Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, Srbija politiku vojne neutralnosti u velikoj meri crpi iz izvora koji se zove jaka namenska industrija. To je izvor koji postaje sve veći i snažniji, ali izvor koji je meta mnogih hijena i onih koji ga na sve načine pokušavaju zagaditi, otrovati. Poslednjih meseci smo svedoci takvih zbivanja.

Da li svi u okruženju vole što je Srbija vojno sve jača? Prosto da odgovorimo, ne vole. Da li svi u okruženju vole što je namenska industrija u Srbiji najjača na Balkanu? Ne vole. Ne vole ni sa vojnog aspekta, a ne vole ni sa ekonomskog aspekta, u onom delu gde su naše firme u namenskoj industriji konkurentne firmama u tim zemljama.

Da li vole neki pojedinci iz opozicije, posebno oni koji sebe nazivaju Savez za Srbiju, što je Srbija sve jača? Ne vole. Mi imamo nesreću da među njima imamo one koji su spremni na to i koji prihvataju da Srbija padne da bi pala vlast i koji nemaju politički program kojim bi oborili tu vlast, već su to pojednostavili sa time - neka padne Srbija da bi pala ova vlast.

Mi smo kao jednog od protagonista takve politike danas imali u Narodnoj skupštini, jedno od najbestidnijih konferencija za novinare možda u istoriji srpskog parlamenta. Danas je potpredsednica Đilasove Stranke slobode i pravde, Marinika Tepić izjednačila politike Đilasove Stranke slobode i pravde i politike Pacolijeve Alijanse za novo Kosovo. Danas je Marinika Tepić optužila Srbiju da kupuje povlačenje priznanja takozvanog Kosova. Tako nešto ekstremno nisam siguran čak ni da su izjavile ekstremne albanske partije. Danas je Marinika Tepić zaboravila da pita kako Ivan Todosijević, koji je dobio dve godine zato što je dao svoj stav o Račku, zaboravila je Marinika ovde da pita i šta je sa taksama na hranu za srpsku decu u južnoj srpskoj pokrajini. Zaboravila je da pita i o mnogim zločinima onih koji su pušteni u vreme sada njenih novih političkih pajtosa, ozloglašenih terorista.

Kako bi reagovala Marinika Tepić da je neko pita kako je sada Ivan Teodosijević, hoće li se boriti za Ivana Teodosijevića? Da li bi odgovorila onim grohotnim smehom kojim je Rada Trajković odgovorila kada su Kušnera pitali o „žutoj kući“? Da li je to taj smeh? Danas je pokazala da je politika Alijnse za novo Kosovo Bedžeta Pacolija i Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa jedno te isto.

Optužila je Marinika i predsednika Srbije, kaže da je odgovoran za to što nema razvoja vojne industrije Srbije. Hajde da to pogledamo na njenoj omiljenoj temi, na Krušiku. Godine 2013. 1.264 zaposlena, 2018. godine 3.231 zaposleni, 2013. godine prihod Krušika milijarda i 202 miliona dinara, 2018. godine prihod Krušika je 11 milijardi i 385 miliona dinara. Godine 2013. Krušik je u budžet Republike Srbije uplatio 222 miliona dinara, 2018. godine milijardu i 497 miliona dinara u budžet Republike Srbije, a to znači u nove kilometre puta, u nove škole, u nove bolnice.

Sa ovim izjavama i ovim ponašanjem, ovaj prihod su skratili za desetine miliona dolara. To oružje koje je trebalo da proda Krušik sada je prodao neko drugi i svoje banatske šore je zamenila sa bugarskim šorama igrajući ih na namenskoj industriji Srbije. Dakle, da li je to Vučić ili njena partija uništila 33.383 komada oruđa i oružja Vojske Srbije u periodu od 2003. do 2008. godine? Nismo imali lovačku avijaciju, leteo je samo Vuk Jeremić.

Posebno nam je svima, verujem, drago to što naša vojska, pored toga što ima bolje sisteme za odbranu i na nebu i na zemlji, stiče uslove i da ima veće plate, da ima bolju opremu, da ima povoljnije stanove koje pripadnici naše armije i bezbednosnih snaga mogu da sebi priušte. To su isti oni ljudi koji su živeli u jednom vremenu kada su prirodno očekivali od jedne vlasti da im pruži bolje uslove za život, a u slučaju vojske jedan vojnik je bolje uslove za život očekivao od predsednika koji kaže – šta će nam vojska. Jedan policajac je bolje uslove za život očekivao u vremenu kada mu Dragan Đilas kaže – boriću se da takvi kao ti ostanu bez posla, samo zato što je radio svoj posao. Koji je motiv i tog policajca i tog vojnika da se obračuna i sa kriminalom i sa teroristima, kada rođena država kaže ili da mu ne treba ili da će se boriti da takav ostane bez posla?

