Hvala, gospođo Radeta.
Povreda Poslovnika, Rističević.

Član 103. stav 7. i 8.

Prvo, ja se nisam odrekao prava poljoprivrednika. Naprotiv, govorio sam da sadašnje stanje gde je bolje biti socijalni slučaj nego seljak je za mene neodrživo i zalagao sam se da oni dobiju veća prava, da se regulišu dugovi prema PIO koji su nastali zahvaljujući tome što je donet nerazuman zakon da svi ukućani u to vreme su morali, koji nisu zaposleni, da budu osigurani PIO i to ta poljoprivredna gazdinstva jednostavno nisu mogla da izdrže.

Drugo, objašnjavao sam kako oni sipajući dizel u stare mašine subvencionišu prava onih koji imaju penzije, čak i seljaci koji nemaju nikakvu penziju. Govorio sam o tome da su oni u zapostavljenom položaju i da Zaštitnik građana treba da pritisne organe vlasti da se prava dostojanstvena starost obezbedi svim starim osobama, uključujući i poljoprivrednike.

Što se tiče ovih drugih stvari, niti sam govorio da je to dobro ili loše, govorio sam samo da su nekada penzije isplaćivane u bonovima, ali da su to bila neka teška vremena, i to sam rekao, da li je tako gospodine Martinoviću, kao što ta teška vremena Petar Handke najbolje opisuje, to zna gospodin Krlić, ukoliko on uopšte sme da se javi za reč i ukoliko mu se to dopusti.

Dakle, eto, pomenuo sam ga, ima pravo na povredu Poslovnika.

Dakle, to su bila veoma teška vremena i to je na taj način tako, a nikome nije palo na pamet da onda kaže - e znate, pokradeni su penzioneri itd.

Rekao sam i da je fond penzija 2012. godine bio 500 milijardi, a da je sada preko 600 milijardi. Kako su lopovi koji su zatekli 500 milijardi, a sada u ukupni fond penzija dele 600 milijardi, kako su oni lopovi? Nisu još obezbedili prerađivačku industriju, uposlili ljude i penzije se zarađuju iz proizvodnje, isplaćuju u većem iznosu nego što je to bilo 2012. godine.

O tome sam govorio i ne tražim da se glasa. Hvala.

Hvala.
Pravo na repliku ima Milija Miletić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, mislim, koleginica Vjerica, a i kolega Marijan iz mog poslaničkog kluba pomenuo je puno stvari o kojima sam ja govorio ranije. Inače, što se tiče te opštine odakle ja dolazim, najlepše opštine u Srbiji, Svrljig, koja se nalazi pored najlepšeg grada u Srbiji, to je Niš, tamo je verujte mi veoma teška situacija. Veliki broj naših poljoprivrednih proizvođača koriste male poljoprivredne penzije.

S druge strane, o tome što je govorio gospodin Rističević, to je ono što jeste fakat stanje. Neki poljoprivredni proizvođač koji ima 50 ari zemlje, 60, 70 ari, on nema pravo da koristi sutra socijalnu pomoć, da koristi one određene stvari koje koriste ljudi koji žive u gradu, koji imaju 50 ari plac, koji imaju vilu, a prijavljeni dobijaju sredstva i koriste socijalnu pomoć.

(Marijan Rističević: Kako si dao repliku na povredu Poslovnika?)

Mislim, na taj način…

Izvinite, kolega Miletiću.
Gospodine Rističeviću, nemojte da mi dobacujete, molim vas.
(Marijan Rističević: Ne, ja hoću da dobacujem. Kako si dao repliku na povredu Poslovnika?)
Nemojte da dobacujete, moraću da primenim Poslovnik.
Izvolite, nastavite.

Hvala.
Još jednom ću ponoviti, uvažena koleginica Vjerica je pomenula i mene i moju opštinu, odnosno opštinu iz koje ja dolazim, zato što je to jedna od najnerazvijenijih opština u Srbiji, zato što je to opština koja ima najveći broj starih ljudi, zato što je u opštini velika potreba da se obezbede veće finansije od strane države da se toj opštini obezbede veće mogućnosti.
Ova stvar koju je govorio gospodin i moj kolega Rističević, problem naših ljudi, poljoprivrednih proizvođača koji imaju zemlju 50, 60, 70 ari, oni nemaju pravo na socijalnu pomoć. Oni sutra ne mogu da koriste socijalnu pomoć kao ljudi u gradu koji imaju plac 50 ari, imaju vilu, a oni koriste socijalnu pomoć.
Zbog toga, ja sam siguran, da naši poljoprivredni proizvođači, to su pravi domaćini, oni neće da se odreknu ni pedlja svoje zemlje da bi sutra koristili pomoć, iako je njima je veća potreba da se pomogne, nego što je to nekim ljudima koji žive u gradu, koji imaju sve one benefite gradske, da imaju vodu, kanalizaciju, da imaju školu, obdanište, da imaju trgovinsku radnju, ambulantu i sve ostalo.
Uvažena koleginice Vjerice, mislim da je potrebno da se veća podrška obezbedi takvim opštinama, nerazvijenim, da se obezbedi veća podrška našim poljoprivrednim proizvođačima i u selima i u većim opštinama na isti način, ali vama više treba da bude.

