Hvala, doktore Fehratoviću.

Reč ima Miljan Damnjanović.

Izvolite.

Zaista je ovo još jedan od pokazatelja da Skupština bez radikala ne valja i ne može. Eto, od 2016. godine, kada smo se vratili u parlament, pod pritiskom SRS, dobro je što je vladajuća većina shvatila da je vreme došlo da se poštuju zakoni i da se, koliko-toliko ona ne pravdaju i prema ovom Domu i prema zakonima i prema građanima Srbije ispravi, jer Zakon o budžetskom sistemu nalaže da se završni račun budžeta sačinjava svake godine za prethodnu godinu i ta odredba mora da se poštuje bez obzira ko je na vlasti i koliko ima poslanika u skupštinskim klupama. Oni moraju da se dostavljaju na vreme i redovno.

Ono što je meni i poslanicima SRS bolo oči, jeste ovaj prvi deo izdvajanje za kamate. Samo za rashode za kamate u Republičkom budžetu za 2020. godinu planirana su sredstva od 111,4 milijarde dinara ili 942 miliona evra, što čini 8,57% ukupnih budžetskih rashoda za iduću godinu.

O kolikim sredstvima se u konkretnom broju radi, najbolje pokazuje podatak da je za Ministarstvo odbrane planirano 91,3 milijarde dinara, što je niže od izdvajanja za kamate za 18%, ako znamo da u MUP ima skoro 49.000 zaposlenih i da je njihov planirani budžet za iduću godinu 90,8 milijardi dinara, jasno je koliki su izdaci za kamate u tako viskom iznosu.

Ono što možemo da zaključimo jeste da nije SNS defakto kriva za ogromna zaduženja, jer ova zaduženja su nas sledili ko god da je došao na vlast 2012. godine do danas, zadužene od strane najvećih štetočina koje je Srbija videla i srpski parlament, a to su dosmanlije u različitim oblicima koji su bili od 2000. pa do 2012. godine, ali ste vi ipak krivi što onog trenutka kada ste došli na vlast niste informisali Skupštinu, ovaj Dom, o svim onim fabrikama koje su za vreme dosmanlija na protivzakonit način ugašene, onaj broj fabrika i preduzeća koji su prodati u bescenje, kao i primer, koji znamo, za tri šećerane koje su prodate za čitavih devet evra i kako su i za šta trošeni ogromni krediti, a iz njih su i pokrivani deficiti za nedostajuće prihode budžeta.

Za kamate od 2007. godine, zaključno sa 2020. usmereno je čak 10,1 milijarda evra. Tu treba napraviti paralelu. Ako uzmemo da je za rashode, za bruto zarade svih zaposlenih u 2020. godini, izdvaja se 2,7 milijarde evra, što znači za neto zarade oko 1,5% a za kamate u idućoj godini 942 miliona evra. Prema tome, dolazimo da kamate gutaju 63% neto zarada svih zaposlenih.

Onda se dolazi problem o kojem govorimo, da štetočinska antinarodna vlast, koja je bila od 2000. do 2012. godine, dolazi do činjenice koliko su nas zadužili do grla, pa iako imamo razvoj od 2015, drastičan razvoj, te dugove ne možemo da servisiramo na vreme, ne možemo da ih u celosti otplatimo i onda možemo samo da konstatujemo, kako se vidi i iz dosmanlijske vladavine, iz budžeta za 2015. godinu, kada je za kamate dato bezmalo milijardu i 83 miliona evra, a za ukupne bruto zarade nešto manje od dve milijarde evra. Prema tome, tada je za kamate otišla polovina od bruto zarada, a 72% neto zarada svih zaposlenih u Republici Srbiji.

Ono što je dalje interesantno jeste deo izdvajanja za nedostajuća sredstva za isplatu punih penzija. U republičkom budžetu za iduću godinu planirana su nedostajuća sredstva za isplatu penzija od 111,4 milijarde dinara ili 1,33 milijarde evra, što čini 11,8% budžetskih ukupnih rashoda.

O kolikom izdvajanju se radi najbolje pokazuje budžet za 2012. godinu, kada je za rashode po tom osnovu planirano 273,4 milijarde dinara ili 2,57 milijardi evra sa učešćem u tadašnjim ukupnim rashodima budžeta od 26,46%. Te godine za bruto zarade svih zaposlenih iz republičkog budžeta je usmereno samo 249,3 milijarde dinara, što je manje nego za kamate od 8,8%.

