Hvala, gospodine Pastor.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Vujić.
Izvolite, gospodine Vujiću.

Hvala.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, gospodo oficiri, ja ću se složiti sa mojim prethodnikom koji kaže da treba da čuvamo južnu granicu. Kako kaže ministar Vulin, ovo danas verovatno, ne verovatno, ovo je sigurno istorijski trenutak. Upravo ono što ste vi potencirali, ja ću da se fokusiram, u strategiji našoj čuvaju se južna i severna i sve granice podjednako i to je razlog zašto će poslanička grupa Jedinstvena Srbija da podrži sva četiri zakona koji se tiču naše vojske.

Vi ste sada čuli da smo skinuli sa dnevnog reda, da je povučen, u stvari, Zakon o upravljanju migracijama. Naravno, to ne treba da brine građane, ispravna je situacija, a svakako strategija nacionalne bezbednosti, između ostalih stvari, tretira i tu temu, ja sam je pročitao. Naravno, neću da ulazim u sve ove detalje, vi ste, ministre, odlično sve ovo obrazložili. Ali samo zbog građana ukratko želim da kažem da je strategija taj krovni dokument, a da je sve ostalo po svim ovim tačkama operativno razrađeno i naravno da to nije tema za jednu ovakvu otvorenu raspravu.

Želim da ukažem na kompleksnost ove teme. Pre svega, ona se tiče i klimatskih promena i migrantskih kriza i sve manje energenata u svetu, sve manje zaliha pitke vode, obuhvatila je demografske probleme, a onaj koji nas najviše muči je pre svega natalitet.

Znači, kada pričamo o izmenama u Zakonu o Vojsci, koji je usvojen 2018. godine, on se uglavnom odnosi na veća prava i na bolji status vojnika. Ono po čemu će svakako biti upamćen period od zadnjih par godina, to je svakako ozbiljno ulaganje u opremu i naoružanje Vojske Srbije. Sada smo na Balkanu sigurno najdominantniji i ne smem da kažem vodeći, ali kada se uzmu neki parametri i statistike, mi imamo stvarno sa čime da se pohvalimo, ne samo da smo kupili ozbiljne avione, ozbiljne helikoptere, mi smo i sa našom namenskom industrijom napravili ozbiljan iskorak. Znači, tu su i oklopna vozila „Lazar“ i „Miloš“, tu su ozbiljna pešadijska naoružanja itd.

Naravno, to sada nije tema, pa ne bih da širim priču na tu temu, ali kada ljudi kažu – zašto se ulaže, uvek imamo neke kritizere koji kažu ne treba toliko ulagati u Vojsku. Treba ulagati u Vojsku, ne zato što smo mi ratoboran narod, vi znate i svi znaju da Srbija uvek vodi mirnodopsku politiku, ali prosto u okruženju u kojem živimo tera nas da moramo da ulažemo u vojnu opremu i da moramo da ulažemo u vojsku. Svakako bi bili naprednija zemlja da ulažemo u traktore, u kombajne, u industriju, ta sredstva bi se verovatno mnogostruko brže vratila, ali šta da radimo. Kako kaže Dragan Marković Palma, predsednik moje stranke, mi smo kuća na putu, a svako zna da kad je kuća na putu, pre svega, mora da vodi računa o bezbednosti.

Često se u javnosti vodi politika NATO - da ili ne? Što se mene lično tiče i moje poslaničke grupe, a to je ono što preporučujem svima i podsećam da mi nikada ne smemo da zaboravimo šta je NATO uradio Srbiji. Sigurno je da su oni tada napravili grešku. To će i ova kraća istorija već to pokazuje, a istorija u godinama koje slede će to detaljno da razjasne. Mi smo trpeli velike žrtve. Stradao je veliki broj civila, stradala je ozbiljna infrastruktura jedne države, koja nas je vratila barem jedno 20 godina unazad. To su stvari koje ne smemo da zaboravimo.

Ono što je meni bilo poražavajuće, možda više od svega je upravo to da je NATO dao podršku terorističkoj organizaciji. Znači, na Kosovu je teroristička organizacija dobila podršku najveće vojne sile. Ja sam imao priliku da budem njihov gost od 2012. do 2014. godine u Briselu, video sam šta je NATO, video sam kakva je to sila, ali ono što je Vojska Republike Srbije uspela tih dana da uradi je svakako jedan herojski čin i to nikada ne smemo da zaboravimo.

To, kada kažem, kakva je NATO organizacija i šta je uradila u nekoj kraćoj istoriji, ne znači da mi treba da prekinemo komunikaciju sa njima. Promenili su se ljudi koji vode tu organizaciju, život ide dalje, ali svakako mi kao država smo izabrali vojnu neutralnost. Vojna neutralnost kako ste vi ministre rekli, upućuje nas na saradnju sa ODKB-om, gde imamo, kako ste sada rekli, bolje odnose i konkretniju saradnju nego ikada. Naravno, tema koju ću kasnije da pričam su i mirovne multinacionalne operacije, mirovne misije u kojima učestvuje Vojska Republike Srbije i to nas opet upućuje na tu neku neutralnost, gde ne želimo ni sa kim da se zameramo, gde želimo sa svima da imamo dobre odnose, ali jednostavno hoćemo da pokažemo i da smo svoj na svome.

To što se desilo na Kosovu, opet moram na to da se vratim, jer je to jedna velika tragedija, ali ne samo za nas, nego i za Šiptare i za sve druge narode koji su se našli u tom trenutku na Kosovu. Posledice osiromašenog uranijuma nisu mogli da biraju nacionalnost, ne biraju ni danas, stradali smo svi. U toj njihovoj borbi za koju su smatrali da ima nekog smisla, poruka koju sada šalje u celom svetu je što su upravo trbuhom za kruhom oni, kao i ovi migranti krenuli da napuštaju teritoriju, našu teritoriju okupiranog Kosova. Mislim da NATO treba bar malo sada da se postidi, ako ništa više, zbog svega što je uradio.

Ono što danas hoću da uradim, a to je da bi trebali danas da iskoristimo upravo ovaj trenutak, kako ministar kaže, istorijski da pohvalimo i VBA, Vojno-bezbednosnu agenciju, da pohvalimo i VOA, na kraju krajeva, mi moramo da pohvalimo i BIA-u, veliki uticaj stranih faktora, koji svakako ima interese na našoj teritoriji, ni približno nije dominantan posle ovoga što je danas ministar Vulin izjavio.

Ja hoću još jedanput to da apostrofiram, upravo to što ste rekli, jer u našoj strategiji odbrane Republike Srbije, pored svih interesa, ja ću da pročitam samo prvi i to je dovoljno. Kaže – zaštita suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti. Za neverne Tome i za sve one koji su predviđali da će svašta nešto loše da se desi, da će na kraju teroristi lako da dođu do svog cilja, ovo je odgovor Vlade Srbije i zato će Narodna skupština jednoglasno da podrži, ja verujem, sve ove predložene zakone.

