Hvala.
Uvaženi ministre, poštovani predstavnici Ministarstva odbrane, Generalštaba Vojske Republike Srbije, dozvolite mi da kao jedan od predstavnika Socijalističke partije Srbije u ovoj raspravi o predlozima više zakona koji se odnose nas pitanje vojske Republike Srbije i na naše najvažnije nacionalne i odbrambene interese kažem nekoliko reči.
Mi ćemo glasati za sve zakone, zato što mi socijalisti smatramo da Srbija treba da ima jaku vojsku. Za nas je dobar svaki zakon kojim se unapređuje sistem u kome vojska postaje kompetentna, snažna, jaka, sposobna da odbrani nacionalne interese, da realizuje odbrambene interese.
Ovo pominjem ne slučajno. Mislim da Republici Srbiji treba jaka vojska, ne da bi se neko drugi plašio, naprotiv, kao faktor odvraćanja. Nema nijednog racionalnog razloga da Republika Srbija nema jaku vojsku i ne mogu razumeti koleginice i kolege koji plediraju da Republika Srbija ne treba da ima svoju vojsku ili da ona bude svedena na nivo koji nema nikakvu upotrebnu vrednost.
Mi smo 90-ih godina doživeli mnogo toga lošeg na prostorima bivše Jugoslavije i, nažalost, mnoge stvari su se desile i sa vojskom tadašnje države, Savezne Republike Jugoslavije, odnosno onog jezgra koje je ostalo unutar Republike Srbije. Ali, čak i takva vojska, kad kažem takva vojska, bez i jedne ružne promisli, ali u odnosu na sve ono što se dešavalo 90-ih godina, i u takvim uslovima, vojska tadašnje Savezne Republike Jugoslavije je pokazala izuzetni nivo borbene gotovosti, sposobnost da se 1999. godine odupre NATO snagama, na način da je otpor trajao 78 dana i noći.
Možemo sami promisliti kakve je naša vojska imala ljude u to vreme, one koji su je vodili i oni koji su branili našu zemlju kada jedna najjača vojna sila u svetu u to doba, ne treba zaboraviti, to je kraj 20. veka, kada su SAD bile apsolutni gospodar međunarodne zajednice i kad su radile sve što su htele, na kraju krajeva, i agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju to potvrđuje, pa se opet nisu usudili da pređu u kopnenu ofanzivu, ali, da se desilo tako nešto, verovatno bi mi danas bili jedna obična kolonija koja radi ono što joj se kaži.
Unutar ovih zakona o kojima Skupština danas raspravlja, ja bih želeo da vašu pažnju skrenem na dve strategije, po meni jako važna dokumenta, Strategiju odbrane i Strategiju nacionalne bezbednosti. Mislim da treba pohvaliti ljude koji su napisali ova dva dokumenta. Veoma analitični materijali, sa puno podataka, primenjeni vremenu u kojem se ovaj dokument javno promoviše, koji daju odgovore na najvažnija pitanja vezana za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, dokumenti koji govore i o nacionalnim interesima i o nacionalnim vrednostima koji, na određeni način, oslikavaju identitet Republike Srbije krajem druge decenije 20. veka.
Dozvolite mi, gospodine ministre, da vezano za Strategiju odbrane kažem nekoliko reči o jednom od odbrambenih interesa koji su ovde istaknuti, a to je pitanje vojne neutralnosti. Mislim da je to dobra odluka za Srbiju. Netipična odluka za Balkan, tipična za naš narod i sve ono što smo doživeli, zbog našeg identiteta i svega onog što smo imali u istoriji. Ali, ovakva odluka nije prijatna svima. Naravno, najviše onim dušebrižnicima koji nas zdušno uveravaju da treba da budemo deo nekog vojno-političkog bloka.
Ja mislim da se u stavu 3. ovog dokumenta koji se odnosi na vojnu neutralnost krije suština baš tog opredeljenja. Dozvolite mi samo da citiram: "Republika Srbija će razvijati i unapređivati odnose sa tim državama i savezima, u skladu sa sopstvenim interesima". E, tu je kvaka. Ti sopstveni interesi. Mnogi ne dozvoljavaju da mi imamo sopstvene interese i da razmišljamo svojom glavom, a kamoli da učinimo nešto što mi smatramo da treba. Malim narodima to nije dozvoljeno. Veliki mogu sve, malima nije dozvoljeno ništa, pa se i ne očekuje od nekog kao što je Srbija, na ovom prostoru, da može da proglasi vojnu neutralnost ili da se ponaša u skladu sa vojnom neutralnošću.
Ja sam pre neki dan razgovarao sa grupom studenata i na jedno pitanje - u čemu je prednost vojne neutralnosti, ja sam, po meni, dao jedan najlogičniji odgovor. Rekao sam da nam daje veću mogućnost izbora, što je, po meni, sasvim logično, jer se zapostavlja i druga dimenzija vojne neutralnosti. Nije to pitanje samo vojne sposobnosti i ekonomske moći, kao i svega onoga što je potrebno da bi se vojska učinila jakom, ali, tu je i pitanje onog što ide iza. Mi imamo i namensku industriju i sve ono što čini jedan odbrambeni sistem.
Mislim da je dobro što smo tako postupili. To nam daje mogućnost da u odnosu na naoružanje koje posedujemo da postepeno unapredimo naoružanje i da jednostavno stvorimo jaku vojsku.
Ne mogu se oteti utisku da je posle 2000. godine vrlo svesno naša vojska devastirana i da su neke jedinice ili neke vrste naoružanja vrlo svesno gurnute u prošlost da bi se, naravno, umanjila i odbrambena sposobnost Vojske Republike Srbije. Drago mi je što se danas prave neki novi koraci da vojska ponovo bude jaka i sposobna da brani našu zemlju. Naglašavam da brani našu zemlju, jer mislim da je to osnovni interes Republike Srbije.
Kada je reč o Strategiji nacionalne bezbednosti, drago mi je što su u Strategiji vrlo detaljno pobrojani nacionalni interesi, sedam nacionalnih interesa i ja ću govoriti samo o tri od njih.
Prvi je, naravno, očuvanje suverenosti i nezavisnosti, teritorijalne celovitosti Republike Srbije. U tom kontekstu, ne mogu a da ne pomenem pitanje Kosova i Metohije, jer i Strategija odbrane na početku, kada govori o izazovima, rizicima i pretnjama, konstatuje da je situacija u pokrajini, tj. jednostrano proglašenje nezavisnosti teritorije koju administrativno obuhvata Pokrajina Kosovo i Metohije, ne samo da je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti, nego i, pre svega, najveći političko–bezbednosni izazov Republike Srbije.