Jednostavno, najviše me raduje popravljanje uslova za život pripadnika bezbednosnih snaga. Njihov jedan dan, njihov odlazak, grubo rečeno, na posao, službu koju obavljaju je sasvim drugačiji od svih ostalih poziva. Oni se drugačije taj dan pozdrave i sa porodicom. Majke i sestre to nekako sakriju na svoj način, ali to je drugačije. To je poziv gde svaki dan izlažete svoj život, nešto najsvetije, nešto što najvrednije imate za ovu zemlju. Zato mi je najdraže kada upravo pripadnici bezbednosnih snaga popravljaju svoj status.

Da nije politike Aleksandra Vučića, 17. mart 2004. godine bi postao tradicija, izlet, lov na sve što je srpsko, na srpski živalj, na srpske svetinje. Možda bi nekad promenili mesec, ali krv bi ostala ista, srpske svetinje iste srpske. I danas Srbija više nije figura na međunarodnoj šahovskoj partiji, Srbija je zahvaljujući Aleksandru Vučiću postala šahista i to je velika razlika u odnosu na period ranije. Vidite kako očigledno stvari dolaze na svoje mesto, kako se Albanci sapliću sve više i više, a Srbija postaje sve jača i jača. Sve više kažu da ih je strah od agresivne srpske ekonomije.

Naša vojska je sve jača, a ruka Aleksandra Vučića uvek ispružena napred. Ljudi, dobrodošli ste da razvijamo ekonomiju. Hajdemo u bolju budućnost, ali zato zbog naše istorije, zbog svega što nam se izdešavalo, jako je važno što iza te ruke pomirenja stoji jaka država, jaka vojska, jaka ekonomija, e tad kad smo u svakom segmentu jaki, tad možemo mirno da spavamo.

Pomenuli ste srpsku vojsku kroz istoriju, a ja ću završiti sa nekim citatima o našoj vojsci. Francuski istoričar Ernest Deni je rekao: „Srpski uspesi se objašnjavaju naučnom nadmoćnošću njihovih viših oficira i moralnom vrednoćom njihovih vojnika“.

Norveški pukovnik Karsten Angel, učesnik napada na Srbiju u Prvom svetskom ratu je rekao: „Došli smo sa malo poštovanja za njih, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran samopouzdan, rodoljubiv, našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju“.

Franc Tirfalder: „Mnogo puta su mi učesnici u tamošnjem ratu saopštili koliko su ih duboko dirnuli hrabrost Srba, njihovo viteško ponašanje prema pobednicima i prema pobeđenima, njihova izdržljivost i vojničko držanje“.

Boris Tadić – šta će nam vojska? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Đokić. Izvolite.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani gospodine generale, poštovani oficiri, poštovani narodni poslanici, u ovim kasnim satima, evo, sada je 21 sat i 46 minuta, nadam se da vam je koncentracija i dalje na dovoljno visokom nivou da ćete propratiti i ovu moju diskusiju, a ja ću gledati da budem kratak, jer pravo da vam kažem malo sam se i umorio.

Danas kada razmatramo predloge strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije i strategije odbrane Republike Srbije želim na početku, pre nego što pređem na one dve glavne stvari o kojima ću govoriti, da kažem sledeće – da je veoma važno i veoma bitno da se na pripremi ova dva dokumenta radi još od novembra 2016. godine, kada je formirana interresorna posebna radna grupa u čiji sastav su ušli predstavnici Ministarstva odbrane, Generalni sekretarijat predsednika Republike Srbije, Bezbednosno-informativna agencija, Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu podataka, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, predstavnici još sedam ministarstava, tu su Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija, Ministarstvo privrede, Ministarstvo za evropske integracije.

Ovo je veoma bitno da znamo kako bismo shvatili da su predloge ovih strategija radili veoma ozbiljni ljudi, veoma ozbiljna radna grupa, koja je svakako sagledala kompletno objektivnu situaciju u kojoj se Republika Srbija nalazi. Sa stanovništva strategijskog okruženja posebna radna grupa je izvršila procenu izazova rizika, pretnji i bezbednosti Republike Srbije, o čemu ću još nešto reći. Formulisani su nacionalni i odbrambeni interesi, formulisana je i politika nacionalne bezbednosti i odbrane, definisani su sistemi nacionalne bezbednosti i odbrane i definisana su ključna opredeljenja, kao što je vojna neutralnost, o čemu ću takođe još nešto reći, sveobuhvatni pristup bezbednosti, očuvanje AP Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, briga o srpskom narodu van granica Republike Srbije, što je veoma, veoma značajno, opredeljenje za pristupanje EU itd.