Ali danas hoću da iskoristim još priliku, ministre dok ste tu, i dok su kolege oficiri tu, da vas sve zamolim da malo obratite ipak pažnju i na naše borce. Mi imamo jednu specifičnu situaciju, ne kažem nijednog trenutka da je ova Vlada za bilo šta kriva, mi od vremena Arčibalda Rajsa imamo tu neku surovu politiku sami prema sebi i nikako ne umemo da nagradimo dovoljno naše. Uvek su nam neki drugi preči i bolji.

Iz iskustva se vidi da su Hrvati ljudi koji su učestvovali u ratu maksimalno ispoštovali, isto to su uradile i naše komšije iz BiH. To rade i ovi teroristi dole Šiptari na Kosovu. Moramo malo više pažnje da obratimo na naše borce. Zašto ovo kažem? Mi kad smo pričali ministre o problemu, švajcarskim francima, u nekom trenutku za koje sam rekao, nije bila kriva ova Vlada i ova vlast, koju je neko nekada napravio. Više puta samo to ponavljali i jednostavno ta molba i taj apel je došao do predsednika Vučića i znate da smo taj problem uspešno rešili. Lično verujem da je i ovo, ovaj problem o kome sada pričam, možemo na sličan način da rešimo.

Zašto to kažem? Dok sam pregledao arhivu od 2012. godine, a sve vezano za skupštinski rad i za govore narodnih poslanika, sigurno je ono što sam uočio, a to je, da je veliki broj govora iz ove sale, ne samo ispoštovan, nego je usvojen i primenjen. To je velika stvar. Zato danas koristim priliku da se zahvalim od 2012. godine i premijeru Ivici Dačiću, kasnije premijeru Aleksandru Vučić sadašnjem predsedniku Republike Srbije što su uvek imali sluha za ovo što se priča u ovoj sali.

Upravo te neke različitosti koje svi mi ovde koji se bavimo politikom predstavljaju upućuju nas upravo da predstavljamo na takav način i narod Srbije. To što smo mi ovde različiti, što neki put imamo različite stavove, u stvari jeste najbolja slika naroda Republike Srbije. Meni je žao kada jedan deo opozicije ne želi ni da prisustvuje u radu Skupštine i da debatuje i daje predloge za ovako ozbiljne teme. Rekao sam i zato sam malo pre napomenu zašto se zahvaljujem bivšim premijerima od 2012. godine i sadašnjem predsedniku, upravo zato što su imali sluh za probleme koji su poslanici iznosili u ovom parlamentu.

Što se tiče kritika u parlamentu, uvek se pozivam na lidera JS Dragana Markovića Palmu, mog predsednika, koji svaki put, iako je uputio nekom kritiku to nikada nije uradio a da nije imao predlog kako da se nešto reši. To je apel i poruka koju treba da pošaljemo svima iz ove sale.

Što se tiče ova četiri zakona, još jedanput ponavljam, poslanička grupa JS će ih podržati. Pošto je ovaj šesti povučen sa dnevnog reda, nama je ostao još sporazum sa Češkom Republikom. Naravno vi ste rekli, on se odnosi na vojnu saradnju pre svega pravi se i formira jedan pravni okvir. Češka je naš slovenski narod, bratski, prijateljski narod. Došao sam čak i do jednog podatka pre para dana, da je posle Prvog svetskog rata postojala ideja da se Čehoslovačka tada spoji sa Jugoslavijom, granicom, teritorija Austrije i Mađarske. To bi bio neki koridor širine 80 kilometra, dužine 200 kilometara. Pitanje je kakav bi odnosu u Evropi danas bio i kakve bi teme bile danas na dnevnom redu da je to zaživelo, ali eto voljom većine intelektualaca tada u tadašnjoj Jugoslaviji, to nije sprovedeno.

U svakom slučaju mi iz JS uvek zastupamo da su dobri odnosi sa svima nešto što može pre svega da koristi Srbiji, jer od tih političkih i ekonomskih odnosa mi svi možemo da imamo konkretni boljitak. Hoću da iskoristim i ovu priliku, ministre, evo da vas upoznam da je predsednik moje stranke od juče u službenoj poseti Austriji i da je upravo takvim jednim diplomatskim radom, on nije, ponavljam i svi to znaju i ministra i ambasador, uspeo da Srbiji obezbedi sebi još jednog investitora. Poslanička grupa JS podržava sve zakone koji su danas na dnevom redu. Hvala.

Zahvaljujem.
Sada određujem pauzu u trajanju od sat vremena i sa radom nastavljamo u 15.05 časova. Hvala vam.
Posle pauze.

Poštovane dame i gospodo, narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.

Pitam da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč?

Reč ima narodni poslanik Nemanja Radojević.

Izvolite.

Zahvaljujem, poštovani ministre, gospodo oficiri, ja ću danas govoriti o Strategiji nacionalne bezbednosti.

Moje mišljenje je da je danas, tu sa vama, u stvari trebalo da sedi cela Vlada Srbije, na čelu sa premijerkom i sa potpredsednikom Vlade, ministrom unutrašnjih poslova, a koliko vidimo, iz strategije, ne bi bilo loše i da je sam predsednik bio ovde, jer se nekoliko bitnih stvari koje se prvi put spominju u Strategiji moglo čuti u njegovom ekspozeu.

Takođe, ono što je primetno, jeste da se predsedniku Srbije povećavaju neka ovlašćenja ovim dokumentom, pa bi verovatno građanima i kolegama bilo korisno da čujemo i da kažemo neki formalni prelaz ka nekom polupredsedničkom sistemu.

Takođe, voleo bih da je tu i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, jer smatram da nam uz ovu Strategiju izuzetno nedostaje i Strategija spoljne politike. Sada je teško odrediti koja je od ove dve strategije važnija, ali svakako bi trebalo da se oslanjaju jedna na drugu ako želimo kompletan formalizovan sistem.

Dakle, na ovu Strategiju nacionalne bezbednosti smo, nažalost, čekali duže od jednu deceniju i zamislite šta se sve promenilo od 2008. godine, kada je poslednji put na ovu temu raspravljano u ovom Domu.

Naravno, uzimajući u vidu da politika Srbije nije baš zasnovana na strategijama i dokumentima koji donose, svedoci smo da donošenje ovakvih akata, nažalost, često predstavlja ispunjenje nekih formi i na kraju ostane samo mrtvo slovo na papiru i da možda on u praksi neće imati onakve posledice kako se od njih očekivalo. Ali, ne vezano za to, ponašaćemo se i razmotriti je sa dozom ozbiljnosti, kako ovaj dokument i zahteva.

Glavni moj neki utisak je da je iz ove Strategije nažalost izostao vizionarski element i ako hoćete neka doza hrabrosti, koja je potrebna da se neke stvari uvrste u Strategiju, tako da ovaj dokument malo više podseća na analizu postojećeg stanja i smatram da je malo i opterećen dnevno političkim pitanjima.

To se, pre svega, vidi na odnosu ka KiM, gde se, po meni, na to gleda kao da će se secesija tek dogoditi, a ne kao neki proces koji se desio pre 12 godina i koji i dalje traje.

Ostaje i žaljenje što nismo dobili odgovore na ključna pitanja spoljno-bezbednosne politike, kao što su odnosi prema susedima ili prema velikim silama.

