Ja sam rekao da neću i zaista neću iskorisiti ni dva minuta. Nemojte ubeđivati mene, gospodine ministre, da ne treba ući u NATO pakt i ja to, takođe, mislim i zalažem se protiv toga. Samo mislim da je pozicija ove vlasti, blago rečeno, ambivalentna, ne samo zbog pozicije koja je, naravno, razumljiva, mala zemlja u nezgodnom, neprijateljskom okruženju. U vašoj vladajućoj većini, koaliciji ima onih koji se vrlo zdušno zalažu za ulazak u NATO pakt, i to znamo vi, ja i Bog. Ima pravde radi i na ovaj strani na kojoj sedim, a koja je prazna, ali to nije popularno i zato nećete ući, gospodine, jer znate da građani Srbije to ne žele i zato se to, na neki način, gura pod tepih. Samo želim da se to afirmiše i kaže jasno i glasno.

Što se tiče Kosova, dakle, niste me razumeli ili se nismo razumeli, kažem da svaka vlast na početku učini neke nezgodne koncesije. Oni prethodnici su to uradili sa Euleksom, što ja osuđujem i osuđivao sam, a vi ste to učinili sa Briselskim sporazumom. Posle toga se zamore, posle toga osete da nisu dobili zauzvrat. To što ste vi meni naveli kao primer, kao dokaz da je ova patriotska i pametna vlast dobro radila, Briselski sporazum i što ga Albanci ne sprovode, pa meni je to, nažalost, gospodine ministre, upravo problem. Vi ste ispunili sve što se tiče srpske strane, obaveze srpske strane, a oni nisu ispunili ni jednu obavezu koja se ticala sebe. Nije li to, najblaže rečeno, naivnost, ako ne nešto drugo?

Odgovorite i obećavam da neću više tražiti reč. Nije li to naivno? Nije li to neprofesionalno da vi ispunite sve, a onda kažete – hajde sad budi dobar pa ispuni ti deo svojih obaveza? Ko tako pregovora?

Hvala.
Reč ima ministar Vulin. Izvolite.

