malo i tim podacima. Evo, došao sam do zvaničnih podataka i ono što možda najbolje govori, možda čak i od nominalne visine penzija, šta najbolje govori kakvo jeste kretanje penzija, to su upravo realne stope rasta penzija koje su se ostvarivale u prethodnom periodu.

Prema zvaničnim podacima 2012. godine, kada ste vi došli na vlast, prosečna penzija je iznosila 23.024,00 dinara i uzećemo taj iznos za osnovicu. Realna stopa rasta 2012. godine je bila minus 2,2. Znači, imali smo realan pad penzija u odnosu na prethodni period, a ako uzmemo da je to osnovica, da je to 100%, odbijemo 2,2, dobijamo 97,8 % u odnosu na osnovicu.

Godine 2013. godine, gospodine Mali, evo pažljivo slušajte i demantujte ako bilo šta kažem ako nije tačno, 2013. godine, realan pad penzija je bio 3,5%. Kada se to izračuna znači da su 2014. godine penzije imale realnu vrednost 94,37% u odnosu na prosečnu penziju 2012. godine. Znači, druga godina vaše vlasti i dalji pad realne vrednosti penzija.

Šta se dalje dešava? Godine 2014. realan pad penzija se nastavlja i taj pad iznosi 2,3% što nas dovodi dotle da u tom trenutku penzije imaju 92,2% realne vrednosti u odnosu na penzije iz 2012. godine.

Godina 2015. je bila specifična. To je bila, kako vi kažete, godina najvećih ekonomskih uspeha, to je bila Vlada koju je vodio Aleksandar Vučić. Da vidimo kakav je realni rast penzija bio tada, 2015. godine prema zvaničnim podacima. Realni rast penzija je minus 5,5%, odnosno pad od 5,5% i to je apsolutno najveći pad u ovih proteklih 10 godina u realnoj vrednosti penzija koju smo imali.

Kada se to obračuna, dolazimo do toga da tada penzije vrede 87,13% u odnosu na prosečnu penziju 2012. godine, kada ste došli na vlast.

Godina 2016. je konačno nešto bolja i tada imamo realan rast penzija od 0,1% i one tada sa 87,13% vrednosti skaču na 87,22% vrednosti u odnosu na prosečnu penziju 2012. godine.

Godine 2017. uprkos, kako vi kažete, finansijskoj konsolidaciji, uprkos tome što živimo u zlatnom dobu, uprkos tome što ste svetski prvaci u investicijama, sledeće godine ćete valjda biti i olimpijski prvaci pošto je olimpijska godina, rast penzija, realna stopa rasta penzije je minus 1,2%. Dakle ponovo pad. Sa tim padom dolazimo do toga da je penzija u 2018. godini 86,17% u odnosu na penzije iz 2012. godine i to znači da su penzije koje su isplaćene 2018. godine realno niže za 13,83% u odnosu na prosečne penzije koje su isplaćene 2012. godine. Ta prosečna penzija 2018. godine je 25.278,00 dinara prema zvaničnim podacima.

Ako ove godine, kako je najavljeno, rast realne stope penzija, prosečne, bude 3%, to znači da će one iznositi 88,76% od osnovice iz 2012. godine, odnosno da će i dalje biti 11,24% realno niže u odnosu na 2012. godinu.

Ovo su, gospodine Siniša Mali, poražavajući podaci. Dakle, vi pričate priče napamet, jer ne postoji nijedna ozbiljna analiza ekonomska koja to dokazuje. Kako kaže, sad su penzije veće između 13% i 18%. Pa, mogli ste da lupite i kažete - između 24% i 52%. Ali, realni podaci, podaci zvaničnih državnih organa kažu da su penzije, odnosno realna vrednost penzije je u konstantnom padu i da danas te penzije iznose, kao što sam rekao, evo 2018. godine 13,83% manje nego što je to bilo 2012. godine.

Gospodine Siniša Mali, kada mislite da nadoknadite penzionerima i da im vratite ono što su zaradili? Vi ste trajno, bez obzira sad i ako povećate, time što ste umanjili osnovicu tokom prethodnih godina, vi ste i onima koji su tek otišli u penziju za proteklih pet godina i svim drugim koji su od pre 2014. godine, kada ste započeli otimačinu, vi ste svima trajno umanjili penzije. Sve to što ste umanjili u odnosu na osnovicu koja je izračunata kada su otišli u penziju, sve je to ono što dugujete penzionerima i što ćemo mi iz SRS vratiti kada budemo došli na vlast.

