Ne znam šta ste vi mislili, gospodine Marinkoviću, meni je jako brzo prošlo.

Mi smo imali danas priliku da čujemo neke stvari koje nisu sasvim jasne, pogotovo u svetlu ovih novih naših tendencija o transparentnosti, demokratiji, što su nas naučili kroz ove dijaloge predstavnici EU.

Prvo, mi smo danas čuli da će nam auto-put Niš - Merdare smanjiti kolonu na prelazu. Zanima nas koji su to prelazi, koje su to kolone i šta se to tamo čeka? Koji su to prelazi? Jesu li to granični prelazi? Šta se tamo prelazi? Kakav je to prelaz između Srbije i Srbije ili je to neko novo svetlo, ali mogli bi smo to da čujemo?

Čuli smo danas i od jednog istaknutog narodnog poslanika kako ćemo da vidimo za mesec-dva koja stranka ima kakav rejting. U pitanju je gospodin Arsić, njegove su analize uvek temeljne i izlaganja fundamentalna, ali bojim se da ni to nije tačno, pošto on to ne zna jer će morati da se konsultuje kroz dijalog sa predstavnicima Evropskog parlamenta, bivšim poslanicima Evropskog parlamenta, i predstavnicima nevladinih organizacija, pošto su oni nažalost na čelu svega toga i vode glavnu reč ne samo u Skupštini, nego verovatno i u Vladi, ministarstvima i na nekim drugim mestima takođe.

Dakle, to se više ne krije. Dakle, oni se pitaju i šta će biti na dnevnom redu, koliko će rasprave da traju, ko će u njima da učestvuje, kada će posle toga da budu izbori, ko može, ko ne može na izbore, kako će da se kampanja sprovede, šta sme da se radi u kampanji, šta ne sme. Oni sve znaju, a mi ne znamo ništa. Tako da toliko o vašoj samostalnosti, suverenosti itd.

Mi moramo da postavimo samo jedno pitanje, da li može da nas obavesti Vlada Srbije i gospodin Đorđević, možda, ili neko predstavnik Vlade, koliki je javni dug trenutno u Srbiji? Koliko je to, koliko treba da bude po Ustavu i koliko se ova Vlada, kada kažem ova Vlada, ne mislim samo na ovu Vladu Ane Brnabić nego naprednjačku Vladu, od 2012. godine, koliko se ta Vlada zadužila?

Kako je moguće, ukoliko je istina, da smo mi šampioni regiona u investicijama, u standardu, penzijama, platama, u rastu BDP, ako smo mi najjači, kako je moguće da se mi iznova i iznova zadužujemo po sve nepovoljnijim uslovima?

Mi smo potpisali niz nekih sporazuma i sa nekim drugima, ne samo sa Evropskom investicionom bankom i Evropskom bankom za obnovu i razvoj. Dakle, ima tu još nekih drugih aktera, valjda.

Mi smo juče govorili o javnim nabavkama i o transparentnosti, itd., a mi danas ne znamo kako je Vlada došla do ovog sporazuma baš sa Frankfurtskom bankom? I, koji je ovo sporazum sa Frankfurtskom bankom po redu? Vlada preferira tu banku iako nisu isti uslovi. Dakle, nama se dešava da mi imamo neka neangažovana sredstva, ali i dalje imamo kamatu i plaćamo kamatu na ta sredstva? Da li je to istina? Da li je to naše iskustvo iz saradnje sa Frankfurtskom bankom? Mi smo potpisali niz nekih sporazuma u ovom sazivu, tj. ratifikovali.

Dakle, transparentnost je dobra kada su u pitanju javne nabavke, ali kada su u pitanju ovi sporazumi – ne, to samo tu dođe i niko ne zna kako je do toga došlo, pogotovo što imamo neke nenormalne stvari. Dakle, mi se zadužujemo, podižemo kredite po nepovoljnim uslovima, a onda nam kaže u sporazumu, dakle, mi ćemo da sada nađemo konsultante, jer su to konsultantske usluge, to je predviđeno ovim sporazumom.

Dakle, banka preporučuje angažovanje specijalizovanih i iskusnih konsultanata koji će pomoći tokom pripreme i sprovođenja projekta. Šta znači iskusnih po ovom sporazumu? Šta to znači?

Dakle, mi se sad kod njih zadužujemo, oni dovode ovde tutore, šta će ko da radi i to se sve iz tog kredita plaća. Dakle, sve, ne samo taj projekat. Kako je to moguće? Zašto se to plaća?

Mi smo čuli neke optužbe da mi govorimo kako je sve automatski pozitivno, što se tiče Rusije, što se tiče Kine, da ne gledamo realnost ko daje više novca, ko ulaže, itd. Ne kažem da je sve automatski pozitivno, ali je nas iskustvo za ovih 19 godina naučilo da mi kada smo u takvim nekim odnosima, gde su u pitanju zaduživanja i investicije, mnogo bolje prolazimo u saradnji sa Narodnom Republikom Kinom i Ruskom Federacijom nego što je to slučaj sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj ili Evropskom investicionom bankom. To je nas iskustvo naučilo.

Mi moramo da se zadužujemo i da pravimo aranžmane sa tim evropskim bankama zato što je to jedan način političkog uslovljavanja Vlade Srbije, jer se otvoreno kaže – vi ste na evropskom putu, vi ste kandidati za članstvo u EU, vi otvarate poglavlja, molim lepo, Evropska banka.

Sve ostalo ne dolazi u obzir, zato što ukoliko bi se mi sutra fokusirali možda da nam bude prioritet saradnja sa nekim drugima, gde bi imali bolje uslove, nama bi se reklo iz EU – ukoliko uradite to, vi ćete biti pod sankcijama, vi ćete biti na crnim listama, mi vas više nećemo smatrati partnerima. Zato što i kada vas pljačkaju iz EU, to je onda demokratski, pošteno, napredno i u skladu sa evropskim vrednostima, a ukoliko negde sarađujete na ravnopravnim osnovama, vi ste onda deo nekog mračnog, trećeg, zlog, agresivnog i neprijateljskog sveta. To je perspektiva EU.

Koje su najveće investicije u Srbiji? Mi se ovde hvalimo kako jeste, jeste, ali zapadnu Evropu, oni nam daju novac, iz EU nam daju donacije. Čuli smo gospođu Joksimović, kažu – bespovratna sredstva. Dakle, nama su otprilike poklonili i mi onda zbog toga treba da budemo na evropskom putu. Da li iko normalan misli da novac može da se pokloni, a da se ne očekuje ništa za uzvrat? To je, naravno, nemoguće. Ukoliko je to jasno, kako možemo mi da se hvalimo bespovratnim sredstvima? Kakva bespovratna sredstva?

Mi ukoliko ne platimo možda to sa kamatom, mi ćemo to platiti na neki drugi način, kroz preferiranje ovakvih banaka, kroz ispunjavanje nekih drugih prioriteta, kroz angažovanje nekih evropskih kompanija na uštrb nekih drugih. Na taj način ćemo mi to platiti, nećemo sigurno taj novac dobiti besplatno.

Najveće investicije danas u Srbiji ne dolaze iz zapadne Evrope, ne dolaze iz SAD, nego dolaze upravo iz Rusije i Kine. U kakvom bi stanju bila „Železara“ u Smederevu da tu kompaniju nije preuzela kineska kompanija „Habis“?

Aleksandar Vučić je govorio o tome da je to rak rana naše privrede, da mi trošimo nenormalne pare na mesečnom nivou samo za te plate i da ta „Železara“ funkcioniše, da smo očajni u traženju partnera. Prvo su došli Amerikanci, tj. ovi drugi „Esmark“, kada je „US Stil“ vratio to za jedan dolar Srbiji. Oni su hteli da urade nešto slično kao „US Stil“, da, naravno, opljačkaju još nešto što se može opljačkati, a da profit izvuku, kompanija ih nije zanimala.

Kada je došla kineska kompanija, pošto je to valjda jasno svima, kada kineske kompanije dolaze, one ne dolaze da bi zaradili za dan, dva ili tri, nego rade na dugi rok i zanima ih profit i zanima ih da tu ostanu. Takva je situacija i sa RTB „Bor“. Dakle, pet hiljada i više zaposlenih koji danas ne bi imali posao da nisu došli tamo, isto tako, kinezi. Jel tako? I ovi drugi koji su hteli da dođu, bili su samo usmereni na to da imovinu opljačkaju.

Ko više puni budžet Srbije od „Naftne industrije Srbije“, dakle, „Gasprom NJefta“? A mi smo i dalje u zabludi da je, u stvari, fokusiranjem na EU i na orjentaciju prema EU, da nam se, u stvari, garantuje bolji život, strane investicije, itd. Dakle, to jednostavno ne ide jedno sa drugim.

