Ne znam šta ste vi mislili, gospodine Marinkoviću, meni je jako brzo prošlo.
Mi smo imali danas priliku da čujemo neke stvari koje nisu sasvim jasne, pogotovo u svetlu ovih novih naših tendencija o transparentnosti, demokratiji, što su nas naučili kroz ove dijaloge predstavnici EU.
Prvo, mi smo danas čuli da će nam auto-put Niš - Merdare smanjiti kolonu na prelazu. Zanima nas koji su to prelazi, koje su to kolone i šta se to tamo čeka? Koji su to prelazi? Jesu li to granični prelazi? Šta se tamo prelazi? Kakav je to prelaz između Srbije i Srbije ili je to neko novo svetlo, ali mogli bi smo to da čujemo?
Čuli smo danas i od jednog istaknutog narodnog poslanika kako ćemo da vidimo za mesec-dva koja stranka ima kakav rejting. U pitanju je gospodin Arsić, njegove su analize uvek temeljne i izlaganja fundamentalna, ali bojim se da ni to nije tačno, pošto on to ne zna jer će morati da se konsultuje kroz dijalog sa predstavnicima Evropskog parlamenta, bivšim poslanicima Evropskog parlamenta, i predstavnicima nevladinih organizacija, pošto su oni nažalost na čelu svega toga i vode glavnu reč ne samo u Skupštini, nego verovatno i u Vladi, ministarstvima i na nekim drugim mestima takođe.
Dakle, to se više ne krije. Dakle, oni se pitaju i šta će biti na dnevnom redu, koliko će rasprave da traju, ko će u njima da učestvuje, kada će posle toga da budu izbori, ko može, ko ne može na izbore, kako će da se kampanja sprovede, šta sme da se radi u kampanji, šta ne sme. Oni sve znaju, a mi ne znamo ništa. Tako da toliko o vašoj samostalnosti, suverenosti itd.
Mi moramo da postavimo samo jedno pitanje, da li može da nas obavesti Vlada Srbije i gospodin Đorđević, možda, ili neko predstavnik Vlade, koliki je javni dug trenutno u Srbiji? Koliko je to, koliko treba da bude po Ustavu i koliko se ova Vlada, kada kažem ova Vlada, ne mislim samo na ovu Vladu Ane Brnabić nego naprednjačku Vladu, od 2012. godine, koliko se ta Vlada zadužila?
Kako je moguće, ukoliko je istina, da smo mi šampioni regiona u investicijama, u standardu, penzijama, platama, u rastu BDP, ako smo mi najjači, kako je moguće da se mi iznova i iznova zadužujemo po sve nepovoljnijim uslovima?
Mi smo potpisali niz nekih sporazuma i sa nekim drugima, ne samo sa Evropskom investicionom bankom i Evropskom bankom za obnovu i razvoj. Dakle, ima tu još nekih drugih aktera, valjda.
Mi smo juče govorili o javnim nabavkama i o transparentnosti, itd., a mi danas ne znamo kako je Vlada došla do ovog sporazuma baš sa Frankfurtskom bankom? I, koji je ovo sporazum sa Frankfurtskom bankom po redu? Vlada preferira tu banku iako nisu isti uslovi. Dakle, nama se dešava da mi imamo neka neangažovana sredstva, ali i dalje imamo kamatu i plaćamo kamatu na ta sredstva? Da li je to istina? Da li je to naše iskustvo iz saradnje sa Frankfurtskom bankom? Mi smo potpisali niz nekih sporazuma u ovom sazivu, tj. ratifikovali.
Dakle, transparentnost je dobra kada su u pitanju javne nabavke, ali kada su u pitanju ovi sporazumi – ne, to samo tu dođe i niko ne zna kako je do toga došlo, pogotovo što imamo neke nenormalne stvari. Dakle, mi se zadužujemo, podižemo kredite po nepovoljnim uslovima, a onda nam kaže u sporazumu, dakle, mi ćemo da sada nađemo konsultante, jer su to konsultantske usluge, to je predviđeno ovim sporazumom.