Ono što jesmo dobili ovom Strategijom, jeste dalje jačanje pozicije predsednika Republike Srbije i smanjenje mogućnosti za demokratsku kontrolu aparata sile.

Novina u ovoj Strategiji je ta što po prvi put u nekom strateškom dokumentu Republike Srbije je definisano opredeljenje za vojnu neutralnost i pored toga što je ta tema stalno prisutna u javnoj sferi, vojna neutralnost nije određena, ni u Ustavu, ni u zakonima, ni u ostalim važećim strategijama.

Dakle, sve do sada vojna neutralnost je bila samo na papiru, u Rezoluciji Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije koju je ovaj dom doneo 2007. godine.

Dakle, u ovoj rezoluciji proglašava se vojna neutralnost u odnosu na postojeće vojne saveze i to zbog uloge NATO-a u događajima koji su vodili proglašenju nezavisnosti Kosova. Dakle, mi od tada nismo imali ni jedan dokument koji je dalje operacionalizovao šta vojna neutralnost, osim ne ulaska u NATO zapravo znači. I sa druge strane, obim saradnje sa NATO-om, prvenstveno kroz program „Partnerstva za mir“ se svo to vreme i povećavao.

Glavne stvari koje se menjaju ovom strategijom u odnosu na onu iz 2009. godine, su smanjenje entuzijazma za angažovanje na izgradnji kooperativne bezbednosti u okviru „Partnerstva za mir“ i težnja za balansiranjem između NATO-a i Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti.

Ono što je, takođe, evidentno je pomeranje fokusa politike odbrane sa učestvovanja u mehanizmima kooperativne bezbednosti na sve veće oslanjanje na neke sopstvene snage. To, naravno, zahteva i veća ulaganja u opremanje vojske, ali obim tih ulaganja ne možemo videti u ovom dokumentima.

Ovde se sa pravom i postavlja pitanje u odnosu na koga smo neutralni? Dakle, vojna neutralnost, u ovom slučaju je definisana negativno kao nepristajanje vojnim savezima među kojima je NATO izričito naveden. Ali, odmah nakon toga ide rečenica koja kaže da neutralnost neće uticati na privrženost Srbije kooperativnoj bezbednosti, odnosno učešću aktivnostima multilateralnih organizacija, čija je Srbija član poput UN i OEBS-a.

Vojna neutralnost ne bi trebalo da utiče na dalje unapređenje saradnje sa NATO-om, za koje se kaže da je interes Srbije, dok se saradnja sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti koju čine postsovjetske zemlje, označava kao opredeljenje politike bezbednosti.

Dakle, vojna neutralnost Srbije se do sada u javnosti predstavljala kao ne pristupanje NATO i balansiranje između NATO i Rusije.

Ono što ne znamo, a ja se iskreno nadam da se neko od državnih organa time ozbiljno pozabavi je kolika je njena cena, odnosno kolike su njene praktične posledice?

Prateći druge vojno neutralne zemlje, ali zaista vojno neutralne zemlje, Srbija se opredelila za koncept totalne odbrane, koja je takođe novina u ovoj strategiji, što u ovom slučaju, pre svega, znači veći teret na civilno stanovništvo da uzme učešća i da doprinesu odbrani, na primer, kroz ispunjenje vojnih obaveza, tako da mi ne znamo da li možemo da očekujemo ponovno uvođenje vojnog roka.

Oslanjanje na sopstvene snage, takođe, znači dalje povećanje budžeta Ministarstva odbrane i njegovo održavanje na relativno visokom nivou, pa bi to moglo da se odrazi i na neke druge sektore poput obrazovanja, zdravstvene zaštite, zaštite životne sredine, nauke, čije uspešno funkcionisanje je takođe u skladu sa shvatanjem totalne odbrane od značaja za odbranu zemlje i zaštitu bezbednosti građana.

Dakle, moram da kažem da običnom građaninu ovaj pojam nikako nije dobro objašnjen i ne bih želeo da naši građani saznaju šta podrazumeva totalna odbrana, tek onda kada im možda u nekom budućem periodu stigne poziv za služenje vojnog roka ili za vojnu vežbu.

Strategija odbrane iz 2009. godine konstatuje da karakter i povezanost savremenih bezbednosnih pretnji nameću jačanje saradnje i kooperativnog pristupa odbrani i bezbednosti. Dominira opredeljenost za kooperativnu bezbednost, naročito kroz angažovanje u okviru partnerstva za mir, dok predlog nove Strategije odbrane zadržava donekle opredeljenje u prilog kooperativne bezbednosti, ali postavlja drugačije motive za saradnju.

Dakle, opredeljenje za saradnju sa ODKB-om je novina u odnosu na strategiju iz 2009. godinu, u kojima ova organizacija ni jednom nije pomenuta, kao ni vojna saradnja sa Rusijom.

Za razliku od NATO, za ODKB-e nije elaborirano koje koristi se očekuju od te saradnje, osim što u predlogu strategije nacionalne bezbednosti napominje da Srbija proširuje postojeći nivo saradnje sa ovom organizacijom radi doprinosa globalnoj stabilnosti i bezbednosti.

Tako da bi jedno od pitanja mojih za vas bilo da nam razjasne ovaj deo.

Ona dobra stvar u ovoj strategiji je ta što je bezbednost, odnosno pojam bezbednosti raširen sa vojne i na ekonomsku, energetsku, socijalnu i ekološku bezbednost. Međutim, temi pretnja siromaštva nije data veća značajna uloga u strategiji, a polazeći od toga da predstavlja glavni uzrok migracija iz Srbije koje se opisuju kao jedne od rizika za našu bezbednost.

Tako da, zbog tih stvari mislim da bi bilo dobro da imamo i ostale ministre, jer će i njihova ministarstva, verujem, aktivno učestvovati u ovoj nacionalnoj strategiji.

Takođe, svetla tačka ove strategije može se posmatrati i to što je Strategija načelno usklađena sa zajedničkom spoljnom bezbednosnom politikom Evropske unije, ali ako opet pogledamo praksu, videćemo da stvari, pre svega, u našoj politici ne održavaju tu privrženost.

Ono što je za mene lično iznenađenje što nema korupcije među pretnjama, a organizovani kriminal je negde pred kraj nabrojanih pretnji izazova. Znači, Strategija navodi dvadesetak pretnji od oružane agresije, preko narkomanije, do zloupotreba naučnih dostignuća. Dakle, na vrhu prioriteta institucija bezbednosti nisu korupcija i organizovani kriminal, pa se pitam gde je nestala ta borba protiv korupcije, na kojoj je SNS i došla na vlast 2012. godine?

Dakle, korupcija se ovde spominje kao pretnja jedino na mestu gde se razmatra pretnja koja dolazi sa Kosova i Metohije.

Takođe, neshvatljivo je da rizici od elementarnih nepogoda i hazarda u industriji budu na poslednjem mestu, ako znamo da su u proteklim godinama naši građani i imovina upravo najviše stradali baš u tim slučajevima.

Dalje, kritika ove strategije ide i u pravcu što zanemaruje civilnu kontrolu sistema odbrane, dakle, nešto što je bila demokratska tekovina i praksa dosadašnje reforme sektora bezbednosti.