Imali smo nedavno, pošto pričamo sada o ovom auto-putu Niš Merdare, imali smo baš nedavno slučaj sa Moravskim koridorom. Dakle, apsolutno netransparentno, putem direktne pogodbe, Vlada Srbije izabere, dakle, bez ikakvog konkursa, sa pozivom koji je tako napravljen da na njemu može da prođe samo „Behtel“, izabere „Behtel“ koji je najmanje 250 miliona evra skuplji, zato što smo već videli, i u javnosti se pojavila ta informacija, da taj projekat vredi oko 500 miliona evra, a cena koju će Vlada Srbije sada da plati je 745.

Ne može argument protiv toga da bude – e, mi ćemo sad da imamo auto-put, to je 500 hiljada ljudi će da bude povezano auto-putem, znate šta to znači za taj kraj. To je istina. Auto-put je potreban, potreban je tim ljudima koji u tom kraju žive, ali nikom nije potreban da bude opljačkan.

Dakle, nije se primenilo sve ono što ste pričali o javnim nabavkama u slučaju „Behtela“. Hoćemo li mi opet imati sad takvu situaciju za ovaj auto-put Niš-Merdare, pogotovo što smo imali najave pre nekoliko godina da će taj auto-put biti plaćen od nekih drugih sredstava, da to neće Srbija platiti?

Prvi put kada se ta ideja pojavila, bilo je rečeno da to Srbija neće platiti. Kako sada? To, naravno, nije prioritet Srbije, taj auto-put. To je želja i ideja koja se pojavila posle prvih briselskih pregovora. Ja ne kažem da je nepotreban, ali svakako nije prioritet.

Mi, ukoliko bi odgovorna Vlada sagledala neke stvari oko naše putne infrastrukture, primetila bi da je danas Borski i Zaječarski okrug, u smislu putne infrastrukture, slepo crevo Srbije. Zašto je taj deo Srbije potpuno izopšten iz celog tog planiranja i koliko je udaljen npr. Niš ili Kladovo ili Majdanpek od Beograda, a koliko treba vremena da se tamo dođe?

Koja nam je sada garancija da neće opet biti direktne pogodbe? Budući da znamo iz iskustava nekih drugih zemalja da „Behtel“ kada dođe, onda on apsolutno postaje jedini tu konkurent, da on konkurenciju potpuno istisne i da se onda on pita za sve poslove što se tiče izgradnje auto-puteva. Ne sme biti direktne pogodbe.

Mi smo čuli Aleksandra Vučića. Dok je bio predsednik Vlade rekao je kako je na deonici LJig - Preljina ukradeno negde oko 40 miliona evra, tj. da je taj autoput pretplaćen za negde oko 40 miliona, a sada je Moravski koridor pretplaćen za negde oko 250 miliona. Kako razlikuje to SNS od DS? Nema nikakve razlike. Osam puta je sad samo veća cena.

Mi ovde se hvalimo nekim ekonomskim uspesima, visokim standardom, rastom koji je veći od nemačkog, šta sve možemo da čujemo iz rubrike „verovali ili ne“, a onda kada vidimo realnost, vidimo da se sve više i više zadužujemo. Kada se zadužujemo, naravno, kod tih evropskih banaka, budući da su naši patroni, a to je EU, za to zaslužni, mi svesno pristajemo na to da, pod lošijim uslovima, uzimamo novac.

Ukoliko bi se npr. jedna vlada osvestila i preispitala orijentaciju ka EU, možda bi primetili, ne samo da Evropa više nije najbogatiji deo sveta, već da postoji jedan ogroman investicioni plan, među najvećim u istoriji, a to je kineski „Pojas i put“, koji je upravo usmeren na ovaj deo Evrope. Najviše se vezuje za putnu infrastrukturu, ali i za sve ostalo.

Umesto da mi pokušamo da budemo glavni kineski partneri na Balkanu i u istočnoj, jugoistočnoj Evropi, da budemo čvorište svega toga što će Kinezi ovde dovesti i napraviti, ne, mi se i dalje držimo onoga što je bio isti plan i 2001. godine. Dakle, Evropa nema alternativu, evropsko je dobro, vanevropsko je loše. To je glavna maksima i ove vlade i vlade DS i DSS i od 2000. godine apsolutno se ništa nije povodom toga promenilo.

Nije sve što dođe iz Brisela automatski dobro, i pogotovo nije sve pozitivno za građane Srbije kako se to predstavlja. Iz našeg iskustva znamo da to nije tako. Prvo, koliko su nas samo puta slagali. Lažu nas i danas, lažu nas da će našim reformama, otvaranjem poglavlja, donošenjem nekakvih zakona u Skupštini, da će taj proces Srbiju približiti EU. Neće. Neće, zato što od tog proširenja nema ništa, zavesa je ta odavno pala i stavljena je tačka na pitanje EU.

Evropska unija sada ide putem svoje dezintegracije i ni na kraj pameti im nije da primaju nove članove. Oni gledaju na Srbiju samo na mesto gde mogu da izvuku neki profit. Taj profit mogu da izvuku na način da kompanije koje su iz Evrope rade ovde i mnogo im jeftinije da plate radnika ovde 250 evra, nego 1.500 evra negde u nekoj od zapadnoevropskih zemalja i uvek će nas zbog toga držati na kratkoj uzici zato što im mi zbog toga trebamo. Automatski su povlašćeni da dobijaju poslove ovde, a na sve to i 15.000 evra subvencija po radnom mestu. To je glavna uloga Srbije u procesu evropskih integracija ovde i ništa drugo.

Zašto bi mi to prihvatali i ispunjavali sve bespogovorno, ako već možemo da vidimo da postoji neka i alternativa na spoljnopolitičkom planu? Upravo to, što je očigledno i činjenica, da su upravo najveće investicije u Srbiji, oni koji najviše uplaćuju u budžet, oni koji zapošljavaju najviše ljudi i oni koji su se već pokazali da su ozbiljni u nameri da posluju u našoj zemlji, da neće samo da uzmu profit i da odu, nisu iz EU. Dakle, to su iz Rusije i iz Kine. Naftna industrija Srbije, Bor i Smederevo, jel to dovoljno?

Sve o tome je pričao Aleksandar Vučić, kao o najvećim problemima, o Boru i Smederevu. Rekao je, ako mi to ne rešimo, u pitanju je naš rast, u pitanju je naša privreda, u pitanju je nezaposlenost, sve ostalo, dugovanja, šta sve nije pričao. Nisu nam ti naši prijatelji iz zapadne Evrope, pod čijim pritiskom moramo da pravimo aranžmane sa evropskim bankama, pomogli da rešimo te probleme, nego su to uradili ovi drugi. Zašto? Da li smo mi morali nešto da damo zauzvrat? Nismo.

Kako onda to nije jasno šta treba da se radi u našoj spoljnoj politici, a da ne govorimo o pitanju Kosova i o ovom autoputu Niš - Merdare, koji je isto tako jedan od dobrih koraka koje Srbija radi da bi odobrovoljila nekog od strane kosovskih Albanaca ili predstavnika EU. Oni će tu da vide svoju priliku i ne bi me iznenadilo da opet imamo direktnu pogodbu, dakle, bez konkursa, potpisivanje protokola i opet, kao što je bilo sa Moravskim koridorom, poseban zakon kako bi neka američka ili zapadnoevropska kompanija taj posao dobila.