Naravno, u kontekstu ovog pitanja treba pomenuti sve ono što je Srbija uradila da se ovo pitanje reši. Mislim da sva ova dokumenta sadrže obilje podataka kojima se može dati bezbroj odgovora na pitanje za status Kosova i Metohije i za ono što država čini.
Po mom skromnom sudu, u dokumentu koji se odnosi na Strategiju nacionalne bezbednosti, na strani 19, kada govorimo o normalizaciji prilika i odnosa odbrane u AP Kosovo i Metohija, ceo ovaj pasus bi se mogao uzeti kao obrazloženje zašto je Republika Srbija 2013. godine potpisala Briselski sporazum, naravno, u nameri da normalizuje odnose, da se unapredi kvalitet života građana.
Ovo govorim da bih potcrtao, ne samo, kako bih rekao, multifunkcionalnost ovog dokumenta i koliko je on kvalitetan, nego i da bih dao obrazloženje vezano za naš odnos prema tom najvažnijem bezbednosnom izazovu i našem najvažnijem nacionalnom interesu.
Moramo konstatovati da prvi put posle 20 godina, posle bombardovanja 1999. godine i dolaska međunarodne vojne i civilne misije UN, da Republika Srbija čini korake napred u, ako mogu reći, otvaranju rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Tu velike zasluge ima predsednik Republike, gospodin Vučić.
Sada je proteklo godinu dana od uvođenja taksi, suspendovani su praktično pregovori i na određen način to pitanje razgovora sa Prištinom je stavljeno u drugi plan, ali se ne može zaboraviti da je pre toga predsednik Vučić uspeo da to podigne na nivo da ono postane važna tema u razgovorima sa najvažnijim predstavnicima međunarodne zajednice.
Pitanje rešavanja odnosa sa Kosovom jeste nešto što je tada, pre godinu dana, bilo podržano i od strane predsednika SAD, a naravno, ja ne očekujem da će oni promeniti svoj stav o Kosovu i Metohiji, ali da su zainteresovani da se nađe neko rešenje, verujem da jesu. Mislim da se ni jedno rešenje ne može naći bez Republike Srbije. Veliki kvalitet državnog rukovodstva, pre svega gospodina Vučića, jeste što je to pitanje ponovo stavio u prvi plan.
Međutim, ovo proteklo vreme od uvođenja taksi od 100% na robu iz Republike Srbije i Bosne i Hercegovine u stvari pokazuje suštinu odnosa zapadnih zemalja prema Kosovu i Metohiji i prema dijalogu kao načinu rešavanja ovog pitanja.
Nažalost, veliki broj zemalja ne želi da se ovo pitanje reši. Imam utisak da njima odgovara da postoji latentna tenzija na prostoru Balkana i da se zapadne zemlje pojavljuju kao neko ko je spreman da reaguje, odnosno da bude pokrovitelj određenih interesa koji, naravno, nisu u skladu sa interesima Republike Srbije. Jer, da se želelo, mislim da se u proteklih godinu i nešto dana moglo reagovati, ali ne samo u proteklih godinu i nešto dana, nego u proteklih šest i nešto godina od kako je potpisan Briselski sporazum, jer mi jesmo ispunili odredbe vezane za Briselski sporazum, vođeni željom da se unapredi kvalitet života građana, ali zapadne zemlje jednostavno nisu tražile, niti su vršile bilo kakvu vrstu pritiska na Albance sa Kosova i Metohije da oni svoje preduzete obaveze ispune.
Evropska unija nije puki posmatrač u razgovorima, u dijalogu koji se vodio ili u Briselskom dokumentu koji je potpisan.
Ne treba zaboraviti da je visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Ketrin Ešton bila jedan od garanta sprovođenja tog sporazuma. Nažalost, nismo sa njihove strane videli jasnu nameru da se ovo pitanje reši. Naravno, ni druge, nije samo u pitanju visoka predstavnica EU, nego nažalost i neke brojne zemlje EU ne žele da se ovo pitanje reši. I zašto da ne, treba reći, mislim da unutar EU da je Nemačka glavna zemlja koja insistira na priznanju nezavisnosti Kosova i Metohije. Jednostavno, smatram da je to u skladu sa njihovim interesima.
Opet se vraćam na ovo pitanje naše vojne sposobnosti. Za neku malu zemlju nije dozvoljeno da ima svoju vojsku, niti da brani svoju teritoriju, nešto što je njen nacionalni interes, a velike zemlje dozvoljavaju da intervenišu nekoliko hiljada kilometara daleko od svoje teritorije, proglašavajući to svojim strateškim interesima.
Tu je razlika između velikih i malih, ali međunarodno pravo je isto za sve. Zato je Savet bezbednosti UN i doneo Rezoluciju 1244 i zato ta rezolucija i dan danas važi kao jedini validan dokument vezano za Kosovo i Metohiju. I zato ću vas ja podsetiti na stav pravnog savetnika UN, iznet u obraćanju Savetu bezbednosti u junu 2019. godine da Rezolucija 1244 iz 1999. godine ostaje na snazi, te se stoga pravni okvir njime uspostavljen i dalje primenjuje.
Ako to mogu da kažu u UN u junu mesecu ove godine, onda je potpuno logično da se takav stav nalazi i u Strategiji nacionalne bezbednosti.
Da stvari nisu gotove i da ih ne treba prihvatati kao gotove govori i podatak vezano za povlačenje priznanja tzv. nezavisnosti. Ministar Dačić je tu odigrao lavovsku ulogu i on snosi velike zasluge za sve ono što je učinio. To je deo državne politike i on to naglašava, ne želi za sebe da preuzme sve dobre stvari vezane za povlačenje priznanja. Ali, činjenica je da je 17 zemalja povuklo priznanje Kosova i Metohije i da se videlo da bez Srbije, da se ovo pitanje ne može rešiti.
Želeo bih još da obratim vašu pažnju još na dve stvari. Treći po redosledu promovisanja nacionalnih interesa sadržanih u Strategiji nacionalne bezbednosti i očuvanja postojanja i zaštite srpskog naroda gde on živi, kao nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta.
Mislim da je veoma važno što je očuvanje postojanja i zaštite svog naroda gde on živi, kako bih rekao, promovisano kao nacionalni interes, kao i želja da se unapredi položaj nacionalnih manjina i njihov kulturni, verski i istorijski identitet.
Poštovane koleginice i kolege, u vrtlogu događaja koji su obeležili devedesete godine, raspadom bivše SFRJ najveći gubitnik je srpski narod. Stvorene su nove nacionalne države, iz prethodnih republika stvorene su nove države, ali najveći gubitnik u svim onim zbivanjima je srpski narod. Zašto? Od konstitutivnog naroda u jednoj državi, bivšoj SFRJ, srpski narod je doživeo da u Sloveniji ne bude priznat ni kao manjina, da iz Hrvatske preko 300.000 ljudi bude proterano, u BiH zahvaljujući Dejtonskom sporazumu ovo je konstitutivan narod, u Crnoj Gori je formalno manjinski narod, suštinski nacionalna manjina bez prava, u Makedoniji nacionalna manjina koja se ne poštuje.