Proklamovana struktura sistema nacionalne bezbednosti sasvim izostavlja ulogu kontrole, te tako u njoj nema mesta za sudove, tužilaštva i nezavisne nadzorne organe.

Vidljiv je i vrlo zabrinjavajući izostanak dela koji bi trebalo da naglasi da svi ministri, kao i svi čelnici tri službe bezbednosti, dostavljaju Narodnoj skupštini i Vladi izveštaj o stanju u nacionalnoj bezbednosti svog delokruga, ali i to da nam neko ovde u Skupštini iz Vlade odgovara za sprovođenje usvojene strategije i akcionih planova.

Dakle, imajući u vidu ovu strategiju, možda ne bi bilo ni loše da je predviđeno i da se predsednik Srbije obaveže da podnosi izveštaj o stanju u odbrani, pošto ovakvim nacrtom strategije predsednik preuzima neke funkcije koje su do sada bile rezervisane isključivo za Vladu Republike Srbije.

Dakle, ovaj odeljak Strategije koji se odnosi na uređenje sistema nacionalne bezbednosti posebno je sporan, jer sistem nije uređen na jedinstven ni u Ustavu, ni u zakonima, iako se njime sprovode ustavne nadležnosti Srbije, kao što su zaštita suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

Dakle, ono što je moralo biti urađeno je da je u sistemu trebalo doneti poseban zakon, urediti njegovu svrhu, načela, akte i njihovu koordinaciju i na taj način mislim da bi se jasno na duže staze uredila podela nadležnosti za upravljanje, koordinaciju i nadzor ovih institucija.

U ovoj Strategiji izmenjena je struktura sistema nacionalne bezbednosti u odnosu na strategiju iz 2009. godine. Naime, u staroj strategiji je bila prepoznata uloga institucija koje nemaju bezbednosna ovlašćenja, ali imaju važnu ulogu u kontroli nad sistemom u užem smislu, tj. nad državnim akterima koji su ovlašćeni da primenjuju silu. Sada je ova uloga izostavljena. Sistem je podeljen na izvršni i na upravljački deo, a ko i kako vrši demokratsku civilnu kontrolu ovih službi nije utvrđeno.

Takođe, u ovoj novoj predloženoj arhitekturi sistema nacionalne bezbednosti zabrinjava činjenica da nema mesta za organe pravosuđa i nezavisne nadzorne organe koje mi kao Skupština ovde biramo.

Dakle, Strategija ne prepoznaje ulogu Zaštitnika građana, Poverenika za informacije, državnog revizora, Agencije za borbu protiv korupcije itd. Svi oni su do sada u ime građana imali tu nadležnost da kontrolišu i najpoverljivije delovanje bezbednosnih institucija kako bi utvrdili zakonitost njihovog rada.

Ovaj manjak kontrole, s druge strane, prati jačanje uloge predsednika, što je omogućeno svojevrsnim vakuumom pravne neuređenosti sistema nacionalne bezbednosti.

Pored toga što komanduje vojskom i predsedava Savetom za nacionalnu bezbednost, predsedniku Republike nacrtom je data uloga usmeravanja čitavog sistema.

Dakle, prema važećoj Strategiji, to je bio zadatak Vlade, dok je predsednik tek ukazivao na određene probleme i pokretao njihovo rešavanje.

Ono što je trebalo uraditi, a za šta mislim da sada nema vremena, jer je kraj godine i završava se ovo zasedanje, odeljak strategijsko okruženje je trebalo preimenovati u bezbednosno okruženje i podeliti ga u tri celine, kao što i ostale nacionalne strategije drugih ozbiljnih zemalja to rade, dakle, na globalni, regionalni i nacionalni nivo, pa bi, recimo, tu u sekciji globalna bezbednost, trebalo uneti predlog strategije na to kako će Srbija reagovati na sve veće zaoštravanje između odnosa NATO i Rusije.

Takođe je trebalo obrazložiti metodologiju kojom su izvedeni predočeni izazovi, rizici i pretnje, jasno ih stepenovati i klasifikovati u skladu sa korišćenom terminologijom, dakle, šta su izazovi, šta su pretnje, a šta rizici.

Takođe se propustilo da se obrazloži šta podrazumeva koncept totalne odbrane i čime se opravdava njegovo uvođenje, precizirati značenje proklamovane vojne neutralnosti i obrazložiti ovo opredeljenje, uneti kontrolnu funkciju u sistem nacionalne bezbednosti i izričito ga podvrgnuti demokratskoj civilnoj kontroli, u načelu i u pojedinostima, obrazložiti uvećanje uloge predsednika Republike u sistemu nacionalne bezbednosti, Savetu za nacionalnu bezbednost dodeliti ulogu koordinatora sistema nacionalne bezbednosti, a ne jednog od upravljača sistemom. Ovo je, takođe, trebalo da prati nacrt strategije spoljne politike.

Sada bih završio sa tri konkretna pitanja na koja se nadam da ćete mi pružiti odgovor. Prvo koje sam malopre spomenuo da u Strategiji, za razliku od benefita koje Srbija ima sa NATO, benefiti saradnje sa ODKB nisu navedeni. I u delu koji se bavi izazovima, rizicima i pretnjama po bezbednost, kaže, na prvom mestu stoji da je oružana agresija na Republiku Srbiju u narednom periodu malo je verovatna, ali se ne može u potpunosti isključiti. Dakle, od koga nam to konkretno preti oružani napad?

U delu koji priča o obaveštajnim delatnostima stranih subjekata, kaže da oni u kontinuitetu deluju na političkim, ekonomskim i bezbednosnim činiocima u Republici Srbiji. Tako da me tu interesuje koje službe su u pitanju koje trenutno rade na ovim subverzivnim delatnostima? Hvala na pažnji.

Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Ja se zahvaljujem, poslaniku Radojeviću.
Sada, prvo, ne znam gde ste našli povećavanje ovlašćenja predsednika Republike, našeg vrhovnog komandanta zato što… Ja ću dosledno citirati upravo za naše gledaoce koji ovo prate, a narodni poslanici imaju tekst.
Dakle, citira se zakon i Ustav – predsednik Republike u skladu sa Ustavom i zakonom komanduje Vojskom Srbije, usvaja doktrinu Vojske Srbije, usvaja i naređuje sprovođenje plana odbrane, daje saglasnost na nacrtu osnovnih dokumenata planiranja razvoja i donosi smernice za izgradnju operativne i funkcionalne sposobnosti Vojske Srbije, obavlja i druge poslove u skladu sa Ustavom i zakonom. Ovo je strategija odbrane.
Strategija - predsednik Republike izražava državno jedinstvo upravnim sistemom nacionalne bezbednosti, predsedava Savetom za nacionalnu bezbednost, objedinjava i usmerava funkcionisanje sistema nacionalne bezbednosti i komanduje Vojskom Srbije u skladu sa Ustavom i zakonom, ukazom proglašava zakon i donosi akte iz svoje nadležnosti u oblasti bezbednosti i odbrane.
Dakle, ništa se nije promenilo. Njegova ovlašćenja su potpuno ista i data baš onako kako je predviđeno Ustavom i zakonom, ničim drugim. On radi samo ono što radi.
Ono, a delom odgovaram i na neka od vaših pitanja, što će proizaći, odnosno što može da proizađe upravo iz ovih strategijskih dokumenata, jeste rešavanje i uloge predsednika Republike i drugih činilaca sistema odbrane u ratu. Ovo je sve predviđeno za mir i ovo tako funkcioniše u miru, ali ko komanduje zemljom u ratu? Koja je uloga Generalštaba? Koja je uloga drugih činilaca odbrane? Koja je uloga predsednika Republike kao vrhovnog komandanta? To su pitanja na koja do sada nismo imali odgovor, a ja hoću da imam odgovor i kada taj odgovor dođe svi vi narodni poslanici ćete se izjasniti o odgovoru, jer to proizilazi iz ove strategije.
Strategija sama po sebi ne može da objedini sve to i ne može da vam kaže ovaj dokument, kao što nije nikada, kao što znate, i nije nigde, ali iz njega ova pitanja mogu da dobiju odgovore, jer treba da dobiju odgovore.
Vi ste s pravom rekli da smo mi poslednju strategiju doneli 2009. godine, svašta se promenilo otad, ali kao što znate ni tada 2009. godine nismo dali nikakve odgovore upravo na pitanja koja ste vi postavili. Ovo je sada način da idemo ka davanju upravo tog odgovora. Kada se kaže odbrana, ne misli se na vojsku, misli se na sve činioce odbrane, a to su i MUP, dakle, policija kao što je i bilo, tu je vojska naravno, to su jedinice civilne zaštite, to je BIA. Dakle, sve ono što se može iskoristiti u datom trenutku kao odbrana.
Koncept totalne odbrane je donet prvi put 2009. godine i tu se stalo. Nijedna reč se više nije rekla - šta će to biti, kako će to izgledati? Baš smo pričali, aktivna vojska izdrži prvi udar, a onda dođe, ko dođe? To je koncept totalne odbrane, odgovor na pitanje – ko dođe? Da bi došlo do koncepta totalne odbrane, naravno, tu se podrazumeva učešće čitave nacije, učešće civila, i to nije samo kod nas. Koncept totalne odbrane nisu izmislili Srbi ni 2009, ni 2019. godine. To je koncept mahom malih i srednjih zemalja koje nemaju sposobnost ni finansijsku, ni ljudsku da izdrže tako veliki pritisak stajaće vojske.
Za vreme NATO agresije stajaća vojska je činila oko 85.000 ljudi. Pazite, 85.000 ljudi, a bila je ista veličina zemlje. Tu smo negde, 85.000 ljudi, i na to dodajte rezervu, MUP u to vreme, dobrovoljce, šta smo već imali i to je oko 200.000 ljudi.
Da li mi sada u ovom trenutku, dame i gospodo narodni poslanici, imamo 200.000 ljudi spremnih i obučenih da ratuju? Teško. Posle svih ovih godina jako teško.
Dakle, vi u konceptu totalne odbrane morate ići ka tome da zemlju učinite dovoljno otpornom da bi izvršila prevenciju bilo kakvog napada. Koncept totalne odbrane nije agresija. Ne možete vi obučiti civila sa idejom da će on sada da pređe granicu i napadne nekoga. Vi ga obučavate da bude u svojoj zemlji, da bude u svom gradu, u svom selu i ako treba da ispunjava svoju ulogu, ukoliko dođe do agresije. To je opet preventivna funkcija.
Koncept totalne odbrane tek mora da se razradi. Postoje razni svetski primeri i mi ćemo ga razrađivati i opet će morati da se razradi pred ovom Narodnom skupštinom. Ne možemo mi to da donesemo sami od sebe i sprovodimo sami od sebe.
Sa jedne strane jeste u pravu, naravno, Vlada je ovlastila mene da obrazlažem ove zakone pred vama, ali koncept totalne odbrane zahteva, recimo, angažovanje ministra prosvete, kao što već radimo na tome, a to znači uvođenje određenih predmeta gde će deca da uče određene veštine, određena znanja koja mogu biti korisna u slučaju ratnog stanja ili rata, ali isto tako i u svakodnevnom životu, i to ne samo prosveta. Pominjemo i ekologiju. Naravno da je to potencijalno velika opasnost.
Pominjali smo ovde i sajber ratovanje. Pominjali smo sve stvari koje u ovom trenutku prepoznajemo i pokušavamo da nađemo adekvatne odgovore na njih. Nije ovo gotovo i nemate sve ovde odgovore i nećete ih ni dobiti, nego ćete i vi, kao Narodna skupština, i Vlada, i ministarstva, reći.
Ono što razlikuje možda ovu strategiju od nekih prethodnih jeste to što… Znate, istorijski narodi se razlikuju po tome što imaju konzistentnu politiku bez obzira ko vlada. Mi Srbi po prvi put definišemo nacionalni interes onako kako ga vidimo, kako ga vidi vladajuća većina ovde. To je obaveza za nas. Vi ste rekli da nismo narod kojim se vlada na osnovu dokumenata, strategija. Mi hoćemo da se vlada na osnovu dokumenata i strategije i zato smo i rekli ovo.
Nama bi, dame i gospodo, bilo lakše, govorim iz ugla političara, da ovo nismo doneli. Što bi mi sebe obavezivali pred vama i pred narodom? Ima dovoljno zakonskih osnova da vi možete da sprovodite politiku koju hoćete, imate nadležna ministarstva, imate vojsku, imate policiju i možete to sve da sprovedete, ali smatram da je jako važno, jako dobro izaći pred naciju da zna kako mi vidimo budućnost naše nacije i šta je to što smatramo izazovima i pretnjama, šta je to što nas ugrožava.
Što se tiče civilne kontrole, odmah da vam kažem da Ministarstvo odbrane izrađuje akcione planove, predlaže ih Vladi Republike Srbije, Vlada Republike Srbije ih usvaja ili ih ne usvaja. Dakle, civili u celoj strukturi i te kako odlučuju o onome što se radi i sa odbranom, sa vojskom, Ministarstvom odbrane. Tu nemojte da imate nikakvu brigu. Kao što znate, nadležni skupštinski odbori redovno dobijaju sve izveštaje, izjašnjavaju se o njima. Sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem, dok su predstavnici DOS-a učestvovali u radu, i oni su glasali za odgovarajuće zaključke. Nije to bio problem. Imate i inspektora unutar Ministarstva odbrane koji se, recimo, bavi službama bezbednosti i koji nadležnom skupštinskom odboru daje svoja saznanja, vrši redovne kontrole. Civilna kontrola je tu apsolutno zastupljena i ne treba imati sumnje u to.
Koja je korist od saradnje sa ODKB-om? Vojska Srbije uči od svakoga od koga može nešto da nauči. Učiti od npr. specijalnih jedinica Ruske Federacije ili inžinjerije Narodne Republike Kine, to je ogromna korist. Za nas je to ogromna korist. Naravno, smatram da i oni treba da uče od nas, kao što i uče od nas. Imamo ozbiljna ratna iskustva, izuzetne starešine, i te kako se ima šta od nas naučiti. To za nas, kao vojsku, mnogo znači. Isto kao što radimo kroz Partnerstvo za mir, pa mi od njih učimo kako oni funkcionišu, kakve su im procedure, kako koriste odgovarajuće oružje.
Znate, za vojnika, evo, i u Narodnoj skupštini imamo vojnike, ali nema bivših vojnika, nema bivših generala posebno, najveća želja svakog vojnika je da uči na tuđe ratnom iskustvu, ne na svom, ako je moguće ikako da mi izbegnemo ratove, da to više ne ponavljamo, ali za nas je velika stvar da naučimo kako se koristio PVO u Siriji sa novim sredstvima izazova, kako se to radilo, kao što je za nas od velikog interesa da saznamo kako zapadne zemlje koristi svoje naoružanje, koja je strategija primene. Dakle, ima ogromne koristi. Mi učimo i na istoku i na zapadu.
Podsetiću vas da je najveći deo našeg naoružanja sovjetske proizvodnje ili sovjetske tradicije i onda je sasvim logično da koristite to oružje i učite kako se to koristi od onih koji su ga napravili, oni koji bez sumnje najbolje znaju da ga koriste. Mada kažem, koliko su naši ljudi bili inovativni posebno tokom NATO agresije, i oni imaju puno da uče od nas.
Dakle, učimo od svih, učimo kroz Partnerstvo za mir, i to smatramo svojim optimumom. Dakle, nije to nikakav otklon. Rečeno je kao i tada. Više učešća u Partnerstvu za mir na način kojim je i članstvo u NATO paktu, a to nećemo biti. Dok je predsednik Vučić predsednik Srbije, dok je vrhovni komandant Vojske Srbije, dok je ova vladajuća većina, mi nećemo biti u NATO paktu. To znači da je ovo najviši oblik naše saradnje, i to je optimalan oblik naše saradnje.
Sa druge strane, mi sarađujemo sa ODKB-om i treba da sarađujemo sa ODKB-om. Zašto ne bi učili na toj strani? To nisu neprijatelji. Ne traže od nas da se odreknemo bilo kog dela naše teritorije. Ne traže da promenimo politički sistem. Samo sarađujemo na vojnoj osnovi, koliko nama odgovara i kako nam odgovara.
Bolje je pitanje – kako to da ste doneli Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, a nikada niste sarađivali sa ODKB-om? Kako to sad? Kako ste vojno neutralni, a nećete da sarađujete sa jednom stranom sveta?
To je prvo pitanje. Na ovaj način mi obezbeđujemo potpuno izbalansiranu politiku. Na ovaj način mi možemo sa ponosom da kažemo – sarađujemo sa onima od kojih nam je saradnja potrebna i to radimo.
Mi ćemo, ja se nadam, već iduće godine, blizu mi je, pa možda grešim, dakle, već 2020. godine, imati recimo prvu vojnu vežbu sa Kinom. To nikada nije bilo, nikad, evo u istoriji otkako je naše drage i voljene Srbije, Narodne Republike Kine. Imaćemo vojnu vežbu. Što ne bi imali vojnu vežbu sa Kinom? Što ne bi naučili od Kineza kako upotrebljavaju svoja sredstva? Kako to rade? Zašto ne bismo uradili? To je vojna neutralnost. Kina nije član ODKB-a. Kina nije član ni jednog vojnog saveza, ali eto načina da sarađujemo sa njima.
Dakle, sarađivaćemo sa svima i pravo pitanje je bilo zašto to do sada nismo uradili. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković.
Izvolite.