Hvala.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Dakle, mogu slobodno da zaključim zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 13. do 19. dnevnog reda.
Prelazimo na sledeći zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 20. do 36. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju svi članovi Vlade sa saradnicima, i to: Jelena Tanasković, državni sekretar u Ministarstvu finansija; Milica Đurđević, vršilac dužnosti direktora Uprave za trezor u Ministarstvu finansija; Ivana Aćimović, vršilac dužnosti pomoćnika direktora Uprave za trezor u Ministarstvu finansija; Nataša Škembarević i Vera Vukčević Gligorić, načelnici odeljenja u Upravi za trezor u Ministarstvu finansija, i Olga Kostić, rukovodilac grupe u Upravi za trezor u Ministarstvu finansija.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika, u skladu sa članom 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2002. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2003. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2004. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2005. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2006. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2007. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2008. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2009. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2010. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2011. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2012. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2013. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2014. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2015. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2016. godinu, Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2017. godinu i Predlogu zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2018. godinu.
Da li predstavnici predlagača žele reč?
Reč ima gospodin Zoran Đorđević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, uvaženi poslanici, dame i gospodo, na današnjem dnevnom redu je i set predloga zakona završnih računa budžeta Republike Srbije za period od 2002. do 2018. godine.
Usvajanje predloga završnog računa i dosledno poštovanje budžetskog kalendara nisu samo deo dobre budžetske prakse, već i zakonska obaveza Vlade. Kako se ne bi bacala senka na nesporno dobre budžetske rezultate koje je Vlada Republike Srbije ostvarila u poslednje tri godine, objedinjenim predlogom završnih računa koji je pred vama konačno omogućavamo da Republika Srbija započne, kako period poštovanja propisa u oblasti budžetskog kalendara, tako i period potpune transparentnosti informacijama o potrošnji planiranih sredstava.
Period za koji su sastavljeni završni računi budžeta Republike Srbije od 2002. do 2018. godine u Srbiji je obeležen velikim promenama. Najpre je došlo do promene državnog uređenja. Od 2002. do 2006. godine ustavni osnov za donošenje Zakona o završnom računu bio je sadržan u članu 73. stav 3. i u članu 90. stav 3. Ustava Republike Srbije iz 1990. godine. U 2003. godini prestala je da postoji Savezna Republika Jugoslavija i potpisan je sporazum o formiranju Državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Nakon toga, 2006. godine Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o proglašenju Ustava Republike Srbije. U periodu od 2002. godine pa sve do danas došlo je do izmena postojećih i donošenja novih zakona i podzakonskih akata, kojima se reguliše oblast izveštavanja o izvršavanju budžeta Republike Srbije. Takođe, DRI je osnovana 2005. godine kao samostalan i nezavisan državni organ.
Međutim, ono što se u periodu do 2002. godine do 2018. godine suštinski nije menjalo je sadržaj završnog računa budžeta Republike Srbije.
Period za koji su sastavljeni završni računi od 2002. godine do 2018. godine u Srbiji je obeležen velikim fluktuacijama na polju javnih finansija. Ostvareni su sledeći budžetski rezultati po godinama.
Godine 2002. budžetski deficit od 40,3 milijarde dinara ili 98,9% planiranog. Godine 2003. budžetski deficit iznosi 42,9 milijardi dinara ili 91,5% od planiranog. Godine 2004. budžetski deficit iznosi 22,1 milijarde dinara ili 67,5% planiranog. Godine 2005. fiskalni suficit 40,9 milijardi dinara ili 87% planiranog. Godine 2006. fiskalni suficit od 96,9 milijardi dinara ili 70% planiranog. Godine 2007. budžetski suficit od 13,2 milijarde dinara, planirani budžetski deficit od 13,7 milijardi dinara. Na kraju 2008. godine beleži se budžetski deficit u budžetu i on iznosi 40,5 milijardi dinara ili 88,5% planiranog.
Period narednih godina obeležava tendencije rasta deficita. U 2009. godini budžetski deficit iznosi 86,5 milijardi dinara ili 82,5% od planiranog deficita. U 2010. godini fiskalni deficit iznosi 105 milijardi dinara ili 87,4% planiranog deficita. U 2011. godini fiskalni deficit iznosi 135,9 milijardi dinara ili 95,2% planiranog deficita. Da bi se na kraju 2012. godine zabeležio fiskalni deficit u iznosu od 196,4 milijarde dinara ili 96,5% planiranog deficita. U 2013. godini nakon pet godina budžet Republike Srbije beleži pad fiskalnog deficita u apsolutnom iznosu koji je na kraju godine iznosio 173,8 milijarde dinara ili 97,4% planiranog deficita. Na kraju 2014. godine zabeležen je približni isti fiskalni deficit u apsolutnom iznosu od 174,3 milijarde dinara koji predstavlja 77,5% planiranog deficita.
U toku 2015. godine u cilju prevazilaženja svih fiskalnih izazova program fiskalne konsolidacije i strukturnih reformi podržan je 36-mesečni stendbaj aranžman sa MMF u ukupnom iznosu od oko jedne milijarde 168 miliona 500 hiljada evra kao podrška ekonomskom programu za period od 2015. do 2017. godine. Aranžman je zaključen iz predostrožnosti, što znači bez namere da se odobrena sredstva koriste osim u slučaju platno-bilansnih potreba zemlje. Aranžman je uspešno okončan 23. februara 2018. godine. Sredstva koja su bila na raspolaganju nisu korišćena.
Kratkoročno, program se fokusirao na kontrolu rashoda za zarade i penzije, unapređenje poreske uprave i smanjenje subvencija javnim preduzećima, a Vlada Republike Srbije počela je da rešava i dugo prisutne strukturne probleme u upravljanju javnim finansijama.
U toku trajanja aranžmana iz predostrožnosti sa MMF ukupni fiskalni rezultat kako celokupnog sektora opšte države, tako i republičkog budžeta prati se i po programskoj metodologiji, definisan je u memorandumu o ekonomskoj i finansijskoj politici odnosno u tehničkom memorandumu o razumevanju.
Treću godinu za redom, tačnije od 2017. godine, budžet Republike Srbije na kraju godine ostvaruje višak u državnoj kasi. Fiskalni suficit na kraju 2017. godine iznosio je 35,5 milijardi dinara, a planiran je deficit od 69,1 milijarde dinara. Fiskalni suficit na kraju 2018. godine iznosio je 32,9 milijardi dinara, a planiran je deficit od 28,4 milijarde dinara.
Pozitivan saldo u državnoj kasi nastao je kao rezultat domaćinskog upravljanja javnim finansijama i sposobnosti Vlade Republike Srbije da odgovori na fiskalne izazove, čime se jasno pokazuje da Srbija ulazi u period održivosti javnih finansija.
Ukoliko sagledamo prihodnu stranu budžeta možemo da potvrdimo da je plan prihoda i primanja 2002. godine bio 2,87 milijardi evra, a 2018. godine 9,97 milijardi evra.
Poreski prihodi imaju najveće učešće u svim godinama posmatranog perioda. Od ostalih prihoda i primanja beleži se povećanje učešća primanja od zaduživanja u ukupnim prihodima i primanjima od 2008. godine 6,3%, da bi najviši procenat primanja od zaduživanja dostigao 2013. godine, 42,1%. U narednom periodu beleže pad koji 2018. godine dostiže 24,1% ukupnih prihoda i primanja.
Primanja od privatizacionih primanja su imala veće učešće u ukupnim prihodima i primanjima 2002. godine 6,4%, 2003. godine 11,3%, 2005. godine 6,4%, a najveće učešće zabeleženo je 2006. godine 19%.
Posmatrajući period od 2002. do 2018. godine primećuje se značajno opadanje učešća rashoda po osnovu donacija, dotacija i transfera. U 2002. godini, njihovo ukupno učešće iznosilo je 302%, a 2018. godine iznosilo 18,2 ukupnih rashoda i izdataka.