Za ovih 14 godina za nedostajuća sredstva za isplatu punih penzija izdvojeno je 26,6 milijardi evra.

Ako pogledamo kakvo je izdvajanje za kapitalna ulaganja iz republičkog budžeta, u proteklih 13 godina i za narednu 2020. godinu, kapitalni izdaci za investiciona ulaganja iz republičkog budžeta kretali su se od 11,87% iz 2007. godine, da bi to palo na 4,14% budžeta u 2012. godini, da bi opet u budžetu za narednu godinu kapitalna ulaganja narasla na 14,90% iznosa republičkog budžeta.

Za ovih 14 godina kapitalni izdaci za investiciona ulaganja iz republičkog budžeta iznosili su devet milijardi i 220 miliona evra, od čega ulaganja u zadnje tri godine, plus planirana ulaganja u narednoj godini čini pet milijardi i 62 miliona evra, a ulaganja onih 10 prethodnih godina samo četiri milijarde i 158 miliona evra. Dakle, po godini su ova prosečna ulaganja u ove četiri godine tri puta veća i još jednom se postavlja pitanje kako je to moguće da je toliko narastao i tolika su izdvajanja ako znamo i ako vidimo iz ovih podataka kako su nas i gde dosmanlije dovele.

Ono što u ovim završnim računima definitivno nedostaje jeste, i da bi ovo bilo pravo mesto da se odgovori na sva važna javna pitanja, deo koji govori, pored ostalih, i o tome što nije dovoljno razjašnjeno po kom osnovu je država plaćala kazne i penale, iako je taj iznos veliki i rastući, svake godine sve više, pogotovo u 2020. godini, ali ono što je posebno interesantno jeste deo koji govori o korisnicima subvencija za strane investitore koji nisu poznati.

Podsetiću ovde sve u parlamentu, ovo je bitno zbog građana Srbije, zamenik predsednika SRS i narodni poslanik Aleksandar Šešelj je pre više meseci postavio ovde u ovom domu poslaničko pitanje predsedniku Vlade, kako je po Poslovniku i dozvoljeno. Ali, po Poslovniku ono što narod ne zna, ministar nema obveza da odgovori, ili predsednik Vlade, i odgovor nije stigao od predsednika Vlade, što je vrlo bitno da se zna.

Pitanje je bilo upravo usmereno za korisnike subvencija za strane investitore. Koliko je tačno investitora stiglo u Srbiju, stranih investitora, od 2012. godine? Koliko ste tačno izdvajali sredstava za radna mesta? Koliko je tih fabrika, preduzeća, kompanija, onog momenta kada su zagarantovana sredstva od četiri godine potrošena od strane Vlade, data kroz subvencije tim preduzećima, ugašena, otišla iz Srbije? Da li je taj broj merljiv, nemerljiv, tačan? Koliko je tačan u odnosu na broj preduzeća koji je stigao?

Pored toga što nije dobio odgovor od predsednika Vlade na konkretna pitanja, onda dodatno bode oči i uzimamo za sumnju to da u ovom završnom računu nemate detaljan opis kojim preduzećima koliko ste izdvojili, koliko ste dali, koliko je to po radnom mestu? Da li je to pet, sedam, osam, deset, dvanaest, petnaest hiljada? Šta su donela ta ulaganja? Koji su efekti tih ulaganja, koliko se državi vratilo?

Prosto, jedan opis, o čemu bi onda trebali da diskutujemo. Ovako, vi ste to nakaradno samo stavili – toliko i toliko sredstava je izdvojeno, to ide za to i ćao, doviđenja.

Završni račun i delovi završnog računa služe upravo da vidimo i nemate šta da krijete, da vidimo šta je to i gde je išao novac poreskih obveznika Republike Srbije.

Kako se ne bi dešavale takve stvari i da vas optužujemo za nesavesno vođenje ekonomske politike, na veliku žalost i nas poslanika SRS, ali i građana na Kosovu i Metohiji, pored velikih zalaganja države Srbije da poboljša ekonomski život Srba na Kosovu i Metohiji, lokalni moćnici, moćnici SNS, to tamo maksimalno koriste. Daću vam dva primera.