Slušao sam od 2012. godine na ovamo da ćemo napustiti Srbe, da ćemo prekinuti njihovo finansiranje. Ovde imate poslanike, ne znam da li su tu, sa Kosova i Metohije. Slušao sam kako ćemo prestati da finansiramo život na Kosovu i Metohiji. Svako ko je bio na Kosovu i Metohiji jedan dan zna da bez Vlade Republike Srbije nema Srba na Kosovu, nema, neće preživeti. Probajte da mi nađete nekog Srbina koji je na nekom visokom položaju u nekoj privatnoj firmi, a čiji je vlasnik Šiptar. Možda ako radi sa Srbijom, pa mu treba neka maska, inače nema, neće se to desiti. Sav novac, sav život dolazi odatle.
Slušao sam od 2012. godine kako je to prekinuto, kako je to isečeno, kako toga nema, kako neće stići ni jedna plata, kako neće moći da voze svoje automobile, kako neće moći da glasaju na srpskim izborima. Sve sam to čuo. Nije tako i znate da nije tako, jer da je drugačije, Srba ne bi bilo na prostoru Kosova i Metohije.
Činjenica je da je EU, ne Šiptari, garant Briselskog sporazuma. Nije to sad pitanje za Šiptare. Mi znamo da su to lažovi. Šta mislite da smo pred Tačijem ubeđeni da taj terorista i teroristi koji su nasledili, šta, da žele dobro Srbiji? Ne žele. Vi morate, kada vodite ozbiljnu i odgovornu politiku, da poverujete, da prihvatite reč EU, tog velikog, moćnog. Ovo što ja govorim je pitanje za EU, ne za Šiptare, znam da oni nemaju besu, to je sve laž, nego za EU.
To je jedna duga borba koja neće prestati ni sada, ni sutra. Imaćemo mi još dugo, dugo da se borimo i kao što vidite naše pozicije na prostoru Kosova i Metohije su čvrste, čvršće nego što su bile. Mi smo, takoreći, što se tiče dobrog dela međunarodne zajednice, naravno, ne za nas, to je za nas neprihvatljivo, ilegalno finansirali život na Kosovu i Metohiji. Sada to više niko ne kaže. Sad svi priznaju da Srbija ima pravo to da radi i Srbija to radi. Samo zamislite jedan dan, jedan mesec da se preseče veza između Srbije, Srba i ljudi na Kosovu i Metohiji, Srba na Kosovu i Metohiji, ne bi ostao čovek, ne bi imao od čega da živi. Nije to sad stvar patriotizma. To je jednostavno tako i ne možete mi zameriti zbog toga.
Imali smo politiku koja se pravila da to tamo ne postoji, da se tu ništa neće desiti. Aleksandar Vučić je uradio nešto što nije popularno, ali radi sve vreme nešto što nije popularno. Svaki njegov odlazak, kada sedne sa onim Šiptarima, izazove bes kod svakoga. On se prvi naljuti, na sebe se ljuti, ali to radi zbog Srbije. To tako mora. Šta, da se pravi da to ne postoji i kaže – dobro, vi ne postojite? Pa, postoje.
Učestvovao sam u briselskim pregovorima i jedna od najtežih stvari u mom životu koju sam ikada doživeo jeste što sam morao da se rukujem sa nekima od njih, što sam sedeo, a sa većinom se nisam rukovao, u istoj sali. Sedite sa čovekom za koga znate da je učestvovao u ubijanju vašeg naroda. Šta da radite? Da ga ubijete? Šta da radite? Kažite mi – šta da radite? Da se pravite da to ne postoji, da se pravite – pa dobro, nebeska pravda će mu doći, ili da se borite kako znate i umete? Na kraju dođete do toga da ovi kažu – nećemo da pregovaramo više sa vama, nema ništa sa vama, sa vama ne treba da se pregovara, jer ne mogu da dobiju to što žele. Ne mogu to da dobiju dok je ovakve Srbije.
Opet se vraćam na NATO pakt. Nije to stvar da li je popularno ili nije popularno. To je naš stav. Znate, ne bi ovi ljudi sedeli u parlamentu u apsolutnoj većini da građani Srbije nisu glasali za njih, da ne dele njihove ideje. Nisu to neki prevaranti koji daju tuđe programe. Svoj program su dali, potpisali svoj program. U tom programu, između ostalog, piše da nećemo u NATO pakt. Stavite vi, neka stavi svaka druga partija, pa ako je to dovoljno neka ih dovede na vlast. Odlično, radujem se tome, ali nešto mi govori da mnoge partije, pogotovo one koje bojkotuju ovu Skupštinu, ne smeju da napišu da nisu za NATO pakt. Njima kažite to, ne nama. Mi smo rekli da nismo za NATO pakt. Tačka.
Da li je to popularno? Nije bitno da li je popularno. To Srbi hoće. Šta je posao ovih ljudi nego da kažu politiku? Nekada radimo stvari koje odobrava ogromna većina, nekada je teško, ali nikada ne radimo protiv svog naroda. Nije ovo skupština Mila Đukanovića koja kaže – znam da je preko 80% građana Crne Gore protiv priznanja Kosova i Metohije, ali ja znam bolje od njih. Mi to nikada ne radimo.
Predsednik Vučić je rekao – ja ću se boriti do kraja i šta god da dogovorim, ako ikad išta dogovorim sa Šiptarima, idemo na referendum da pitamo Srbe šta misle o tome, pa neka oni kažu zadnju reč. Na meni je kao političaru da se borim, pa i sa nepopularnim stvarima, ali Srbi će da kažu zadnju reč, a ne kao Milo i ovi – ja znam bolje, kakav referendum, šta će meni referendum, to se samo počisti.
Dakle, ovi ljudi ovde su tu zato što dele uverenja sa svojim narodom i ne gledaju da li je popularno ili nije popularno, nego to su njihove ideje i zato su ušli u politiku. Zato što su u politici njihove ideje prepoznaje njihov narod. Oni napišu predizborni program i u tom predizbornom programu piše – nećemo u NATO pakt, narod glasa. Napišite i vi. Stvar je poverenja, samo to. Hvala.

