Dame i gospodo narodni poslanici, nama srpskim radikalima je pre svega drago i nećemo to da krijemo, što konačnom se pred Narodnom skupštinom nalaze završni računi. Zašto nam je drago? Zato što od 2016. godine mi insistiramo da Skupština raspravlja o završnim računima.

Uvek smo upozoravali, nema smisla, nema svrhe da raspravljamo o zakonu o budžetu, ako nismo usvojili zakon o završnom računu. I evo, konačno, posle toliko uporne borbe i insistiranja SRS, imamo završne račune. Ispred sebe završe, zato što su u množini, od 2002. godine do 2018. godine. Nije Skupština, ovaj najviši dom zakonodavni, nije raspravljao o tome kako i na koji način su pre svega trošena sredstva, pa zatim, ne manje važno, kako i na koji način su oprihodovana ta sredstva.

Mi smo pričali o budžetima, o predlozima novih budžeta, a nismo znali kako su se sredstva u prethodnim periodima trošila, na koji način. Uvek se to prikazivalo onako kako je to želela aktuelna vlast ili kako su oni to hteli da modeluju, pa nama da prikažu da je to sjajno, bajno ili što bi se reklo sve idealno.

Mi srpski radikali smo uvek govori, nema razloga da se krije. Nema nikakvog razloga. Zašto bi se od javnosti krilo kako su to sredstva koja su prikupljena od poreskih obveznika i na koji način korišćena, u koje svrhe su korišćena? Kako se raspolaže sa tim sredstvima? Šta to znači deficit, šta suficit? Koji su to faktori koji su uticali na trošenje sredstava iz okvira budžeta?

Slušali smo ovde pohvale kako je zaredom nekoliko godina zabeleži suficit i mi srpski radikali smo tada jasno predočili, nije dobro u kontinuitetu imati suficit, kao što nije ni deficit. Budžet treba da je izbalansiran tako da nema razlike između prihoda i rashoda i ako ih ima, da su oni minimalni. I to je idealan

36/3 MG/VZ

budžet i to nije problem bilo kojoj Vladi, a pogotovo Ministarstvu finansija da uradi, da izbalansira taj budžet da se tačno zna koliko je potrebno za funkcionisanje ove države, koliko je potrebno za korisnike budžetskih sredstava, koliko je potrebno za kapitalno ulaganje itd. Bez završnog računa, prethodnog razmatranja završnog računa, sve se radi tako što se veruje na reč predlagaču, odnosno onome ko obrazlaže predlog budžeta.

Pred nama je gomila tih izveštaja o završnom računu. Nažalost, činjenica je da ne možemo raspravljati studioznije o budžetima i završnim računima od 2000. do 2018. godine, tako što ćemo biti sigurni da su ti podaci tačni, pogotovo taj period od 2002. godine pa do 2008. godine. Treba se uzimati sa rezervom, to čak kažu i ovi iz Državne revizorske institucije, da je jako teško sa većom pouzdanošću raspravljati o tome. To su podaci koji su na bazi dnevnih izveštaja, odnosno mesečnih tačnije rečeno, na osnovu tih mesečnih izveštaja o potrošnji sredstava moglo se napraviti završni račun u ranijem periodu.

Ali, ono što je interesantno to je da je u ovom prikazu završnog računa vidimo da je dosta toga u prihodnoj strani urađeno, a da ne postoji za to neko realno obrazloženje ili da ne postoji realni osnov za tako povećane prihode. Naime, svakom je u cilju da se što više oprihoduje, a pri tome da se vodi računa da se ne preopterete građani i poreski obveznici. Svako normalan razmišlja da treba što manje kreditno biti zadužen, omogućiti državi da može sama da funkcioniše na bazi akumulacije, na bazi onoga što se dešava u njenoj privredi, na bazi razvijanja domaće privrede i domaće proizvodnje. Ali, mi imamo ovde na prihodnoj strani neke stvari koje su vredne pažnje da se javnost o tome informiše i da joj se objasni.

Naime, mi imamo ove neporeske prihode koji su različitog porekla. Ono što bi trebalo u završnom računu da se prikaže, a to je tačno, detaljno svi prihodi, izvori tih prihoda i visina tih prihoda. Mi ovde imamo delimično kada su u pitanju javna preduzeća i državna preduzeća, odnosno javna preduzeća koja su pod ingerencijom države, imamo delimično prikaz koliko su koja preduzeća uplaćivala u budžet, nemamo detaljno. Nemamo za sva javna preduzeća i za sva državna preduzeća. Imamo, recimo, u ranijem periodu da je uplaćivao „Telekom“, a sada nemamo podatke osim da je uplaćivala NBS. Imamo u jednom periodu, ranije gledajući, da se ne vraćamo toliko unazad, imamo da je uplaćivala „Elektroprivreda“.

Naime, zbog čega je ovo bitno? Bitno je da se vidi kakva je struktura tih prihoda u prihodnoj strani od javnih i državnih preduzeća iz razloga što javna preduzeća, kao što je „Elektroprivreda“, u javnosti se prezentuje da ima određene probleme u poslovanju, u funkcionisanju, a vidimo da baš u tom periodu kada su u javnosti prezentovali te svoje velike probleme, da su uplaćivali u budžet kao višak prihoda. Onda je nelogično otkud se pojavljuje taj višak u „Elektroprivredi“, a sa druge strane „Elektroprivreda“ traži pomoć što u kreditima, što direktno iz budžetskih sredstava. Pa onda se u jednom periodu i te kako baratalo sa pouzdanim informacijama da se „Elektroprivreda“ zaduživala kreditno, pa na bazi tih kreditnih zaduživanja uplaćivala je, uslovno rečeno, taj višak u budžet, kao budžetski prihod se vodio, i to je izazvalo veliku pometnju kada je u pitanju funkcionisanje i drugih javnih preduzeća.

Naime, kada je u pitanju funkcionisanje Narodne banke Srbije, koja je uplatila određena sredstva, tu se tačno zna, tu se zna priroda, tu se zna izvor kako i na koji način su ostvarena ta sredstva. Sad, imamo nešto što je veoma indikativno, to je da neki vanredni, neporeski prihodi, oni su uplaćeni ili ostvareni u mnogo većem srazmeru nego što je to planirano. Tako imamo da je planirano četiri milijarde tih prihoda, a da je uplaćeno 20 milijardi. Sada, kada pogledamo u strukturi, mi znamo da jedan potiče od emitovanja hartija od vrednosti, ovo što je i ministar pročitao u obrazloženju, to je to kada je u pitanju emitovanje hartija od vrednosti i to su prihodi koji su mnogostruko veći nego što se planiralo.