Hvala poštovani potpredsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovani oficiri, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je vrlo važan zakon i predlozi Strategije odbrane, Strategije nacionalne bezbednosti i Predlog odluke o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Srbije predstavlja nešto što je od ključnog nacionalnog interesa Republike Srbije i drago mi je što danas na sednici parlamenta možemo da razgovaramo na jedan kvalitetan i na otvoren način, kako ste vi to, ministre, uvek radili, nekada uvek vrlo otvoreno, uvek precizno, uvek konkretno i ono što je najbitnije za nas ovde u Narodnoj skupštini, bar za nas koji predstavljamo većinu, uvek u skladu sa nacionalnim interesima Republike Srbije i sa nacionalnim interesima naših građana i pogotovo srpskog naroda.

Pripremajući se za ovu sednicu pročitao sam puno materijala, puno članaka, puno izveštaja o onome što je Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane uradilo u prethodnih nekoliko godina počevši od mandata ministra odbrane, odnosno predsednika države koji je tada bio ministar odbrane, pa danas je u vašem mandatu, kada imamo u vidu jednu činjenicu da je Srbija neutralna zemlja, ali Srbija je zemlja danas koja je pogodna za saradnju sa svim državama, i kao što ste vi malopre rekli, želimo da sarađujemo sa svima. Kako to radimo na ekonomskom planu, ekonomskom nivou, tako to radimo i na vojno i odbrambenom planu i ono što je odlično u proteklih nekoliko godina to je da želimo da naučimo, želimo da obnavljamo našu vojsku, želimo da jačamo našu vojsku i naše odbrambene snage, jer to je Condition sine qua non dalje modernizacije naše zemlje, daljeg unapređenja geopolitičke pozicije naše zemlje i od snage naše vojske, snage naših odbrambenih snaga, ali i poštovanja naše vojske od strane građana Republike Srbije, naravno tu treba da prednjačimo mi ovde u parlamentu, vi u Vladi, da povratimo taj, neću da kažem kult, ali poštovanje prema zastavi, poštovanje prema institucijama koje imaju najveće poverenje građana, od kojih zavisi budućnost naše zemlje, to je ono što u stvari jeste najveći rezultat Ministarstva odbrane i Vlade Republike Srbije, a to je da smo postigli jedan visok nivo poverenja građana Republike Srbije u našu Vojsku i u naše odbrambene snage.

Ova Strategija odbrane je jako značajna što ona jasno i precizno definiše šta će biti cilj i kakvi će biti strateški ciljevi i strateški planovi naše vojske i naših odbrambenih snaga, odnosno Ministarstva odbrane u narednom periodu.

Ja bih tu izdvojio ono što je najbitnije, a to je zaštita suverenosti, nezavisnosti teritorijalnog integriteta naše zemlje, zaštita bezbednosti Republike Srbije i naših građana, očuvanje mira i bezbednosti u regionu, unapređenje nacionalne bezbednosti i odbrane kroz proces evropskih integracija, vojna neutralnost i saradnja i partnerstvo sa državama i međunarodnim organizacijama u oblasti bezbednosti odbrane.

Gospodine ministre, ja moram da vam kažem da je učešće naših snaga u multinacionalnim operacijama nešto u šta sam lično mogao da se uverim kao član delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u kontaktima sa predstavnicima raznih država, sa najmoćnijim silama sveta. Recimo, za primer dajem SAD, nešto što je najcenjenije i što se visoko ceni u krugovima ministarstava spoljnih poslova i ministarstava odbrane, jer naši vojnici su vrlo cenjeni i taj naš iskorak i učešće u mirovnim operacijama je nešto što podiže nivo i ugled naše države na međunarodnom planu i na geopolitičkom planu i na tome vam čestitam i naravno imate, siguran sam, punu podršku većine u parlamentu da unapređujete taj sistem saradnje kako u UN, tako i sa bilateralnim, multilateralne saradnje kada su u pitanju multinacionalne operacije.