Kada pogledate celu tu, kako bih rekao, lepezu događaja koji su obeležili devedesete godine u pogledu srpskog naroda, onda se čini sasvim logično da matica zemlja Srbija promoviše očuvanje, postojanje i zaštitu srpskog naroda kao svoj nacionalni interes, naravno, i manjine. Mislim da je Srbija retka zemlja na prostorima ne samo Evrope, nego i šire, gde nacionalne manjine imaju mogućnost da u potpunosti ispune sve elemente svog identiteta i Srbija može služiti kao primer drugima.
Na kraju, mislim da ne treba preskočiti inicijativu koja je ovih dana veoma aktuelna, a o kojoj su govorile moje kolege iz poslaničke grupe, inicijativa predsednika Vučića, vezano za „mini Šengen“. Mislim da je to dobra inicijativa. Sloboda kretanja kapitala, robe, ljudi bez granica je nešto što može unaprediti ovaj region. To se uklapa i u delove obeju strategija, jer i one govore o toj regionalnoj saradnji kao važnom delu unapređenja bezbednosti u regionu.
Zanimljiva je i reakcija pojedinih, opet, koji su inicijativu predsednika Vučića dočekali na nož, naravno, videći u tome neke posebne ciljeve, ne shvatajući da je Republika Srbija snažno opredeljena za očuvanje mira i stabilnosti u regionu i da je to jedan od elemenata Republike Srbije da se unapredi stanje u regionu.
U svakom slučaju, mislim da je reč, kada govorimo o ove dve strategije, o dva odlična dokumenta i mislim da je dobro što ih usvajamo. Ovo će biti jedna poruka i široj javnosti da Srbija zna šta su joj nacionalni interesi, da Srbija zna šta su joj odbrambeni interesi, da Srbija radi na realizaciji i jednih i drugih interesa i da Srbija želi da ima kompetentnu vojsku radi sopstvene bezbednosti i samo radi sopstvene bezbednosti. Ništa više i ništa manje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Zahvaljujem poštovanim poslanicima koji su do sada diskutovali. Samo kratko.
Kada je u pitanju nacionalni interes koji smo naveli, a to je očuvanje srpskog naroda, bez obzira gde on živeo, to je očuvanje Republike Srpske, to vam samo govori da je ova država postala toliko svesna sebe, svoje snage, svog značaja i, naravno, da ne doživljava Srbe koji žive van Srbije kao opterećenje, kao što su neke ranije vlasti doživljavale. Doživljavali su ih kao što sad mi moramo da se borimo za njih. Srbi koji žive van Srbije su naše blago, ne samo naši sunarodnici nego naše blago. Oni su oni zbog kojih ova država može i mora da učini sve da bi ih sačuvala, da bi ih ekonomski osnažila, da bi diplomatski uvek stavila do znanja da kaže – kako se odnosite sa Srbima sa kojima živite, tako se odnosite prema Srbiji kraj koje živite.
Ne može biti dobrih odnosa sa Vladom u Beogradu, a da kinjite Srbe i da ne poštujete njihova ljudska prava. To ima svoju cenu. Ako se tako ponašate, to ima svoju cenu. Na vama je samo da razmislite – zar nije bolje da Srbe prihvatite kao most saradnje sa Srbijom, važnom, značajnom, najznačajnijom zemljom na Balkanu, nego da ih posmatrate kao remetilački faktor i nešto što vam ne treba?
„Oluja“ se više neće ponoviti. Ne može. Ova srpska država to neće dozvoliti. To jednostavno nije moguće i neće se nikada ponoviti.
Govorili ste o „mini Šengenu“. Ja verujem u Srbiju. Verujem u to da smo mi u stanju da koristimo takve pogodnosti. Verujem da mi imamo najjaču privredu, da imamo najbolje preduzetnike, da imamo najbolje puteve preko kojih će svi želeti da idu i da plaćaju za to što idu. Verujem u integrativnu moć Srbije, da kad Srbija nešto kaže, uradi, poželi, Balkan se okreće oko Srbije, a ne obrnuto. To do sada nije bilo moguće.
Vi ste videli neke predsednike koji se izvinjavaju nekom nešto, mole nekog nešto. Tadić kaže – mi smo za prsa krivlji za rat u Hrvatskoj. U čije ime si ti to rekao? Kako si ti došao, kako izmeri ti ta prsa, kolika su ta prsa, kako si došao do toga? Mi smo stalno imali političare i one koji su vodili ovu zemlju koji nisu znali da prepoznaju ovaj jednostavni nacionalni interes. Kada se tako ponašate prema svom narodu, prema Srbima, pa kako možete očekivati da će neko želeti sa vama, kako možete očekivati da će neko hteti da radi i sarađuje sa vama?
Danas kad predsednik Vučić govori Balkan sluša, razume šta hoće da kaže, nekad mu se to i ne sviđa, ali ne možeš da ignorišeš Srbiju i ono što ona želi. Kroz to što zovemo „mini Šengen“, kroz tu mogućnost, to je mogućnost, na prvom mestu, za našu privredu. Što mi ne verujemo u Srbiju, što mi ne verujemo u to da ćemo mi biti ti koji ćemo imati najveću korist? Ja u to čvrsto verujem i vidim to. Samo pogledajte, pogledajte, uvek pogledajte, šta rade Šiptari, šta rade u Hrvatskoj i kako se prema nečemu odnosi Milo Đukanović. Vi znate da je to dobro za Srbiju ako ta tri faktora govore protiv toga. Dodate tu još i Izetbegovića i njegovu ekipu. Kad to vidite, vi znate da morate da budete na drugoj strani ako vam je stalo do Srba, jer još nisam video da događaj u kome su Hrvatska, Milo Đukanović, Izetbegović i Šiptari bili na nekoj strani sa idejom da pomognu Srbima i da srpska država nešto napreduje i ima neku korist. To još nisam video. Radovaću se kada se to bude desilo, ali se to još nije desilo. Nepogrešivo, samo pratite šta rade, ćete znati šta treba da budete.
Čuli ste šta govore o „mini Šengenu“. Oni vide tu problem. Oni kažu – ne, ne, to Vučić hoće da napravi veliku Srbiju. Neće Vučić da pravi veliku Srbiju. Vučić hoće da Srbija bude jaka, moćna, otvorena, slobodna, hoće da Srbija bude velika i jaka u ekonomija, da bude velika i jaka u diplomatiji. Uostalom, svi narodi to na Balkanu prepoznaju i vreme je da to prepoznamo i mi. Nema Balkana bez moćne i jake Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, gospodo oficiri časne i junačke vojske naše, kolege narodni poslanici, pred nama su dve izuzetno značajne strategije, zakon koji treba da omogući da naša vojska bude još naprednija, još kvalitetnija.