Dakle, banka preporučuje angažovanje specijalizovanih i iskusnih konsultanata koji će pomoći tokom pripreme i sprovođenja projekta. Šta znači iskusnih po ovom sporazumu? Šta to znači?
Dakle, mi se sad kod njih zadužujemo, oni dovode ovde tutore, šta će ko da radi i to se sve iz tog kredita plaća. Dakle, sve, ne samo taj projekat. Kako je to moguće? Zašto se to plaća?
Mi smo čuli neke optužbe da mi govorimo kako je sve automatski pozitivno, što se tiče Rusije, što se tiče Kine, da ne gledamo realnost ko daje više novca, ko ulaže, itd. Ne kažem da je sve automatski pozitivno, ali je nas iskustvo za ovih 19 godina naučilo da mi kada smo u takvim nekim odnosima, gde su u pitanju zaduživanja i investicije, mnogo bolje prolazimo u saradnji sa Narodnom Republikom Kinom i Ruskom Federacijom nego što je to slučaj sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj ili Evropskom investicionom bankom. To je nas iskustvo naučilo.
Mi moramo da se zadužujemo i da pravimo aranžmane sa tim evropskim bankama zato što je to jedan način političkog uslovljavanja Vlade Srbije, jer se otvoreno kaže – vi ste na evropskom putu, vi ste kandidati za članstvo u EU, vi otvarate poglavlja, molim lepo, Evropska banka.
Sve ostalo ne dolazi u obzir, zato što ukoliko bi se mi sutra fokusirali možda da nam bude prioritet saradnja sa nekim drugima, gde bi imali bolje uslove, nama bi se reklo iz EU – ukoliko uradite to, vi ćete biti pod sankcijama, vi ćete biti na crnim listama, mi vas više nećemo smatrati partnerima. Zato što i kada vas pljačkaju iz EU, to je onda demokratski, pošteno, napredno i u skladu sa evropskim vrednostima, a ukoliko negde sarađujete na ravnopravnim osnovama, vi ste onda deo nekog mračnog, trećeg, zlog, agresivnog i neprijateljskog sveta. To je perspektiva EU.
Koje su najveće investicije u Srbiji? Mi se ovde hvalimo kako jeste, jeste, ali zapadnu Evropu, oni nam daju novac, iz EU nam daju donacije. Čuli smo gospođu Joksimović, kažu – bespovratna sredstva. Dakle, nama su otprilike poklonili i mi onda zbog toga treba da budemo na evropskom putu. Da li iko normalan misli da novac može da se pokloni, a da se ne očekuje ništa za uzvrat? To je, naravno, nemoguće. Ukoliko je to jasno, kako možemo mi da se hvalimo bespovratnim sredstvima? Kakva bespovratna sredstva?
Mi ukoliko ne platimo možda to sa kamatom, mi ćemo to platiti na neki drugi način, kroz preferiranje ovakvih banaka, kroz ispunjavanje nekih drugih prioriteta, kroz angažovanje nekih evropskih kompanija na uštrb nekih drugih. Na taj način ćemo mi to platiti, nećemo sigurno taj novac dobiti besplatno.
Najveće investicije danas u Srbiji ne dolaze iz zapadne Evrope, ne dolaze iz SAD, nego dolaze upravo iz Rusije i Kine. U kakvom bi stanju bila „Železara“ u Smederevu da tu kompaniju nije preuzela kineska kompanija „Habis“?
Aleksandar Vučić je govorio o tome da je to rak rana naše privrede, da mi trošimo nenormalne pare na mesečnom nivou samo za te plate i da ta „Železara“ funkcioniše, da smo očajni u traženju partnera. Prvo su došli Amerikanci, tj. ovi drugi „Esmark“, kada je „US Stil“ vratio to za jedan dolar Srbiji. Oni su hteli da urade nešto slično kao „US Stil“, da, naravno, opljačkaju još nešto što se može opljačkati, a da profit izvuku, kompanija ih nije zanimala.