E sada, vratiću se na prvu od dve stvari koje želim da naglasim, vratiću se na procenu izazova, rizika i pretnji bezbednosti Republike Srbije, zato što smatram da je pored svih stvari koje ste ovde naveli u Predlogu strategije, i ovde sad molim za malo pažnje, mora se ozbiljno uzeti u obzir još nešto čega nema u Predlogu zakona, ja verujem da ste i o tome razmišljali, kao izazov, rizik i pretnju, mislim pre svega na namerno organizovanje i podstrekivanje na nasilne proteste, demonstracije, blokade institucija i ustanova, širenje nemira, nereda i haosa u cilju destabilizacije društva, neoružanih i oružanih sukoba ili u cilju vaninstitucionalne promene vlasti.

Svedoci smo da nam se godinu dana unazad na ulicama gradova događaju demonstracije, uglavnom mirne, ali bilo je i nasilnih. Takve situacije, takvi ambijenti i takva okruženja mogu se i te kako zloupotrebiti i iskoristiti od strane naših neprijatelja i da se preko ubačenih elemenata koji mogu izazvati i incidente sa žrtvama izazove haos, izazovu neredi, izazovu žrtve, koji kasnije mogu prerasti, proširiti se i ne biti više pod kontrolom. Pre svega sam mislio na, recimo, upad motornim testerama u Javni servis RTS, mislim na onu opsadu Predsedništva, zgrade u kojoj je predsednik Republike Srbije, mislim o pokušaju upada u Narodnu skupštinu Republike Srbije skoro, pre neki dan, od strane nekih grupa predvođenih opozicionim liderima, tj. liderima tzv. Saveza za Srbiju. Sve te situacije su mogle da se iskoriste da neki naši potencijalni neprijatelji podmetnu neki incident, da nam ubace nekog pojedinca, grupu itd. da pripuca. U tom haosu, kada padne prva žrtva, teško je kontrolisati šta će se dalje događati.

Svaka čast predsedniku Aleksandru Vučiću, svaka čast na njegovoj smirenosti i mudrosti, na njegovom savetu da budemo mirni i da ne reagujemo u takvim situacijama. Ali oni koji protestuju, koji koriste nasilje za ostvarenje svojih ciljeva moraju biti svesni da i na drugoj strani ima onih koji nisu njihovi istomišljenici. Zar treba da dođe do sukoba između jedne i druge strane? Dokle će moći čak i predsednik Republike svojim autoritetom da zaustavi onu drugu stranu, da ne bude isprovocirana, tj. iz revolta da učini nešto što nije u redu.

Neprijatelj može organizovati i ubaciti nekoga ko će namerno izazvati prvi sukob, sa ozbiljnim posledicama, koji se može raširiti i prerasti u ozbiljne sukobe sa žrtvama, koji se ne mogu kontrolisati i koje je teško zaustaviti. Da li je potrebno da podsećam na sve one obojene revolucije i kako su se one događale širom sveta? Prvo je bilo mirno, a onda negde neko zapuca, negde neko bude ranjen, negde neko pogine, pa drugi, pa treći itd, počinje da se širi i više nije pod kontrolom. Ovaj izazov, ovaj rizik, ovu pretnju nadam se da ste uzeli u obzir.

Druga stvar o kojoj sam hteo da nešto kažem je, a vidim da su mnogi govornici govorili pre mene, nešto što se tiče našeg ključnog opredeljenja, a to je vojna neutralnost. Ona je u potpunosti u skladu sa našom spoljnom politikom, našom okrenutošću podjednako ka istoku i zapadu, sa našim opredeljenjem da razvijamo prijateljske odnose i sa SAD i sa Ruskom Federacijom i sa Kinom i sa EU i sa NATO, ali i sa ODKB, podjednako.

Druga stvar o kojoj sam hteo da nešto kažem je, a vidim da su mnogi govornici govorili pre mene, je nešto što se tiče našeg ključnog opredeljenja, a to je vojna neutralnost. Ona je u potpunosti u skladu sa našom spoljnom politikom, našom okrenutošću podjednako ka istoku i zapadu, sa našim opredeljenjem da razvijamo prijateljske odnose i sa SAD i Ruskom Federacijom i sa Kinom i sa EU i sa NAT, ali i sa ODKB, podjednako.