Fond za PIO zbog povećanja zaposlenosti u prethodnom periodu ostvaruje veće prihode kroz uplatu doprinosa, a smanjena je nezaposlenost u poslednje tri godine i ona u poslednjem kvartalu iznosi 9,5%, pa samim tim manje potražuje sredstva iz budžeta Republike Srbije. Ta činjenica ima za rezultat manje učešće ovih rashoda u ukupnim rashodima i izdacima.
Učešće rashoda po osnovu dotacija, donacija i transfera je bilo najveće u periodu od 2002. do 2013. godine. Od 2013. do 2018. godine najveće učešće u ukupnim rashodima i izdacima imaju izdaci za otplatu glavnice.
Izveštaj o primljenim donacijama je sastavni deo završih računa. Evropska unija je najveći donator u Srbiji, ali i jedan od najvažnijih partnera Srbije u podršci razvoju i tekućim reformama. Kao kandidat za članstvo u EU Republika Srbija je 2014. godine dobila akreditaciju za samostalno korišćenje instrumenata za predpristupne pomoći EU, IPA fondove, čiji je cilj jačanje demokratskih institucija, vladavine prava i sloboda, rodne ravnopravnost, reforma državne uprave i sprovođenje ekonomskih reformi, razvoju civilnog društva i unapređenje regionalne i prekograniče saradnje.
Realizacija projekata finansiranih uz pomoć sredstava EU traje i po nekoliko godina. Imajući u vidu da su u pitanju strogo uslovna sredstva, ona se evidentiraju u poslovnim knjigama, čime se omogućava transparentnost njihove realizacije. Sastavni deo završih računa je i izveštaj o domaćim i inostranim kreditima i izvršenim otplatama dugova.
Javni dug Republike Srbije beleži konstantan pad u periodu od 2002. do 2008. godine zahvaljujući značajnom prilivu sredstava od procesa privatizacija i dobrim fiskalnim rezultatima. Javni dug Republike Srbije na centralnom nivou vlasti na kraju 2002. godine iznosio je 11,5 milijardi evra, odnosno 709,2 milijarde dinara. Učešće javnog duga centralnog nivoa vlasti u BDP na kraju 2005. godine iznosio je 47,6%, 2006. godine 33,9%, 2007. godine 27,9%, a na kraju 2008. godine 26,8%.
U posmatranom periodu najveći deo javnog duga čini dug po osnovu stare devizne štednje građana, reprogramirane obaveze prema Pariskom i Londonskom klubu poverilaca i krediti uzeti od međunarodnih finansijskih institucija.
Od 2009. godine do 2015. godine usled posledica svetske ekonomske krize i smanjenja privredne aktivnosti dolazi do naglog rasta javnog duga kako bi se pokrio manjak u državnoj kasi. Republika Srbija počev od 2009. godine počinje intenzivno da emituje državne hartije od vrednosti na domaćem tržištu kako bi obezbedila finansiranje, a od 2011. do 2013. godine za pokriće manjka emituje evro obveznice na međunarodnom finansijskom tržištu.
Javni dug centralnog nivoa vlati izraženog u evrima na kraju 2009. godine je iznosio 9,8 milijardi evra, 2010. godine 12, 2 milijarde evra, 2011. godine 14,8 milijardi evra, 2012. godine 17,7 milijardi evra, 2013. godine 20,1 milijarda evra, 2014. godine 22,8 milijardi evra, na kraju 2015. godine 24,8 milijardi evra.
Usled nerazvijenosti domaćeg tržišta hartija od vrednosti, visokih kamatnih stopa na međunarodnom finansijskom tržištu, loših fiskalnih rezultata i percepcije investitora, Republika Srbija se u ovom periodu na domaćem tržištu hartija od vrednosti, zadužuje poprilično nepovoljnim uslovima, uz njihovo poboljšanje iz godine u godinu. Usled toga, Republika Srbija 2011. godine izlazi prvi put na međunarodno finansijsko tržište, emitujući evroobveznicu u američkim dolarima, ročnosti 10 godina, sa kamatnom stopom od 7,25%.
Tokom 2012. godine i 2013. godine na međunarodnom tržištu su emitovane i nove evroobveznice u američkim dolarima i urađeno je reotvaranje emisije evroobveznice, emitovane 2012. godine. Ročnost emitovanih evroobveznica su pet, sedam i deset godina, sa kuponskim stopama u iznosu od 4,875%, do 7,25%, a ukupan dug na osnovu novih emitovanih evroobveznica na međunarodnom finansijskom tržištu na kraju 2013. godine iznosio je 5,25 milijardi američkih dolara.
Usled pojačane aktivnosti na domaćem i međunarodnom tržištu hartija od vrednosti, učešće hartija od vrednosti u ukupnom javnom dugu postaje dominantno, tj. poraslo je sa 8,9%, koliko je iznosilo na kraju 2008. godine, na 45,9% na kraju 2013. godine, dok je na kraju 2015. godine iznosilo 51,5%.
U periodu od 2009. do 2015. godine dolazi do rasta garantovanog javnog duga, usled preuzimanja pojedinih obaveza javnih preduzeća koja su imali velike finansijske probleme, kao što je JP „Srbijagas“, „Galenika“ A.D. i druga. Izdavanje garancija za likvidnost, tako dolazi do garantovanog duga sa 928,7 miliona evra, koliko je to iznosilo na kraju 2008. godine, na 2,8 milijardi evra na kraju 2013. godine. Nakon toga dolazi do stagnacije i intenzivnog pada garantovanog duga od 2015. godine.
Počev od 2015. godine, garancije se izdaju samo za projekte, tj. investicione zajmove, odnosno prekinuto je izdavanje garancija za zajmove za tekuću likvidnost javnim preduzećima. Mere fiskalne konsolidacije preduzete od strane Vlade Republike Srbije uslovile su pad javnog duga i u apsolutnom i u relativnom iznosu od 2016. godine, što je prouzrokovano u najvećoj meri ostvarenim pozitivnim fiskalnim rezultatima, tokom datih kalendarskih godina.
Javni dug centralnog nivoa vlasti, izražen u evrima, na kraju 2016. godine, iznosio je 24,8 milijardi evra, 23,2 milijarde 2017. godine i 23 milijarde evra 2018. godine. Javni dug centralnog nivoa vlasti, izražen u dinarima na kraju navedenih godina je iznosio 3.064,6 milijardi dinara 2016. godine, 2.751,1 milijarda dinara 2017. godine i 2.720,2 milijarde dinara 2018. godine.
Učešće javnog, centralnog duga nivoa vlasti u BDP u posmatranom periodu je značajno opalo usled rasta privredne aktivnosti i smanjenja javnog duga, te je na kraju 2016. godine iznosio 67,8%, 2017. godine 57,9%, a na kraju 2018. godine 53,8% i ima dalju tendenciju pada.
Kontinuirano i aktivno upravljanje javnim dugom dovelo je do znatnih poboljšanja, pokazatelja vezanih za javni dug. Garantovani javni dug je pao sa 2,8 milijarde evra, koliko je iznosio na kraju 2013. godine, na 1,5 milijardu evra na kraju 2018. godine. Učešće u troškovima kamata u bruto domaćem proizvodu je palo sa 2,9%, koliko je iznosilo na kraju 2015. godine, na 2,1% na kraju 2018. godine. Do ovoga je, pre svega došlo usled pada kamatnih stopa na domaćem tržištu hartija od vrednosti, koje je u najvećoj meri prouzrokovano rastom poverenja investitora nakon preduzetih mera fiskalne konsolidacije.
Udeo javnog duga, u domaćoj valuti u ukupnom javnom dugu centralnog nivoa vlasti je na kraju 2008. godine iznosio samo 2,8%, a do kraja 2018. godine je porastao na 26%. Rastu dinarskog duga su pre svega doprinele emisije dinarskih državnih hartija od vrednosti na domaćem tržištu hartija od vrednosti. Zahvaljujući vođenju razvojne politike domaćih tržišta državnih hartija od vrednosti omogućeno je uspostavljanje kontinuiteta u finansiranju budžeta Republike Srbije, kao i unapređenje obima finansiranja putem emisija dugoročnih dinarskih državnih hartija do vrednosti na domaćem finansijskom tržištu.
Prelaskom sa kratkoročnih izvora finansiranja koji se vezuju za period do 2010. godine, na srednjoročne i dugoročne instrumente finansiranja, uz konstantno smanjenje troškova zaduživanja, utiče se na smanjenje rizika refinansiranja, kao jednog od primarnog rizika u procesu upravljanja javnim dugom.
U skladu sa svim gore navedenim, napomenuo bih da je tokom ove godine Republika Srbija emitovala evroobveznice u junu u iznosu od jedne milijarde evra na period od 10 godina, sa stopom prinosa od 1,6-1,9%, a zatim u novembru je izvršeno reotvaranje junske evroobveznice denomirane u evrima u ukupnom iznosu od 550 miliona, kada je kamata sa početnih 1,45% u toku trgovanja, snižena na 1,25%. Ukupna tražnja u junu bila je šest puta veća od ponude. Napominjem da je 2011. godine na finansijsko tržište Republika Srbija emitovala evro obveznice u američkim dolarima na ročnost od 10 godina, sa kamatnom stopom ukupnom od 7,25%.
Prvi zvanični izveštaj o finansijskoj reviziji završnog računa budžeta Republike Srbije, koji je sprovela DRI bio je završni račun za 2008. godinu. Od tada DRI redovno svake godine vrši reviziju završnih računa budžeta Republike Srbije. Nadam se da ćemo u ovim danima koji su pred nama, u Skupštini Republike Srbije imati konstruktivnu, argumentovanu raspravu i pozivam vas da u danu za glasanje podržite predložena zakonska rešenja. Hvala.