Tako da, bilo bi dobro da se objasni kako i na koji način se u narednom periodu, a na bazi ovih izveštaja, planira postupati kada je u pitanju emitovanje hartija od vrednosti. Ima jedna tendencija, a to je da se evroobveznice strahovito povećale. Emitovanje evroobveznica strahovito se povećalo.

Generalno gledajući i na domaćem tržištu plasirano je mnogo više hartija od vrednosti, nego što je to planirano. To je jedan od načina da se potrebe ove države i budžetske potrebe, da se finansiraju tim, kako bi to rekli, neporeskim prihodima. To je dobro do trenutka dok država može da kontroliše to u smislu da država može realno da pokrije te obaveze koje podrazumevaju emitovanje hartija od vrednosti, ali može da bude i bumerang, da se vrati na neželjeni način tako što će država se u suštini zaduživati, prezaduživati, neće u trenutku kada dođe do realizacije, do naplate tih hartija od vrednosti, odnosno evroobveznica, to je neki period, te dugoročne su od 26 godine pa nadalje, neće nadam se, mada o tome će građani da odluče, nadam se da ova Vlada neće do tada voditi državu i biti na čelu ove države, ne presonalno, nego generalno. Šta ćemo onda kada dođe na naplatu, a država ne može da servisira svoje obaveze? To je lepo kada se priča u javnosti da se fiskalna politika vodi na taj način, da su mnogo veći prihodi nego što su rashodi, pa se u nekih tri godine, od 2015, 2016, 2017. godine, prikazuju kao godine suficita. Suština je jednim delom da taj suficit upravo potiče iz ovog dela emitovanja hartija od vrednosti.

Što se tiče nekih stvari koje su vezane za eksproprijaciju zemljišta, mi vidimo da je to sada aktuelno, pogotovo kada je u pitanju ovaj Moravski koridor. Tu smo imali i po hitnom postupku da donosimo odluku da se izdvoje određena sredstva kako bi se isplatila nadoknada za zemljište koje će biti potrebno za izgradnju Moravskog koridora. Javnost i mi poslanici smo do ovih završnih računa bili duboko ubeđeni da najviše sredstava, kada je u pitanju eksproprijacija, se izdvaja upravo za ove auto-puteve, za te infrastrukturne objekte koji se odnose pre svega na saobraćajnice.

Međutim, ovde u ovoj analizi pokazalo se da je ipak najviše sredstava izdvojeno za eksproprijaciju zemljišta za potrebe "Beograda na vodi". To je nešto što je veoma interesantno i zanimljivo. Ne iz razloga da bi mi sad želeli dalje da elaboriramo ovo oko "Beograda na vodi", ali treba da bude čista računica, da se zna koliko je to država uložila početnog kapitala da bi se započeo taj Projekat koji se zove "Beograd na vodi". Onda se dolazi do niza zaključaka, u zavisnosti sa koje strane gledate, u svakom slučaju nije to nešto što je zanemarljivo, jer to su velika sredstva koja je država Republika Srbija, da ne govorim grad Beograd, uložili kada je u pitanju taj projekat.

Što se tiče ovih rashoda, imamo nešto što je veoma interesantno, recimo, do 2008. godine u rashodima, kada su u pitanju ti mesečni izveštaji prikazivali su se, recimo, oslobađanje, primera radi, oslobađanje od plaćanja PDV mladim bračnim parovima koji rešavaju svoj stambeni problem i to se po logici stvari i po zakonitosti računa kao subvencija od strane države. Mi ovde u ovim završnim računima od kada je ova Vlada, a pogotovo za 2018. godinu, nemamo jasnu situaciju kada su u pitanju subvencije. Nemamo detaljni prikaz, ne samo kada je u pitanju ovaj deo stambena gradnja, rešavanje stambenog problema, to je najmanje, nego nemamo za te tzv. strane investitore kada je u pitanju subvencija koja daje država, nemamo koliko je koji investitor dobio na ime subvencija. Imamo neku opštu priču, neko opšte mesto da je država izdvojila, da je država morala to da uradi kako bi privukla strane investitore i sve je to u redu, ali da vidimo koliko je koji od tih investitora dobio na ime subvencija. To mora da bude u završnom računu.

Završi račun mora da sadrži to, da se kaže u toku 2018. godine na ime subvencija država je dala tom i tom investitoru, toliko i toliko. Mora jasno da bude, mora transparentno da bude. Mi uvek slušamo kako smo mi povoljniji zato što osim tih uslova koji se odnose na građevinsko zemljište osim cene radne snage mi dajemo subvencije. Koliko smo dali subvencije znamo zbirno, a koliko smo pojedinačno svakome investitoru to niko ne zna. Ovde vodimo raspravu da ne kažem godinama, bukvalno licitiramo da li je dato 5.000 po zaposlenom evra, govori se o evrima ili je dato 10.000 ili možda i više. Ovo je prilika i ovo je obaveza da u završnom računu mora da bude i to prikazano, jasno prikazano koliko je koji investitor dobio od države Srbije na ime subvencija.

Ono što je veoma bitno, a to je da u oblasti budžetskih rezervi nalaze se ogromna sredstva, to je nešto što je indikativno kada je u pitanju funkcionisanje ove Vlade, to se vidi i u završnom računu.

U završnom računu za 2018. godinu, vidimo da je to kada su u pitanju budžetske rezerve, u visini od 400 miliona evra. Izvinite, gospodo to je jako velika količina novca koja je bila na raspolaganju, a ne podleže mnogim procedurama, između ostalog, ne podleže proceduri transparentnosti ili nečemu što bi podrazumevalo da se eventualno za dodelu tog novca raspiše konkurs. Tih 400 miliona evra delilo se onako kako to Vlada ili da ne govorim pojedinac u trenutku odluči da će dati neko, da li u vidu subvencija, da li na ime nekih plaćanja obaveza, to sada nemamo u završnom računu prikazano. Velika su, ogromna su sredstva.