Mi time pokazujemo u stvari naše opredeljenje da želimo mir. To je najbolja politika koju u ovom momentu možemo da vodimo, nema bolje definitivno. Svako drugo opredeljenje na jednu stranu izazvalo bi onu drugu stranu protiv nas. Vojna neutralnost je za Republiku Srbiju najbolje i najbezbednije rešenje koje nam omogućava saradnju sa svima. Istovremeno ne izaziva jednu stranu da nas optužuje da smo se priklonili onoj drugoj ili nekoj drugoj i ne dovodi nas u situaciju da zbog tuđih interesa, interesa drugih članica tih vojnih saveza od svih prijatelja pravimo neprijatelje.

Čini mi se da je neko, neka država članica EU celoj EU nametnula strah od Rusije iz svojih nekih interesa, pa sada čitava EU u Ruskoj Federaciji vidi najvećeg potencijalnog neprijatelja. Ne smemo dozvoliti, zato je i dobro što smo vojno neutralni da interesi pojedinih zemalja nam nametnu da od svojih prijatelja stvorimo neprijatelje. Vojna neutralnost uvek, ali pazite sada, dokle? Samo do eventualnoj oružanog ugrožavanja bezbednosti Republike Srbije od strane nekog vojnog saveza tj. sve do eventualnog proglašenja ratnog stanja. Od tog momenta nema više vojne neutralnosti.

To naše opredeljenje je moglo da važi do tada, a od tada od tog eventualnog momenta, daj bože da se nikada ne ponovi, ne sme nas ništa ograničavati od stvaranja novih vojnih saveza, ulaska u vojne saveze sa prijateljskim zemljama, sa našim saveznicima, državama, pa i vojnim savezima ne sme nas ništa u tome ograničiti pa ni ovakvo opredeljenje u miru. Znači opredeljeni smo za vojnu neutralnost dok se ne daj bože dogodi rat. U ratu, tražićemo svakako vojne saveznike. Zamislimo da nas par zemalja, evo ovde iz okruženja sa Balkana napadne. Hoćemo li se stvarno isključivo sami braniti, rekao sam par zemalja, to može da bude i više, ili ćemo u takvoj situaciji u ratu potražiti svog saveznika?

U svakom slučaju ovi predlozi Strategija nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane su izuzetno, izuzetno kvalitetni dokumenti, daleko bolji nego što su bili do sada, sažetiji, koncizniji i kvalitetniji, jasniji i svakako ću, bez obzira na ovo što sam izneo kao svoje mišljenje, svakako ću glasati za njih.

Ja bih samo želeo gospodine ministre, samo bih želeo jedno malo pitanje da vam postavim. Da li ste potpuno sigurno, kao ministar odbrane, da recimo Boška Obradovića ne plaća niko sa strane da nas provocira, da izaziva eventualne sukobe i nerede? Verujem da niste. Spomenuo sam njega, ima još sličnih. Znači, možda su plaćeni da rade to. Možda nisu plaćeni, možda to i ne znaju svi oni koji učestvuju u tome, ali dovoljno je da jedan bude potkupljen. Još jednom ponavljam izvrsni su vam predlozi strategija i svakako ću glasati za njih. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema nikoga prijavljenog za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog jedinstvenog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničke grupe ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Zahvaljujem.

Nije mnogo ostalo vremena, nije ni nas mnogo ostalo. Ovo će ionako u nekom snimku biti oko dva, tri noću, tako da ne postoji velika opasnost da ćemo uznemiriti javnost ili narušiti odnos snaga na političkoj sceni.

Hteo sam samo, pošto danas, večeras, kada je to bilo konstruktivno, nisam insistirao na odgovorima, odnosno na replikama sa gospodinom Vulinom, samo sam hteo jednu stvar, da još raščistimo ili da skrenem pažnju.

Dakle, što je bilo za pohvaliti, pohvalio sam, ne mogu sada da trošim ponovo sekunde na to. Mislim da ovde ima dobrih elemenata u ovim nacrtima strategija, ali kada je reč o primeni, o konkretnoj praksi aktuelne vlasti tu, na žalost, ne mogu da delim taj entuzijazam i to oduševljenje i to zadovoljstvo koje vi, gospodine ministre pokazujete, i mislim da nam je primer KiM upravo pokazatelj pogrešnog pristupa, možda naivnosti, neću uvek da polazim od teorije zavere, možda kažem naivnog očekivanja, da će neko uvažiti dobru volju i žrtvu ili već ono kako ćemo kvalifikovati i klasifikovati ono što se dogodilo potpisivanjem Briselskog sporazuma.

Vrlo konkretno i kratko. Na žalost, gospodine ministre, ja ne mogu reći i deliti vaše mišljenje, citiram „da naše pozicije na Kosovu su čvrste“. Naravno da se plaća naše školstvo, naše zdravstvo, još uvek to država finansira, ali mnoge ingerencije su naše tamo, odnosno na severu KiM ukinute, upravo kao posledica Briselskog sporazuma.