Hvala ministre Đorđeviću.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite

Dame i gospodo narodni poslanici, nama srpskim radikalima je pre svega drago i nećemo to da krijemo, što konačnom se pred Narodnom skupštinom nalaze završni računi. Zašto nam je drago? Zato što od 2016. godine mi insistiramo da Skupština raspravlja o završnim računima.

Uvek smo upozoravali, nema smisla, nema svrhe da raspravljamo o zakonu o budžetu, ako nismo usvojili zakon o završnom računu. I evo, konačno, posle toliko uporne borbe i insistiranja SRS, imamo završne račune. Ispred sebe završe, zato što su u množini, od 2002. godine do 2018. godine. Nije Skupština, ovaj najviši dom zakonodavni, nije raspravljao o tome kako i na koji način su pre svega trošena sredstva, pa zatim, ne manje važno, kako i na koji način su oprihodovana ta sredstva.

Mi smo pričali o budžetima, o predlozima novih budžeta, a nismo znali kako su se sredstva u prethodnim periodima trošila, na koji način. Uvek se to prikazivalo onako kako je to želela aktuelna vlast ili kako su oni to hteli da modeluju, pa nama da prikažu da je to sjajno, bajno ili što bi se reklo sve idealno.

Mi srpski radikali smo uvek govori, nema razloga da se krije. Nema nikakvog razloga. Zašto bi se od javnosti krilo kako su to sredstva koja su prikupljena od poreskih obveznika i na koji način korišćena, u koje svrhe su korišćena? Kako se raspolaže sa tim sredstvima? Šta to znači deficit, šta suficit? Koji su to faktori koji su uticali na trošenje sredstava iz okvira budžeta?

Slušali smo ovde pohvale kako je zaredom nekoliko godina zabeleži suficit i mi srpski radikali smo tada jasno predočili, nije dobro u kontinuitetu imati suficit, kao što nije ni deficit. Budžet treba da je izbalansiran tako da nema razlike između prihoda i rashoda i ako ih ima, da su oni minimalni. I to je idealan

36/3 MG/VZ

budžet i to nije problem bilo kojoj Vladi, a pogotovo Ministarstvu finansija da uradi, da izbalansira taj budžet da se tačno zna koliko je potrebno za funkcionisanje ove države, koliko je potrebno za korisnike budžetskih sredstava, koliko je potrebno za kapitalno ulaganje itd. Bez završnog računa, prethodnog razmatranja završnog računa, sve se radi tako što se veruje na reč predlagaču, odnosno onome ko obrazlaže predlog budžeta.

Pred nama je gomila tih izveštaja o završnom računu. Nažalost, činjenica je da ne možemo raspravljati studioznije o budžetima i završnim računima od 2000. do 2018. godine, tako što ćemo biti sigurni da su ti podaci tačni, pogotovo taj period od 2002. godine pa do 2008. godine. Treba se uzimati sa rezervom, to čak kažu i ovi iz Državne revizorske institucije, da je jako teško sa većom pouzdanošću raspravljati o tome. To su podaci koji su na bazi dnevnih izveštaja, odnosno mesečnih tačnije rečeno, na osnovu tih mesečnih izveštaja o potrošnji sredstava moglo se napraviti završni račun u ranijem periodu.

Ali, ono što je interesantno to je da je u ovom prikazu završnog računa vidimo da je dosta toga u prihodnoj strani urađeno, a da ne postoji za to neko realno obrazloženje ili da ne postoji realni osnov za tako povećane prihode. Naime, svakom je u cilju da se što više oprihoduje, a pri tome da se vodi računa da se ne preopterete građani i poreski obveznici. Svako normalan razmišlja da treba što manje kreditno biti zadužen, omogućiti državi da može sama da funkcioniše na bazi akumulacije, na bazi onoga što se dešava u njenoj privredi, na bazi razvijanja domaće privrede i domaće proizvodnje. Ali, mi imamo ovde na prihodnoj strani neke stvari koje su vredne pažnje da se javnost o tome informiše i da joj se objasni.

Naime, mi imamo ove neporeske prihode koji su različitog porekla. Ono što bi trebalo u završnom računu da se prikaže, a to je tačno, detaljno svi prihodi, izvori tih prihoda i visina tih prihoda. Mi ovde imamo delimično kada su u pitanju javna preduzeća i državna preduzeća, odnosno javna preduzeća koja su pod ingerencijom države, imamo delimično prikaz koliko su koja preduzeća uplaćivala u budžet, nemamo detaljno. Nemamo za sva javna preduzeća i za sva državna preduzeća. Imamo, recimo, u ranijem periodu da je uplaćivao „Telekom“, a sada nemamo podatke osim da je uplaćivala NBS. Imamo u jednom periodu, ranije gledajući, da se ne vraćamo toliko unazad, imamo da je uplaćivala „Elektroprivreda“.

Naime, zbog čega je ovo bitno? Bitno je da se vidi kakva je struktura tih prihoda u prihodnoj strani od javnih i državnih preduzeća iz razloga što javna preduzeća, kao što je „Elektroprivreda“, u javnosti se prezentuje da ima određene probleme u poslovanju, u funkcionisanju, a vidimo da baš u tom periodu kada su u javnosti prezentovali te svoje velike probleme, da su uplaćivali u budžet kao višak prihoda. Onda je nelogično otkud se pojavljuje taj višak u „Elektroprivredi“, a sa druge strane „Elektroprivreda“ traži pomoć što u kreditima, što direktno iz budžetskih sredstava. Pa onda se u jednom periodu i te kako baratalo sa pouzdanim informacijama da se „Elektroprivreda“ zaduživala kreditno, pa na bazi tih kreditnih zaduživanja uplaćivala je, uslovno rečeno, taj višak u budžet, kao budžetski prihod se vodio, i to je izazvalo veliku pometnju kada je u pitanju funkcionisanje i drugih javnih preduzeća.

Naime, kada je u pitanju funkcionisanje Narodne banke Srbije, koja je uplatila određena sredstva, tu se tačno zna, tu se zna priroda, tu se zna izvor kako i na koji način su ostvarena ta sredstva. Sad, imamo nešto što je veoma indikativno, to je da neki vanredni, neporeski prihodi, oni su uplaćeni ili ostvareni u mnogo većem srazmeru nego što je to planirano. Tako imamo da je planirano četiri milijarde tih prihoda, a da je uplaćeno 20 milijardi. Sada, kada pogledamo u strukturi, mi znamo da jedan potiče od emitovanja hartija od vrednosti, ovo što je i ministar pročitao u obrazloženju, to je to kada je u pitanju emitovanje hartija od vrednosti i to su prihodi koji su mnogostruko veći nego što se planiralo.

Tako da, bilo bi dobro da se objasni kako i na koji način se u narednom periodu, a na bazi ovih izveštaja, planira postupati kada je u pitanju emitovanje hartija od vrednosti. Ima jedna tendencija, a to je da se evroobveznice strahovito povećale. Emitovanje evroobveznica strahovito se povećalo.

Generalno gledajući i na domaćem tržištu plasirano je mnogo više hartija od vrednosti, nego što je to planirano. To je jedan od načina da se potrebe ove države i budžetske potrebe, da se finansiraju tim, kako bi to rekli, neporeskim prihodima. To je dobro do trenutka dok država može da kontroliše to u smislu da država može realno da pokrije te obaveze koje podrazumevaju emitovanje hartija od vrednosti, ali može da bude i bumerang, da se vrati na neželjeni način tako što će država se u suštini zaduživati, prezaduživati, neće u trenutku kada dođe do realizacije, do naplate tih hartija od vrednosti, odnosno evroobveznica, to je neki period, te dugoročne su od 26 godine pa nadalje, neće nadam se, mada o tome će građani da odluče, nadam se da ova Vlada neće do tada voditi državu i biti na čelu ove države, ne presonalno, nego generalno. Šta ćemo onda kada dođe na naplatu, a država ne može da servisira svoje obaveze? To je lepo kada se priča u javnosti da se fiskalna politika vodi na taj način, da su mnogo veći prihodi nego što su rashodi, pa se u nekih tri godine, od 2015, 2016, 2017. godine, prikazuju kao godine suficita. Suština je jednim delom da taj suficit upravo potiče iz ovog dela emitovanja hartija od vrednosti.

Što se tiče nekih stvari koje su vezane za eksproprijaciju zemljišta, mi vidimo da je to sada aktuelno, pogotovo kada je u pitanju ovaj Moravski koridor. Tu smo imali i po hitnom postupku da donosimo odluku da se izdvoje određena sredstva kako bi se isplatila nadoknada za zemljište koje će biti potrebno za izgradnju Moravskog koridora. Javnost i mi poslanici smo do ovih završnih računa bili duboko ubeđeni da najviše sredstava, kada je u pitanju eksproprijacija, se izdvaja upravo za ove auto-puteve, za te infrastrukturne objekte koji se odnose pre svega na saobraćajnice.

Međutim, ovde u ovoj analizi pokazalo se da je ipak najviše sredstava izdvojeno za eksproprijaciju zemljišta za potrebe "Beograda na vodi". To je nešto što je veoma interesantno i zanimljivo. Ne iz razloga da bi mi sad želeli dalje da elaboriramo ovo oko "Beograda na vodi", ali treba da bude čista računica, da se zna koliko je to država uložila početnog kapitala da bi se započeo taj Projekat koji se zove "Beograd na vodi". Onda se dolazi do niza zaključaka, u zavisnosti sa koje strane gledate, u svakom slučaju nije to nešto što je zanemarljivo, jer to su velika sredstva koja je država Republika Srbija, da ne govorim grad Beograd, uložili kada je u pitanju taj projekat.