Isto tako želim da kažem da je vrlo važna saradnja koju Vojska Srbije ima i sa NATO paktom ili ODKB i sjajna je vest što će Vojska Srbije sledeće godine imati vojnu vežbu i sa odbrambenim snagama Narodne Republike Kine, pošto ako imamo situaciju da imamo šest milijardi evra investicija kineskih kompanija u Srbiji, ako učimo od njih u oblasti građevine, u oblasti izgradnje infrastrukture, izgradnji železničke infrastrukture, upravljanja fabrikama, a pokazali su, s obzirom da imaju privredni rast u proteklih 10 do 15 godina od sedam pa do 10%, da su sjajni u tome i da jako velikom brzinom napreduju u tom aspektu privrednog, ekonomskog i vojnog razvoja pokazali su da imamo šta raditi sa Kinom, usko sarađivati i naravno sve čestitke na tome što smo uspostavili tako blisku i dobru vojnu saradnju. S tim što naravno jako je važna saradnja naše Vojske i sa NATO paktom, sa Nacionalnom gardom Ohaja, pogotovo u oblasti vanrednih situacija i upravljanja krizama i rizicima u oblasti vanrednih situacija.

To samo pokazuje jednu širinu Srbije i ono što je suštinski važno da objasnimo našim građanima, a to je da se može, ako postoji mudro rukovodstvo, ako rukovodstvo na čelu države sa predsednikom Aleksandrom Vučićem ima jasan plan i strategiju kuda će Srbija da ide ne naredne dve godine, tri godine, ne u narednom izbornom ciklusu. On, čovek, vodi ovu državu vizionarski, u skladu sa ciljevima koje želimo da ispunimo u narednih 30, 40, 50 godina, počevši od ispunjavanja demografskih ciljeva, kapaciteta, obnove naše države, obnove naših nacionalnih interesa, zaštite našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše zemlje, ali i ispunjenja onog najbitnijeg preduslova za to, a to je ekonomski razvoj i ekonomski rast.

Moram da napomenem da ćemo mi u ovoj godini premašiti 3,5 milijardi evra stranih direktnih investicija, da će izvoz namenske industrije premašiti sigurno negde od 800 do 900 miliona evra i to predstavlja jedan ozbiljan izvozni kapacitet naše zemlje i ta neutralnost i vođenje spoljne politike na način na koji je Vlada Republike Srbije vodi navođena onim što je do sada uradio na međunarodnom planu predsednik Aleksandar Vučić, imajući u vidu njegove odlične lične odnose i sa predsednikom Siem i sa predsednikom Vladimirom Putinom i sa potpredsednikom Pensom, sa Makronom, sa kancelarkom Angelom Merkel, govori o tome da mi možemo da nađemo modus da budemo neutralni, a da paralelno ekonomski razvijamo i vojno razvijamo našu zemlju. To je Srbija definitivno pokazala, kao što se može i što smo uradili zahvaljujući Aleksandru Vučiću da se povuče, 17 država je povuklo priznanje tzv. kosova u proteklih godinu i po dana.

Znači, upornim marljivim, posvećenim radom možemo da ubedimo sve one na ovom globalnom nivou na svetu da se Srbija pridržava međunarodnog prava, ali i da ubedimo naše partnere i naše prijatelje da isto tako poštuju međunarodno pravo i da poštuju pravo Republike Srbije da ima svoj integritet i da brani svoj suverenitet u 21 veku.

Tako da smo pokazali da patriotizam daje rezultat i da može da dođe do velikih rezultata. Posebno ću se osvrnuti na ono što ste vi apostrofirali u vašem uvodnom govoru, a to je da vodimo danas računa o interesima Srba ne samo Srbiji, nego u celom regionu i da danas nije sramota u našoj zemlji da Vlada Republike Srbije ima vrlo često zajedničke sednice Vlade sa Vladom Republike Srpske. Nije sramota da nam dođu Milan Knežević i Andreja Mandić na svako obeležavanje, na svaku proslavu ili obeležavanje nekih teških događaja iz prošlosti ili Ivan Stoilković iz Makedonije, ili naš kolega Gvozdenović iz Rumunije, da, Popović.

To govori o tome da Srbija danas ima vrlo jedan jasan strateški plan kako će se brinuti o svojim nacionalnim interesima kroz brigu o svom narodu, ne samo ovde u Republici Srbiji, nego van Srbije, kroz investicije u te delove drugih, posebno susednih zemalja gde treba sačuvati srpski narod, gde treba sačuvati njegovu supstancu, gde treba sačuvati našu veru i na taj način kroz jednu mudru politiku očuvati srpski nacionalni identitet, ojačati Srbiju, ojačati je vojno, ojačati ekonomski, kako bi ona, naravno, dalje mogla da napreduje kao jedna moderna, ekonomski i politički snažna država.

Nije slučajno što se predsednik Vučić ponekad i uzdržava vrlo često da da neku možda malo i jaču izjavu kada su u pitanju dešavanja u zemljama u regionu i upravo radi zbog toga da bi zaštitio naš narod u tim susednim državama, zbog toga što svaka ta jaka, snažna reč može da učini možda nešto da ambijent za život Srba van Republike Srbije bude negativan i da možda oni istrpe neke posledice u okviru toga.

Ono što isto tako moram da dodam je i ta činjenica da se potpuno slažem sada politički kao neko ko je političar, govorio sam o Strategiji odbrane i važnosti donošenja ove Strategije o nacionalnoj bezbednosti, učešća naših snaga u mirovnim operacijama, multinacionalnim operacijama, ali i da kažem da postoji jedan odličan članak koji je napisan, koji ste vi napisali i koji se zove: „Zašto sam za razgraničenje?“, u kojem je jasno, na jedan politički, vrlo pismen način objašnjeno zašto Srbija mora da čuva svoje nacionalne interese, ali zašto Srbija mora da bude i pragmatična, zašto Srbija mora da bude okrenuta ka budućnosti i da konačno dođe na ono mesto koje pripada i u skladu sa svojim materijalnim, ljudskim, prirodnim resursima da se ne vraćamo nikada na staro, da ne govorimo uvek o nekim stvarima koje ne možemo da ni u međunarodnoj zajednici, ni u regionu da ispunimo, ali zašto nam treba jedna jasno omeđena definisana država kako bi mogli da ispunimo sve naše strateške ciljeve i kako bi mogli da dođemo na onaj nivo koji Srbiji pripada.

Ja mislim da je rečeno sve u jednoj rečenici, završiću sa ovom temom, u kojoj se kaže: „Naša sposobnost da to prepoznamo, da prvi ponudimo rešenje i stav, što je od ključnog značaja, sada je red na Srbiju da prva nudi rešenja, ne smemo da dozvolimo više da čekamo gotova rešenja koja nam neće ići u prilog ili da nam, ne daj Bože, ponovo dođemo u situaciju da nam ruše crkve, da nam proganjaju narod, da nam hapse ljude ne samo u južnom delu Kosova i Metohije, nego i na severnom delu Kosova i Metohije, sada moramo mi da budemo proaktivni, da mi budemo prodržavni i da imamo u vidu samo jednu činjenicu – da zaštitimo srpski narod na Kosovu i Metohiji na najbolji mogući način, da zaštitimo kulturnu, istorijsku i religijsku baštinu.

