Dame i gospodo narodni poslanici, pa postoji jedna stara narodna, a ona je kineska izreka, kaže – prijateljstvo treba da je dugoročno, a dug kratkoročan, što ne znači da država treba da se zadužuje kratkoročno, nego samo da vodi računa o realnoj mogućnosti da se taj dug i vraća.
I svaki dobar će reći svojoj porodici – radi, štedi i investiraj. I na ovaj način ćemo mi vama da izbijemo sve argumente kada vi kažete da je neko, a pre svega, možda mislite na poslanike SRS ili na neke ljude, da je protiv investicija, protiv razvoja države Srbije, pa to samo onaj ko nije normalan može da bude protiv toga.
Ali mi kao odgovorni ljudi moramo da vodimo računa koliko jedna država može i sme da se zaduži. I sada treba imati u vidu da su i ovo neka nova zaduženja, ali treba takođe imati u vidu da će od tih zaduženja da se gradi i infrastruktura, odnosno gasovod, železnica, autoput i druge vrlo bitne saobraćajnice za građane Srbije.
I ovde se ne radi samo o dobijenom kvalitetu života za one koji će putovati boljim i bržim putevima, nego i o kvalitetu života onih kroz koje će te saobraćajnice da prolaze. Pored toga što ta mesta čine malo atraktivnijim, svakako u određenom momentu izgradnje tih infrastrukturnih objekata, one će dobiti zaposlenje. Dolazi do opstanka mladih i pre svega stručnih radnika, što jeste konačan cilj.
Mi moramo samo još jednom da se podsetimo da na današnji dan javni dug Republike Srbije iznosi oko 24,4 milijarde, i da se on u odnosu na prošlu godinu uvećao za milijardu, a u odnosu na 2012. godinu, negde od 30. jula, kada je ova Vlada koja je i danas u istom ili sličnom sastavu, preuzela odgovornost i vođenje politike u državi Srbiji, porastao za 10 milijardi i otprilike milijardu i 330 miliona evra na godišnjem nivou su nova zaduženja.
I sada ako je to optimalan iznos i smanjen je javni dug u odnosu na BDP sa 76% na 50,6%, to bi se moglo reći da ide jednom izlaznom linijom, a ako ima privredne aktivnosti u realnom sektoru da sve to može biti pokriveno, to bi moglo da bude u redu, jer u ekonomiji ne postoji ništa izdvojeno i samo za sebe, nego je sve uzročno-posledičino povezano.
I tačno je da nema mogućnosti za otvaranje novih radnih mesta za stvaranje novih vrednosti ukoliko nema novih radnih mesta, ukoliko nema novih fabrika. U određenom momentu i pruga i autoput može se smatrati kao fabrika. Učiniće atraktivnijim svako mesto, odnosno svaku državu koja ima dobro povezane svoje krajeve, koja je dobro povezana prema drugim državama i samim tim će tom stanovništvu biti mnogo lakše, a i stvara neku perspektivu.
Ja sam potpuno siguran, kad određen broj mladih ljudi koji su u poslednje vreme napustili Srbiju, koji planiraju da to učine u narednom periodu, kada bi bili sigurni da će biti malo više pravde, da će biti malo boljeg života za njih, ne samo u pričama, ne samo po statističkim izveštajima, nego da oni to mogu da osete u stvarnom životu, da bi iseljavanje bilo manje, a da bi određen broj naših građana koji su već od ranije u inostranstvu sigurno bili spremni da se vrati.
I skoro da nema nijedne države na svetu koja nije zadužena, i ako ih ima to su neke manje države koje nemaju neke izražene privredne aktivnosti, to su više one države koje imaju razvijene igre na sreću, možda naftno bogata polja i tako dalje, ali sve ozbiljnije države razmišljaju o svom progresivnom razvoju i uglavnom su spremne i da se zaduže.