Ne možemo baš tako da imao poverenje, s tim što, kada su u pitanju rezerve, budžetske rezerve, videćemo ako pratimo ove godine, videćemo tendenciju rasta od 1,5% što je normalno u odnosu na ukupna sredstva u budžetu, mi u 2018. godini imamo 4% rezerve u odnosu na ukupna sredstva u budžetu. Što je, priznaćete jako veliko. Ako se to uporedi sa još nekim informacijama koje se odnose na određene prihode onda ćemo da vidimo, a pre svega ono o čemu smo mi hteli da upozorimo, to su javna preduzeća, onda ćemo da počinjemo da razmišljamo da u stvari u državi Srbiji funkcionišu dva paralelna sistema.

Kada je u pitanju budžet i isplata sredstava iz okvira budžeta za budžetske obaveznike i kada su u pitanju ona sredstva koja nisu pod kontrolom, a to su sredstva koja su pre svega na ime prihoda koja se ostvaruju od javnih preduzeća. Niko ne zna otkud, recimo, konkretno, ponovo kažem elektroprivredi taj višak ako se žali na poteškoće i niko ne zna kako su ta sredstva iz budžetskih rezervi kako su trošena.

Drugo, u prihodnoj strani, to vidite i sami, imate nešto što je veoma interesantno, a to je kada je u pitanju prosveta, kada je u pitanju obrazovanje, vi imate ovde povećanje prihoda. Van budžetska sredstva na ime usluga, na ime prodaje imovine i tako dalje, u tom delu imamo povećanje prihoda. Faktički to kada pogledate i analizirate, ta sredstva koja su vezana za prosvetu i obrazovanje, one su najvećim delom deljeni za povećanje ličnih dohodaka, za povećanje primanja. Mi onda imamo prostu činjenicu da plate procentualno u odnosu na budžet ne učestvuju sa 10% nego preko 10%.

Gledajte sad, dozvoljeno je 9,5%. Znači, imaju neka sredstva koja su van kontrole. Pogledajte vi to, dobro ministre, tu su pomoćnici koji mogu da vam pomognu pa ćete videti i sami da to nisu mala sredstva. To su sredstva koja se oprihoduju iznajmljivanjem objekata, recimo, fiskulturnih sala, to su sredstva na ime usluga u prosveti se ostvaruju, a ta sredstva su van budžetska i ta sredstva se dele za povećanje primanja prosvetnih radnika. Kada pogledate to u odnosu na ukupna sredstva to vam prelazi onu dozvoljenu granicu.

Tako da možemo da pričao o tome, da analiziramo ali u svakom slučaju da završim, naše zadovoljstvo je što konačno SRS uspela da priušti da u parlamentu Srbije se raspravlja o završnom računu, ne ulazeći u to kako će ko da gleda na ove izveštaje o završnim računima. Mi smo izneli neke svoje načelne primedbe, a u daljim raspravama, najverovatnije ćemo ukazati na pojedine slučajeve. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Sada reč ima narodni poslanik, prof. dr Milorad Mijatović. Izvolite.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovani ministre sa saradnicima, ja sam jedna od onih koji će reći da pohvaljujem što imamo završne račune budžeta u raspravi u Narodnoj skupštini. Da podsetim narodne poslanike, poslednji završni račun koji je raspravljan i usvojen u Skupštini bio je 2001. godine. Od 2002. godine pa na ovamo, mi nismo imali završne račune, da se raspravljaju. Istina, Vlada je dostavljala završne račune do 2015. godine, ali nikako nisu dolazili na dnevni red, a od 2015. godine pa na ovamo Vlada čak i nije dostavljala završne račune.

Da ne bi javnost pomislila da je to činila nešto posebno, Ministarstvo finansija je to koje daje svoje izveštaje o izvršenju budžeta. Svaki građanin Srbije može da vidi koliko ima budžet prihoda, koje rashode i kako se ta sredstva troše. Ovo naglašavam iz prostog razloga što ipak budžet je bio pod kontrolom. Državna revizorska institucija je osnovana 2008. godine i ona je vršila revizije svih budžeta od 2008. godine, u stvari 2009. godine do 2018. godine. Molim vas, samo malo tišine. Meni je jako drago što su vašom zaslugom stigli ovi završni računi.

Neću reći da nisam to insistirao i želeo, jednostavno, to je redosled aktivnosti koji radi ova vladajuća koalicija, koja jasno, transparentno iznosi sve detalje, sve ono što treba građani Srbije da znaju, a posebno u finansijskoj konsolidaciji.

Jedan od najvažnijih rezultata koje je ova vladajuća koalicija postigla jesu upravo ti rezultati u finansijskoj konsolidaciji. Ako posmatrate ove završne račune tada možete jasno videti šta se sve dešavalo u privredi naše zemlje. Evo, zašto to kažem.

Prvo, završni računi su vrlo važni, oni nam daju konačne informacije o prihodima, rashodima, pravilnom korišćenju sredstava i naravno ovi završni računi su otkrili i tzv. indirektne korisnike, koji su bili skriveni negde i nismo znali koliko sredstava se troši kod tih indirektnih korisnika. Naravno, to se odnosi na škole, fakultete, socijalne ustanove, ta sredstva koja su te institucije zarađivale su se najčešće trošile za plate, odnosno za investicije. Dobro je što je to išlo u kapitalne investicije.

Ono što je veoma dobro u ovim završnim računima, a to moram da naglasim, da je to pravi zlatni rudnik informacija i to informacija koje govore o jednom vremenu, o sredstvima, o potrošnji i o ozbiljnosti jedne države, države koja građanima govori gde i kako troši svoja sredstva. To su trajni dokumenti i verovatno će nauka i struka ovde imati neiscrpan izvor podataka i ja moram pohvaliti ove završne račune, bez obzira na sve stvari o kojima je ovde bilo reči.

Znate, budžet je jedan od najvažnijih zakona koji se donosi. Budžet utiče na privredne aktivnosti u zemlji, ali i obratno privredne aktivnosti u zemlji utiču na budžet i to tako da mi onda u završnom računu vidimo pravu krvnu sliku jedne privrede za taj period.

Građani Srbije moraju znati da kao jedna ozbiljna koalicija mi zajedno činimo neke stvari. Da bi se doneo jedan budžet vi morate imati fiskalnu strategiju, morate imati završni račun za prethodnu godinu i nakon toga, tek imamo budžet koji ovde usvajamo u Skupštini.

