To bi ste trebali da objasnite možda predsedniku Makedonije i premijeru Albanije oko pozicije Kosova.

Dakle, kroz „mali Šengen“ sigurno neće da se promeni njihovo mišljenje i njihovo priznavanje nezavisnosti Kosova. Šta mislite, da li će tamo da predstavlja Kosovo i Metohiju kroz „mali Šengen“ Marko Đurić ili Aljbin Kurti? Ja mislim da će Aljbin Kurti, a mi posle možemo da pričamo o njima, da objašnjavamo kad se vratimo ovde kako su oni u stvari priznali teritorijalnu celovitost Srbije.

Dakle, to je jedna velika opasnost za Srbiju, da umesto kao međunarodni protektorat u okviru CEFTA sada bude Kosovo promovisano kao nezavisna država, budući da jedino Srbija od ovih država nije priznala kosovsku nezavisnost.

Što se tiče finansiranja nevladinih organizacija, ukupan budžet, tj. ukupan novac koji treba da bude opredeljen za nevladine organizacije jeste nešto više od devet milijardi dinara, ali Kancelarija za ljudska i manjinska prava 300 miliona dinara isključivo za one organizacije koje upravo u Srbiji promovišu nezavisnost Kosova. To su organizacije koje su u Beogradu više puta održale festival „Mirdita“, promocija kosovske kulture u sred Beograda, a čak na toj promociji kosovske kulture festivalom „Mirdita“ bili su prisutni i neki gradski odbornici SNS, bivši ministar kulture Tasovac, na primer. On je bio na „Mirditi“.

Te nevladine organizacije, osim što promovišu tu laž po Srbiji o navodnom ogromnom zločinu, masovnim silovanjima, istrebljenju, etničkom čišćenju, koje su pripadnici Srpske vojske i policije počinili na teritoriji AP Kosova i Metohije. Glavne teme su im pored toga i Srebrenica i sve ostalo što ima za cilj da naš narod sasvim proceni.

Dakle, to se plaća, to je 300 miliona dinara od ukupnog budžeta od devet milijardi dinara, koji je predviđen za nevladine organizacije, za one o kojima je pričao gospodin ministar. Dakle, neće ni Crveni krst, ni Srpska Pravoslavna Crkva, ni Matica Srpska dobiti novac od Kancelarije za ljudska i manjinska prava, nego će dobiti Nataša Kandić, Sonja Biserko, „Žene u crnom“ i svi ostali.

Zahvaljujem kolega Šešelj.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Ne znam šta vam toliko smeta pojam kosovska kultura. Kad neko kaže kosovska kultura, pre svega mislim na srpsku kulturu, na srpsko, kulturno i duhovno nasleđe na Kosovu i Metohiji. Za mene kad se kaže kosovska kultura to su Visoki Dečani, to je Bogorodica Ljeviška, to su Sveti Arhangel kod Prizrena, to je sve ono što imamo mi kao narod na Kosovu i Metohiji.

Tako da ja u tome ne vidim ništa loše. Kosovska kultura je pre svega srpska kultura i sve što se, ili najveći deo onoga što se nalazi od kulturnog blaga na Kosovu i Metohiji je kulturno blago srpskog naroda.

Zar vi zaista verujete gospodine Šešelj da bi Aleksandar Vučić, koji je sprečio ulazak tzv. Kosova u UNESKO, u Interpol, zahvaljujući kome je više od 10 država u protekle dve godine povuklo.

(Aleksandar Šešelj: Šesnaest.)

Evo 16, povuklo priznanje.

(Vjerica Radeta: Sedamnaest.)

Evo ispravlja me Vjerica 17, hvala vam.

Dakle, 17 država je zahvaljujući pre svega politici.

(Vjerica Radeta: Ne pratiš.)

Pa dobro Vjerice rekao sam više od 10, nisam baš mnogo pogrešio.

Dakle, 17 država je zahvaljujući politici Aleksandra Vučića povuklo

priznanje tzv. republike Kosovo i vi sad kažete – uprkos svemu tome što zahvaljujući politici Aleksandra Vučića države jedna za drugom povlače priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, što zahvaljujući politici Aleksandra Vučića Kosovo nije u Interpolu, nije u UNESKU, itd, sad će Aleksandar Vučić da omogući Kosovu i Metohiji kao nezavisnoj državi da bude sastavni deo „malog Šengena“. Pa, ta ideja vam je smešna. U to niko ozbiljan ne može da poveruje.