Hvala, gospodine Šaroviću.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu da smo imali prilike već da čujemo kako smo mi šampioni u regionu u svim mogućim oblastima, pa je onda došao red da malo tog našeg šampionskog prenesemo i na neke druge balkanske zemlje, pa smo odlučili da osnujemo tvz. balkansku uniju ili „mali Šengen“.

Mi u svetlu ovog našeg tzv. preporoda, kako se to može čuti iz obraćanja najvišeg funkcionera Vlade Republike Srbije, sada se udružujemo sa Albanijom, Severnom Makedonijom, BiH i pravimo „mali Šengen“. Kakvu to priliku Srbija traži na tržištu Albanije? Da li mi mislimo danas da naša ekonomska perspektiva i budućnost odnosa na Balkanu može biti kroz taj „mali Šengen“? Koji će to srpski privrednik taj model da uzme? Pa, neće nijedan. To može da pomogne, kao što je Vučić to i rekao, plasmanu albanskih proizvoda u Srbiju i to se pokazuje da smo mi tome posvećeni u stvari kroz tu inicijativu. Zašto je to došlo? To je došlo kao uteha za nešto što smo videli da se na kraju neće desiti, a to je prijem Srbije u EU. Od toga nema ništa, čuli smo francuskog predsednika, ali sada ćemo biti primljeni u balkansku uniju. Nema veze, bićemo tu najbolji. Ako ništa drugo, unija je unija.

Osim što se ne razmišlja o tim stvarima i što se sve prihvata zdravo za gotovo samo da bi se to nekom dopalo, a ne zato što je to bolje po našu privredu, mi zaista ne možemo da identifikujemo razlike između DS i SNS što se tiče ove ekonomske sfere.

Jutros smo govorili o subvencijama. To je samo poraslo u vreme SNS. Još jedna razvojna šansa u Srbiji, kako nam se predstavlja od strane Republike Srbije, je izgradnja tzv. nacionalnog stadiona. Ministar je rekao kako je to isto tako prilika za našu građevinsku industriju. Dakle, sada ćemo da napravimo stadion, pa ćemo napraviti stambeni i poslovni kompleks, pa ćemo da razvijemo taj čitav deo grada itd. Naravno, ono što se desilo nekim drugim državama koje su imale slične projekte, to neće važiti za nas. Nema nikakvih razloga, mi smo posebni. Nema veze kako su prošli Grci kada su pravili objekte za tu sličnu namenu za Olimpijske igre 2004. godine, što su uložili mnogo novca i na kraju im se ništa to nije isplatilo. Mi ćemo, ako Bog da, organizovati evropskog prvenstvo sa još neke tri države, pa nam treba za tu namenu, a procvetaće sve ostalo. Dakle, 250 miliona evra samo za to u Beogradu se troši za nešto što je, u najmanju ruku, nebulozno.

Nije Srbija i naša ekonomija u takvom jednom stanju da može sebi da dozvoli luksuz izgradnje nacionalnih stadiona, pogotovo kada vidimo koliko imamo problema u svim drugim oblastima, u nekim drugim sredinama u Srbiji. Da li smo mi zaista došli do tog nivoa? Znamo da pričamo o nemačkim standardima, o švajcarskim formulama itd, ali to nije realnost u Srbiji. Mi nismo na nivou da možemo sebi da dozvolimo da ulažemo toliki novac u nešto što znamo da nam se neće isplatiti, jer ne može da nam se isplati.

Ne možemo sami sebe da zavaravamo da će to posle da donese novac, stambeni i poslovni kompleksi itd. To se neće desiti. To se nije desilo ni u jednoj od tih država koje su se time bavile. Pogledajte šta se desilo sa olimpijskim kompleksom za Zimske olimpijske igre u Sočiju. To je danas prazno, neisplativo. Nema razloga da drugačije bude u Srbiji. To nisu naše ekonomske šanse i tu mi nećemo naći spas. To da sutra mi napravimo takav jedan objekat, da se hvalimo, da se slikamo, da ima negde da nastupa Zdravko Čolić, to nije ono što je dobro za našu privredu zato što smo videli da i kod „Behtela“ koji će biti angažovan na izgradnji Moravskog koridora, pa neće oni da angažuju srpske podizvođače, nego turske. Zašto bi sada bilo drugačije sa nacionalnim stadionom? Dakle, taj odnos pokazuje nešto što bi moglo da se nazove nedomaćinsko ponašanje.