Dakle, nisu nam čvrste. Nisu bile sjajne ni pre, ali nažalost poslednjih šest, sedam godina se te pozicije još pogoršale, pa ne bi se moglo dogoditi, da gospodina Đurića koji je u rangu ministra ove Vlade, visokog službenika ove države kao kriminalca poslednjeg hapse u Severnoj Mitrovici i vuku kao ratni plen tamo po Prištini i slikaju se, lupaju selfije sa njim. To je naša kolektivna bruka i sramota gospodine ministre. To se nije događalo za vreme onih, one loše i zle i tako dalje vlasti koju smo više manje zajednički sa razlogom kritikovali.

Dakle, neke stvari su se upravo pogoršale i nije tačno i to je poslednje što hoću da kažem, nije tačno da smo 2000. godine mogli mnogo, 2004. godine takođe, 2008. godine isto mnogo a 2012. godine teško. Mislim da se geopolitička situacija u svetu menja, menja na bolje i tom smislu je teže bilo 2000. i 2004. godine nego 2012. godine i 2018. godine. Možda se previše učinili, previše popustili, možda je trebalo sačekati ovu promenu geopolitičke situacije u svetu ne da bi se ratovalo već samo da bi se zadržalo ono što je naše ili barem u onoj meri u kojoj se može zadržati ne rizikujući sa životima i sudbinama ljudi. Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Vulin.