„Mali Šengen“ nije napravljen da bi bilo ko promovisao tzv. kosovsku nezavisnost, „mali Šengen“ je napravljen i to je ideja Aleksandra Vučića, da Srbija sa Kosovom i Metohijom, Severna Makedonija i Albanija budu zajedničko tržište i da kroz to zajedničko tržište se olakša protok ljudi, robe, kapitala i usluga, a Srbija kao najveća od te tri države bi trebala od tog sporazuma da ima i najviše korist.

Ako budemo vodili politiku kakvu je Aleksandar Vučić vodio do sada mi ćemo definitivno, ma koliko vama sad to izgledalo smešno, biti lider, ne samo „malog Šengena“, nego lider zapadnog Balkana, pa i šire ovog dela Evrope kada je u pitanju ekonomski razvoj. Bez ekonomskog razvoja nema ni razvoja vojske, nema ni razvoja obrazovanja, nema ni razvoja zdravstva, svih onih tema koje su od životne važnosti za građane Srbije.

Zahvaljujem kolega Martinoviću.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Ukoliko gospodine Martinoviću vi uspete da ubedite celovitost Srbije u to da je Kosovo deo Srbije, predsednika Severne Makedonije i premijera Albanije, mi automatski podržavamo „mali Šengen“. Ukoliko oni povuku priznanje Kosova, mi odmah podržavamo „mali Šengen“.

Toliko o toj temi. Jeste, Kosovo nije uspelo da postane član Interpola, nije uspelo da postane član UNESKA, to je zasluga ove Vlade, jeste. Malo smo možda imali pomoći od naših tradicionalnih saveznika u Savetu bezbednosti, pre svega od Ruske federacije, ali dobro nije ni srpska diplomatija tu bez uspeha.

Podsetiću vas da je to politika koju mi podržavamo što se tiče povlačenja priznanja i to je za pohvalu srpske diplomatije, ali ništa nam neće značiti povlačenja priznanja, neće nam ništa značiti to što smo sprečili Kosovo da postane član Interpola i UNESKA, Srbija ukoliko nastavi i potpiše tzv. pravno obavezujući sporazum sa Kosovom, koji treba Kosovu da otvori vrata članstva u UN, Kosovo će automatski postati član bez ikakvog glasanja i UNESKA i Interpola i smatraće se da je svaka država kosovsku nezavisnost priznala. To su činjenice i to je kontradiktornost naše spoljne politike.

Dakle, mi treba da budemo posvećeni očuvanju našeg teritorijalnog integriteta, a ovo nije način da to uradimo. Mi treba da se borimo za tržište, da li ćemo da uspemo na nekom tržištu od manje od četiri miliona stanovnika ili je bolje da se orijentišemo na tržište od 200 i više miliona stanovnika, koliko ima Evroazijska unija. Mislim da je bolje 200 i nešto.

Pre svega, nećemo da funkcionišemo tamo kao ovde sa stranim mešanjem, već ćemo da funkcionišemo i da sarađujemo bez političkih uslovljavanja …

(Isključen mikrofon.)

Hvala.
Replika traje dve minute po Poslovniku. Vi ste govorili dve minute i 11 sekundi. Zahvaljujem.
Reč ima po amandmanu, Vladimir Marinković.
Izvolite.

Hvala predsednice.

Po amandmanu, strpljivo sam čekao. Želim samo da prokomentarišem ono o čemu je govorio moj uvaženi kolega dr Aleksandar Martinović. Odnosi se na „mali Šengen“ i na to da i ja i poslanička grupa SDPS želimo da izrazimo podršku „malom Šengenu“ kao jednoj vrsti ekonomski prvenstveno, integracije i ono što je suštinski važno za našu zemlju i za naše građane, integracija koja je značajna za veći izvoz, za bolji izvoz i za nova radna mesta u našoj zemlji.

Ne mogu nikako da se složim sa takvom tezom da nam „ mali Šengen“ nije potreban zbog toga što ćemo mi sa ovih 130 miliona dolara, koliko sada izvozimo roba i usluga u Albaniju, sa proširenjem mogućnosti za slobodan protok roba ljudi i kapitala, imati prostora da izvozimo i za 500 i za 700 miliona, možda i za milijardu dolara u narednih nekoliko godina.