Hvala, kolega Miletiću.
Javio se i Mirko Krlić.
Po kom osnovu kolega Krliću?
(Mirko Krlić: Pomenut sam, replika.)
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Ovo je dobra prilika i zahvalan sam što sam pomenut i što imam priliku da nešto kažem o najvećoj književnoj figuri današnjice, o možda najvećem umetniku, koji diše vazduh zajedno sa nama, o Peteru Handkeu, koji je dobio Nobelovu nagradu kao najveće priznanje, davno zasluženu, a onda ovih dana trpi iz određenih centara moći, iz određenih centara kvazi kulturne elite, najžešće napade, ali ne na svoje delo, jer delo nisu ni pročitali, već zbog toga što se usudio da u svojim stavovima stane na stranu srpskog naroda i Srbije uopšte.

Nije napadnut Peter Handke, napadnuta je Srbija, napadnuti su Srbi. Zato bih zamolio sve narodne poslanike da iskoriste priliku da u današnjoj diskusiji, bar u jednoj rečenici, kao predstavnici naroda, kao najveće predstavničko telo, kažu svoj stav, izraze svoj stav o velikom Peteru Handkeu.

Peter Handke će sve nas nadživeti, i on i njegovo delo, ali ako danas zaćutimo, možda će nas kad tad peći savest što nismo učestvovali u odbrani velikog Petera Handkea, kao što u Francuskoj danas peče savest one koji nisu učestvovali u odbrani Emila Zole, kada je branio pravo Drajfusa na pravdu i istinu. Ugrožena je pravda, ugrožena je istina, ugrožena je Srbija.

Svaka čast i svaki poklon pred velikim Handekom, a na nama je odgovornost da učestvujemo u njegovoj odbrani. Hvala vam.

Hvala, gospodine Krliću.
Reč ima Vjerica Radeta.
Izvolite, koleginice Radeta.

Dobro, raščistili smo ono što nije bilo u onom prvom delu rasprave jasno, kada su u pitanju poljoprivrednici, a i poljoprivredni penzioneri. Mislim da je gospodin Miletić objasnio delom ono što mi iz SRS već dugo govorimo.

Zaista je nedopustivo sad da iz svih penzionera izdvajamo poljoprivredne penzionere i jeste nedopustivo, bez obzira šta se dešavalo u nekom međuvremenu, da seljak ide u penziju, naravno, sa 65 godina života i kada je izrađen, kako se to kaže u narodu, i šta on da radi sa penzijom od nekoliko hiljada dinara? Pre neki dan mi kaže u jednom selu, u Hrtkovcima konkretno, žena penzioner kaže, 4.000 dinara prima penziju, jer valjda 6.000 joj uzimaju zato što nije platila te doprinose, zato što je to nekada bila obaveza itd.

Mi smo ovde pokretali, Nataša Jovanović, naša koleginica, mesecima traži od ministra finansija da se taj problem reši i čak ima obećanje, gospodine Miletiću, od gospodina Malog da će taj problem biti rešen, da će zaista deo doprinosa koje je moguće da država oprosti, da će se to i desiti. Sve neće moći, tako je objašnjavao, ali jedan deo hoće. I mi sad zaista očekujemo i kraj je kalendarske godine, da se taj problem reši, jer zaista je neverovatno da ljudi seljaci koji imaju 65, 70 godina, da mogu da žive od penzije od nekoliko hiljada dinara.

Znate, pogrešan je stav kad se kaže da seljaci imaju šta da jedu. Imaju šta da jedu, ali seljaci, osim toga što proizvedu za hranu, moraju da plate i struju i grejanje i vodu i lekove i pirinač i ulje i mnogo toga što ne proizvode. Nije samo ono što oni proizvedu dovoljno za njihov život. Zaista, i o seljaku mora, kolega Miletiću, u pravu ste, mora država mnogo više da povede računa.