Hvala ministre Vulin.
Za reč se javio Milimir Vujadinović.
Izvolite.

Hvala.

Prema Dejtonskom sporazumu treba da imamo 1.024 tenka, ali to je opterećenje za našu zemlju. Nadam se da ćemo za godinu dana imati samo oko 500 tenkova. U bliskoj budućnosti uništićemo uz finansijsku pomoć iz inostranstva značajnu količinu lakog naoružanja kao što su mine, streljačko oružje ili prenosivi prosti vazdušni sistemi. Poštovane kolege, uvaženi ministre, poštovani oficiri Vojske Srbije sigurno se pitate šta je to što je srpski poslanik sada rekao. Ali nije to ono što kaže danas ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS. To je samo citat onoga što je, verovali ili ne, 11. aprila 2005. godine na jednoj međunarodnoj konferenciji u hotelu „Hajat“ izgovorio srpski ministar odbrane.

Da bi bolje zapamtili, još jednom ću vam pročitati onaj najvažniji deo. Kaže ovako – u bliskoj budućnosti uništićemo uz finansijsku pomoć iz inostranstva znatnu količinu lakog naoružanja kao što su mine, streljačko oružje ili prenosivi protivvazdušni sistemi. To kaže, verovali ili ne, ministar odbrane.

Ministar odbrane je bez onog istog političkog konglomerata koji danas nosi naziv Savez za Srbiju. Teško i mučno, ja znam danas je i uopšte govoriti o uništavanju vojske Srbije u tom periodu, da bi nekako slikovitije to pokazali ja sam doneo par fotografija koje pokazuju kako je izgledalo sečenje i spremanje za pretapanje srpskog oružja, istog onog oružja sa kojima su naši vojnici branili Srbiju kada je to bilo najteže. Znam da je to ovim časnim ljudima u uniformama bio težak period i zaista nije bilo lako gledati sve to.

Međutim, verujte mi možda to i nije najgore od svega što je moglo da se desi. Ono što je gore od svega toga je nesebičan rad na uništenju morala i ponosa srpskog vojnika, ali i rad na razgradnji vere u srpsku vojsku kada su u pitanju srpski građani. To je ono što je najteže kada je u pitanju uništavanje srpske vojske.

Nekako su ovi poslednji dani i poslednji događaji, a vezani su za tu 63. padobransku i 72. iz Pančeva nas vratili unazad i u sećanje kako je to počelo, najpre sa bombardovanjem, a kasnije sa unutrašnjim urušavanjem Vojske, demoralisanjem, šikaniranjem i progonom, hapšenjem oficira, ali i uništavanjem najslavnijih i najznačajnijih srpskih jedinica, odnosno jedinica Vojske Srbije. Tako su se na udaru našle i ta čuvena slavna 63. padobranska iz Niša i 72. specijalna iz Pančeva.

Nažalost, nisu one bile jedine. One su nekako i najslikovitiji prikaz, ali bila bi sreća kada bi one bile jedine. To je u stvari ono što je bilo najteže u vojsci, najteže što je Vojska Srbije preživela u prethodnom periodu. Možda se nekako pitate – kakve to veze ima sa današnjicom? Verujte, veoma je jednostavno. Na primer, čovek koji je naredio direktno zadatka kada je u pitanju uništenje te 63. padobranske i 72. specijalne je danas potpredsednik Jeremićeve partije opet u ovom Sazivu za Srbiju, o kome sam danas govorio. Da li je to slučajno? Nema ništa slučajno.

U istom tom Savezu je i Boris Tadić, jedan od verovatno najgorih ministara vojnih kada je u pitanju Vojska Srbije, čovek koji je po običaju napuštao zemlju ili bio na moru kada je to bilo najteže u Srbiji. U tom Savezu je i njegov posilni iz tog doba koji je igrom slučaja danas postao vladar tog Saveza za Srbiju, a to je Dragan Đilas.