Kada je došla kineska kompanija, pošto je to valjda jasno svima, kada kineske kompanije dolaze, one ne dolaze da bi zaradili za dan, dva ili tri, nego rade na dugi rok i zanima ih profit i zanima ih da tu ostanu. Takva je situacija i sa RTB „Bor“. Dakle, pet hiljada i više zaposlenih koji danas ne bi imali posao da nisu došli tamo, isto tako, kinezi. Jel tako? I ovi drugi koji su hteli da dođu, bili su samo usmereni na to da imovinu opljačkaju.
Ko više puni budžet Srbije od „Naftne industrije Srbije“, dakle, „Gasprom NJefta“? A mi smo i dalje u zabludi da je, u stvari, fokusiranjem na EU i na orjentaciju prema EU, da nam se, u stvari, garantuje bolji život, strane investicije, itd. Dakle, to jednostavno ne ide jedno sa drugim.
Imali smo nedavno, pošto pričamo sada o ovom auto-putu Niš Merdare, imali smo baš nedavno slučaj sa Moravskim koridorom. Dakle, apsolutno netransparentno, putem direktne pogodbe, Vlada Srbije izabere, dakle, bez ikakvog konkursa, sa pozivom koji je tako napravljen da na njemu može da prođe samo „Behtel“, izabere „Behtel“ koji je najmanje 250 miliona evra skuplji, zato što smo već videli, i u javnosti se pojavila ta informacija, da taj projekat vredi oko 500 miliona evra, a cena koju će Vlada Srbije sada da plati je 745.
Ne može argument protiv toga da bude – e, mi ćemo sad da imamo auto-put, to je 500 hiljada ljudi će da bude povezano auto-putem, znate šta to znači za taj kraj. To je istina. Auto-put je potreban, potreban je tim ljudima koji u tom kraju žive, ali nikom nije potreban da bude opljačkan.
Dakle, nije se primenilo sve ono što ste pričali o javnim nabavkama u slučaju „Behtela“. Hoćemo li mi opet imati sad takvu situaciju za ovaj auto-put Niš-Merdare, pogotovo što smo imali najave pre nekoliko godina da će taj auto-put biti plaćen od nekih drugih sredstava, da to neće Srbija platiti?
Prvi put kada se ta ideja pojavila, bilo je rečeno da to Srbija neće platiti. Kako sada? To, naravno, nije prioritet Srbije, taj auto-put. To je želja i ideja koja se pojavila posle prvih briselskih pregovora. Ja ne kažem da je nepotreban, ali svakako nije prioritet.
Mi, ukoliko bi odgovorna Vlada sagledala neke stvari oko naše putne infrastrukture, primetila bi da je danas Borski i Zaječarski okrug, u smislu putne infrastrukture, slepo crevo Srbije. Zašto je taj deo Srbije potpuno izopšten iz celog tog planiranja i koliko je udaljen npr. Niš ili Kladovo ili Majdanpek od Beograda, a koliko treba vremena da se tamo dođe?
Koja nam je sada garancija da neće opet biti direktne pogodbe? Budući da znamo iz iskustava nekih drugih zemalja da „Behtel“ kada dođe, onda on apsolutno postaje jedini tu konkurent, da on konkurenciju potpuno istisne i da se onda on pita za sve poslove što se tiče izgradnje auto-puteva. Ne sme biti direktne pogodbe.
Mi smo čuli Aleksandra Vučića. Dok je bio predsednik Vlade rekao je kako je na deonici LJig - Preljina ukradeno negde oko 40 miliona evra, tj. da je taj autoput pretplaćen za negde oko 40 miliona, a sada je Moravski koridor pretplaćen za negde oko 250 miliona. Kako razlikuje to SNS od DS? Nema nikakve razlike. Osam puta je sad samo veća cena.
Mi ovde se hvalimo nekim ekonomskim uspesima, visokim standardom, rastom koji je veći od nemačkog, šta sve možemo da čujemo iz rubrike „verovali ili ne“, a onda kada vidimo realnost, vidimo da se sve više i više zadužujemo. Kada se zadužujemo, naravno, kod tih evropskih banaka, budući da su naši patroni, a to je EU, za to zaslužni, mi svesno pristajemo na to da, pod lošijim uslovima, uzimamo novac.