Što se tiče ovih rashoda, imamo nešto što je veoma interesantno, recimo, do 2008. godine u rashodima, kada su u pitanju ti mesečni izveštaji prikazivali su se, recimo, oslobađanje, primera radi, oslobađanje od plaćanja PDV mladim bračnim parovima koji rešavaju svoj stambeni problem i to se po logici stvari i po zakonitosti računa kao subvencija od strane države. Mi ovde u ovim završnim računima od kada je ova Vlada, a pogotovo za 2018. godinu, nemamo jasnu situaciju kada su u pitanju subvencije. Nemamo detaljni prikaz, ne samo kada je u pitanju ovaj deo stambena gradnja, rešavanje stambenog problema, to je najmanje, nego nemamo za te tzv. strane investitore kada je u pitanju subvencija koja daje država, nemamo koliko je koji investitor dobio na ime subvencija. Imamo neku opštu priču, neko opšte mesto da je država izdvojila, da je država morala to da uradi kako bi privukla strane investitore i sve je to u redu, ali da vidimo koliko je koji od tih investitora dobio na ime subvencija. To mora da bude u završnom računu.

Završi račun mora da sadrži to, da se kaže u toku 2018. godine na ime subvencija država je dala tom i tom investitoru, toliko i toliko. Mora jasno da bude, mora transparentno da bude. Mi uvek slušamo kako smo mi povoljniji zato što osim tih uslova koji se odnose na građevinsko zemljište osim cene radne snage mi dajemo subvencije. Koliko smo dali subvencije znamo zbirno, a koliko smo pojedinačno svakome investitoru to niko ne zna. Ovde vodimo raspravu da ne kažem godinama, bukvalno licitiramo da li je dato 5.000 po zaposlenom evra, govori se o evrima ili je dato 10.000 ili možda i više. Ovo je prilika i ovo je obaveza da u završnom računu mora da bude i to prikazano, jasno prikazano koliko je koji investitor dobio od države Srbije na ime subvencija.

Ono što je veoma bitno, a to je da u oblasti budžetskih rezervi nalaze se ogromna sredstva, to je nešto što je indikativno kada je u pitanju funkcionisanje ove Vlade, to se vidi i u završnom računu.

U završnom računu za 2018. godinu, vidimo da je to kada su u pitanju budžetske rezerve, u visini od 400 miliona evra. Izvinite, gospodo to je jako velika količina novca koja je bila na raspolaganju, a ne podleže mnogim procedurama, između ostalog, ne podleže proceduri transparentnosti ili nečemu što bi podrazumevalo da se eventualno za dodelu tog novca raspiše konkurs. Tih 400 miliona evra delilo se onako kako to Vlada ili da ne govorim pojedinac u trenutku odluči da će dati neko, da li u vidu subvencija, da li na ime nekih plaćanja obaveza, to sada nemamo u završnom računu prikazano. Velika su, ogromna su sredstva.

Ne možemo baš tako da imao poverenje, s tim što, kada su u pitanju rezerve, budžetske rezerve, videćemo ako pratimo ove godine, videćemo tendenciju rasta od 1,5% što je normalno u odnosu na ukupna sredstva u budžetu, mi u 2018. godini imamo 4% rezerve u odnosu na ukupna sredstva u budžetu. Što je, priznaćete jako veliko. Ako se to uporedi sa još nekim informacijama koje se odnose na određene prihode onda ćemo da vidimo, a pre svega ono o čemu smo mi hteli da upozorimo, to su javna preduzeća, onda ćemo da počinjemo da razmišljamo da u stvari u državi Srbiji funkcionišu dva paralelna sistema.

Kada je u pitanju budžet i isplata sredstava iz okvira budžeta za budžetske obaveznike i kada su u pitanju ona sredstva koja nisu pod kontrolom, a to su sredstva koja su pre svega na ime prihoda koja se ostvaruju od javnih preduzeća. Niko ne zna otkud, recimo, konkretno, ponovo kažem elektroprivredi taj višak ako se žali na poteškoće i niko ne zna kako su ta sredstva iz budžetskih rezervi kako su trošena.

Drugo, u prihodnoj strani, to vidite i sami, imate nešto što je veoma interesantno, a to je kada je u pitanju prosveta, kada je u pitanju obrazovanje, vi imate ovde povećanje prihoda. Van budžetska sredstva na ime usluga, na ime prodaje imovine i tako dalje, u tom delu imamo povećanje prihoda. Faktički to kada pogledate i analizirate, ta sredstva koja su vezana za prosvetu i obrazovanje, one su najvećim delom deljeni za povećanje ličnih dohodaka, za povećanje primanja. Mi onda imamo prostu činjenicu da plate procentualno u odnosu na budžet ne učestvuju sa 10% nego preko 10%.

Gledajte sad, dozvoljeno je 9,5%. Znači, imaju neka sredstva koja su van kontrole. Pogledajte vi to, dobro ministre, tu su pomoćnici koji mogu da vam pomognu pa ćete videti i sami da to nisu mala sredstva. To su sredstva koja se oprihoduju iznajmljivanjem objekata, recimo, fiskulturnih sala, to su sredstva na ime usluga u prosveti se ostvaruju, a ta sredstva su van budžetska i ta sredstva se dele za povećanje primanja prosvetnih radnika. Kada pogledate to u odnosu na ukupna sredstva to vam prelazi onu dozvoljenu granicu.

Tako da možemo da pričao o tome, da analiziramo ali u svakom slučaju da završim, naše zadovoljstvo je što konačno SRS uspela da priušti da u parlamentu Srbije se raspravlja o završnom računu, ne ulazeći u to kako će ko da gleda na ove izveštaje o završnim računima. Mi smo izneli neke svoje načelne primedbe, a u daljim raspravama, najverovatnije ćemo ukazati na pojedine slučajeve. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Sada reč ima narodni poslanik, prof. dr Milorad Mijatović. Izvolite.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovani ministre sa saradnicima, ja sam jedna od onih koji će reći da pohvaljujem što imamo završne račune budžeta u raspravi u Narodnoj skupštini. Da podsetim narodne poslanike, poslednji završni račun koji je raspravljan i usvojen u Skupštini bio je 2001. godine. Od 2002. godine pa na ovamo, mi nismo imali završne račune, da se raspravljaju. Istina, Vlada je dostavljala završne račune do 2015. godine, ali nikako nisu dolazili na dnevni red, a od 2015. godine pa na ovamo Vlada čak i nije dostavljala završne račune.

Da ne bi javnost pomislila da je to činila nešto posebno, Ministarstvo finansija je to koje daje svoje izveštaje o izvršenju budžeta. Svaki građanin Srbije može da vidi koliko ima budžet prihoda, koje rashode i kako se ta sredstva troše. Ovo naglašavam iz prostog razloga što ipak budžet je bio pod kontrolom. Državna revizorska institucija je osnovana 2008. godine i ona je vršila revizije svih budžeta od 2008. godine, u stvari 2009. godine do 2018. godine. Molim vas, samo malo tišine. Meni je jako drago što su vašom zaslugom stigli ovi završni računi.

Neću reći da nisam to insistirao i želeo, jednostavno, to je redosled aktivnosti koji radi ova vladajuća koalicija, koja jasno, transparentno iznosi sve detalje, sve ono što treba građani Srbije da znaju, a posebno u finansijskoj konsolidaciji.

Jedan od najvažnijih rezultata koje je ova vladajuća koalicija postigla jesu upravo ti rezultati u finansijskoj konsolidaciji. Ako posmatrate ove završne račune tada možete jasno videti šta se sve dešavalo u privredi naše zemlje. Evo, zašto to kažem.

Prvo, završni računi su vrlo važni, oni nam daju konačne informacije o prihodima, rashodima, pravilnom korišćenju sredstava i naravno ovi završni računi su otkrili i tzv. indirektne korisnike, koji su bili skriveni negde i nismo znali koliko sredstava se troši kod tih indirektnih korisnika. Naravno, to se odnosi na škole, fakultete, socijalne ustanove, ta sredstva koja su te institucije zarađivale su se najčešće trošile za plate, odnosno za investicije. Dobro je što je to išlo u kapitalne investicije.

Ono što je veoma dobro u ovim završnim računima, a to moram da naglasim, da je to pravi zlatni rudnik informacija i to informacija koje govore o jednom vremenu, o sredstvima, o potrošnji i o ozbiljnosti jedne države, države koja građanima govori gde i kako troši svoja sredstva. To su trajni dokumenti i verovatno će nauka i struka ovde imati neiscrpan izvor podataka i ja moram pohvaliti ove završne račune, bez obzira na sve stvari o kojima je ovde bilo reči.

Znate, budžet je jedan od najvažnijih zakona koji se donosi. Budžet utiče na privredne aktivnosti u zemlji, ali i obratno privredne aktivnosti u zemlji utiču na budžet i to tako da mi onda u završnom računu vidimo pravu krvnu sliku jedne privrede za taj period.