Međutim, nije sve tako crno. Srećom, evo već sada vidimo da polako taj period ostaje iza nas i puno je dokaza za takvu tvrdnju.

Opet ću se vratiti na 63. padobransku i 72. specijalnu. Izvršenje naređenja vrhovnog komandanta, predsednika država Aleksandra Vučića i vašim predanim radom vraćen je ponos 63. i 72. brigadi. Kako ste sami rekli ministre nije na herojskim brigada da postanu manje, da se zaborave i nestanu, već da se usprave i ojačaju i pokažu da su vredne onih koji su to bili pre njih.

Mi poslanici SNS vam čestitamo. Imate punu podršku i vi i vrhovni komandant, predsednik Republike.

Dokaza je još mnogo, dokaza izdizanja srpske vojske i kada je u pitanju zanavljanje oružja, nabavka novih aviona, helikoptera, oklopnjaka. Vidim, to vam mami poseban osmeh, ministre, na licu, baš kao i meni. Kada je u pitanju nabavka opreme za srpsku vojsku i poboljšanje njihovog materijalnog statusa, o tome mnogo govore u prilog i one brojke, one brojke kojima se izražava izdvajanje kroz budžet za pripadnike tj. za Ministarstvo odbrane. Poređenja radi, 2012. godine izdvajanje za Ministarstvo odbrane je bilo na nekih 53 milijarde dinara. Ove godine je 95 milijardi. Skoro pa duplo više.

Dokaz uspinjanja srpskog odbrambenog sistema je i namenska industrija koja se ne slučajno, verujte, nalazi ovih dana na udaru. Izvoz namenske industrije iz onog perioda kada je ministar govorio 2005. godine o uništenju oružja je bio negde na 500 miliona evra. Izvoz 2018. godine je bio tri puta više, nešto više od milijardu i 400 miliona evra.

Dokaz za to su svakako, uvaženi ministre, uvaženi oficiri Vojske Srbije, i ovi zakoni i strategijski dokumenti koji su danas pred nama. Dokaz uzdizanja srpske vojske je i Zakon o Vojsci koji je danas pred nama. Zakon svakako je na tragu poboljšanja statusa samih vojnika, pre svega kroz davanje mogućnosti da oni rade u inostranstvu, da rade u nekim državnim organima ili nekim drugim pravnim subjektima, kroz davanje mogućnosti da vršimo prijem oficira i podoficira u Vojsku Srbije kroz podizanje starosne granice na 40, odnosno 45 godina, kroz davanje mogućnosti da kroz posebnu vojnu obuku tj. odgovarajuću vojnu obuku sa oružjem postanete deo Vojske Srbije. Sada više neće biti uslov samo odslužen vojni rok.

Vodilo se tu računa svakako i o sigurnosti građana jer jasno je definisano kada vojnik Vojske Srbije može da prestane sa službom tj. u vreme ratnog stanja ili vanrednog stanja vojnik ne može, sem u posebnim slučajevima prestati sa službom, što daje svakako određenu dozu sigurnosti građanima Republike Srbije.

Ministre, malo sam sa vašim saradnicima razgovarao da ukoliko postoji mogućnosti, odnosno u nekim podzakonskim aktima dobro bi bilo razmotriti i mogućnost da se pod vojnom obukom sa oružjem za neke naše državljane iz okruženja nađe mogućnost za sve one koji imaju naše državljanstvo, a završili su obuku u nekim zemljama u okruženju, tu pre svega mislim na Republiku Srpsku i Crnu Goru i Makedoniju, da to bude jedan od uslova koji će da ispunjava, da to bude ono što će ispunjavati uslov koji je danas u zakonu.

Što se tiče Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane, mi poslanici SNS smo svakako na stavu da su ovo istorijski dokumenti, da je ovo istorijski trenutak kada je u pitanju celokupan odbrambeni, ali ako hoćete i politički sistem u Republici Srbiji. Prvi put na jednom mestu imamo jasno definisane i sabrane nacionalne interese Srbije i oni su jasno bez razmišljanja definisani.