Ne mogu da shvatim da neko u 21. veku može da ima nešto protiv takve vrste integracija. Gospodin Martinović je podsetio, a i ja bih mu se tu pridružio, na ono zlatno vreme srpske ekonomije, u periodu od 1935. do 1938. godine i moj uvaženi kolega Šešelj bi to jako dobro trebao da zna, kada smo u jednoj godini imali rast od čak 16%.

Tada je upravo predsednik tadašnje Jugoslovenske radikalne zajednice i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije bio sklon tome i vodio ovakvu politiku kakvu danas vodi predsednik Aleksandar Vučić i razvijao odnose i sa zemljama Male Antante i sa zemljama koje je danas predsednik Vučić okupio u tu tzv. pravoslavnu kvadriteralu, odnosi se dakle na Bugarsku, Grčku i Rumuniju, dakle na zemlje koje i dan danas nemaju nikakav spor sa Srbijom, sa kojima imamo jako, jako dobre mogućnosti da na ekonomski i politički način sarađujemo.

Takođe ću vas podsetiti da je tada bila sjajna saradnja i sa Turskom, ali i da je velika oslonjenost i na Nemačku, i na Italiju, i na Ujedinjeno Kraljevstvo, a da je u stvari najniži nivo odnosa bio sa tadašnjim Sovjetskim Savezom, tako da nije baš istina i nije dobro za našu zemlju da potenciramo to da treba da sarađujemo i da treba u potpunosti da se oslonimo na jednu zemlju.

Ne, upravo treba da radimo ono što radi predsednik Vučić, da imamo dobre odnose sa Ruskom Federacijom, sa Narodnom Republikom Kinom. Naravno, strateški cilj naše zemlje je punopravno članstvo u EU, ali i strateško partnerstvo sa SAD. Ništa nama dobro neće doneti to ako budemo se oslonili samo na jednu zemlju, koliko god ona politički i ekonomski bila moćna. Kao što se zalažem i za to da ne budemo potpuno zavisni energetski od jedne zemlje, kao što smo sada i trudićemo se i sledićemo tu politiku da diversifikujemo svoju energetsku politiku i da nemamo samo jedan izvor snabdevanja, pogotovo gasom, jer ako budemo 100% zavisni samo od snabdevanja gasom od jedne zemlje, to znači da nećemo moći u punom kapacitetu da razvijamo ni svoju ekonomiju, ni svoju geopolitičku poziciju.

Što se tiče CEFTA, CEFTA je bila i ostala brana i čuvala teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje zbog toga što, kako je to gospodin Martinović lepo rekao teritorija Kosova i Metohije je bila zastupljena tako da je nju predstavljao UNMIK u skladu sa Rezolucijom 1244. Kosovski Albanci su suspendovali CEFTA, svojim jednostranim unilateralnim potezom i uvođenjem 100% taksi na robu i usluge iz centralne Srbije i tako otežali poziciju, ne samo našoj zemlji, ne samo našim preduzećima, nego ugrozili su mir, ugrozili su stabilnost u celom regionu i to danas cela međunarodna zajednica vidi.

Srbija se bori protiv toga, ali Srbija se ne bori protiv toga što ćemo ići i kukati. Rusija nam neće pomoći, neće ni Amerika, neće ni EU, nego moramo sami da se snalazimo i moramo da pronalazimo tržišta gde ćemo tih 500 miliona dolara robe i usluga, koje smo godišnje prodavali na teritoriji Kosova i Metohije, da diversifikujemo, da prodamo u Albaniji, da dodamo, da prodamo u Severnoj Makedoniji, da prodamo u Bosni i Hercegovini. O tome se radi. Radi se o radnim mestima, radi se o živim ljudima.

Martinović je pominjao i možda to nekome jeste smešno, krastavac, paradajz, pa jeste, to je život koji žive normalni građani Srbije, koji žive od svog rada, koji se bave poljoprivredom, koji se bave i primarnom poljoprivrednom proizvodnjom i prerađivačkom industrijom i ono što je suštinski važno da ćemo mi sprovoditi i sarađivati sa svakim ko je sposoban i ko je spreman da kupi srpsku robu i usluge i ja u tome apsolutno ne vidim ništa loše.