Hvala lepo.
Prvo želim da se zahvalim svim poslanicima koji su učestovali u raspravi, svako je izneo svoje argumente, hvala vam na strpljenju što vas je ostalo tako mnogo, deset sati je, nije lako da ostanete, hvala vam za to. Ovi kojima je bilo mnogo stalo do njihove zemlje podigli su dnevnice pretpostavljam i nisu učestvovali u raspravi, normalno, oni to znaju, priznaju valutu, ali ne priznaju državu.
To je otprilike tako nekako, to tako funkcioniše kod njih. Ali, dobro bili su tu da povrede Srbiju i srpsku državu, Krušik, odbrambenu industriju, šta god su mogli. To su uspeli da urade, to su mogli i naravno govorili smo ovde i o sajber ratovanju i o bezbednosti, sad vidite kako to radi. Pratio sam šta se prenosi, dakle, svetski portali, odnosno portali posebni iz okruženja oni koji se ubiše da dokažu da je Srbija najgora na svetu, uključujući i šiptarske portale, prenose izjave Đilasove zamenice i kažu, ne citiraju odakle je izvor, ne pominju više Pacolija, nego samo kažu Marinika Tepić, srpski poslanik, rekla, Srbija kupuje priznanja, odnosno od priznanja.
To je to. To se inače zove, verovali ili ne, malo je glup naziv - ping pong. To se tako zove u teoriji. Bacite lopticu, onda vam vrate lopticu i vi tako vraćate lopticu. I tako pričate protiv svoje države, pljujete svoju zemlju. Hajde da zaboravimo to.
Šta mislite, kako se osećaju ti ljudi koji su bili ovde u Beogradu i koji su povukli priznanje? Jel mislite da to neće stići u njihove zemlje? Već je stiglo u njihove zemlje. Ne znam koja je vremenska razlika, pa dajem taj prostor. Dakle, pitaće ih neki novinari i neka opozicija tamo i reći - sram vas bilo, koliko ste para uzeli? Onda će oni tamo morati da se pravdaju i neće im napamet pasti više da nas podrže. Jer, na sledećem glasanju će dobro da paze, da ne kaže opet - uzeli ste pare od Srba. I baš ih briga. Pa šta, povredila sam Srbiju, jaka stvar, nek propadne, propala dabogda. Važno da sam ja pogodila još nekog, da sam povredila nekog od političkih protivnika. To je bitno. To je važno.
Svi smo mi bili u opoziciji. Dugo godina smo bili u opoziciji. Nađite da smo napali svoju državu, da smo je tako izručili strancima. Da smo je izručili strancima. Mi to nikad nismo. Niko od nas to nije radio. Ali, evo, gledam, pažljivo sam pratio i vidim kako je to počelo da se vrti. Sutra će svi zaboraviti ko je to rekao. Samo će ostati priča - Srbija kupuje povlačenje priznanja. Ništa više. A ljudi koji su bili na našoj strani će dva puta da razmisle da li će to biti ponovo. A pogotovo što smo poslali primer onima koji su se dvoumili u međuvremenu. Zašto im treba to? Šta im treba ta bruka?
Ako uzmu pare od Šiptara, niko im reč neće reći. Jer, kod Šiptara nema Marinike Tepić. Kod Šiptara nema Dragana Đilasa. Kod Šiptara nema nikoga ko će napasti ono što smatra svojom državom. Nikog. Nema. To ne postoji. Kod nas ima.
Zato će neko da razmišlja pa da kaže, ako se premišljao hoće na ovu ili na onu stranu, kaže - bolje da budem na ovoj strani, oni me slave ko heroja, ovi će da me prodaju, ovi će da me ispljuju, ovi će da slažu nešto o meni.
Ja ne kako ćemo gledati tim ljudima sad u oči? Ja treba da sretnem posle te ljude. Treba da dođu neki od njih, treba sporazum o odbrani, hoće da sarađuju sa nama. Ja treba da ih gledam ponovo u oči i da kažem - pa, dobro, znate, to je opozicija. On kaže - da, super, baš lepo, lepo je što vi Srbi toliko malo cenite kada vam neko pomogne, ja sam mislio da svi Srbi žele da povučemo priznanje. Oni su ljudi mislili da cela Srbija želi da se ta lažna država skloni iz UN ili da ne bude ni blizu UN. Kad ono, nije tako. Najveća dosovska partija sve što radi, radi da sutra slučajno neko ne povuče priznanje - stranka zdravog razuma, koju vodi Đilas.
To tako izgleda. To tako i jeste. To nas tako lomi. Sramno je. Kako sutra da branite poziciju svoje zemlje, svoje Srbije, kad će vam neko zapušiti usta, doći i reći - pa, čekaj, kod vas se to kaže. Nije to naš stav.
Nemojmo sad da se ljutimo na NATO pakt, Amerikance. Nisu rekli Amerikanci, Srbi su rekli, srpska partija je rekla. Građanin Srbije je rekao. Za razliku od njih, ja neću nikome da brojim krvna zrnca. Građanin Srbije je rekao. Nije ni NATO pakt, ni Amerika. Rekao građanin Srbije. Tačka. Nemamo na koga da se ljutimo, osim na sami sebe.
Niste svesni kakav je udarac zadat našim naporima današnjom laži Marinike Tepić. Niste svesni. Videćete u narednim danima. I ne bi me začudilo da neka od ovih zemalja sad počne da se pere i objašnjava kako ništa nije bilo. Ko će biti kriv za to? Ko će biti srećan? Pacoli će biti srećan. Šiptari. Ko još? Mi, Srbi? Nećemo. Ali, koga briga za to.