Pored svih onih koji su nesumnjivo važni, a tiču se ekonomskog razvoja, tiču se očuvanja životne sredine, evropskih integracija, očuvanja mira i stabilnosti u regionu, pojavljuju se dva koja su Srbiji u ovom mementu verovatno i najvažnija, a to su očuvanje suvereniteta, nezavisnosti kao jedan i onaj drugi koji se prvi put u ovom parlamentu spominje i o kom prvi put uopšte Skupština Srbije raspravlja, a to je očuvanje našeg naroda u regionu, a pre svega Republike Srpske i opstanak Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim mirovnim sporazumom. Stoga mislimo da je to jedan važan istorijski momenat kada su u pitanju ovi dokumenti.

Što se tiče Strategije odbrane Republike Srbije, u njoj su svakako sabrani svi odbrambeni interesi Republike Srbije na jednom mestu, ali nije to samo puki tehnički dokument koji se tiče odbrane jedne zemlje, to je važan politički dokument. On pored onog dela koji se tiče odbrane jasno trasira i politiku Srbiju u nekom narednom periodu.

Prvi put posle one Rezolucije iz 2007. godine, koja je usvojena u ovom uvaženom domu, se u jednim ovakvom dokumentu, jednom zvaničnom dokumentu, jasno definiše vojna neutralnost Republike Srbije. Nikada više zli jezici poput Vukadinovića, Obradovića, Đilasa i bilo koga od njih, neće moći reći da bilo ko ima nameru da uvede Srbiju u NATO pakt, bilo koji drugi vojni savez, ali svakako ostavlja mogućnost saradnje i na kraju krajeva potencira saradnju sa svim od njih, od kojih Vojska Srbije, odnosno ceo odbrambeni sistem ima koristi i sa kojima će ta saradnja biti na korist naše države.

Što se tiče ove dve odluke, odnosno Odluke o angažovanju pripadnika Vojske Srbije u mirovnim misijama i Sporazuma sa Češkom Vladom. Da vam kažem, to je sa našeg gledišta i što se nas tiče, u stvari, samo jedan nastavak vraćanja međunarodnog ugleda Srbije i njenog odbrambenog sistema u svetu. Svakako da je za to najzaslužniji predsednik Republike koji je, počevši od te 2014. godine, uspeo na jedan ozbiljan način da vrati ugled i Republici Srbiji ali, ako hoćete, i odbrambenom sistemu, čiji ste vi sastavni deo.

Ministre vi, ministarstvo koje vodite, vrhovni komandant predsednik države Srbije će sigurno ostati upamćen kao čovek koji je iz gotove propasti vraćao Vojsku Srbije i njen odbrambeni sistem. Počevši od onog opremanja Vojske, vraćanja morala i ugleda vojsci u narodu, ali i na kraju sa ovim dokumentima o kojima mi je bila čast govoriti danas u ovom uvaženom domu, koji će definitivno ostati deo istorije odbrambenog sistema Srbije.

Pošto ste vi ljudi koji su taj posao prerano radili i još ga uvek radite, budite sigurni da ćete imati podršku nas poslanika Srpske napredne stranke i kada je u pitanju politika i sve važne odluke, ali i kada su u pitanju ovi zakonski predlozi i ovi strategijski dokumenti koji su danas u raspravi u ovom uvaženom domu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, gospodin Aleksandar Vulin. Izvolite.