Postoji budžetski kalendar. Moram reći da se nikada nije desilo da je budžet usvojen mnogo ranije, nego što to kaže budžetski kalendar. Do 15. decembra smo morali usvojiti budžet. Mi smo ga davno usvojili i to moram posebno naglasiti i pohvaliti. I ne samo da smo ga ranije usvojili, već je budžet stigao na vreme u Narodnu skupštinu i narodni poslanici su imali sasvim dovoljno vremena da o svemu, o svim stavkama u budžetu raspravljaju, govore. Imamo i nezavisna tela koja su o tome raspravljala, dakle, imali smo jednu kvalitetnu i dobru raspravu i to je ono što posebno želim da naglasim.

Zašto to kažem? Kažem jer je budžet jako bitan, rekao sam, utiče na privredu. Kada analizirate ove budžete, završne račune, tada možete to podeliti na neka tri dela. Budžeti od 2002. do 2007. godine su imali dobre fiskalne rezultate. Bilo je suficita, nije bilo deficita. Znate zašto? Bila je privatizacija. Gde su ta sredstva trošena? Da li su sredstva trošena na kapitalne investicije? Da li smo tad imali završene auto-puteve, da li smo tad imali rad na železnicama? Ne. Sredstva su gurana u potrošnju, potrošnja je išla sve više i više i na kraju došla je ekonomska kriza, svetska ekonomska kriza 2008. godine, zemlja vrlo brzo nije više mogla da pozajmljuje i već smo bili blizu bankrota.

To je taj period od 2008. do 2013. godine. U tom periodu nama je često govoreno da ta svetska ekonomska kriza je za nas razvojna šansa. Ne, došli smo do zaduženja 76% BDP.

Molim vas, krenuli smo u finansijsku konsolidaciju 2014. godine i šta smo uradili? Vrlo brzo, ja moram priznati da je i mene iznenadilo da smo iz jednog deficita stigli u suficit i to tri godine uzastopce, a zašto? Pa, zbog jedne štednje i zbog jednog stava da se ne može trošiti više nego što se zaradi, da se ne može davati više ni za potrošnju nigde od onoga što nije zarađeno i da budžet mora biti tako izbalansiran da imamo ulaganja u kapitalne investicije, javne investicije, deo toga u potrošnju, ali u određenim proporcijama. Upravo to smo postigli.

Moram reći da jedan budžet 2019. godine, gde ćemo završni račun videti već, ja sam siguran, u julu sledeće godine. Budžet 2020. godine je jedan relaksirani budžet, na dobrim osnovama, pravljen konzervativnim metodama, drugim rečima jasno precizirano gde su i kakvi su prihodi, kakvi su rashodi i jedan uravnotežen budžet, stabilan budžet.

Pošto sam o budžetu govorio kada smo ga usvajali, ja ću samo reći sledeće, ja nemam nijedan strah da ćemo mi doći u neku tešku situaciju iz prostog razloga što smo uveli proporcije pravila i metodologije koje se poštuju. Ako poštujete ta pravila, tada vam je sasvim jasno da ne možete doći u tešku situaciju i da ćete jasno imati i za plate, imati za penzije, imati za kapitalne investicije, imati za ostale javne investicije, što se očigledno i vidi. Završavaju se kapitalni projekti, najbolji rezultati privrede, a to sam već i govorio, vide se u transferima PIO.

Godine 2014, mi smo izdvajali iz budžeta za penzije 272 milijarde, 2018. godine 172 milijarde, dakle manje 100 milijarde dinara. Šta to znači? To znači da imamo veće zapošljavanje, veću privrednu aktivnost, da imamo bolje plate, to znači da Srbija staji na zdrave ekonomske noge, što znači da možemo dalje hodati.

Ima još nešto drugo što moram naglasiti. I u ranijem periodu, 2002. do 2008. godine, izdvajala su se sredstva za kapitalne investicije, ali ona nisu trošena. Zašto? Zato što nismo imali programe i zato što nismo znali voditi kapitalne investicije. Tada je bio veliki kredit. Uzmemo 800 miliona evra za železnice Srbije, pa nije bio povlačen. Bilo je još nekih drugih kredita koji nisu povlačeni.

Da bude još problem veći, za te kredite koje ne povlačite vi dajete dodatne kamate, dodatne penale. Zašto? Mi smo se zaduživali, a nismo znali kako da iskoristimo. Upravo u situaciji u kojoj se sad nalazimo imamo suficite, negde smo u oktobru mesecu o tome raspravljali da suficit smo ulagali u javnu infrastrukturu, eto, konkretno u Moravički koridor, deo sredstava smo davali i davaćemo za rasterećenje privrede, ali ne zaboravljamo i tu je ono što Socijaldemokratska partija uvek naglašava, da građani Srbije moraju osetiti boljitak u ekonomskom razvoju i na osnovu svojih plata i na osnovu svojih penzija.

Tu ćemo tražiti jednu meru. Kad govorimo gde se šta nalazi, ja moram da naglasim, to se radi o onim proporcijama, ako govorimo da za plate i penzije mora da ide određena proporcija, uzmimo za plate, onda mora da bude 9,5%. Ako idete više, tada vi dolazite već u jednu opasnu zonu koja kaže da u datom trenutku vi ćete morati da dajete više, odnosno da se dalje zadužujete ili idete već da dajete od onoga što vam privredni rast ne omogućava.

Ono što je veoma bitno, a to je učešće javnog duga u BDP. Mi smo se zaduživali, u jednom trenutku smo bili da 76% BDP i blizu bankrota, no, sada mi imamo javni dug koji je negde 50 koma nešto procenata, a ide ka tendenciji niže.

Moram da kažem da je zakonska odredba 45% BDP dosta strog uslov, možda za našu zemlju i prestrog, koji smo mi sami sebi nametnuli, ali lično smatram da nije problem kvalitetno se zaduživati, pogotovo sada u ovo vreme kada su kamate niske. Kvalitetno zaduživanje, ulaganje u infrastrukturu, ulaganje u puteve, ulaganje u prečistače vode, u kanalizacije znači ostavljanje zemlje u jednoj boljoj poziciji, u jednoj boljoj situaciji kojoj i jeste.