Ja bih da iznesem neko svoje mišljenje o tome, da možda uputim i neke predloge, imajući u vidu skromno znanje koje posedujem iz ove oblasti.

Pre renoviranja na nekim deonicama naših pruga se vozilo 10-20 kilometara na čas. Koliko juče sam došao iz Kine i tamo sam išao brzim vozom koji je dostigao brzinu od 310 kilometara na čas. Dvadeset kilometara i 310. Ima li ovo veze sa Strategijom nacionalne bezbednosti i odbrane? Čini mi se i te kako.

Upravo ovi vozovi pokazuju koliko se svet u kome živimo drastično brzo menja, koliko tehnološki napreduje i da je neophodno, ako želimo da imamo sigurnu, uspešno razvijenu državu, da se prilagodimo tom okruženju.

Upravo sam, čitajući ove strategije koje ste predložili, a imajući u vidu ovaj aspekt, bio veoma, veoma iznenađen, jer prvi put imamo ovako sveobuhvatan koncept koji je nadasve realan, koji sagledava globalne, regionalne, unutrašnje procese na način da je okrenut budućnost i koji omogućava dugoročno planiranje u procesima izgradnje nacionalne bezbednosti i odbrane, identifikovano je okruženje, odnosno svet koji se menja, izazovi, rizici, definisan koncept zaštite bezbednosti, interesa, ne samo države Srbije, već i celokupnog srpskog naroda.

Obe strategije koje se nikako ne mogu, naravno, posmatrati odvojeno, već, što bi rekao Njegoš – da se smiješane najbolje piju, predstavljaju inovativan, moderan, dinamičan i fleksibilan koncept koji identifikuje rizike bezbednosti i stvara mehanizam zaštite bezbednosti interesa celokupnog srpskog naroda u i van Srbije, jer srpski narod je ugrožen van Srbije, ali i u samoj Srbiji, na području Kosova i Metohije. Srpski narod je obespravljen u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Albaniji i Srbija je matična država srpskog naroda i ona mora da zaštiti svoj narod na sve dozvoljene načine.

Pogledao sam informaciju koju ste nam dostavili o ove dve strategije i samo jedna sugestija u ovim uvodnom napomenama. Kažete da su ključna opredeljenja u izradi nacrta nove Strategije o nacionalnoj bezbednosti i odbrane bila: vojna neutralnost, sveobuhvatni odnosno integralni pristup bezbednosti, očuvanje AP Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, briga o srpskom narodu van granica Republike Srbije i opredeljenje za pristupanje EU.

Ja bih ovde dodao, na prvom mestu, multipolarni međunarodni poredak koji se upravo stvara, a koji predvode zemlje poput članica grupacije BRIKS.

Na kraju bih dodao da je prevencija rizika i izazova bezbednosti ono što je nama najvažnije. Ne odgovore na izazove i rizike, već prevencija.

Kada je u pitanju razrada ovih strategija, hoću samo na nekoliko aspekata da ukažem. Naravno, apsolutno sam saglasan sa izazovima, rizicima i pretnjama bezbednosti od značaja za odbranu koje ste definisali, jeste prioritetno protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost teritorije koja administrativno obuhvata AP KiM.

To je jednostrani akt proglašenja nezavisnosti Kosova je ključna karika projekta velike Albanije. Nastavak realizacije tog projekta de fakto će ugroziti bezbednosti u drugim delovima centralne Srbije, poput juga centralne Srbije, Raško-polimske oblasti, a imajući u vidu da se najavljuje nekakvo ujedinjenje Kosova i Albanije, ukoliko bi do toga došlo, imali bismo tešku situaciju, jednu potpuno novo okruženje koje bi značajno uticalo negativno na bezbednost naše države i celokupnog srpskog naroda, jer je Albanija članica NATO-a. Tim više što je na KiM uspostavljena jedna snažna baza radikalnog islama, džihadizma i terorizma koji dodatno ugrožava bezbednost i napada već bezbednost i centralne Srbije i celokupnog srpskog naroda.

Definisali ste ovde asimetričnost pretnje terorizma i njegovu povezanost organizovanim kriminalom. Jako interesantna teza. Apsolutno se slažem. Samo da vas nešto priupitam – šta mislite da li ima ugrožavanja u ovom obliku koji ste definisali npr. sveprisutna pojava nameštanja sportskih rezultata u Srbiji? Ja mislim da ima i da treba obratiti pažnju. Kada neko namešta neku fudbalsku utakmicu, jedna grupacija ljudi, pojedinci znaju za to i onda na osnovu tog nameštenog rezultata uzimaju velika finansijska sredstva u kladionicama, kojima naše službe posle ne mogu da uđu u trag, jer službe najlakše prate tragove terorizma preko tragova novca. Onda to može dodatno da ugrozi bezbednost naše zemlje i da otvori prosto ne samo za delovanje terorista, već i za delovanje stranih obaveštajnih službi, a sa tim delovanjem smo i te kako suočeni, posebno naša Vojska, posebno naša namenska industrija, posebno naše državno rukovodstvo.