Žao mi je što se to desilo. Nažalost, nije bilo nešto što ne može da se očekuje.
Vi ste pitali da li ovaj ili onaj prima pare? Ne znam, nemam tu informaciju, ne mogu da vam je kažem relevantno, ali mogu da kažem da se ponašaju kao da rade. Kao da su plaćeni. E, sad, da li su plaćeni, ne znam. Da li rade volonterski ili na volonterskoj bazi, ne znam, ali tako se ponašaju.
Ovo danas što je Marinika Tepić rekla, kao da je plaćena. Možda nije, možda je iz čistog ubeđenja da Srbiji treba sve najgore uraditi, jer ja nemam drugo obrazloženje. I nema opravdanja za ovo. Nema nikakvog opravdanja za ovo. Nikakvog.
Nismo mi sigurni, dame i gospodo, ako smo neutralni. Nismo sigurni ni ako smo u Paktu. Mi smo izabrali neutralnost kao nešto što nas sklanja od velikih svetskih oluja, velikih sukoba i svađa, nešto što daje poruku svima da nećemo da budemo ni na jednoj, drugoj, trećoj, petoj strani, koliko god ih bude bilo, a sva sigurno je u nama. Nema druge sigurnosti. I nemoj da budemo baš tako ubeđeni da će sa ove ili one strane u trenutku nevolja, ako ih pozovemo, doći.
Pitanje je da li neko želi da gine za Srbe. Do sad se u istoriji pokazalo - vrlo retko, i samo kad smo bili, veliki ratovi, veliki sukobi, pa smo bili nekako blizu. Nemoj da mislimo da će iko doći. Neće niko doći. Samo mi. Samo Srbi. Da budemo dovoljno jaki, dovoljno snažni, da budemo preskupi za sukob. Ništa više. Nemoj da očekujemo više od toga. Neće niko da gubi svoju decu. I ja ga razumem. Jel biste vi poslali vašu decu da izginu na nekom dalekom ratištu, nekog naroda koga ne poznajete i koga znate mnogo malo? Teško.
Pogledajte koliko se svađamo oko mirovnih operacija, da idemo bez oružja, da ne ratujemo ni sa kim. Pa nam je teško, pa se ljutimo što šaljemo naše vojnike van granica naše zemlje. A koliko biste vi, ja, koliko bismo bataljona, koliko bismo brigada poslali da ratuju za druge zemlje i druge narode? Što mislimo da će drugi narodi i druge zemlje, daleko bilo, da ratuju za nas. Na nama je da se izborimo da ne ratujemo ni sa kim, e to je naša borba i to je neutralnost.
Da li ćemo uspeti? Pa, premali smo da znamo, ne mogu ja to da vam kažem, kako ja to da znam? Kako ja da znam da li će se veliki u nekim velikim svetskim, globalnim igrama opredeliti za to da neko nekada napadne Srbiju ili da podstakne nekoga da napadne Srbiju? Kao što vidite, ratovi se već vode na čitavoj planeti, ali ne direktno, nego preko posrednika. Nađu oni neke male nacije koje će tamo da ginu.
Ja to ne mogu da vam garantujem, ja ne znam da li će to neko hteti da uradi Srbiji, ali samo znam da ću dati sve od sebe i sa ljudima koji ovde sede i svim pripadnicima Ministarstva odbrane i vojske Srbije, sa čitavom državom Srbijom, da učinimo sve da do rata ne dođe ili bar da budemo preskupi za rad.
Naš posao je da budemo preskupi, da neko kaže - ne valja to na Srbima hajde da nađemo neku lakšu metu, nezgodni su, naoružani su, obučeni su, patriote su, braniće se, hajde da uradimo nešto drugo, hajde da odemo negde drugde i da vodimo računa. Znate, kažu, Srbi su tvrd, Srbi su čvrst narod, ali da ih ne iskušavamo previše, ja ne sumnjam da naš narod može da pobedi sve i svakoga, ko god dođe na ovo naše parče zemlje nije se dobro proveo, niko nikada, ali ako je moguće i da ne dođe, da mi učinimo sve što možemo da ne dođe i to je sva naša borba i to je sva naša briga.
Što se tiče KiM, jasno je da predsednik Aleksandar Vučić vodi ispravnu politiku. Od 2012. godine slušam da smo prodali Kosovo, napustili Kosovo, morate razumeti te 2012. godine čitav svet je smatrao da je stvar završena. Sad vidi da nije, sad pregovara sa nama, sad se ljuti što ne pregovaramo, ali ne vrši jednostrane poteze jer zna da mora da sačuva Srbiju, jer zna da mora da Srbija bude tu. Mora!
Bez srpskog stava ne može da se rešava ni kosmetsko, ni bilo koje drugo pitanje na Balkanu, ne može jednostavno. Hoće da prave veliki Albaniju. Samo mi možemo da zaustavimo, svi ostali ćute, oni pričaju kako će da obrišu granice Crne Gore i Severne Makedonije, ćute i Zajev, i Milo Đukanović, svi ćute, samo Srbija sme to da kaže, samo Srbija izgleda kao faktor koji to može da zaustavi.
Život na KiM postoji zahvaljujući Vladi Republike Srbije, u ekonomskom smislu to Vlada Republike Srbije održava. Naše ingerencije su bile narušene Rezolucijom 1244, Kumanovskim Vojnotehničkim sporazumom. Znate, vrlo je zanimljivo da, recimo, na Kosovu kažemo da je to narušila naša ingerencije, a nije narušilo, recimo, priznanje Hrvatske.