Naravno da se radujem, i uvek sam to govorio da ću biti najsrećniji kad se završi Koridor 10. Da, mogu da kažem da je Koridor 10 je završen. Dakle, neću da kažem završićemo ga, on je završen. Koridor 11 od Surčina do Čačka, da, završen. Sutra će se otvoriti. Dakle, to je ona Srbija koja je uspela svojim radom, svojim zalaganjem, pametnim i dobrim politikama da dođe do situacije da ima dovoljno sredstava za sve ove oblasti o kojima sam govorio.

Kada govorimo o završnim računima, ja očekujem da će sad to postati pravilo, da ćemo završni račun za 2019. godinu, nakon ocena nezavisnih institucija, DRI, Fiskalnog saveta i ostalih, imati u julu sledeće godine, pre nego što budemo imali projekcije budžeta za 2021. godinu. To će nam biti signal šta, kako i gde treba popraviti naše finansije.

Ne trebamo se zavaravati da je sad sve rešeno onako kako treba. Postavljeni su dobri temelji. Na te temelje treba nadograđivati mnogo toga, uređivati kuću koju smo imali i jasno staviti do znanja šta i gde se ide i gde se šta troši.

Ovde je bilo govora i o sredstvima rezervi itd. Mnogo toga se može o tome diskutovati. Jedna od stvari koju sam naglašavao i koju ću i sad ponoviti jeste da u sistemu zarada u Srbiji treba uvesti red, da masa zarada jeste svedena na 9,5% BDP, da, ali se zalažem za platne razrede, jer nemoguće je čak i ako neka državna firma, bili to neki fakulteti koji imaju trenutno povoljnu situaciju, evo, na primer, trenutno su to pravni fakulteti, informatički fakulteti koji imaju to. Oni imaju dosta pristojna primanja. Ne, ne trebaju sva primanja u državnim službama koja se zarade ići samo u plate, treba ići i u investicije, jer na taj način država ide bolje i dalje napred.

Isto tako, govorim i o završnim računima budžeta opšte države. NJih trenutno nemamo. Imamo završne račune Republike Srbije, ali nemamo opšte države. Možda bi to trebao biti jedan korak napred. Zašto? Na lokalnim samoupravama, pokrajini, zatim na drugim nekim situacijama imamo da se dosta sredstava zaradi i često ide mimo prihoda.

Ono što želim da kažem, i time ću završiti svoje izlaganje, država Srbija u ovoj godini, u prethodnim godinama, posle rezultata finansijske konsolidacije, dobro upravlja svojim finansijama. Ne može biti iznenađenja, neće ih biti. Dobro upravlja kapitalnim investicijama, što je veoma bitno.

Vidite i sami koliko se radio Koridor 10. Završen je, ali očekujem da ta iskustva koja smo imali na Koridoru 10, Koridoru 11 možemo usmeriti ka novim koridorima, Moravskom koridoru, autoputu Kuzmin - Sremska Rača i drugim koridorima i autoputevima koje ćemo otvoriti. Zašto? Naša iskustva, efikasno korišćenje tih sredstava značiće dalji rast BDP.

Mi imamo mnogo toga što se daje i u javnu infrastrukturu, zatim u školstvo, u zdravstvo, u kliničke centre, da tim dobrim upravljanjem te kredite i sve ono što imamo, sopstvena sredstva možemo bolje i kvalitetnije izvršiti.

Na kraju, govorio sam o kaznama i o penalima. To sam govorio i kada je bilo oko budžeta. Ogromna sredstva idu. Znate, kada neko kaže 22 milijarde, to su velika sredstva, ali mi plaćamo neke penale od 2005. godine. Moramo ustrojiti administraciju, pogledati naše ugovore, jer mi smo imali često i prihode koje smo skrivali, ne mi, već se do 2015. godine prihodi skrivali. To se govorilo – prihodi ispod crte. Zašto? Pa, bilo je državnih preduzeća koji su pravili gubitke, koji nisu mogli da uplaćuju svoje kredite, državne banke koje su se morale sanirati. Ti troškovi su sakrivani. Od 2015. godine oni su ušli u budžet i tačno, jasno i transparentno se zna šta država radi. Da to nismo uradili, da nismo došli do te situacije, ne bismo imali zdravu ekonomsku situaciju, ne bismo bili u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo i sada možemo da kažemo da izgradili smo dobar sistem, taj sistem popravljati, ići dalje i unaprediti da nam bude bolje.

Država koja ima uređene finansije, država koja zna šta hoće da uradi znači dalji napredak, a to je ono što je ova vladajuća koalicija, naravno, gde je SNS vodeća stranka, uradila i građanima Srbije polaže račune. Ono što smo rekli, to i izvršavamo.

Naglašavam da će, kao i do sada, SDPS u glasanju podržati sve ove završne račune sa željom da nam sledeći završni računi budu godišnji i da budu bolji i kvalitetniji nego do sada. Hvala.

Hvala, prof. Mijatoviću.
Sada reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Gospodine Mihajloviću, izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas su pred nama završni računi budžeta Republike Srbije za prethodnih 17 godina, odnosno za period od 2002. do 2018. godine.

Naravno da bi bilo puno lakše da smo mogli da, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu i utvrđenim kalendarom, usvajati završne račune za svaku prethodnu budžetsku godinu, ali ovim stavljanjem na dnevni red svih neusvojenih završenih računa učinjen je značajan korak ka odgovornom upravljanju javnim finansijama.

Praksa u prethodnom periodu nije bila takva. Završni računi su za javnost i za građane važni kako bi se na transparentan način upoznali sa načinom vođenja javnih finansija od strane javne vlasti, jer konsolidovan završni račun budžeta sadrži i prihode po zakonom utvrđenim izvorima, kao i rashodu razvrstani po korisnicima i namenama. Dakle, sadrži sve važne i sveobuhvatne informacije o izvršenju usvojenog budžeta za određenu budžetsku godinu.

Iz završnih računa vidi se da li su budžeti bili dobro planirani i da li je opšta država trošila u skladu sa planom ili mnogo više od toga, ali i kada su troškovi u pitanju, važno je razlučiti da li su u pitanju troškovi razvoja ili neopravdani troškova razvoja ili neopravdani troškovi koji su posledica neodgovornog ili nestručnog upravljanja javnim finansijama.