Takođe ste definisali da je za zaštitu bezbednosti Republike Srbije i njenih građana izuzetno bitna efikasna kontrola državne granice. Ja se slažem sa vama u tome i tu moraju da budu uloženi zajednički napori Ministarstva unutrašnjih poslova i Vojske. Da vas opet pitam nešto. Ako govorimo o efikasnoj kontroli državne granice, da li bezbednost države ugrožava situacija u kojoj je recimo vozilo nekog lokalnog političkog moćnika ili političara može da prelazi državnu granicu bez bilo kakve kontrole npr. prema Makedoniji, tamo i nazad, samo se podigne rampa? Da li ja kao građanin mogu da budem siguran da tim vozilom neće biti prenete neke opasne materije, prebačen neki terorista koji je tražen, koji može da izvede neku terorističku akciju? Zato vas u potpunosti podržavam u stavu da granica mora da bude detaljno obezbeđena. Tu ne sme da bude nikakvih privilegovanih pojedinaca, jer nemamo garancije da neko te privilegije, koje nisu zakonite, neće zloupotrebiti i ugroziti bezbednost države.

Sad nešto što hoću da vas pitam da mi pojasnite, ali i da vam nešto predložim. Vi u nekoliko navrata govorite o konceptu hibridnog i informacionog ratovanja. Ja ne bih to odvajao. Znate, glavni pravac hibridnog ratovanja koje postaje prioritetno je na informacionom planu. Govorite o pravovremenom otkrivanju i prevenciji izazova rizika i pretnji bezbednosti i kažete – uspostaviće se jedinstven sistem ranog upozoravanja. Baš taj koncept tog jedinstvenog sistema ranog upozoravanja me veoma zanima i on je gotovo identičan ličnim razmišljanjima i konceptima, koje ima, vezano za uspostavljanje nečega što želim da vam predložim, poštovani gospodine ministre i gospodo oficiri, a mislim da bi naša država trebala da ima to.

Baveći se tim problemima razradio sam nešto što bi trebalo da bude naš odgovor na hibridne pretnje. Nema nikakve dileme da je Srbija izložena u poslednje vreme izvođenju nekoliko paralelnih hibridnih operacije koje su uperene protiv naših interesa.

Neki od vas su možda pratili reakciju nekih bugarskih zvaničnika na moje izjave da je bugarska obaveštajna služba i te kako aktivna u Srbiji i da je bio interesantan kontekst u kome se stvaraju nekakve afere koje treba da nanesu štetu našoj namenskoj industriji a koje stvaraju novinari bugarske nacionalnosti.

Dobio sam odgovor od bivšeg bugarskog ministra odbrane koji je ipak znao o čemu govorim, a koji je predsednik Atlantskog saveta u Bugarskoj, koji je rekao, doslovce, citiram, prošlo je nezapaženo u našoj javnosti, vi ste gospodine ministre nešto odgovorili bugarskim zvaničnicima na tu temu, bivši bugarski ministar odbrane nama kaže ovako – da Bugarska treba da bude prisutna sa svojim obaveštajnim službama i da je prisutna i da treba da pojača svoje prisustvo zbog hibridnog delovanja Rusije u Srbiji. Zamislite to. Kaže taj bivši bugarski ministar odbrane da je to posebno potrebno zbog Ruskog humanitarnog centra, koji on naziva špijunskim centrom u Nišu, a Niš se po njegovom tumačenju nalazi na 30 kilometara od bugarske granice i niko ne reaguje na to i ni jedan bugarski zvaničnik nije demantovao i pitao kako je bre moguće da je bugarska granica na svega 30 kilometara od Niša? Jeste moguće, ali u onoj velikoj Bugarskoj, u planovima velike Bugarske.

Jel to opet neko aktivira planove velike Bugarske? Jel bugarski ministar odbrane govori upravo o tome da li je kao ministar odbrane sa svojim saradnicima razrađivao plan da Bugarska sa granicama dođe na 30 kilometara do Niša, tu negde do Bele Palanke? Znači, Dimitrovgrad i Pirot, jesu li to zaista zapadne bugarske pokrajine, kako su neki govorili?

Upravo su to te hibridne operacije koje se sprovode, naročito na informacionom planu.

Malo bih da pojasnimo taj koncept jer mislim da je tom konceptu trebalo posvetiti mnogo više pažnje. Da odmah kažem, sve ovo što ste napisali u strategijama jeste objašnjenje hibridnog ratova. Samo bih ga ja ipak definisao kao prioritetan način ugrožavanja bezbednosti i interesa naše zemlje, jer izraz hibridna pretnja odnosi se na akcije koje sprovode državni ili nedržavni akteri, čiji je cilj nanošenje štete subjektu koji je predmet hibridnog napada, u ovom slučaju, Srbije, uticajem na njegovo odlučivanje na lokalnom, državno ili institucionalnom nivou, iako ne isključuje komercijalne metode borbe.

Hibridni rat akcenat stavlja pre svega na informacioni prostor, mediji, društvene mreže radi sprovođenja kampanje dezinformisanja na strategiju tzv. nenasilnih promena režima, odnosno obojenih revolucija, upotrebu neregularnih jedinica, posebno su interesantne privatne vojne kompanije, on lajn prostor, odnosno sajber rat, kao i razne vrste subverzivnog delovanja, špijunaža ekonomskog, kulturološko i političko devastiranje države, ekstremizam, terorizam.

Sve je to sadržano u konceptima Strategija nacionalne bezbednosti i odbrane koju ste nam predložili. Posebno je opasan uticaj hibridnih operacija na mlade ljude koji pretežno komuniciraju preko on lajn prostora i preko kojeg se veoma lako može uticati destruktivnim fejk vestima, propagandom i raznim dezinformacijama. Složićete se da je takva hibridna operacija uveliko u toku u Srbiji.