Gde mi to određujemo koji su to prioriteti? Ili Dejtonski sporazum kada je nastala BiH i tamo ostalo da živi milion i 200 hiljada Srba? Vrlo zanimljivo, da ne kažemo, pa sad Dejton. Ne, nego prihvatamo realnost takvu kakva jeste, Dejtonski sporazum je takav kakav jeste, moramo da ga poštujemo, moramo da volimo Republiku Srpsku, moramo da poštujemo BiH. To je tako.
Isto važi za prostor Kosova i Metohije, sačuvati Srbe kako znamo i umemo. Sačuvati ih na svaki način.
Mi smo 2012. godine, zamislite, te 2012. godine šta nas je sačekalo sve, sve dogovoreno. Pa, nema. Ko je potpisao administrativni prelaz, odsekao nas, gotovo? To vam je ekvivalent kao da u Republici Srpskoj da nam je neko presekao Koridor kod Brčkog. Nema veze sa Srbijom, gotovo. Presekli vas. Od tad se koriste alternativni putevi, nema više direktnog prelaza.
Ovo kad kažete oko hapšenja Marka Đurića, tog užasnog zločina koji se desio, hapsili su i mene. Hapsili me u Gračanici, dole na jugu, nisu tako spektakularno. Ali, ovi pre za koje govorite, pa Bogdanović ima ličnu kartu, bre, državljanin Kosova. Ko da vas hapsi? Bio ministar u Vladi Kosova. Što da ga hapse? Bio srpski ministar. Neće da ga hapse.
Inače, kad bi mu zabranili da dođe na Vidovdan, na Gazimestan nije išao, a i Marko Đurić, pa i ja, evo Marko tada se drznuo da ide i mimo toga.
Znate, Kosovo je teritorija pod privremenom upravom UN u skladu sa Rezolucijom 1244. Ako bismo se držali celog slova, tačno, mogli bi da vratimo i da pokušamo da vratimo deo vojnika i policajaca, ali bi isto tako morali da se pomerimo skroz.
Po Rezoluciji 1244 nema ni finansiranja, nema ni Trepče, nema ni onoga što je bilo. Nema, nema ništa. Po Rezoluciji 1244 UMNIK je Bog. U međuvremenu su, naravno, uveli i Euleks, uveli su brojne druge stvari. Po Rezoluciji 12 44, pregazili su je 100 puta. Mi je se tvrdoglavo držimo i moramo tvrdoglavo da je se držimo. Nekad boli, nekad ne boli, ali moramo tvrdoglavo da se držimo, nemamo za šta drugo da se uhvatimo.
U onoj meri u kojoj se svetska geopolitika bude menjala i mi ćemo moći da menjamo svoju poziciju. Zato je važno da smo tu. Zato je važno da smo duboko tu i jesmo duboko tu. Kao što vidite, svakako da jesmo.
Nemojte zaboraviti, Šiptari će učiniti sve da nas izazovu i da dođe do sukoba sa NATO paktom. Zna Haradinaj šta govori. Jel stvarno misli neko da Haradinaj može da se sukobi sa Srbijom? Ali, da prikaže sebe kao žrtvu, da privuče sebi zaštitu NATO pakta, da kaže – vi ste napali KFOR, vi ste napali jedinu legitimnu vojsku na prostoru KiM, e to je plan, to je cilj, da oni budu žrtve, a velika zla Srbija, grozna ih je napala i NATO pakt će da nas zaštiti.
Nemojmo zaboraviti, oni su ih stvorili, nekad se ljute na njih, nekad se ljute na tu svoju decu, ali to su im deca. I to je tako.
Na nama je da budemo oprezni, pažljivi, da hodamo na prstima, iako bi nekad gazili čizmama. Ali, kad vidite koje sve prilike su propuštene, sve je teže, sve je teže. To se tako radi. To je ona priča o kuvanoj žabi i podizanju praga draži, pa prođe Martovski pogrom, a vi ništa ne uradite, pa posle toga kažu – šta je problem? Otkud vam pravo da reagujete na nešto što je manje od Martovskog pogroma?
Ovi upadnu na sever Kosova, predsednik Vučić naredi da dignemo borbenu gotovost, mi to uradimo, ceo svet poludi. Šta radite vi to? Pa zašto? Kažu nam – što se niste digli 2004. godine? Sad ste našli. Pa niko nije ubijen. Šta je problem?
To tako izgleda i to se tako radi.
Ostao sam dužan jednu stvar. Jedan od poslanika je postavio pitanje koliko vežbi imamo sa različitim subjektima. Evo, da vam kažem, pa vi recite, procenite da li smo neutralni. Sa ODKB, sa kojima nismo imali nijednu, decenijama nismo, od nastanka, ma nismo imali ni komunikaciju sa njima, nismo znali da to postoji, morali ste da prevodite poslanicima šta to znači, sa ODKB dve, sa NATO paktom tri, sa Ruskom Federacijom šest, sa SAD šest. Šta je sporno? Šta tu može da bude loše za našu vojsku, za našu državu, za našu zemlju?
Naravno, imamo bilateralne vežbe sa desetinama članica NATO pakta, sa članicama ODKB, sa Kinom, sa brojnim drugim zemljama koje nisu ni u jednom od saveza. To je srpski put. Mi drugi put nemamo. Bog je visoko, zemlja je tvrda. Mi drugi put nemamo. To je do nas.
Moramo da ostanemo u stanju da se sačuvamo, da se odbranimo i sa Skupštinom koja razume svoju vojsku, koja će glasati za svoju vojsku, koja će pomoći svojoj vojsci, mi to i možemo. Hvala.

Zahvaljujem.
Saglasno članu 98. stavu 4. Poslovnika, zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka od 1. do 5. dnevnog reda.
Sa radom nastavljamo sutra u 10.00 časova.