I da nastavim sa ovim, znači da se nađemo na liniji razmišljanja velikih, ali da to opet ne učinimo, nemišićevo ukopavanje na Kosovu gde se pruža poslednji otpor vredan pesme i pamćenja, ali ne i pobede, već Mišićev juriš na Kajmakčalan, gde nismo oslobodili Srbiju, ali smo otpočeli da je oslobađamo, dokaz je istorijske zrelosti koja nije novootkrivena, ali je dugo nije bilo i smatram sada da mi tu zrelost imamo i da na jedan zreo način moramo da pristupimo problemima.

Jedan od ključnih uslova da dođemo i da ispunimo naše nacionalne interese jeste ispunjavanje i realizacija ove strategije nacionalne bezbednosti, strategije odbrane i brige o našim nacionalnim interesima i sada, ali i u budućnosti, ali na jedan pragmatičan način, uvažavajući činjenice i uvažavajući realnost, boreći se za svoja prava, boreći se za prava sopstvenog naroda, što i radimo svih ovih godina i pored onih koji ovde ne prisustvuju već mesecima na sednici, koji su govorili da će Vučić dati Kosovo na Vidovdan, da će dati na određen datume, praznike koji su važni za naš narod i ništa nije bilo od toga. Zašto? Zašto to rade?

Zato što to ide u prilog naravno nekim državama, zemljama i službama kojima nije u interesu da Srbija napreduje, kojima nije u interesu da se Srbija maksimalno modernizuje i da bude i ekonomski i politički lider ovog regiona. Zato što im ne odgovora jaka Srbija, zato što im odgovara da na bilo koji način dođu na vlast i da urade ono što su uradili od 2000. do 2012. godine, ostavivši 400.000 ljudi bez posla, ostavivši čitave fabrike opustošene, prodavši državu i prodavši fabrike tajkunima i spekulantima i sumnjivim biznismenima.

Ne upravlja se tako državom, niti će ovaj narod više dozvoliti da, da poverenje takvim ljudima. Takva su istraživanja javnog mnjenja trenutno, preko 55% podrške predsednik Vučić ima od građana Republike Srbije zato što želimo punu zaposlenost u ovoj zemlji, zato što smo je sa 27% smanjili na 9%, zato što imamo tri i po milijarde evra stranih, direktnih investicija, zato što smo izgradili 250 km auto-puteva, zato što izgrađujemo prugu Beograd-Budimpešta, pa sve gore do Poljske, preko Slovačke, Češke i do Poljske. Zato što želimo da se bolje ukonektujemo sa zemljama i zapadne Evrope, ali naravno i sa našim susedima. Izgradili smo i Koridor 10, izgradili smo i Miloša Velikog, izgradićemo i Moravski koridor. Puteve gradimo zajedno sa našim partnerima iz Kine, iz Azerbejdžana, iz Grčke, iz SAD. Svi su ovde dobrodošli ako žele na jednoj ravnopravnoj osnovi da sarađuju, da ulože, zašto ne, da oplode svoj novac i da im Srbija bude dobra destinacija, kako za biznis, tako i za život.

Želimo jednu modernu Srbiju, zemlju koja će biti otvorena, zemlja koja će biti bogata, u kojoj će građani na jedan častan i dostojanstven način živeti od sopstvenog rada. Srbija to može i to je Srbija koju mi promovišemo, to je Srbija koju promoviše i predsednik Vučić, koju promovišete i vi ministre, jer odbrana je pored ekonomskog razvoja, paralelno, ne mogu sada da kažem iako uvek jedan ozbiljan fokus stavljam na ekonomiju, odbrana, jačanje vojske je stub, ključ modernizacije i razvoja jedne države. Ne treba mnogo daleko da idemo da vidimo takve primere i nije neutralnost nešto što će nas odvesti u neke tamne vilajete i svi ono koji govore da mi moramo da se opredelimo nisu u pravu. Pokazali smo za ovih sedam godina da možemo da sarađujemo sa svima, da možemo da budemo, možda ne prijatelji, ali možemo da budemo partneri sa svim zemljama na ravnopravnoj osnovi. Dakle, nije uopšte sporno da možemo da vodimo ovakvu međunarodnu mudru politiku, da imamo partnere iz svih zemalja sveta koji ovde žele da ulažu.

Dakle, nije uopšte sporno da možemo da vodimo ovakvu međunarodnu mudru politiku gde imamo partnere iz svih zemalja sveta koji ovde žele da ulažu. Mi želimo i zašto ne, primer za razvoj države, odbrambenih snaga, ekonomije, može da bude Izrael, Srbija treba da bude Izrael ovog regiona, zato što je to država koja od 500.000 stanovnika 1948. godine kada je proglašena njihova nezavisnost došla do 10 miliona danas, koja ima jednu najjačih, najsnažnijih, najopremljenijih vojski na svetu, najjači, najsnažniji sektor informacionih tehnologija. Zašto? Zato što su možda prirodno bogati. Pa nisu. Nemaju oni nikakva bogatstva.

Srbija ima i prirodno bogatstvo, ima ljude, ima dobre resurse i sa ovakvom politikom, sa ovakvom jasnom strategijom razvoja ekonomije, države, odbrane, jasnom strategijom u ponašanju Srbije u međunarodnim odnosima, siguran sam da i mi u narednih nekoliko godina možemo da ostvarimo i dobar rast i da postanemo lider, ne samo regiona, nego i cele jugoistočne Evrope.

Na kraju, izvinjavam se potpredsedniče Arsiću, da pohvalim ovaj sporazum koji ćemo ratifikovati, nadam se ovde u parlamentu, sa Češkom. Uvek u svojim govorima i nastupima podstiče sve naše državne službenike i članove Vlade da imaju veću saradnju sa zemljama Višegradske grupe, sa Češkom, sa Slovačkom, sa Mađarskom, sa Poljskom, sa našim susedima Rumunijom, Bugarskom. To su zemlje sa kojima mi nemamo otvorena pitanja, a imamo jako malu ekonomsku, vojnu i bilo koju drugu saradnju.

Samo ću podsetiti moje kolege poslanike na jedan divan dan iz vremena Milana Stojadinovića dok je bio premijer. Ovde je boravila kod nas u Narodnoj skupštini jedna delegacija od 75 poslanika i Čehoslovačkog parlamenta, tada smo imali sjajne odnose. Bili smo članica Male Antante. Tada je vođena jedna takva politika u kojoj je Srbija izgrađivana kao kraljevina Jugoslavija, ekonomski snažna zemlja, ali geopolitički dobro pozicionirana. Nadam se da ćemo biti uspešniji mnogo nego što smo bili u tadašnjim vremenima i siguran sam da ćemo sve svoje kapacitete u tom domenu iskoristiti i da će naša Vojska i naše odbrambene snage imati ulogu koju zaslužuju i naravno u samoj izgradnji i modernizaciji zemlje. Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Aleksandar Vulin. Izvolite.