Protiv Republike Srbije, celokupnog srpskog naroda i Republike Srpske se sprovodi niz složenih oblika hibridnih operacija sa više strana na političkom, ekonomskom, medijskom, bezbedonosnom planu sa ciljem da državni i nedržavni nosioci tih operacija presudno utiču na unutrašnje procese i spoljnu politiku Republike Srbije da potkopaju politički, ekonomski i socijalni sistem i ostvare masovno ispiranje mozga populacije za destabilizaciju društva i države. Kritično je pojačano delovanje stranih obaveštajnih subjekata prema građanima i institucijama Srbije radi ostvarivanja saradničkih mreža, pri čemu su posebno na udaru pripadnici Vojske i policije. Tu su nažalost izgleda napravljeni određeni prodori.

Formirani su i ad hok centri za obaveštajno hibridno delovanje prema Republici Srbiji, naročito je izražen medijsko-propagandi pravac, hibridno delovanje i narastanje kapaciteta za obojenu revoluciju. Sprega spoljnih nosilaca hibridnog delovanja sa njihovim unutrašnjim osloncima, političkim, medijskim, finansijskim, MVO sektor, akterima je mrežasto formirana, finansirana, medijski podržana, dobro povezana sa profilisanim udarnim grupama za posebno osetljive operacije nasilnog karaktera.

Sve velike sile, NATO, EU mnoge zemlje, MVO imaju formirane centre za antihibridno delovanje. Nadležni državni organi odbranu od hibridnog delovanja po meni ipak sprovode u značajnoj meri konzervativno, ponekad pasivno, čak inertno.

Tekuće hibridne operacije će, s obzirom da su deo šireg geopolitičkog sučeljavanja, u narednom periodu biti intenzivirane, po obimu i pravcima sve raznolikije, dugoročnog su karaktera i kontinuirano će se izvoditi, zbog čega je neophodno identifikovati nosioce, način i metodologiju delovanja nosioca hibridnih pretnji, detaljno ih proučiti i hitno formirati dodatni državni mehanizam za odbranu tog kompleksnog i destabilizujućeg delovanja.

Potrebni su značajniji napori na izgradnji društvenog, državnog okruženja, otpornog na razarajuće hibridno delovanja. Nacionalna bezbednost sve će se više oslanjati na otporno, informaciono okruženje i populaciju koja se neprekidno edukuje protiv tehnika društvene manipulacije.

Sve velike sile, NATO i EU, mnoge zemlje imaju formirane centre za antihibridno delovanje, primer su i oni koji bi da se pozabave ovim aktivnostima, pogledajte recimo, hibrid soje u Helsinkiju i NATO „StratCom“ centar u Rigi. Kada pogledate njihove analize, mnogo toga će vam biti jasnije šta se dešava u Srbiji i oko Srbije.

Po meni takav centar koji bi trebao da bude hitno formiran, treba zapravo da bude platforma koja će okupiti stručnjake različitih profila i praktičare, kako bi izgradili sposobnost, odnosno model, testirali nove ideje i vežbali, realizovali strategiju preventivnog suprotstavljanja i odbranu od hibridnih pretnji koje su prisutni ili će se pojaviti na unutrašnjem planu i koje dolaze spolja. Centar treba da definiše model odbrane hibridnih pretnji i može da pripremi predlog zakona za suprotstavljanja hibridnim pretnjama.

Mislim da bi to bila najkonkretnija realizacija svih ovih stvari koje ste napisali i to veoma dobro, uočili ste sve probleme u obe ove strategije. Što se tiče očuvanja mira i bezbednosti u regionu i svetu, kao jedan od prioriteta je definisano očuvanje Republike Srpske, koentitetu u sastavu BiH, u skladu sa Dejtonskim sporazumom i unapređenjem položaja Srba u regionu i svetu.

Postalo je neodvojivo i posebno, rekao bih, zahvaljujući ponašanju politici predsednika Republike Vučića, da su interesi Republike Srbije i Republike Srpske, odnosno srpskog naroda koji živi i sa jedne i sa druge strane Drine, neodvojivi i da će se kreirati zajednička budućnost.

Želeo bih takođe da vam ukažem na aktuelnu izjavu generalnog sekretara NATO-a. Stoltenberg u izjavi za nemačku agenciju „DPA“ kaže, da NATO posebno obraća pažnju na sve veći uticaj Kine u svetu, koja je čak možda opasnija od Rusije. Kina i Rusija su sasvim različiti slučajevi, ne radi se o tome da će NATO da krene u Južno Kinesko more, već o tome da nam se Kina bliži u svakom smislu, ulažu mnogo u evropsku infrastrukturu, posebno na zapadnom Balkanu. Prisutni su i u Africi, vidimo ih i na Artiku, ali u sajber prostoru. Zato moramo uzeti u obzir sve posledice po bezbednost, naglašava Stoltenberg.

Ova izvaja mora da nas usmeri u pravcu pojačanog suprotstavljanja hibridnom delovanju. Ovo što je Stoltenberg rekao je hibridna pretnja za nas. Kina je značajni investitor, veliki prijatelj države Srbije, ali izjava Stoltenberga i analize koje možete naći na sajtu „StratCom“ centra NATO-a, u Rigi, pokazuju da oni sve više tretiraju kineski kapital, kao korozivan kapital, kinesko prisustvo kao maligni uticaj i da su fokusirani na eliminaciju, kako kažu, hibridnog prisustva Rusije, Kine i Turske. Srbija će neminovno doći pod udar ovakvog tumačenja kineskih investicija i srpsko-kineskog prijateljstva, što se već dešava sa srpsko-ruskim odnosima.

Par reči bih samo želeo da vam kažem o konceptu vojne neutralnosti Srbije. Jedini mogući primeren koncept u mulitpolarnom svetu koji se uspostavlja i on ne znači, to nije tipičan, po meni, koncept vojne neutralnosti, već atipičan, aktivan koji znači, nećemo u članstvo ni jednog vojnog političkog saveza, ali hoćemo maksimalnu saradnju sa svima koji čak na tom korporativnom planu i na regionalnom planu uspostavljaju te regionalne ili globalne sisteme kolektivne bezbednosti.

Da li je u praksi to moguće? Jeste. Evo vam primer, recimo, prvo moramo da imamo u vidu, jedan poslanik je nešto diskutovao na tu temu, moramo da imamo u vidu naše okruženje, svuda oko nas su članice NATO-a, ne računajući BiH, mi smo dakle u okruženju NATO-a.

Moram da vam kažem da sam kao šef naše delegacije u ODKB-u u parlamentarnoj Skupštini, u više navrata bio prinuđen da objašnjavam predstavnicima parlamenata članica ODKB-a okruženje u kome se Srbija nalazi. Mi ne možemo da prenebregnemo situaciju da se nalazimo u jednom puno NATO okruženju, okruženju koje Evroatlantski savez smatra svojom zonom pune dominacije, želi da potpuno marginalizuje uticaje drugih sila.

