Dame i gospodo narodni poslanici, kod igara na sreću, ja znam jednog poslanika, koji ne kupuje lutriju, ali je dobijao od igara na sreću pozamašne sume, milione.
To je Đorđe Vukadinović, lažni Vlah, koji je pokušao da ukrade deo nacionalnog identiteta, te nacionalne manjine i pre toga, zahvaljujući Borisu Tadiću, dobijao je od igara na sreću novac, iako srećke kupovao nije.
Drugi srećni dobitnik je Bastać. Dakle, on je priređivao prave igre na sreću. Koristio je kuma kao radnu snagu. Onda, gospodine Orliću, kako beše ono, donacija 50%, jel tako? Dobiješ donaciju, imaš sreće, kao srećku dobiješ donaciju, 50% organizator, tj. Bastać, zadrži za sebe. On je shvatio da je opština kao priređivač tih igara na sreću, pa ko veli, kada ti dam 100 dinara, 50 vratiš. To je, inače, princip kod organizatora igara na sreću, da 50% odmah uzme organizator. Ali, je pri tome izbegao, za razliku od igara na sreću da plati neki porez.
A kum Lešnjak je imao sreće, dobio je samo kesu na glavu. Mogao je proći kao Karađorđe, mogao je dobiti glavu u kesu, pa je onda to mogao, recimo to je mogao da uradi Boškić umesto onog Nikole, kako se zvao, mogao je on to sekirom da odradi, Boškić bi idealno ili zastavom to onako odradio, pa bi onda tu glavu, umesto Pere Ćurčije, verovatno Janku Veselinović, on je vešt, uvijaču onako uvio i onda bi ona bila odneta kučuk Đilasu, dakle najvećem srećniku na svetu. Zato tvrdim da je Lešnjak imao veliku sreću što mu je kesa završila na glavi, a ne glava u kesi.
Hvala.