Zahvaljujem vam se, poštovani Milimire.
Znate, ako vi, poštovani poslanici, podržite izmene i dopune Zakona o Vojsci Srbije, hoću da znate da ćete svojim glasom omogućiti da preko 300 vojnika po ugovoru prevedemo u prve podoficirske činove. To znači da ćete obezbediti sigurnost i budućnost za preko 300 mladih ljudi koji su možda razmišljali o tome da odu. Zato što, kada postanete podoficir, osim što ste stalno zaposleni, dobijate mogućnost stambenog kreditiranja, dobijate uvećane troškove stanovanja, garantuje vam se budućnost. Preko toga, vi ćete se boriti, gledati kako da napredujete, završavati škole, ali na ovaj način mi ćemo vas sačuvati.
Sad, kakav je greh bio što to ranije nije urađeno, daću vam primer. Baš u specijalnim brigadama, o kojima govorite, i 72. i 63. će biti unapređeno negde oko 192 i 194 momka. Pazite, to su momci sa apsolutno najvišim mogućim psihofizičkim karakteristikama, i oni nisu mogli, jer nema mesta, ne možete da odškolujete sve njih, nisu mogli da postanu podoficiri. I normalno je da su počeli da razmišljaju, pa, čekaj, ja imam 25, 26 godina, mogu sve što hoću, mogu da odem gde god hoću, što bih ostao u Vojsci, a voli vojsku, voli svoju jedinicu, hoće da ostane u njoj.
Ako vi budete podržali, poštovani narodni poslanici, ovaj zakon, omogućićete nama da ih zadržimo, da ih sačuvamo zauvek i ne samo njih, ne samo specijalne brigade, nego i u drugim vidovima i u drugim rodovima, tamo gde smatramo da je potrebno na taj način pomoći, na taj način sačuvati, jer su to zaslužili, to će njihovi komandanti da kažu.
Daću vam primer. Imamo 35 podoficira, koji su, ne izgleda kao veliki broj, ali svaka nepravda je velika, svaki čovek je velika nepravda kada je nepravda. Dakle, imamo 35 podoficira koji su stariji od 35, 36 godina, bili su u ratovima, dokazali su se apsolutno i sistem ih jednostavno nije prepoznao. Oni su stalno čekali taj dan kada će prestariti i kada više neće moći da ostanu u svojoj vojsci, kada ćemo ih pustiti na ulicu, a nisu to zalužili. To jednostavno nisu zaslužili. Ali, bilo je smanjivanje vojske, smanjivanje broja, za njih nikad mesta. E, sada ima mesta. Sada, bez obzira što su stariji, mi ćemo ih primiti u našu vojsku i oni će biti u našoj vojsci do kraja.
Daću vam još jedan primer. To je tako neko čudno razmišljanje, teško ga je shvatiti, teško je pojmiti, pokušaću da vam to približim, izvinite što oduzimam puno vremena. Imali ste podoficire koji su prošli sve ratove, napredovali kroz naš sistem školovanja, napredovali kroz rad, kroz borbe, starešine ih unapređivanje i onda došla ova vremena posle 2000. godine, mi mu damo ugovor, ali ga vratimo čin unazad, iako je deset godina bio u tom podoficirskom činu, jer kažemo – nemaš liderski kurs. Kakav liderski kurs, prošao ratove? Nemaš liderski kurs. Liderski kurs je to nešto što smo dobili sa strane, pa to nešto pravimo, i kaže – nema liderski kurs, i vi takvog čoveka vratite unazad, kaznite ga, oduzmete mu platu, oduzmete mu čin, spustite to dole, kaznite ga. Sada ćemo moći da mu to vratimo, da ga nagradimo, da mu kažemo – hvala što si bio uz svoju vojsku, što nas nisi napustio, hvala što si ostao tu do kraja.
Imamo čak i takve slučajeve za oficire koji su zbog takvih pravila, imali ste oficire koji su završavali više škole u to vreme pa su bili potporučnici, poručnici, mogli su da napreduju otprilike do kapetana prve klase, bili su u ratu u činu potporučnika i poručnika, a onda smo ih spustili na nivo zastavnika zato što više ne priznajemo vojnu školu, Višu vojnu školu, a priznajemo ili smo priznavali, to više ne radimo, svaki civilni fakultet bez obzira da li je vojska tražila od vas da to završite ili ne. Te stvari se menjaju.
Sada, ako nas podržite, poštovani narodni poslanici, ako date svoje glasove i svoje poverenje ovom predlogu koji je pred vama, ispravićemo nepravdu prema ovim ljudima. Da ih je samo 35, vredi, ali nije samo 35, kao što vidite u ovim brojevima, ne pamti se tako veliki broj unapređenja podoficira u našoj vojsci, kao što se ne pamti da se u vojno zdravstvo primilo u stalni radni odnos preko 400 ljudi. To se ne pamti, to nije bilo. Ali, eto, vojska se razvija, vojska se jača. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić.