Nama je koncept vojne neutralnosti nešto što nam omogućava saradnju sa svima. Mi imamo godišnje, zavise od godine do godine, između 120 i 150 zajedničkih aktivnosti različitog nivoa sa članicama NATO-a i SAD. Ali, paralelno imamo sa 30, 40 aktivnosti sa Ruskom Federacijom i sa zemljama, odnosno Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti. Istovremeno, što mnogi zaboravljaju kada govore o našem ključnom strateškom političkom opredeljenju, da postanemo članica EU, Republika Srbija je u 2017. godini podržala 24 od 48 deklaracija EU, to je 50%. Godine 2018. Srbija je 73 puta pozivana da se pridruži deklaracijama EU, pridružila se 38 puta, to je 52%. Od početka 2019. godine 59,30%. To znači da radimo na usklađivanju naše spoljne bezbednosne politike.

U operacijama EU, u četiri mirovne operacije, trenutno je angažovano 22 pripadnika Vojske Srbije, u misijama i operacijama UN 260 pripadnika Vojske Srbije. Pored njih, u multinacionalnim misijama i operacijama, angažovana su i dva pripadnika MUP-a.

Vlada Republike Srbije donela je 2015. godine odluku da se započnu pripreme za učešće pripadnika Ministarstva odbrane Vojske Srbije u borbenim grupama EU. Novembra 2016. godine, Srbija je pristupila tehničkom Sporazumu o uspostavljanju borbene grupe EU "Helbrok".

Da vam ne čitam dalje, paralelno se sprovode aktivnosti na odbrambenom bezbednosnom planu sa svim globalnim subjektima koji utiču na ovaj ili onaj način na našu poziciju. To je praktična definicija naše pozicije vojne neutralnosti.

Naravno da saradnja sa Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti bilo je pitanje jednog poslanika, ako se ne varam, može i treba da donese konkretne rezultate. Samo da vas podsetim, Organizacija dogovora kolektivne bezbednosti je posvećena prioritetno borbi protiv međunarodnog terorizma i organizovanog kriminala. To i jesu naši veoma važni izazovi bezbednosti. Da li treba posebno da govorimo o vezi radikalnih islamista, džihadista i terorista iz Centralne Azije, gde je zona odgovornosti ODKB-a, pa onda Kavkaza i ovih džihadista i terorista na Balkanu uspostavljena je veza, i te kako snažna, ali ta veza ide i dalje, ide prema …(ne razume se), odnosno sa ekstremnim Ujgurima u Kini, uspostavljeni preko islamske države i preko Al Kaide i mnogih drugih tih džihadističkih organizacija.

Ono što me posebno raduje, da ste veoma ispravno uočili da je za očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti Republike Srbije i njenih građana neophodna zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda građana, vladavina prava i dalje razvoj demokratije i demokratskih institucija.

Da ste rekli da je težište angažovanja na preventivnim merama i mislim da je to ključno. Neophodna je prevencija ekstremizma i terorizma, jer jedino u fazi regrutovanja i deologizacije moguć je odgovor, kad neko bude toliko, kad mu se da puška u ruke onda je teško boriti se protiv takvih.

Samo još pare rečenica vezano za vojsku. Onako kako vidim da proizilazi iz ove dve ključne strategije, iz predloženog zakona vezano za dopunu Zakona o vojsci, apsolutno sam siguran i zato i podržavam i ove strategije i zakon, da smo na najboljem putu da napravio mobilnu, fleksibilnu, prilagodniju vojsku sa visoko obrazovanim i utreniranim kadrom, sa najmodernijom opremom i naoružanjem, vojska koja će biti apsolutno posvećena zaštiti otadžbine i u kojoj njeni pripadnici otadžbinu stavljaju ispred života, Srbija je na prvom mestu što bi rekao američki predsednik, doduše on kaže - Amerika na prvom mestu, da je izgrađena i da se izgrađuje dinamičan sektor bezbednosnih službi, da je međunarodna dimenzija sticanje i razmena iskustva i te kako bitno u vojsci, naročito standard pripadnika vojske.

To je vojska koja, po meni, preventivno deluje, odnosno odvraća mogućeg agresora i to je zapravo najvažnija karakteristika i snaga sadašnje vojske. Odvraćanje od agresije je najefikasnije, najjeftinije i najuspešnije štiti živote ljudi, suverenitet i bezbednost države. Lično mislim da sa ova dva strateška dokumenta i sa vojskom koju stvaramo Srbija može da obezbedi jedno stabilno okruženje da se ekonomski razvija.

Zaista želim da iskoristim priliku da vama, gospodine ministre, i vašim saradnicima, potpuno mi je jasno koliko je ljudi učestvovalo u pisanju i izradi ovih dokumenata, odam priznanje i da vam kažem da ste veoma hrabro i odgovorno pristupili, prvo sagledavanju situacije oko nas i sveta u kome se nalazimo i definisanju nekih veoma smelih poteza u ovim strategijama. Zato ćete pretpostavljam i dobiti podršku ogromne većine narodnih poslanika. Hvala vam.

Hvala, gospodine Drecun.
Reč ima ministar, Aleksandar Vulin.
Izvolite, ministre.