Građani Srbije moraju znati da kao jedna ozbiljna koalicija mi zajedno činimo neke stvari. Da bi se doneo jedan budžet vi morate imati fiskalnu strategiju, morate imati završni račun za prethodnu godinu i nakon toga, tek imamo budžet koji ovde usvajamo u Skupštini.

Postoji budžetski kalendar. Moram reći da se nikada nije desilo da je budžet usvojen mnogo ranije, nego što to kaže budžetski kalendar. Do 15. decembra smo morali usvojiti budžet. Mi smo ga davno usvojili i to moram posebno naglasiti i pohvaliti. I ne samo da smo ga ranije usvojili, već je budžet stigao na vreme u Narodnu skupštinu i narodni poslanici su imali sasvim dovoljno vremena da o svemu, o svim stavkama u budžetu raspravljaju, govore. Imamo i nezavisna tela koja su o tome raspravljala, dakle, imali smo jednu kvalitetnu i dobru raspravu i to je ono što posebno želim da naglasim.

Zašto to kažem? Kažem jer je budžet jako bitan, rekao sam, utiče na privredu. Kada analizirate ove budžete, završne račune, tada možete to podeliti na neka tri dela. Budžeti od 2002. do 2007. godine su imali dobre fiskalne rezultate. Bilo je suficita, nije bilo deficita. Znate zašto? Bila je privatizacija. Gde su ta sredstva trošena? Da li su sredstva trošena na kapitalne investicije? Da li smo tad imali završene auto-puteve, da li smo tad imali rad na železnicama? Ne. Sredstva su gurana u potrošnju, potrošnja je išla sve više i više i na kraju došla je ekonomska kriza, svetska ekonomska kriza 2008. godine, zemlja vrlo brzo nije više mogla da pozajmljuje i već smo bili blizu bankrota.

To je taj period od 2008. do 2013. godine. U tom periodu nama je često govoreno da ta svetska ekonomska kriza je za nas razvojna šansa. Ne, došli smo do zaduženja 76% BDP.

Molim vas, krenuli smo u finansijsku konsolidaciju 2014. godine i šta smo uradili? Vrlo brzo, ja moram priznati da je i mene iznenadilo da smo iz jednog deficita stigli u suficit i to tri godine uzastopce, a zašto? Pa, zbog jedne štednje i zbog jednog stava da se ne može trošiti više nego što se zaradi, da se ne može davati više ni za potrošnju nigde od onoga što nije zarađeno i da budžet mora biti tako izbalansiran da imamo ulaganja u kapitalne investicije, javne investicije, deo toga u potrošnju, ali u određenim proporcijama. Upravo to smo postigli.

Moram reći da jedan budžet 2019. godine, gde ćemo završni račun videti već, ja sam siguran, u julu sledeće godine. Budžet 2020. godine je jedan relaksirani budžet, na dobrim osnovama, pravljen konzervativnim metodama, drugim rečima jasno precizirano gde su i kakvi su prihodi, kakvi su rashodi i jedan uravnotežen budžet, stabilan budžet.

Pošto sam o budžetu govorio kada smo ga usvajali, ja ću samo reći sledeće, ja nemam nijedan strah da ćemo mi doći u neku tešku situaciju iz prostog razloga što smo uveli proporcije pravila i metodologije koje se poštuju. Ako poštujete ta pravila, tada vam je sasvim jasno da ne možete doći u tešku situaciju i da ćete jasno imati i za plate, imati za penzije, imati za kapitalne investicije, imati za ostale javne investicije, što se očigledno i vidi. Završavaju se kapitalni projekti, najbolji rezultati privrede, a to sam već i govorio, vide se u transferima PIO.

Godine 2014, mi smo izdvajali iz budžeta za penzije 272 milijarde, 2018. godine 172 milijarde, dakle manje 100 milijarde dinara. Šta to znači? To znači da imamo veće zapošljavanje, veću privrednu aktivnost, da imamo bolje plate, to znači da Srbija staji na zdrave ekonomske noge, što znači da možemo dalje hodati.

Ima još nešto drugo što moram naglasiti. I u ranijem periodu, 2002. do 2008. godine, izdvajala su se sredstva za kapitalne investicije, ali ona nisu trošena. Zašto? Zato što nismo imali programe i zato što nismo znali voditi kapitalne investicije. Tada je bio veliki kredit. Uzmemo 800 miliona evra za železnice Srbije, pa nije bio povlačen. Bilo je još nekih drugih kredita koji nisu povlačeni.

Da bude još problem veći, za te kredite koje ne povlačite vi dajete dodatne kamate, dodatne penale. Zašto? Mi smo se zaduživali, a nismo znali kako da iskoristimo. Upravo u situaciji u kojoj se sad nalazimo imamo suficite, negde smo u oktobru mesecu o tome raspravljali da suficit smo ulagali u javnu infrastrukturu, eto, konkretno u Moravički koridor, deo sredstava smo davali i davaćemo za rasterećenje privrede, ali ne zaboravljamo i tu je ono što Socijaldemokratska partija uvek naglašava, da građani Srbije moraju osetiti boljitak u ekonomskom razvoju i na osnovu svojih plata i na osnovu svojih penzija.

Tu ćemo tražiti jednu meru. Kad govorimo gde se šta nalazi, ja moram da naglasim, to se radi o onim proporcijama, ako govorimo da za plate i penzije mora da ide određena proporcija, uzmimo za plate, onda mora da bude 9,5%. Ako idete više, tada vi dolazite već u jednu opasnu zonu koja kaže da u datom trenutku vi ćete morati da dajete više, odnosno da se dalje zadužujete ili idete već da dajete od onoga što vam privredni rast ne omogućava.

Ono što je veoma bitno, a to je učešće javnog duga u BDP. Mi smo se zaduživali, u jednom trenutku smo bili da 76% BDP i blizu bankrota, no, sada mi imamo javni dug koji je negde 50 koma nešto procenata, a ide ka tendenciji niže.

Moram da kažem da je zakonska odredba 45% BDP dosta strog uslov, možda za našu zemlju i prestrog, koji smo mi sami sebi nametnuli, ali lično smatram da nije problem kvalitetno se zaduživati, pogotovo sada u ovo vreme kada su kamate niske. Kvalitetno zaduživanje, ulaganje u infrastrukturu, ulaganje u puteve, ulaganje u prečistače vode, u kanalizacije znači ostavljanje zemlje u jednoj boljoj poziciji, u jednoj boljoj situaciji kojoj i jeste.

Naravno da se radujem, i uvek sam to govorio da ću biti najsrećniji kad se završi Koridor 10. Da, mogu da kažem da je Koridor 10 je završen. Dakle, neću da kažem završićemo ga, on je završen. Koridor 11 od Surčina do Čačka, da, završen. Sutra će se otvoriti. Dakle, to je ona Srbija koja je uspela svojim radom, svojim zalaganjem, pametnim i dobrim politikama da dođe do situacije da ima dovoljno sredstava za sve ove oblasti o kojima sam govorio.

Kada govorimo o završnim računima, ja očekujem da će sad to postati pravilo, da ćemo završni račun za 2019. godinu, nakon ocena nezavisnih institucija, DRI, Fiskalnog saveta i ostalih, imati u julu sledeće godine, pre nego što budemo imali projekcije budžeta za 2021. godinu. To će nam biti signal šta, kako i gde treba popraviti naše finansije.

Ne trebamo se zavaravati da je sad sve rešeno onako kako treba. Postavljeni su dobri temelji. Na te temelje treba nadograđivati mnogo toga, uređivati kuću koju smo imali i jasno staviti do znanja šta i gde se ide i gde se šta troši.

Ovde je bilo govora i o sredstvima rezervi itd. Mnogo toga se može o tome diskutovati. Jedna od stvari koju sam naglašavao i koju ću i sad ponoviti jeste da u sistemu zarada u Srbiji treba uvesti red, da masa zarada jeste svedena na 9,5% BDP, da, ali se zalažem za platne razrede, jer nemoguće je čak i ako neka državna firma, bili to neki fakulteti koji imaju trenutno povoljnu situaciju, evo, na primer, trenutno su to pravni fakulteti, informatički fakulteti koji imaju to. Oni imaju dosta pristojna primanja. Ne, ne trebaju sva primanja u državnim službama koja se zarade ići samo u plate, treba ići i u investicije, jer na taj način država ide bolje i dalje napred.

Isto tako, govorim i o završnim računima budžeta opšte države. NJih trenutno nemamo. Imamo završne račune Republike Srbije, ali nemamo opšte države. Možda bi to trebao biti jedan korak napred. Zašto? Na lokalnim samoupravama, pokrajini, zatim na drugim nekim situacijama imamo da se dosta sredstava zaradi i često ide mimo prihoda.

