Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, današnja objedinjena rasprava po pitanju završnih računa od 2002. do 2018. godine je bila predmet rasprave na Odboru za finansije, na sednici van sedišta koja se održala u septembru mesecu, odmah nakon prispeća ovog materijala koji je Vlada usvojila u prisustvu DRI i svih medija koji su bili zainteresovani da prate ovu raspravu.
Sednica je bila u Čačku. Moram da kažem da su i odbornici Skupštine grada Čačka bili prisutni tu i gradonačelnik, koji su bili zainteresovani, osim toga što je bilo priče o završnim računima Republike Srbije, bila je jedna od tema i završni račun i opšte kako su se trošile pare građana Čačka.
Ono što smo kao narodni poslanici u ovom odboru pokušali da u direktnom kontaktu sa odbornicima gradova i opština, pokušamo da prezentiramo sve ono što je vrlo aktuelno danas u državi. Ova tema koja je danas predmet rasprave u parlamentu, mislim da je jedna od najvažnijih tema zato što je ova skupštinska većina uzela na sebe veliku odgovornost svih ranijih vlada, svih ranijih političara, svih onih funkcionera koji su vodili ovu državu čiji se rad upravo ogleda u ovim izveštajima.
Šta to znači? To znači da od 2002. godine do danas ni jedna Vlada nije smogla snage da prikaže građanima Srbije kako se trošio novac građana Srbije u vremenima koja su menjali društveni sistem i naziv države, do trenutka kada ste došli u situaciju da ne možete da isplatite ono što su zagarantovana plaćanja kada su u pitanju penzije, plate državnim službenicima, javnim preduzećima, da smognete snage kao jedna odgovorna vlast i preduzmete sve ekonomske reforme koje su morale da budu sprovedene da bi došli da danas pričamo o tome, o infrastrukturnim projektima, o novim putevima, mostovima, novoj železnici, o povećanju plata i penzija, o novom investicionom programu za narednih četiri-pet godina, nekoliko ciklusa.
Znači, mi smo kao država pre svega Ustavom bili obavezni, članom 99. stav 1. tačka 11) i Zakonom o budžetskom sistemu član 78. stav 1. tačka 1) podnaslov četiri, da donesemo ovakva dokumenta u parlamentu. Od 2002. do 2018. godine Ustav je promenjen 2006. godine članom 73. stav 3. Takođe smo bili obavezni kao država da donesemo ove akte.
Zašto ovo govorim? Zato što je jako važno reći da smo 2003. godine živeli u Saveznoj Republici Jugoslaviji, onda smo počeli da živimo u određenim državnim promenama u državi koja se zvala Srbija i Crna Gora, a od 2006. godine, Narodna skupština Republike Srbije je proglasila Zakon o novom Ustavu i tek onda živimo u državi koja se zove Republika Srbija.
Prema tome, prošli smo promene u državnom uređenju. Došlo je do mnogih promena samim tim kako menjate političkom odlukom funkcionisanje države, tako je normalno da menjate i svoju ekonomsku politiku i određene prihode i rashode. Sama ta struktura se jako menjala, ali ono što je važno da se kaže je da je postojala određena obaveza, metodologija, kako bilansi stanja jedne države treba da izgledaju i koji su to obrasci koji treba da se popune, tadašnja ministarstva finansija, tadašnja Vlada, koja je trebala to da usvoji u ovoj Skupštini. Naravno, do toga nije došlo.
Godine 2002, poslednji put kada je usvojeno iz 2001. godine završni račun i ono što se videlo tada, znači, postoje razlozi zašto nisu usvajani narednih deset godina, zato što se tada videlo da jednostavno obrasci koji su se popunjavali nisu sadržali u svom sastavu najvažniji deo - imovina države. Ta kartica, tzv. tabela pet, nije postojala uopšte u izveštaju.
Vi ste imali potpuno jedno nerealno ekonomsko stanje kad gledate prihode i rashode a nemate popisanu imovinu. Šta se dešavalo od 2002. do 2007. godine? Zašto kažemo - 2007. godine? Zato što do tada nije postojala ni jedna institucija koja je mogla da kontroliše uopšte izradu ovakvih izveštaja. Znači, nije postojala DRI koja je mogla da uđe, jednostavno, detaljno u te cifre.
Od 2002. do 2007. godine mi smo imali nepotpune izveštaje o realizaciji budžeta. Znači, nismo imali popisanu imovinu, nismo imali planirana sredstva definisana, samo smo imali podatke koji su se odnosili na prihode i rashode. Čak i ta realizacija koja je trebala da bude tačno definisana procentualno po svakim stavkama nije postojala. Tako se desilo da, recimo, u 2006. godini prihodi koji su definisani na 56 milijardi dinara, pojavila se određena razlika sa 2007. godinom, pogotovo kad je u pitanju realizacija. Odnosno, DRI jednostavno nije dala, suzdržala se od mišljenja, zato što smatra da podaci sa kojima je država raspolagala do 2007. godine su potpuno neadekvatni.