Kratko da se zahvalim na tako pažljivom proučavanju, već to nije čitanje, to je proučavanje naše strategije. Hvala, od vas nam puno znači podrška, razumevanje i stručna pomoć.
Samo ću se osvrnuti na jedan segment vašeg izlaganja, a to je sajber bezbednost, to su hibridne pretnje. Niko na svetu nije sasvim siguran koliko je to široko, koliko je hibridno ratovanje opasno, koliko je opasan sukob u sajber prostoru. To najveće sile sveta mogu da kažu da znaju dosta o tome, ali svi mi mali znamo skoro manje od ničega. To je strašno opasno.
Prva i osnovna stvar je da saznate da ste uopšte napadnuti. Vi ni ne znate da ste napadnuti. Vi ni ne znate kada pogledate šta vam sve preti. Vi ne prepoznajete napad. Vi ne znate da najveći broj komentara na društvenim mrežama je generisan iz različitih obaveštajnih centara u našem okruženju. Prepoznaćete ih od gramatičkih grešaka koje malo čudno govore srpski jezik do toga da se pojave odjedanput u deliću sekunde na jednu vest i pokriju čitav spektar našeg poznatog interneta, pa do mnogo ozbiljnijih stvari kao što su upadi u naše informacione sisteme, kao što je napad na odbrambenu industriju, kao što je napad na našu državu, na naše rukovodstvo. Dakle, vi jednostavno čak ni ne znate da ste napadnuti. Trpite napad, a ne znate da ste napadnuti.
Inače, Ministarstvo odbrane i Vojske Srbije je to već prepoznalo. Mi smo počeli u organizacionom smislu da se prilagođavamo toj potrebi, ali evo, i završiću sa tim, da ne detaljišem mnogo, to je posao cele države. To ne može da uradi jedno ministarstvo ili vojska. To mora da uradi cela država, da mobiliše sve svoje kapacitete, da obezbedi od hardvera, softvera do ljudi, što je najvažnije. Znate, sve zemlje ne slučajno se otimaju za informatičare i plaćaju ih mnogo, mnogo ih plaćaju. Jako ih je teško zadržati, jako teško ih je sačuvati. Dakle, to mora da bude posao cele države. Malo je Ministarstvo odbrane, malo je jedna strategija, ili će to uraditi cela država, ili ćemo biti na izvolite da može da uradi bilo ko sa nama šta god hoće. To je jednostavno tako.
Budući ratovi se neće voditi konvencionalnim sistemima, odnosno oni će se započeti sajber ratovima da bi olakšali ulaz konvencionalnoj vojsci. To je to. Hvala.

Hvala, ministre.
Reč ima doktor Jahja Fehratović.
Izvolite, doktore Fehratoviću.

Zahvaljujem.

Evo, možda danas kao jedan od retkih pripadnika manjinskih naroda, da se osvrnem i ja na ove dokumente.

Slušajući celu ovu raspravu, pa u pojedinim trenucima i samoga ministra, stiče se dojam da su ovo strategije koje se tiču samo srpskog naroda. Međutim, ako pogledamo zaista ovaj dokument, videćemo da nije u svim segmentima tako i da ovde ima jako dobrih i kvalitetnih stvari, čak i onih koje su zaista za pohvalu, kao što je, recimo, jedan od prioriteta da se nacionalne manjine stavljaju u prioritete Republike Srbije, odnosno, kako ovde stoji, da je jedan od uslova za obrazovanje i ravnopravno učešće pripadnika nacionalne manjine u svim strukturama vlasti jeste jedna od uslova za dalje unapređenje bezbednosti u državi Srbiji. Naravno, ovo je zaista za pohvalu, ovakav odnos prema nacionalnim manjinama i statusom nacionalnih manjina i to je zapravo ono što odražava i sam naslov dokumenta, tj. da je ovo strategija Republike Srbije u kojoj žive i Srbi i drugi manjinski narodi.

Ono što možda meni, ne možda, nego sigurno, kao Bošnjaku i kao muslimanu donekle smeta, jeste da se na nekoliko mesta u ovom dokumentu govori o takozvanom islamskom radikalizmu. Ne postoji islamski radikalizam, niti džihadizam. Islam je čist od bilo kakvog ekstremizma i terorizma, kao što je i svaka druga vera čista. To su u stvari određene vrste sekti, upotrebljeni i zloupotrebljeni ljudi koji nemaju ni veru ni naciju i muslimane, one koji su dobro organizovani verujući u tradicionalne verske zajednice vređa kada se govori o tome da je to islamski radikalizam, ekstremizam ili terorizam, posebno ukoliko je to u strateškim dokumentima i kada se govori da se to izvozi na druga ratišta. Ako je tako, onda bi mogli da govorimo i o pravoslavnom ekstremizmu i terorizmu, jer iz ove države su isto tako i pripadnici pravoslavlja kao teroristi odlazili na druga ratišta. Ja mislim da to nisu verujući ljudi ni muslimani ni pravoslavci, jer su to u suštini oni koji zloupotrebljavaju veru u takve svrhe.

Naravno da je ovde takođe za nas ovo vrlo važno iz razloga što smo imali iskustvo, nažalost, da nam se te pojave instaliraju zahvaljujući bivšim režimima, zahvaljujući tome što je 2007. i 2008. godine od strane tadašnjeg Koštuničinog režima pokušana da se napravi paraverska veštačka tvorevina i da se razbije jedinstvo islamske zajednice i muslimana. Zato smo mi nekoliko puta i govorili ovde, pa i u samoj vojsci kada su u pitanju vojni imami ne odražava se prava slika tradicionalne islamske zajednice.

Takođe, još jedna vrlo važna stavka koju bih voleo da mi ministar ili neko prokomentariše. Ovde je interesantno i dobro je, tj. za pohvalu je očuvanje, postojanje i zaštita srpskog naroda gde god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta, uslovi opstanka Republike Srbije. E sada, ovde se govori i o dijaspori u strategiji. Da li je to možda nesretna formulacija, pa se govori samo o zaštiti interesa građana Srbije srpske nacionalnosti u dijaspori, jer se tako iz čitanja stiče dojam, ili je općenito zaštita interesa svih građana Republike Srbije u dijaspori? Jer, ako imamo skoro 25% nesrba u ovoj državi, velike su zaista dijaspore svih manjinskih naroda, onda bi dobro bilo, jer ovde nije jasno to precizirano, da se odnosi i na zaštitu interesa svih građana Republike Srbije bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, ma gde se oni nalazili u svetu. Verujem da je zamisao bila ta, ali je možda nesretna formulacija.

Takođe, još jedno pitanje koje bih voleo da postavim ministru. Na samom uvodu stoji da nacionalna bezbednost Republike Srbije jeste objektivno stanje zaštićenosti njenih nacionalnih vrednosti, interesa od svih oblika ugrožavanja, te subjektivan osećaj bezbednosti građana. Da li je ovaj subjektivni osećaj u stvari najsretnija formulacija? Kako to možemo po subjektivnom osećaju da pravimo strategije? Da li bi to trebala biti možda procena svih mogućih rizika ugroženosti itd? Mislim da ovo ovde što se tiče subjektivnog osećaja ne bi trebalo da ima svoje mesto. Hvala.

Hvala, dr Fehratoviću.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.
Izvolite, ministre.