Prvi je Voćarska zadruga „Ice –Fruit Koretište“, osnovana 21. avgusta 2018. godine. Ova zadruga je dobila novčanu situaciju od strane Kancelarije za Kosovo i Metohiju, za izgradnju i opremanje destilerije u iznosu od 26 miliona dinara. Članovi ove zadruge, slučajno ili ne, su srodnici predsednika opštinskog veća Srđana Mitrovića. Goran Cvetković, direktor zadruge, pored toga što je brat od tetke Srđanu Mitroviću, ujedno je i član opštinskog veća. Velibor Tasić je brat od strica Srđanu Mitroviću. Danijela Marković je rođena sestra supruge predsednika opštinskog veća. Nebojša Đokić, tast predsednika opštinskog veća, koji je pored ovog dobio i projekat poljoprivredne mehanizacije u vrednosti od dva miliona dinara.

Drugi primer Voćarske zadruge „Organic-Fruits Zebince“, osnovana takođe 21. avgusta 2018. godine, istog dana, istog meseca i iste godine kao i Voćarska zadruga „Ice –Fruit Koretište“. Ova voćarska zadruga je dobila od Kancelarije za Kosovo i Metohiju projekte u dva navrata u vrednosti od 14 miliona i 27 miliona dinara za hladnjaču i destileriju. Članovi zadruge su: Aleksandar Stojanović, direktor zadruge je bratanac supruge predsednika opštine Novo Brdo Svetislava Ivanovića. Vesna Ivanović je supruga predsednika opštine Novo Brdo Svetislava Ivanovića. Dejan Vulić je radnik zaposlen u opštini Novo Brdo. Član zadruge je njegova supruga Zorica Vulić, koja je zaposlena u zdravstvenom sistemu tzv. države Kosovo. Da, gospodo, u sistemu zdravstva tzv. države Kosovo, one kojima vi šaljete subvencije i dotirate novac.

Novčanu stimulaciju za nabavku i gradnju mašina, kao i za adaptaciju objekta za pakovanje lešnika i ostalog koštunjavog voća, dobila je i Snežana Trajković iz sela Donje Budrige. Njen suprug Stanko Trajković je član veća i radnik u Opštini Parteš.

Vidite, da se ne bi dešavale ovakve stvari, potrebno je da poštujete, prvo vi u Skupštini kolege narodne poslanike. Ovo ne možete čuti, možete čuti ovde iz razloga što vaš kadar Milovan Drecun ne pada mu na pamet da zakazuje sednice Odbora za Kosovo i Metohiju, to građani Kosova i Metohije treba znaju. Sednice Odbora za Kosovo i Metohiju se ne održavaju. Ovakve stvari pokušavaju na jedan način da se sakriju, ali što se kaže – u laži su kratke noge i brzo izađe na površinu.

Ovo sigurno ne ide u prilog nikome, ni građanima srpske nacionalnosti i svih nealbanske nacionalnosti koji poštuju Ustav Republike Srbije, žive na Kosovu i Metohiji, jer upravo ovakve stvari koje se dešavaju dodatno destimulišu srpski narod da ostane na svojim ognjištima.

Hvala.

Hvala, gospodine Damjanoviću.
Reč ima Goran Kovačević. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani ministre, Izveštaj o završnom računu od 2002. godine svakako jeste, pre svega, u velikom delu politička odluka, a u jednom delu i ekonomska odluka.

Ne postoji danas nijedan parlament a sigurno nikada nije ni postojao u Evropi, u svetu, u istoriji Srbije ne postoji takva odluka gde raspravljamo o završnim računima u prethodnih 15-20 godina.

Verovatno da ne postoji nijedan poslanik, ne samo ja, u istoriji Srbije, verovatno ne postoji ni jedan poslanik u istoriji sveta koji je trebao da shvati šta se dešavalo u finansijama jedne države pre 15-20 godina. U državi koja se nije zvala Srbija, u državi u kojoj nisu važili ovi ekonomski zakoni, gde su bili neki ministri kojih se ne sećate, da pitam građane Srbije da li se sećaju 21. avgusta 2002. godine šta su uradili? Kako mi možemo da znamo šta se radilo u Ministarstvu spoljnih poslova i kako mi možemo relevantno da glasamo o završnim računima?