Konačno, sagledavanjem završnih računa izvlače se pouke za donošenje boljih budućih budžeta.

U prethodnih 18 godina iz završnih računa se vide trendovi, ali i posledice nekih neodgovornih upravljača budžetom države. Naravno, jasno je da prihodi u budžetu države zavise od privrednih tokova i makroekonomske stabilnosti, od toga koji su izvori budžeta smatrani važnim i prioritetnim.

Bilo je godina kada se budžet punio prodajom ili rasprodajom najvećih srpskih preduzeća. Bilo je godina u kojima su mnogi izbegli plaćanje poreza i akciza ili im je neplaćanje bilo tolerisano.

Bilo je godina u kojima su iz budžeta dotirani privilegovani, a ne oni koji su mogli da unaprede ekonomski razvoj Srbije. Bilo je godina u kojima smo umesto da podstičemo poljoprivredu kao ogroman razvojni potencijal Srbije, te podsticaje davali velikim privilegovanim sistemima koji su taj novac umesto u razvoj poljoprivrede koristili npr. za uvoz šećera ili kada su rasprodati državni silosi pa nismo imali gde da skladištimo žito. A bilo je godina u kojima smo rasprodavali državne rezerve žita, a posle iz inostranstva nabavljali žito po sedam puta većim cenama.

To je neodgovoran način trošenja budžetskih sredstava, odnosno trošenja prihoda države koju u krajnjoj liniji plaćaju svi poreski obveznici, a koji je najbolje sagledavati nakon završene budžetske godine. Na sreću, odgovornost za vođenje države danas je drugačija i kada su u pitanju privredni rast i kada su u pitanju državne finansije.

Naša ekonomija u poslednjih sedam godina raste, beležimo rast. To se vidi iz završnih računa od 2012. do 2018. godine. Ako uporedimo prihode budžeta iz 2002. i 2018. godine onda se egzaktno vidi taj rast. Tako u 2002. godini imamo prihode budžeta, bili su, izvinjavam se, 2,8 milijardi evra, a u 2018. godini oko 10 milijardi evra. Ovo su jasni pokazatelji pozitivnog privrednog rasta koji je rezultat odgovornog vođenja države i brige za dalji razvoj.

Rast budžetskih prihoda znači i mogućnost većih infrastrukturnih ulaganja, kao i više ulaganja u realni sektor, odnosno privredu koja jedino može da stvara novu vrednost.

Srbija nastoji da stvori pozitivan ambijent i kvalitetan zakonodavni okvir kako bi se stimulisala strana i domaća ulaganja. Ovde se beleže trendovi, pa i svojevrsni rekordi u broju direktnih stranih investicija. Ove investicije doprinele su smanjenju stope nezaposlenosti koja sada iznosi ispod 10%, a koja je pre osam, devet ili deset godina iznosila preko 20%.

Takođe stopa privrednog rasta u ovoj 2019. godini iznosi 3,5%, a za sledeću godinu se procenjuje preko 4%, što je rezultat koji svrstava našu zemlju u regionu i u Evropi sa bržim privrednim rastom. Dakle, možemo reći da se polako budžet iz faze konsolidacije seli u fazu razvoja.

Pre nekoliko sednica mi smo ovde usvojili budžet za narednu godinu i tada smo čuli od ministra finansija da je za narednu 2020. godinu planirano još veće izdvajanje za investicije i kapitalne projekte, što je svakako dobro.

Takođe, u ovoj godini privredni rast i postignuta makroekonomska stabilnost. Omogućile su povećanje plata u javnom sektoru, a u narednoj godini i povećanje penzija i obračun po „švajcarskom modelu“ i to treba da obezbedi i povoljnih socijalnih položaj penzionera.

Verujemo da će dalje jačanje privrede, a time rast budžetskih prihoda u narednom periodu omogućiti i jače socijalne funkcije države i poboljšanje socijalnog položaja najugroženijih kategorija stanovništva.

Ovde pre svega mislim na decu, na nezaposlene, na samohrane roditelje, na bolesne, na stare, ali i na potrebu da se zaustavi odliv mladih i stručnih kadrova, kao i da se pojačaju mere populacione politike.

Na kraju, ono što je za raspravu o završnim računima za sve ove godine, važno je da se o njima izjasnila DRI kao nadležna za reviziju trošenja javnih prihoda, kako bi se izvukle pouke iz grešaka i propusta u upravljanju javnim finansijama i obezbedilo zakonito, odgovorno trošenje narodnog novca.

Ono što je najvažnije i planiranje i trošenje mora biti zakonito i mora biti u nacionalnom interesu i u interesu građana. Hvala.

Hvala, gospodine Mihajloviću.
Reč ima prof. dr Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, današnja objedinjena rasprava po pitanju završnih računa od 2002. do 2018. godine je bila predmet rasprave na Odboru za finansije, na sednici van sedišta koja se održala u septembru mesecu, odmah nakon prispeća ovog materijala koji je Vlada usvojila u prisustvu DRI i svih medija koji su bili zainteresovani da prate ovu raspravu.

Sednica je bila u Čačku. Moram da kažem da su i odbornici Skupštine grada Čačka bili prisutni tu i gradonačelnik, koji su bili zainteresovani, osim toga što je bilo priče o završnim računima Republike Srbije, bila je jedna od tema i završni račun i opšte kako su se trošile pare građana Čačka.

Ono što smo kao narodni poslanici u ovom odboru pokušali da u direktnom kontaktu sa odbornicima gradova i opština, pokušamo da prezentiramo sve ono što je vrlo aktuelno danas u državi. Ova tema koja je danas predmet rasprave u parlamentu, mislim da je jedna od najvažnijih tema zato što je ova skupštinska većina uzela na sebe veliku odgovornost svih ranijih vlada, svih ranijih političara, svih onih funkcionera koji su vodili ovu državu čiji se rad upravo ogleda u ovim izveštajima.

Šta to znači? To znači da od 2002. godine do danas ni jedna Vlada nije smogla snage da prikaže građanima Srbije kako se trošio novac građana Srbije u vremenima koja su menjali društveni sistem i naziv države, do trenutka kada ste došli u situaciju da ne možete da isplatite ono što su zagarantovana plaćanja kada su u pitanju penzije, plate državnim službenicima, javnim preduzećima, da smognete snage kao jedna odgovorna vlast i preduzmete sve ekonomske reforme koje su morale da budu sprovedene da bi došli da danas pričamo o tome, o infrastrukturnim projektima, o novim putevima, mostovima, novoj železnici, o povećanju plata i penzija, o novom investicionom programu za narednih četiri-pet godina, nekoliko ciklusa.