Ono što želim da kažem, i time ću završiti svoje izlaganje, država Srbija u ovoj godini, u prethodnim godinama, posle rezultata finansijske konsolidacije, dobro upravlja svojim finansijama. Ne može biti iznenađenja, neće ih biti. Dobro upravlja kapitalnim investicijama, što je veoma bitno.

Vidite i sami koliko se radio Koridor 10. Završen je, ali očekujem da ta iskustva koja smo imali na Koridoru 10, Koridoru 11 možemo usmeriti ka novim koridorima, Moravskom koridoru, autoputu Kuzmin - Sremska Rača i drugim koridorima i autoputevima koje ćemo otvoriti. Zašto? Naša iskustva, efikasno korišćenje tih sredstava značiće dalji rast BDP.

Mi imamo mnogo toga što se daje i u javnu infrastrukturu, zatim u školstvo, u zdravstvo, u kliničke centre, da tim dobrim upravljanjem te kredite i sve ono što imamo, sopstvena sredstva možemo bolje i kvalitetnije izvršiti.

Na kraju, govorio sam o kaznama i o penalima. To sam govorio i kada je bilo oko budžeta. Ogromna sredstva idu. Znate, kada neko kaže 22 milijarde, to su velika sredstva, ali mi plaćamo neke penale od 2005. godine. Moramo ustrojiti administraciju, pogledati naše ugovore, jer mi smo imali često i prihode koje smo skrivali, ne mi, već se do 2015. godine prihodi skrivali. To se govorilo – prihodi ispod crte. Zašto? Pa, bilo je državnih preduzeća koji su pravili gubitke, koji nisu mogli da uplaćuju svoje kredite, državne banke koje su se morale sanirati. Ti troškovi su sakrivani. Od 2015. godine oni su ušli u budžet i tačno, jasno i transparentno se zna šta država radi. Da to nismo uradili, da nismo došli do te situacije, ne bismo imali zdravu ekonomsku situaciju, ne bismo bili u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo i sada možemo da kažemo da izgradili smo dobar sistem, taj sistem popravljati, ići dalje i unaprediti da nam bude bolje.

Država koja ima uređene finansije, država koja zna šta hoće da uradi znači dalji napredak, a to je ono što je ova vladajuća koalicija, naravno, gde je SNS vodeća stranka, uradila i građanima Srbije polaže račune. Ono što smo rekli, to i izvršavamo.

Naglašavam da će, kao i do sada, SDPS u glasanju podržati sve ove završne račune sa željom da nam sledeći završni računi budu godišnji i da budu bolji i kvalitetniji nego do sada. Hvala.

Hvala, prof. Mijatoviću.
Sada reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Gospodine Mihajloviću, izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas su pred nama završni računi budžeta Republike Srbije za prethodnih 17 godina, odnosno za period od 2002. do 2018. godine.

Naravno da bi bilo puno lakše da smo mogli da, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu i utvrđenim kalendarom, usvajati završne račune za svaku prethodnu budžetsku godinu, ali ovim stavljanjem na dnevni red svih neusvojenih završenih računa učinjen je značajan korak ka odgovornom upravljanju javnim finansijama.

Praksa u prethodnom periodu nije bila takva. Završni računi su za javnost i za građane važni kako bi se na transparentan način upoznali sa načinom vođenja javnih finansija od strane javne vlasti, jer konsolidovan završni račun budžeta sadrži i prihode po zakonom utvrđenim izvorima, kao i rashodu razvrstani po korisnicima i namenama. Dakle, sadrži sve važne i sveobuhvatne informacije o izvršenju usvojenog budžeta za određenu budžetsku godinu.

Iz završnih računa vidi se da li su budžeti bili dobro planirani i da li je opšta država trošila u skladu sa planom ili mnogo više od toga, ali i kada su troškovi u pitanju, važno je razlučiti da li su u pitanju troškovi razvoja ili neopravdani troškova razvoja ili neopravdani troškovi koji su posledica neodgovornog ili nestručnog upravljanja javnim finansijama.

Konačno, sagledavanjem završnih računa izvlače se pouke za donošenje boljih budućih budžeta.

U prethodnih 18 godina iz završnih računa se vide trendovi, ali i posledice nekih neodgovornih upravljača budžetom države. Naravno, jasno je da prihodi u budžetu države zavise od privrednih tokova i makroekonomske stabilnosti, od toga koji su izvori budžeta smatrani važnim i prioritetnim.

Bilo je godina kada se budžet punio prodajom ili rasprodajom najvećih srpskih preduzeća. Bilo je godina u kojima su mnogi izbegli plaćanje poreza i akciza ili im je neplaćanje bilo tolerisano.

Bilo je godina u kojima su iz budžeta dotirani privilegovani, a ne oni koji su mogli da unaprede ekonomski razvoj Srbije. Bilo je godina u kojima smo umesto da podstičemo poljoprivredu kao ogroman razvojni potencijal Srbije, te podsticaje davali velikim privilegovanim sistemima koji su taj novac umesto u razvoj poljoprivrede koristili npr. za uvoz šećera ili kada su rasprodati državni silosi pa nismo imali gde da skladištimo žito. A bilo je godina u kojima smo rasprodavali državne rezerve žita, a posle iz inostranstva nabavljali žito po sedam puta većim cenama.

To je neodgovoran način trošenja budžetskih sredstava, odnosno trošenja prihoda države koju u krajnjoj liniji plaćaju svi poreski obveznici, a koji je najbolje sagledavati nakon završene budžetske godine. Na sreću, odgovornost za vođenje države danas je drugačija i kada su u pitanju privredni rast i kada su u pitanju državne finansije.

Naša ekonomija u poslednjih sedam godina raste, beležimo rast. To se vidi iz završnih računa od 2012. do 2018. godine. Ako uporedimo prihode budžeta iz 2002. i 2018. godine onda se egzaktno vidi taj rast. Tako u 2002. godini imamo prihode budžeta, bili su, izvinjavam se, 2,8 milijardi evra, a u 2018. godini oko 10 milijardi evra. Ovo su jasni pokazatelji pozitivnog privrednog rasta koji je rezultat odgovornog vođenja države i brige za dalji razvoj.

Rast budžetskih prihoda znači i mogućnost većih infrastrukturnih ulaganja, kao i više ulaganja u realni sektor, odnosno privredu koja jedino može da stvara novu vrednost.

Srbija nastoji da stvori pozitivan ambijent i kvalitetan zakonodavni okvir kako bi se stimulisala strana i domaća ulaganja. Ovde se beleže trendovi, pa i svojevrsni rekordi u broju direktnih stranih investicija. Ove investicije doprinele su smanjenju stope nezaposlenosti koja sada iznosi ispod 10%, a koja je pre osam, devet ili deset godina iznosila preko 20%.

Takođe stopa privrednog rasta u ovoj 2019. godini iznosi 3,5%, a za sledeću godinu se procenjuje preko 4%, što je rezultat koji svrstava našu zemlju u regionu i u Evropi sa bržim privrednim rastom. Dakle, možemo reći da se polako budžet iz faze konsolidacije seli u fazu razvoja.

Pre nekoliko sednica mi smo ovde usvojili budžet za narednu godinu i tada smo čuli od ministra finansija da je za narednu 2020. godinu planirano još veće izdvajanje za investicije i kapitalne projekte, što je svakako dobro.

Takođe, u ovoj godini privredni rast i postignuta makroekonomska stabilnost. Omogućile su povećanje plata u javnom sektoru, a u narednoj godini i povećanje penzija i obračun po „švajcarskom modelu“ i to treba da obezbedi i povoljnih socijalnih položaj penzionera.

Verujemo da će dalje jačanje privrede, a time rast budžetskih prihoda u narednom periodu omogućiti i jače socijalne funkcije države i poboljšanje socijalnog položaja najugroženijih kategorija stanovništva.

Ovde pre svega mislim na decu, na nezaposlene, na samohrane roditelje, na bolesne, na stare, ali i na potrebu da se zaustavi odliv mladih i stručnih kadrova, kao i da se pojačaju mere populacione politike.

Na kraju, ono što je za raspravu o završnim računima za sve ove godine, važno je da se o njima izjasnila DRI kao nadležna za reviziju trošenja javnih prihoda, kako bi se izvukle pouke iz grešaka i propusta u upravljanju javnim finansijama i obezbedilo zakonito, odgovorno trošenje narodnog novca.

Ono što je najvažnije i planiranje i trošenje mora biti zakonito i mora biti u nacionalnom interesu i u interesu građana. Hvala.

Hvala, gospodine Mihajloviću.
Reč ima prof. dr Aleksandra Tomić. Izvolite.