I ovo je samo u stvari kraj, tačka jednog lošeg ekonomskog vremena, kraj, gde mi u Skupštini moramo da shvatimo i da kažemo da zbog interesa Srbije, njenog uvažavanja u svetu, moramo da imamo završne račune, jer kako da govorite o ekonomskim parametrima ako imate inflaciju, onda u stvari nemate makroekonomsku politiku, nemate monetarnu.

Ako nemate fiskalnu politiku, gospodine ministre, onda imate nezaposlenost, onda imate nedostatak rasta društvenog proizvoda, onda imate privatizaciju. Ako imate deficit budžeta, a imali ste ga na nivou Republike Srbije i opšte države, u stvari nemate ekonomsku politiku.

Ako raspravljamo o završnim računima od 2002. godine onda možemo da kažemo da smo formalno imali ekonomsku politiku, suštinski je nismo imali. Imali smo pljačku društvene imovine i prenošenje u privatnu imovinu. U stvari, krali su nam ekonomsku budućnost. Krali su nam, u stvari, budućnost i mi danas kada budemo glasali o ovim odlukama, u stvari možemo da kažemo da prihvatamo zaključke, ali istorija Srbije je rekla svoje i ocenila taj period.

Ocenila ga je kao period sa inflacijom, ekonomskim nedostacima, milionima problema i formalno moju generaciju, ove članove ovog parlamenta, što bi rekli u Šumadiji „zapalo nas“ da glasamo za ove izveštaje, da glasamo za izveštaje, da glasamo za neke ljude da kažemo da su profesori sa fakulteta koji su nekada bili ministri, guverneri narodnih banaka, koji su bili ključni nosioci ekonomske politike zajedno sa tajkunima u suštini učinili Srbiju da izgleda ovako kako je nekad izgledala i to je prošlost.

To je prošlost i ja mogu da govorim od 2014. godine do danas i da kažem da Srbija danas drugačije izgleda, a do 2014. izgledala je zbog završnih računa, zbog takvog vođenja politike.

Kada govorimo o završnim računima, onda su oni u stvari prošlost, a treba da govorimo o budućnosti. Budućnost je suština. Kada govorimo o završnim računima, hteo bih da pitam, pre svega, ne govorimo samo o Izveštaju Ministarstva finansija, nego govorimo o završnim računima na primer Beogradskog univerziteta, imam potrebu zato što su sopstveni prihodi takođe deo završnih računa da pitam rektorku Beogradskog univerziteta, kao i druge rektore gde završavaju sopstvena sredstva fakulteta i univerziteta u Srbiji?

To je pitanje koje je svakako značajno, nije samo budžet Ministarstvo finansija, Odbor za budžetska i Skupština, već i drugi direktni i indirektni korisnici budžeta. Država Srbija ove godine daje 300 miliona za finansiranje visokog obrazovanja. Sopstveni prihodi Univerziteta iznose još 110 miliona evra.

Gospođo rektorka, gde završavaju sredstva od 110 miliona evra? To vas pitam ja iz Odbora za budžet, to vas pita Skupština, to vas pita završni račun Srbije za 2014, 2015, 2016, 2020. godinu. To vas pitaju vaše kolege sa vaših fakulteta koji kažu da neki profesori imaju 90 hiljada, a drugi 500 hiljada i da niko ne zna ko koliko ima.

Svi koji pitaju u stvari ne govore odakle potiču ta sredstva. Državna revizorska institucija, gospođo rektorka, kaže da 95% sopstvenih prihoda potiču od školarina. Pet posto zaradite vi na fakultetima, funkcionišući na tržištu, prodajući svoje znanje, svoju pamet, izdavajući prostor. Znači, samo 5%, 95% u obliku vanbudžetskih prihoda, odnosno parafiskalnih prihoda uplate građani za školarinu koji se školuju kod vas. Od tih 95% koja su namenjena za unapređenje nastave, gospođo rektorka i drugi rektori, u suštini 47 do 90% završi u plate zaposlenih na fakultetima.