Zbog toga, kada pogledate sve te prihode koji su bili tada 2002. godine u iznosu od 2,84 milijarde evra, znači, pričam u evrima, su se prikazivala kao 98,78% u realizaciji. A da li je ta realizacija bila stvarno takva? Kada pogledate, recimo, analizu parlamentarne budžetske kancelarije koja je čisto analitički izvela popis svih davanja, onda možete da vidite da je stanje zaliha u 2002. godini iznosilo 33.634%, što pokazuje da su sredstva od privatizacije suštinski bila stavljena na mesto zaliha. Samim tim, nemate popisanu imovinu. Pokušaj je tada države da se smanje obaveze kredita prema Londonskom, Pariskom klubu, da bi se jednostavno smanjile određene kamate i stvorio uslov za nova zaduživanja, što će se pokazati, naravno, u kasnijim izveštajima.
Kada su u pitanju bilansi prihoda i tekući, greške se pojavljuju ne manje od 300 milijardi dinara, prikazana su mnogo više, dolazimo do toga da je u to vreme bilo nepostojanje finansijskog upravljanja i interne kontrole, na čemu, naravno, se tek od 2015. godine insistira da tada, setićete se, o tome smo mnogo pričali u parlamentu, od 2012. godine, mi nismo znali ni koliko imamo zaposlenih u državnoj upravi, niti u lokalnoj samoupravi, ni kolika su davanja za plate, ni kolike su kreditne linije, ni koliki su krediti i garancije javnih preduzeća, a kamoli države. Zašto? Zato što na toj imovini koja nije popisana su one neodgovorne vlasti na kojima su relikti sada nam pričaju o ispravnoj ekonomskoj politici, i Đilas i Jeremić i Obradović, podizali kredite i zaduživali se. I oni se nigde nisu vodili, kad pogledate budžet Srbije.
Zato ona priča o tome kako je 2012. godine došlo da je javni dug 15 milijardi, a sad, odjednom, kako smo se mi zadužili, ne znam, još 10 milijardi gore ne stoji, zato što oni koji su vodili državu do 2012. godine nisu prikazivali ovako nešto.
To je razlog zašto u stvari MMF su oterali 2012. godine, jer nisu želeli jednu međunarodnu instituciju koja je tražila, kao i od njih, tako i od nas koji smo preuzeli odgovornost, da vidimo, kako kažu, šta je to ispod crte, šta je iznad crte. Izvolte, gospodo, popišite sva dugovanja koja postoje, da znamo koje je početno stanje kada je u pitanju ekonomija Srbije.
Godine 2012. država još uvek nije imala ukupnu konsolidaciju, znači, glavne tokove novca. Država nije imala objedinjenu sliku šta je urađeno zaista, kolika je ta realizacija.
Znači, od 2012. godine sve vlade do 2014. godine, kada je gospodin Vučić postao premijer, mučila se sa time da objedini koja su sva zaduženja države Srbije. Znači, imali ste, ako se sećate, gospodine Đorđeviću, sigurno velika dugovanja, preko 22 milijarde dinara po presudama vojnih penzionera, zbog upravo loših odluka koje su postojale bivših ministara vojske, da razdvoji vojne penzije od civilnih penzija, da napravi određene razlike u povećanjima, za šta su se stvorili uslovi da određeni vojni penzioneri tuže državu i naprave dug od 22 milijarde dinara.
S druge strane, imali ste određene kredite koji su se uzimali iz Fonda za razvoj. Tako smo u 2012. i 2013. godini shvatili da Fond za razvoj ima neregistrovanih 80 milijardi dinara duga kredita koje je davala firma poput onih što je Mišković koristio i da jednostavno tolika količina novca nije nigde vođena.
Šta želim da kažem? Želim da kažem da je ova odgovorna Vlada, i na kraju krajeva jedini odgovorni političar koji se suočio sa svim problemima koje smo imali nasleđene 2014. godine, gospodin Vučić, zaista prihvatio sve ono što kaže da treba da bude iznad crte, sklopio ugovor sa MMF-om u ime Vlade Republike Srbije i krenuo u ekonomske reforme, u tu fiskalnu konsolidaciju, sa istinom kolika su zaduženja Republike Srbije.