Znači, mi smo kao država pre svega Ustavom bili obavezni, članom 99. stav 1. tačka 11) i Zakonom o budžetskom sistemu član 78. stav 1. tačka 1) podnaslov četiri, da donesemo ovakva dokumenta u parlamentu. Od 2002. do 2018. godine Ustav je promenjen 2006. godine članom 73. stav 3. Takođe smo bili obavezni kao država da donesemo ove akte.

Zašto ovo govorim? Zato što je jako važno reći da smo 2003. godine živeli u Saveznoj Republici Jugoslaviji, onda smo počeli da živimo u određenim državnim promenama u državi koja se zvala Srbija i Crna Gora, a od 2006. godine, Narodna skupština Republike Srbije je proglasila Zakon o novom Ustavu i tek onda živimo u državi koja se zove Republika Srbija.

Prema tome, prošli smo promene u državnom uređenju. Došlo je do mnogih promena samim tim kako menjate političkom odlukom funkcionisanje države, tako je normalno da menjate i svoju ekonomsku politiku i određene prihode i rashode. Sama ta struktura se jako menjala, ali ono što je važno da se kaže je da je postojala određena obaveza, metodologija, kako bilansi stanja jedne države treba da izgledaju i koji su to obrasci koji treba da se popune, tadašnja ministarstva finansija, tadašnja Vlada, koja je trebala to da usvoji u ovoj Skupštini. Naravno, do toga nije došlo.

Godine 2002, poslednji put kada je usvojeno iz 2001. godine završni račun i ono što se videlo tada, znači, postoje razlozi zašto nisu usvajani narednih deset godina, zato što se tada videlo da jednostavno obrasci koji su se popunjavali nisu sadržali u svom sastavu najvažniji deo - imovina države. Ta kartica, tzv. tabela pet, nije postojala uopšte u izveštaju.

Vi ste imali potpuno jedno nerealno ekonomsko stanje kad gledate prihode i rashode a nemate popisanu imovinu. Šta se dešavalo od 2002. do 2007. godine? Zašto kažemo - 2007. godine? Zato što do tada nije postojala ni jedna institucija koja je mogla da kontroliše uopšte izradu ovakvih izveštaja. Znači, nije postojala DRI koja je mogla da uđe, jednostavno, detaljno u te cifre.

Od 2002. do 2007. godine mi smo imali nepotpune izveštaje o realizaciji budžeta. Znači, nismo imali popisanu imovinu, nismo imali planirana sredstva definisana, samo smo imali podatke koji su se odnosili na prihode i rashode. Čak i ta realizacija koja je trebala da bude tačno definisana procentualno po svakim stavkama nije postojala. Tako se desilo da, recimo, u 2006. godini prihodi koji su definisani na 56 milijardi dinara, pojavila se određena razlika sa 2007. godinom, pogotovo kad je u pitanju realizacija. Odnosno, DRI jednostavno nije dala, suzdržala se od mišljenja, zato što smatra da podaci sa kojima je država raspolagala do 2007. godine su potpuno neadekvatni.

Zbog toga, kada pogledate sve te prihode koji su bili tada 2002. godine u iznosu od 2,84 milijarde evra, znači, pričam u evrima, su se prikazivala kao 98,78% u realizaciji. A da li je ta realizacija bila stvarno takva? Kada pogledate, recimo, analizu parlamentarne budžetske kancelarije koja je čisto analitički izvela popis svih davanja, onda možete da vidite da je stanje zaliha u 2002. godini iznosilo 33.634%, što pokazuje da su sredstva od privatizacije suštinski bila stavljena na mesto zaliha. Samim tim, nemate popisanu imovinu. Pokušaj je tada države da se smanje obaveze kredita prema Londonskom, Pariskom klubu, da bi se jednostavno smanjile određene kamate i stvorio uslov za nova zaduživanja, što će se pokazati, naravno, u kasnijim izveštajima.

Kada su u pitanju bilansi prihoda i tekući, greške se pojavljuju ne manje od 300 milijardi dinara, prikazana su mnogo više, dolazimo do toga da je u to vreme bilo nepostojanje finansijskog upravljanja i interne kontrole, na čemu, naravno, se tek od 2015. godine insistira da tada, setićete se, o tome smo mnogo pričali u parlamentu, od 2012. godine, mi nismo znali ni koliko imamo zaposlenih u državnoj upravi, niti u lokalnoj samoupravi, ni kolika su davanja za plate, ni kolike su kreditne linije, ni koliki su krediti i garancije javnih preduzeća, a kamoli države. Zašto? Zato što na toj imovini koja nije popisana su one neodgovorne vlasti na kojima su relikti sada nam pričaju o ispravnoj ekonomskoj politici, i Đilas i Jeremić i Obradović, podizali kredite i zaduživali se. I oni se nigde nisu vodili, kad pogledate budžet Srbije.

Zato ona priča o tome kako je 2012. godine došlo da je javni dug 15 milijardi, a sad, odjednom, kako smo se mi zadužili, ne znam, još 10 milijardi gore ne stoji, zato što oni koji su vodili državu do 2012. godine nisu prikazivali ovako nešto.

To je razlog zašto u stvari MMF su oterali 2012. godine, jer nisu želeli jednu međunarodnu instituciju koja je tražila, kao i od njih, tako i od nas koji smo preuzeli odgovornost, da vidimo, kako kažu, šta je to ispod crte, šta je iznad crte. Izvolte, gospodo, popišite sva dugovanja koja postoje, da znamo koje je početno stanje kada je u pitanju ekonomija Srbije.

Godine 2012. država još uvek nije imala ukupnu konsolidaciju, znači, glavne tokove novca. Država nije imala objedinjenu sliku šta je urađeno zaista, kolika je ta realizacija.