Kod nas u kontekstu zaduživanja javnog duga treba imati u vidu i zaduženost građana Srbije, treba imati u vidu i zaduženost preduzetnika i ja bi rekao mala i srednja preduzeća. I ukoliko se napravi ta analiza vrlo brzo se da zaključiti da je zaduženost građana nešto veća, kako vreme prolazi i čak kratkoročni krediti su procentualno više zastupljeni nego što su dugoročni krediti, govorim za građane Srbije, gde oni treba da reše svoje stambene probleme ili neka druga ozbiljnija pitanja, kada je u pitanju ulaganje u neke privredne subjekte od kojih bi oni mogli da obezbede posao za sebe i za svoju porodicu.
Vrlo često se ovde govorilo o izgradnji, odnosno nastavku izgradnje pruge Valjevo – Loznica. U narodu, odnosno kod meštana tog kraja i šire vrlo često se za tu prugu koja bi trebala da bude izgrađena potencijalno kaže da je i ratna pruga.
Ona se naziva ratnom prugom iz razloga što je francuski koncesionar započeo radove početkom XX veka i onda su ti radovi sa početkom Drugog svetskog rata bili obustavljeni. Zatim, od 1938, 1939. godine ponovo se krenulo sa tim radovima, da bi bili prekinuti 1941. godine. Ista ili slična sudbina tu prugu je zadesila i 1990. godine, kada je zbog građanskog rada SPS tada bila onako ozbiljno ili čvrsto odlučila da nastavi sa izgradnjom te pruge, jer je bila i većinski koalicioni partner, odnosno nosila je više od 50% vlasti i odgovornosti u ovoj državi, ali je početak građanskog rata to vrlo brzo prekinuo. Isto se desilo i 1999. godine, kod bombardovanja.
Zbog čega je zanimljivo ozbiljno razmišljati o nastavku izgradnje te pruge? Pa iz prostog razloga što se procenjuje da bi na godišnjem nivou protok putnika na toj deonici bio između 800.000 i milion i da bi negde oko tri i po miliona tereta tom prugom išao. Stručnjaci kažu da bi to bila jedna od najprofitabilnijih deonica pruge u Evropi i da bi njena otplata mogla da se očekuje u periodu od 10 godina.
Sa izgradnjom te pruge, dobitnik bi bila država Srbija. Bili bi dobitni grad Valjevo, Loznica, Osečina, Krupanj, LJubovija, Bajina Bašta. Čak bi to bila dobra povezanost i sa Republikom Srpskom. Dužina te pruge se procenjuje na 67 do 69 ili 68 kilometara, sa dosta mostova, nadvožnjaka i tunela. To bi bila velika fabrika u kojoj bi u vreme izgradnje naravno zaposlenje mogli da nađu ne samo građani iz dva grada ili nekoliko opština, koji su najbliži, nego jedan deo građana Srbije. Samim tim bi prestala njihova potreba za odlaskom u inostranstvo u potrazi trbuhom za kruhom. To bi svakako bilo dobro.
Dalje, jedna investicija koja bi našla potpunu opravdanost, a tiče se tog srednjeg Podrinja i tog dela koji bi i ova pruga mogla da pokrije, to je izgradnja tunela kroz brdo, gde bi put između Sarajeva i Beograda bio skraćen za preko 50 kilometara. Osim što bi značajno bila skraćena ta deonica, put bi bio kvalitetniji, putovanje udobnije, ali takođe, još jednom ponavljam, da svi građani koji žive na tom području bi osetili da država Srbija vodi računa i o njima. A, da vam ne pričam koji strateški značaj bi i taj put i taj tunel imao ne samo za građane koji žive tamo, nego i za sve one koji su u Republici Srbiji, BiH i u Srbiji. Ne bih sada da podsećam na ta teška vremena za građane Srbije, 1990, 1991, 1992. i 1993. godine iako je bez ikakve ili ozbiljne opravdanosti taj put bio frekventniji nego deset godina pre toga i deset godina posla toga, kada je bio otadžbinski rat.
O tome se mora voditi računa. Nemojte da i ova vlast bude samo deklarativno za to, za regionalni razvoj ili za ravnomerni regionalni razvoj, kao što je to bio Mlađan Dinkić, nego to treba pokazati na delu. Hvala.