U toj konsolidaciji mnogo toga je trebalo uraditi, ne samo doneti zakone, nego u saradnji sa DRI svake godine sprovoditi međunarodne standarde koji podrazumevaju mnogo toga da se uradi, finansijsko upravljanje i kontrola, uvođenje interne revizije, gledati javne nabavke, da se one sprovode prema zakonima koje smo doneli ovde u Skupštini. Zbog toga jedan od prvih zakona je jako bio važan, ovo što gospodin Veroljub Arsić uvek insistira, da prvi zakon koji smo doneli nakon promene vlasti ovde je Zakon o javnim nabavkama.
Danas ga mi menjamo zbog toga što je praksa pokazala mnogo toga što treba menjati da bi one postale sve efikasnije i efikasnije. I to je ono poslednje stanje javnog duga koje se pratilo onako kako je realno bilo.
Na osnovu mnogih zaduživanja država po različitim kreditima, otplatom kamata koje su iznosile po 1,5 milijardu evra na godišnjem nivou, došli smo do toga da je 2015. godine javni dug došao na nivo na 77,3% BDP. Da bi smanjili to, trebalo je sprovesti zaista jake ekonomske mere štednje. I to smo zaista uz pomoć građana Srbije uradili, ali smo bili krajnje iskreni i korektni kako to treba da sprovedemo i ono za šta smo tražili podršku građana, to smo i uradili.
Danas vremenom shvatamo svi da jedino otvaranjem novih radnih mesta, dovođenjem stranih direktnih investicija, izjednačavanjem statusa i stranih i domaćih investitora i podrškom države u tom delu, mi imamo ovakvu mogućnost da možemo da stvaramo novu vrednost i da omogućavamo našim mladima da ostaju ovde u Srbiji i, na kraju krajeva, da ulažemo u infrastrukturu, zbog koje ćemo povećati trgovinski promet, povećati izvoz i raditi na tome da imamo sve bolje i bolje rezultate i realan rast od 4% koji omogućava viši standard građana Srbije, zbog kojih danas, u stvari, imamo tako dobru ekonomsku situaciju, koja je ocenjena od svih međunarodnih institucija.
Ne kažemo to mi i nisu ovo rezultati isključivo Srbije, Vlade Republike Srbije, nego su jednostavno rezultati o kojima govore svi u zemljama EU koje su razvijene, na kraju krajeva, i mnogo razvijenije, imaju visoke stope rasta. One danas jednostavno rame uz rame pričaju sa nama o tome kako treba povećati standard građana Srbije.
Ono što je bitno za završne račune, treba reći da je država uspela da se izbori da sve ove izveštaje, bilanse stanja koje imamo u 2018. godini, možda su pod lupom i kritikom mnogih ekonomskih analitičara koji nam govore o tome kako treba trošiti novac su pokazali svoje znanje upravo onda kada su pomagali do 2012. godine onima koji su krajnje neodgovorno vodili javne finansije. To se pokazuje na osnovu ovih izveštaja i na osnovu same ocene revizora. Revizor kao državna institucija nema pravo da daje svoje mišljenje da li je neko odgovorno ili neodgovorno trošio novac, ali mora da da analitičku ocenu, mere koje treba da sprovede da bi se uskladio sa međunarodnim standardima, a taj spisak mera do 2012. godine je iznosio preko 220 preporuka koje su morale da se urade. Danas je taj broj preporuka mnogo manji i u skladu je sa međunarodnim standardima i meri se jednostavno sa razvijenim državama u kojima mi danas nismo članice, kad pričamo o članicama EU, ali negde se uvek poredimo.
Kada vi pogledate sliku pre 2012. godine i sada, onda shvatate da je jako mnogo urađeno na svakom planu, ali da su rezultati bilansa stanja i uspeha jednostavno odraz toga koliko smo zaista zašli da rešavamo sve ono što je bila ružna prošlost sa kojom nam je zapalo da moramo mnoge stvari da ispravljamo, iako je to pokazatelj koliko je neka politička nomenklatura odgovorna prema svojim građanima.
Mislim da će sledeće godine imati prilike građani Srbije da ocene upravo taj stepen odgovornosti, da li smo zaista zadovoljili sve standarde koje građani zahtevaju od nas ili ne, ali oni koji ne žele da razgovaraju argumentima na ovaj način, uopšte, o rezultatima jedne ekonomske politike nisu zaslužili da dobiju bilo kakvu podršku građana. Uverena sam da će se zaista to pokazati sledeće godine na tim izborima, pogotovo kada je u pitanju SNS i predsednik Vučić, jer nije dovoljno samo obećavati kule i gradove, kada su u pitanju izborna obećanja, već nešto konkretno uraditi, a mi imamo iza sebe šta da pokažemo šta smo uradili, tako da se ne plašimo uopšte kako će građani glasati na sledećim izborima.
U danu za glasanje ove završne račune prihvatićemo kao predstavnici najjače stranke. Hvala.