Takođe, kada je u pitanju dugoročna stabilnost i naša želja da sarađujemo sa zemljama u regionu, da vas podsetim na to vreme isto tridesetih godina, se i Milan Stojadinović trudio. Znate i sami da je poslanički mandat osvajao u Crnoj Gori, da mu je tamo bila njegova izborna jedinica, da je čak na izborima 1935. godine osvojio oko 20% glasova Hrvata, znači da je kroz tu svoju ekonomsku politiku i ekonomsku ponudu mogao da animira i jedan broj ljudi i onih naroda koji su bili većinski, kao što mi svi znamo i protiv te Jugoslavije i protiv Srbije i protiv srpskih interesa. Da ne govorim koliko je istrpeo samo u okviru unutrašnje politike, da ne pominjem konkordatsku krizu kada je maltene bio ekskomuniciran čak i iz SPC zato što je želeo dobro ovoj zemlji, zato što je želeo dobro i dobre odnose i sa Vatikanom i sa svima u Evropi, čak i sa Nemačkom i sa Italijom. Zašto? Da bi zaštitio ovu zemlju, da bi zaštito njen interes.

Takva se politika danas vodi, politika rasta od 4,7%, politika novih investicija, politika jedne sasvim, u stvari, nova doktrina rukovođenja jednog ozbiljnog rukovođenja državom, gde je u centru pažnje građanin, gde je u centru pažnje naš interes i gde je u centru pažnje zaštita nacionalnih interesa i našeg naroda, ne samo u centralnoj Srbiji, nego nije dobro i nije politika i nije strategija da mi štitimo našu braću u Republici Srpskoj tako što ćemo davati deklarativnu podršku, ili u Makedoniji ili u Republici Hrvatskoj.

Ne, Srbija danas ima investicije u Republici Srpskoj. Srbija danas održava zajedničke sednice Vlade sa Vladom Republike Srpske i nikoga nije sramota da to kaže i da to uradi. Na svakom državnom skupu ili obeležavanju nekog praznika ili važnog datuma, mi ovde imamo naše prijatelje, našu braću iz Crne Gore, imamo Stojiljkovića iz Makedonije, Srbe iz Rumunije koje predstavljaju naš narod tamo, Pupovca iz Hrvatske.

Dakle, radi se o jednoj sasvim novoj politici uvažavanje naših interesa, njene zaštite. Ali, da bi zaštitili u punom kapacitetu te interese, mi moramo da budemo ekonomski snažni, ekonomski jaki i moramo da ulazimo u ekonomske integracije. Ako vi mislite da mi možemo da prodajemo svoju robu i usluga i da se oslanjamo na Kirgistan, Kazahstan ili bilo koju drugu prijateljsku zemlju, ja to uopšte ne sporim, nije realno, daleko je, skupo je.

Ono što mi možemo da prodamo najbolje, najbrže i gde možemo da budemo najkonkurentiji to jeste ova teritorija „malog Šengena“ i naše insistiranje, odnosno Vučićevo insistiranje na uspostavljanju slobodnog protoka roba, ljudi i kapitala isključivo zato što je to u interesu Srbije, zato što je to u interesu našeg naroda, naših građana i mi ćemo to ovde u parlamentu svesrdno podržavati.

Tako da, završiću time, da kažem da je i ta ekonomska politika i ekonomsko povezivanje u stvari najlekovitije za dugoročnu stabilnost. Pogledajte samo primer nordijskih zemalja. Pogledajte situaciju u Koreji. Pa čak i ta Južna Koreja i Severna Koreja imaju tamo na 33 paraleli u mestu koje se zove Kesong, imaju zajedničku industrijsku zonu gde radi četiri hiljade ljudi iz Severne Koreje koja nikada nije prestala sa radom, bez obzira na intenzitet sukoba, bez obzira na nerazumevanje, bez obzira na dva potpuno različita i dvojaka sistema, ekonomija je nešto, i radno mesto i plata, što je spajalo i što će, nadam se, spajati taj narod koji je isti.