Obraćam se onima koji plaćaju školarinu, onima koji uzimaju kredite, koji daju visoke školarine na državnim fakultetima, vaš novac ne završava za unapređenje nastave. Četrdeset i sedam do 90% tog novca odlazi na plate iako država Srbija da 300 miliona, isplati svaku platu zaposlenih na fakultetu.

Dakle, oni koji plaćaju školarine trebali bi da znaju da rektorka kaže i podnese izveštaj o trošenju sopstvenih prihoda, videli bi oni kako se troše i znali bi da kada date 100 hiljada jedne godine za školarinu svog deteta, u stvari da nemate taj način funkcionisanja i taj način prebacivanja novca, mogli bi ste da date 10 hiljada, odnosno 50 hiljada i vaše dete bi se školovalo na isti način, po istim kriterijumima. To je završni račun Republike Srbije od 2002. do 2019. godine.

To je budućnost Srbije. Ako hoćemo nove, mlade, obrazovane generacije, ako hoćemo da Srbija izgleda drugačije, onda moramo da znamo koliko nas košta školarina i da pitamo zašto neko mora da plaća školarinu, a da taj novac ne znamo kako, potpuno netransparentno, završava kao dodatak plati, pa onda imate profesore, kako kažu profesori sa Beogradskog univerziteta, koji imaju 90 a drugi 500 hiljada.

Ako neko kaže da ne mora da odgovori i ako neko kaže da nije pozvan da kaže Odboru za budžet javnosti Srbije gde završava novac, u redu, ali akademska čestitost podrazumeva da imate korektan odnos ne prema meni kao narodnom poslaniku, nego prema vašem studentu, kome umesto 10 hiljada za školarinu u toku godine uzmete 100 hiljada, 90 hiljada podelite za svoje plate, iako vam Srbija, Odbor za budžet, Skupština Srbije već isplati sve te plate.

Završni računi nisu samo Skupština. Nisu samo Odbor za budžet. Završni računi su Srbija. Ima mnogo stvari koje treba da promenimo. Gospodine ministre, ministar koji se bavi obrazovanjem i ministar finansija suštinski treba u narednom vremenskom periodu da reši problem ovog kostura koji nam viri, zato što tu nije odgovornost za rektorku koja ne mora, već odgovornost prema građanima Srbije, a mi njih predstavljamo za njihovo funkcionisanje i školovanje njihove dece.

Mi iz SNS prošli smo kritike, prošli smo nerazumevanja 2014. godine. Prošli smo šatore ovde kada su donosili Zakon o radu. Pošli smo brojne izazove. Danas kada pogledate kako izgleda Srbija u stvari mi znamo da smo napravili rezultat. Mi jesmo odsanjali svoj politički san i od Srbije napravili zemlju koja ima rejting BB+, kao nikada u istoriji.

Zadužujemo se po kamatnoj stopi od 0,34%. To je premija za rizik. To je posledica, pre svega, političke odluke i ekonomske snage Aleksandra Vučića da Srbiju reformiše i od 2004. godine napravi drugačijom zemljom.

Mi smo svoj san iz SNS u ekonomskom smislu odsanjali. Oni koji se dave u frustracijama svojih ekonomskih odluka i propalim političkim procesima svakako treba da ostanu tu gde jesu. Budućnost Srbije jeste ono što potiče iz prošlosti i od 2014. godine, na našu sreću i sreću Srbije, Srbija izgleda ekonomski drugačije.

Hvala, gospodine Kovačeviću.

Pravo na repliku prof. dr Vojislav Šešelj.

Izvolite.

(Aleksandar Martinović: Kako? Po kom osnovu?)

Gospodine Martinoviću, pretpostavljam da je pomenuo SRS.

Nemoj da izazivaš incidente na sednici, Martinoviću. Nema potrebe.

Lepo je bilo slušati naprednjačkog poslanika Kovačevića i njegovu kritiku dosmanlijskog režima, vrlo lepo, čak čovek da mu ništa ne zameri.

Međutim, imamo tu i neki drugi problem koji on ne pominje, a on je u ravni ponašanja dosmanlijske vlasti.

Poslanik Kovačević je svojevremeno ukrao odbornički mandat SRS u Kragujevcu i učestvovao u dovođenju na funkciju gradonačelnika Radomira Nikolića i tada je Kragujevac počeo da odumire. Kriminalna afera jedna drugu sustiže, a ništa se ne preduzima.