Hvala lepo.

Pre svega, želim da kažem i da izrazim zahvalnost svim zemljama koje su povukle priznanje o tzv. samostalnoj republici Kosovo, takođe i onima koji su pripomagali Srbiji i rukovodstvu Srbije.

Drugo, radeći magistarski rad pre 40 i više godina, proveo sam dane i dane u arhivi u Železniku, na nekih dvadesetak metara ispod površine zemlje. Tada sam saznao nešto što nisam učio na fakultetu, da su neposredno posle oslobođenja na Kosovu i Metohiji donete dve kontradiktorne uredbe. Jedna je bila uredba resornog ministra za agrarnu reformu, da se zabranjuje povratak na Kosovu Srbima i Crnogorcima na njihova imanja koja su dobili kao agrarni interesenti u postupku agrarne reforme Kraljevine Jugoslavije.

Druga uredba je bila, resornog ministra za unutrašnje poslove ili policije, kako god hoćete, koja je pretila hapšenjem i proterivanjem agrarnih interesenata koji dođu da nasele svoja domaćinstva i gazdinstva.

Tako je armija albanskih migranata koja je naselila delove Kosova i Metohije za vreme okupacije ostala na teritoriji Kosova i Metohije. Da li smo danas u sličnoj situaciji? Ne znam da li je u prethodnom sazivu, ali u ovom sazivu Narodna skupština nije donela odluku o poništenju odluke o samoproglašenju nezavisnosti takozvane republike Kosovo? Ako jeste, molim da kažete. Ne znam, možda je to u ranijem periodu, u prošlom sazivu doneto. Da li takvu političku odluku treba danas doneti i zašto se ona ne donosi?

Drugo pitanje jeste vrlo bitno - šta je sa povraćajem 250.000 proteranih Srba sa Kosovo i Metohije? Srbija je danas ekonomski jaka i može da pomogne. Neće se sigurno vratiti 250.000, ali bi se verovatno jedan deo vratio.

Treće pitanje - ako Briselski sporazum ne poštuje druga potpisnica, zašto Narodna skupština ne donese odluku o poništenju Briselskog sporazuma i na taj način ostane samo na snazi Rezolucija 1244?

Takođe, kao stent za tadašnji SSNO radio sam na projektu rezervi mesa u živoj stoci za potrebe JNA. Bez obzira kakvu god strategiju da formulišete, a ja sam petnaestak godina državo nastavu na Vojnoj akademiji, ako nema stanovništva na toj teritoriji praznoj teško će se održati ta teritorija. Jedini način da se održi stanovništvo tamo jeste da ga stimulišemo da bude vezano za stočarsku proizvodnju, jer jedino stočarska proizvodnja, za razliku od ratarske i voćarsko vinogradarske, zahteva danonoćno prisustvo na gazdinstvo. Razmislite o tome.

Takođe, šta je sa povratkom hiljadu graničara i policajaca na teritoriji Kosova i Metohije?

Najzad, još jedno pitanje. Ove godine sam imao priliku da vodim grupu od 36 srpske dece u četiri zemlje da obilaze pravoslavne manastire, između ostalih i jednu studentkinju sa Fakulteta za sociologiju sa teritorije Kosova i Metohije. Ona je dobila pasoš ovde u Beogradu, na kome je pisalo - Koordinaciona uprava Republike Srbije. Taj pasoš, iako je sa grbom Srbije, ona je i pored toga, za razliku od svih nas ostalih i druge dece, morala da traži posebnu šengensku vizu. Jedva smo to uspeli da sredimo i da je uključimo u grupu. Zašto se pasoš Republike Srbije za Srbe i druge nacionalnosti koje žive na teritoriji Kosova i Metohije ne priznaje? Zašto se ne uvede reciprocitet prema državama koje ne priznaju pasoše Republike Srbije?

Privodite kraju.