Mi ovde imamo sasvim drugačiji problem, ali mi ne možemo imati drugačiji recept. Samo kroz ekonomsku saradnju, i moram tu da podvučem odlučan posao i rad Privredne komore Srbije, koja je u mnogome učestvovala i dala podršku predsedniku Vučiću i samoj Vladi da dođe do mogućnosti da ekonomska saradnja bude bolja i da se Srbija na taj način nametne kao ekonomski i politički lider ovog regiona. Mislim da bi oko toga trebali svi da se složimo i da naravno razgovaramo ovde u parlamentu, ali možda i na nekim drugim forumima, o modalitetima kako da ojačamo našu ekonomiju i kako da privučemo što više stranih investitora.

Dobrodošli su svi iz Ruske Federacije, Kine, Koreje, arapskih zemalja, Irana, Izraela. Ovde su svi dobrodošli i to je ono što je kvalitet upravo Vučićeve politike, da je uspeo da od Beograda i od Srbije napravi ekonomski centar, gde svi vole da dolaze, vole da investiraju. Mislim da ćemo u tom domenu i te kako napredovati i biti jači, snažniji i moći na bolji način da zaštitimo svoje nacionalne i sve druge interese. Hvala.

Reč ima Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsednice.

Što se tiče deklaracije koju su potpisali Aleksandar Vučić, Zoran Zaev i Edi Rama mi socijalisti, iako je ta deklaracija u pežorativnom smislu nazvana mali Šengen, smatramo da je to uvod u jednu znatno širu priču, odnosno deklaraciju koja će biti regionalnog karaktera i nadamo se da će to biti budući balkanski šengen.

Zašto socijalisti razmišljaju na ovaj način? Isključivo zbog toga što Srbija malim Šengenom učvršćuje lidersku poziciju na Balkanu, zbog toga što Srbija predstavlja stožer, a nadam se i da će ostati stožer pokušaja ekonomskog, privrednog i svakog drugog ujedinjavanja zemalja na Balkanu, čak i carinske unije o kojoj smo malopre komentarisali.

Dobro je da upravo Srbija nameće ovu ideju. Dobro je da upravo Srbija traži ekonomsko ujedinjavanje, dobro je da upravo Srbija predstavlja jednu vrstu barijere svakoj drugoj alternativi malog Šengena koja bi nas u svakom slučaju vodila u katastrofu, da ne kažem u apokalipsu širih razmera, a to su ratna razaranja, to je sve ono što je nekada, ne tako davno, srpski narod i građani Srbije već prošao gubeći živote, gubeći materijalna dobra, gubeći sve ono što čini izvor egzistencije. To Srbija više nikada neće dozvoliti. Zato smatram da banalizacija malog Šengena nije dobra.

Mi možemo da se sučeljavamo i da iznosimo kritike da li mali Šengen treba dalje afirmisati ili ne. Mi čvrsto stojimo na poziciji da mali Šenten i te kako znači očuvanje mira, znači sve ono što podrazumeva smanjivanje tenzija, sve ono što podrazumeva suzbijanje ratnohuškačke retorike i uveren sam da ćemo uskoro imati priliku da ovu ideju ekonomskog i privrednog ujedinjavanja afirmišemo i prema drugim zemljama balkanske teritorije. Prevashodno tu mislim na one sa kojima očigledno imamo poprilično politički zategnute odnose, kao što je Hrvatska, kao što je u nekom delimičnom smislu reči i Federacija BiH itd.

Naš cilj očuvanja Kosova ni u kom slučaju se neće obezvrediti malim Šengenom, naprotiv, mi ćemo i dalje imati isti stav, isti kurs, istu politiku. Ta politika je već dala rezultate. Tačno je da su moje kolege ukazale na pravi broj. Sedamnaest zemalja, dakle 17 zemalja je povuklo priznanje Kosovu, i to zahvaljujući diplomatiji koju u operativnom smislu na najefikasniji način vodi Ivica Dačić, kao ministar spoljnih poslova, i u čvrstoj saradnji i naravno komunikaciji i podršci od predsednika države Aleksandra Vučića.

Uveren sam da će ta diplomatska aktivnost biti još uspešnija. Uveren sam da ovaj broj od 17 zemalja koje su povukle priznanje Kosovu neće ostati na tom broju, da će taj broj biti daleko veći i da će Srbija ostvariti svoj cilj, a to je očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što je Srbija i u istoriji uvek uspevala da uradi, da se izbori za svoj narod, ovaj put za svoj narod na Kosovu. Zahvaljujem se.

Reč ima Žarko Bogatinović. Izvolite.