Sada ste izglasali juče, i vi ste glasali, kako sam dobio informaciju, budžet od 10 milijardi dinara, a do sada je punjenje bilo 6 milijardi za Kragujevac. Vi ste skoro udvostručili godišnji budžet za Kragujevac.

Kada su pitali tog nesposobnjakovića s titulom gradonačelnika, kako će to da dopuni, rekao je prodavaće zemlju. Jeste prodavaće, ako u Bajčetini bude prodavao, tamo je zemlja najskuplja, najvrednija, najplodnija, možda će moći četiri milijarde da se izganjaju. Ali, na području opštine Kragujevac, nema gde ta zemlja da se proda, niti da se proda u roku od godinu dana, a i „Fiat“ je u krizi.

Prema tome, ono što je vaša odgovornost, to je stanje u Kragujevcu, a glavni krivac za to stanje je gradonačelnik Kragujevca. Izabrali ste ga na to mesto samo zato što je sin Tomislava Nikolića, inače mu ne biste dali ni stado ovaca da čuva. Jel istina, Kovačeviću? Nemoj, Mirčiću, ozbiljna je situacija.

Dakle, treba malo počistiti ispred svog praga, pa krenuti. A, ovo što ste napadali dosmanlije, sve se slažem.

Hvala, profesore Šešelj.
Pravo na repliku ima Goran Kovačević.

Uvaženi poslaniče, svakako da svi mi imamo svoju političku prošlost, od nje ne možemo da pobegnemo. Neko može da ocenjuje da je loša. Verovatno svako od nas koji se bavi politikom misli da je u pravom trenutku, u tom trenutku povlačio prave poteze.

Nije ništa sporno, vi imate vaše mišljenje o mom političkom delovanju, ja imam svoje i tu nema razloga da polemišemo.

Budžet grada Kragujevca jeste 10 milijardi. I jeste kao retko kada u istoriji tog grada toliko veliki. Možda od 2008. godine prvi budžet koji je veliki. On je posledica jedne ključne stvari. Grad Kragujevac u ovom trenutku ima industrijsku zonu koja ima oko 80 ha. Stiglo je pismo o namerama četvrte kompanije za investicije u svetu koja hoće da kupi 30 ha i da ih plati, da ne otvaram temu koliki iznos novca.

To je pravni osnov, pismo o namerama, a ona je posledica dovođenja fabrike, jedne od najvećih u poslednjih 10 godina. Ta kompanija je već došla. Hoće da širi svoju delatnost na 30 ha. Prostor se nalazi na ulazu u Kragujevac, pored krsta. To je pravni osnov za ovakav budžet.

U pravu ste, ako ne bude prodaje, realno budžet grada Kragujevca iznosi 5 milijardi i 400 sopstvenih prihoda. Ako prodajemo nešto, onda raste za 100 miliona, 200 miliona. U ovom trenutku se nalazi na 6 milijardi i 700. Svakako, Kragujevac nije u idealnoj ekonomskoj situaciji, nije ni danas, nije nikada ni bio, ali pokušavamo da ga rešimo.

Moja odgovornost za grad Kragujevac svakako jeste značajna. Ja sam tamo odbornik 16 godina. Ja sam predsednik Odbora za budžet, ali svakako, i ako činimo greške, na izborima koji dolaze za nekoliko dana, nekoliko meseci, građani Kragujevca će reći šta smo uradili i da li smo grešili.

Hvala.
Po Poslovniku, Aleksandra Tomić.
Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, povredili ste Poslovnik po stavu 104. davanje replike.

Niste imali pravo bez pominjanja niti poslaničke grupe, niti imena ličnog, da date reč gospodinu Šešelju.

S druge strane, povređen je i član 106. jer tačka dnevnog reda i tema o kojoj se razgovaralo uopšte nije deo rasprave u kojoj ste vi dali reč.

Prema tome, molimo vas da zaista uzmete Poslovnik, da radite isključivo po njemu, da se ne plašite ovde pojedinih političkih predstavnika, pa zbog tog straha im dajete reč bez ikakvog razloga, jer to dovodi do toga da pravo na repliku imamo svi onda po tom osnovu. Ako uzmete taj princip, onda neka važi za sve.

To je molba i kritika na vaš račun. Hvala.