Ukoliko bi se npr. jedna vlada osvestila i preispitala orijentaciju ka EU, možda bi primetili, ne samo da Evropa više nije najbogatiji deo sveta, već da postoji jedan ogroman investicioni plan, među najvećim u istoriji, a to je kineski „Pojas i put“, koji je upravo usmeren na ovaj deo Evrope. Najviše se vezuje za putnu infrastrukturu, ali i za sve ostalo.
Umesto da mi pokušamo da budemo glavni kineski partneri na Balkanu i u istočnoj, jugoistočnoj Evropi, da budemo čvorište svega toga što će Kinezi ovde dovesti i napraviti, ne, mi se i dalje držimo onoga što je bio isti plan i 2001. godine. Dakle, Evropa nema alternativu, evropsko je dobro, vanevropsko je loše. To je glavna maksima i ove vlade i vlade DS i DSS i od 2000. godine apsolutno se ništa nije povodom toga promenilo.
Nije sve što dođe iz Brisela automatski dobro, i pogotovo nije sve pozitivno za građane Srbije kako se to predstavlja. Iz našeg iskustva znamo da to nije tako. Prvo, koliko su nas samo puta slagali. Lažu nas i danas, lažu nas da će našim reformama, otvaranjem poglavlja, donošenjem nekakvih zakona u Skupštini, da će taj proces Srbiju približiti EU. Neće. Neće, zato što od tog proširenja nema ništa, zavesa je ta odavno pala i stavljena je tačka na pitanje EU.
Evropska unija sada ide putem svoje dezintegracije i ni na kraj pameti im nije da primaju nove članove. Oni gledaju na Srbiju samo na mesto gde mogu da izvuku neki profit. Taj profit mogu da izvuku na način da kompanije koje su iz Evrope rade ovde i mnogo im jeftinije da plate radnika ovde 250 evra, nego 1.500 evra negde u nekoj od zapadnoevropskih zemalja i uvek će nas zbog toga držati na kratkoj uzici zato što im mi zbog toga trebamo. Automatski su povlašćeni da dobijaju poslove ovde, a na sve to i 15.000 evra subvencija po radnom mestu. To je glavna uloga Srbije u procesu evropskih integracija ovde i ništa drugo.
Zašto bi mi to prihvatali i ispunjavali sve bespogovorno, ako već možemo da vidimo da postoji neka i alternativa na spoljnopolitičkom planu? Upravo to, što je očigledno i činjenica, da su upravo najveće investicije u Srbiji, oni koji najviše uplaćuju u budžet, oni koji zapošljavaju najviše ljudi i oni koji su se već pokazali da su ozbiljni u nameri da posluju u našoj zemlji, da neće samo da uzmu profit i da odu, nisu iz EU. Dakle, to su iz Rusije i iz Kine. Naftna industrija Srbije, Bor i Smederevo, jel to dovoljno?
Sve o tome je pričao Aleksandar Vučić, kao o najvećim problemima, o Boru i Smederevu. Rekao je, ako mi to ne rešimo, u pitanju je naš rast, u pitanju je naša privreda, u pitanju je nezaposlenost, sve ostalo, dugovanja, šta sve nije pričao. Nisu nam ti naši prijatelji iz zapadne Evrope, pod čijim pritiskom moramo da pravimo aranžmane sa evropskim bankama, pomogli da rešimo te probleme, nego su to uradili ovi drugi. Zašto? Da li smo mi morali nešto da damo zauzvrat? Nismo.
Kako onda to nije jasno šta treba da se radi u našoj spoljnoj politici, a da ne govorimo o pitanju Kosova i o ovom autoputu Niš - Merdare, koji je isto tako jedan od dobrih koraka koje Srbija radi da bi odobrovoljila nekog od strane kosovskih Albanaca ili predstavnika EU. Oni će tu da vide svoju priliku i ne bi me iznenadilo da opet imamo direktnu pogodbu, dakle, bez konkursa, potpisivanje protokola i opet, kao što je bilo sa Moravskim koridorom, poseban zakon kako bi neka američka ili zapadnoevropska kompanija taj posao dobila.