Znači, od 2012. godine sve vlade do 2014. godine, kada je gospodin Vučić postao premijer, mučila se sa time da objedini koja su sva zaduženja države Srbije. Znači, imali ste, ako se sećate, gospodine Đorđeviću, sigurno velika dugovanja, preko 22 milijarde dinara po presudama vojnih penzionera, zbog upravo loših odluka koje su postojale bivših ministara vojske, da razdvoji vojne penzije od civilnih penzija, da napravi određene razlike u povećanjima, za šta su se stvorili uslovi da određeni vojni penzioneri tuže državu i naprave dug od 22 milijarde dinara.

S druge strane, imali ste određene kredite koji su se uzimali iz Fonda za razvoj. Tako smo u 2012. i 2013. godini shvatili da Fond za razvoj ima neregistrovanih 80 milijardi dinara duga kredita koje je davala firma poput onih što je Mišković koristio i da jednostavno tolika količina novca nije nigde vođena.

Šta želim da kažem? Želim da kažem da je ova odgovorna Vlada, i na kraju krajeva jedini odgovorni političar koji se suočio sa svim problemima koje smo imali nasleđene 2014. godine, gospodin Vučić, zaista prihvatio sve ono što kaže da treba da bude iznad crte, sklopio ugovor sa MMF-om u ime Vlade Republike Srbije i krenuo u ekonomske reforme, u tu fiskalnu konsolidaciju, sa istinom kolika su zaduženja Republike Srbije.

U toj konsolidaciji mnogo toga je trebalo uraditi, ne samo doneti zakone, nego u saradnji sa DRI svake godine sprovoditi međunarodne standarde koji podrazumevaju mnogo toga da se uradi, finansijsko upravljanje i kontrola, uvođenje interne revizije, gledati javne nabavke, da se one sprovode prema zakonima koje smo doneli ovde u Skupštini. Zbog toga jedan od prvih zakona je jako bio važan, ovo što gospodin Veroljub Arsić uvek insistira, da prvi zakon koji smo doneli nakon promene vlasti ovde je Zakon o javnim nabavkama.

Danas ga mi menjamo zbog toga što je praksa pokazala mnogo toga što treba menjati da bi one postale sve efikasnije i efikasnije. I to je ono poslednje stanje javnog duga koje se pratilo onako kako je realno bilo.

Na osnovu mnogih zaduživanja država po različitim kreditima, otplatom kamata koje su iznosile po 1,5 milijardu evra na godišnjem nivou, došli smo do toga da je 2015. godine javni dug došao na nivo na 77,3% BDP. Da bi smanjili to, trebalo je sprovesti zaista jake ekonomske mere štednje. I to smo zaista uz pomoć građana Srbije uradili, ali smo bili krajnje iskreni i korektni kako to treba da sprovedemo i ono za šta smo tražili podršku građana, to smo i uradili.

Danas vremenom shvatamo svi da jedino otvaranjem novih radnih mesta, dovođenjem stranih direktnih investicija, izjednačavanjem statusa i stranih i domaćih investitora i podrškom države u tom delu, mi imamo ovakvu mogućnost da možemo da stvaramo novu vrednost i da omogućavamo našim mladima da ostaju ovde u Srbiji i, na kraju krajeva, da ulažemo u infrastrukturu, zbog koje ćemo povećati trgovinski promet, povećati izvoz i raditi na tome da imamo sve bolje i bolje rezultate i realan rast od 4% koji omogućava viši standard građana Srbije, zbog kojih danas, u stvari, imamo tako dobru ekonomsku situaciju, koja je ocenjena od svih međunarodnih institucija.

Ne kažemo to mi i nisu ovo rezultati isključivo Srbije, Vlade Republike Srbije, nego su jednostavno rezultati o kojima govore svi u zemljama EU koje su razvijene, na kraju krajeva, i mnogo razvijenije, imaju visoke stope rasta. One danas jednostavno rame uz rame pričaju sa nama o tome kako treba povećati standard građana Srbije.

Ono što je bitno za završne račune, treba reći da je država uspela da se izbori da sve ove izveštaje, bilanse stanja koje imamo u 2018. godini, možda su pod lupom i kritikom mnogih ekonomskih analitičara koji nam govore o tome kako treba trošiti novac su pokazali svoje znanje upravo onda kada su pomagali do 2012. godine onima koji su krajnje neodgovorno vodili javne finansije. To se pokazuje na osnovu ovih izveštaja i na osnovu same ocene revizora. Revizor kao državna institucija nema pravo da daje svoje mišljenje da li je neko odgovorno ili neodgovorno trošio novac, ali mora da da analitičku ocenu, mere koje treba da sprovede da bi se uskladio sa međunarodnim standardima, a taj spisak mera do 2012. godine je iznosio preko 220 preporuka koje su morale da se urade. Danas je taj broj preporuka mnogo manji i u skladu je sa međunarodnim standardima i meri se jednostavno sa razvijenim državama u kojima mi danas nismo članice, kad pričamo o članicama EU, ali negde se uvek poredimo.

Kada vi pogledate sliku pre 2012. godine i sada, onda shvatate da je jako mnogo urađeno na svakom planu, ali da su rezultati bilansa stanja i uspeha jednostavno odraz toga koliko smo zaista zašli da rešavamo sve ono što je bila ružna prošlost sa kojom nam je zapalo da moramo mnoge stvari da ispravljamo, iako je to pokazatelj koliko je neka politička nomenklatura odgovorna prema svojim građanima.

Mislim da će sledeće godine imati prilike građani Srbije da ocene upravo taj stepen odgovornosti, da li smo zaista zadovoljili sve standarde koje građani zahtevaju od nas ili ne, ali oni koji ne žele da razgovaraju argumentima na ovaj način, uopšte, o rezultatima jedne ekonomske politike nisu zaslužili da dobiju bilo kakvu podršku građana. Uverena sam da će se zaista to pokazati sledeće godine na tim izborima, pogotovo kada je u pitanju SNS i predsednik Vučić, jer nije dovoljno samo obećavati kule i gradove, kada su u pitanju izborna obećanja, već nešto konkretno uraditi, a mi imamo iza sebe šta da pokažemo šta smo uradili, tako da se ne plašimo uopšte kako će građani glasati na sledećim izborima.

U danu za glasanje ove završne račune prihvatićemo kao predstavnici najjače stranke. Hvala.

Hvala, koleginice Tomić.
Napravićemo pauzu. Za danas smo završili sa radom. Nastavljamo sutra u 10.00 časova.
Hvala svima i hvala ministru sa saradnicima na saradnji.