Martinović je govorio po amandmanu, profesore Šešalj da znate.

Ali, ja njemu repliciram, jer je pomenuo moje ime.

Dakle, a što se tiče Memoarske građe nije sasvim pouzdana, treba je koristiti, treba je proučavati, ali je treba krajnje kritički pristupiti, jer najmanje je ljudsko sećanje pouzdano.

Hvala, profesore Šešelj.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Dobro, gospodine Šešelj. Sada vi kažete da nije relevantan Milan Stojadinović, ali je relevantan Vladimir Dedijer.

(Vojislav Šešelj: Ko?)

Vladimir Dedijer.

(Vojislav Šešelj: On je istoričar, naučnik, akademski.)

Vladimir Dedijer je, gospodine Šešelj, bio pravnik isto kao vi i ja. Nije on završio istoriju, on je bio pravnik.

(Vojislav Šešelj: On mora da završi istoriju da bi bio istoričar.)

Pa, dobro, što čovek mora da završi medicinu da bi lekar, po tom vašem tumačenju?

(Vojislav Šešelj: Može da bude i hirurg… )

Ja sada pokušavam sa činjenicama sa vama da razgovaram.

Znači, Vladimir Dedijer nije bio akademski istoričar, kao što je na primer Marko Atlagić, čovek završio istoriju. On je bio pravnik, ali nije bitno. Ali, kada je pisao svoju čuvenu knjigu „Sarajevo '914“, pa i on je koristio neku memoarsku građu i Vladimir Dedijer je koristio memoarsku građu.

Kad spominjete već Vladimira Dedijera, sećate se vi to vrlo dobro i mnogo bolje od mene, kako je pisao Josipu Brozu Titu. Dok je Tito bio živ, ja sam čitao te knjige.

(Đorđe Komlenski: Znao se red.)

Znao se red, jeste.

Onda je pisao priloge za biografiju Josipa Broza Tita, pa hvalio Tita, kako je veliki vojskovođa, kako je oslobodio Jugoslaviju, kako je stekao velike međunarodni ugledi itd. Kada je Tito umro, on je već 1981. godine, ako me sećanje dobro služi, objavio nove priloge za biografiju Josipa Broza Tita i sve što je rekao u prilozima demantovao je u novim prilozima, pa umesto velikog vojskovođe, umesto oslobodioca postao diktator, postao tiranin, postao ubica, postao neko ko voli žene, bogatstvo itd.

Tako da, što se tiče Vladimira Dedijera…

Na kraju krajeva gospodine Šešelj, vi ste mi lično poklonili knjigu, nešto sam kupio, nešto ste mi poklonili, nije sada bitno. Pominjete Vladimira Dedijera. Jel se sećate i vi ste to upisali u ovim vašim knjigama o Srebrenici i o genocidu koji se nije desio u Srebrenici.

Taj isti Vladimir Dedijer, na koga se vi sada pozivate je 1990. godine sa Antunom Miletićem objavio knjigu "Genocid nad Muslimanima", to je bili 1990. godine, Vladimir Dedijer, Antun Miletić "Genocid nad Muslimanima". Tu se Vladimir Dedijer poziva na dokument koji je bio sastavni deo materijala tužilaštva protiv vas u vašem procesu u Haškom tribunalu, a to su one instrukcije Draže Mihajlovića četničkim komadantima u Crnog Gori od 20. decembra 1941. godine, majoru Đorđu Lašiću i kapetanu Pavlu Đurišuću u kojima navodno Draža Mihajlović koji se tada nalazio na Rudniku sklanjao se od Nemaca, naređuje navodno Blašiću i Đurišiću da očiste Sandžak od muslimanskog, a Bosnu i Hercegovinu od muslimanskog i hrvatskog življa u cilju stvaranja velike Jugoslavije i u njoj etnički čiste velike Srbije, jel tako piše? Tako da je Vladimir Dedijer… Vi kažete da Milan Stojadinović nije baš pouzdan izvor. Za mene je mnogo pouzdaniji nego Vladimir Dedijer.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Pravo na repliku.

Izvolite.

Milan Stojadinović je pisao u emigraciji daleko od otadžbine i nije imao na raspolaganju ni Arhivu ličnu, privatnu, ni državnu i ništa drugo, nego po golom sećanju. A to se moglo pričati. On nije video taj sused između Milovana Milovanovića i Vojislava Tankosića za slučan slučaj, sused se posle rata pričalo između Mustafe Golubića i Kralja Aleksandra, ali ni to nije dokazano, da je ovaj pretio Aleksandru da će mu se osvetiti zbog Solunskog procesa.

Milovan Milovanović je otrovan od strane "Crne ruke", to je Apisovo maslo. Otrovan je tako što je poslat neki dečak da mu proda sveže ulovljenu ribu, riba je bila puna otrova, tolike veličine da je samo on mogao da jede, za ukućane nije bilo, a bio je poznati ljubitelj ribljeg mesa, voleo je ribu i zbog toga je glavom platio. Što se tiče Milovana Milovanovića.

Ja sam čitao skoro sve Dedijerove knjige. "Sarajevo '914" je napisano perfektno. Što se tiče priloga za istoriju o Josipu Brozu Titu…

(Aleksandar Martinović: Prilozi za biografiju.)

Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, ono što je prvi put pisao tu je bilo dosta političke apologije, ali to su naučna saznanja kod naših režimskih istoričara iz tog vremena.

On je tek kasnije saznao za „Martovske pregovore“. Osnovna vrednost njegovog drugog toma je što je razgolitio „Martovske pregovore“, odnosno da je Tito poslao u Zagreb na pregovore sa Nemcima, Milovana Đilasa, Koču Popovića i Vladimira Velebita i oni su sklopili Pakt o nenapadanju sa Nemcima i Pakt o savezu protiv četnika.

Kad su se vratili Nemci su ga pustili da se izvuče iz onog grotla Neretve i da se obračuna sa četnicima, a pošto je verovao u taj njihov savez odveo je sve trupe na Sutjesku, u okolini Sutjeske. Tamo su Nemci prvo opkolili četnike.

Draža se na vreme izvukao sa svojim jedinicama, jer je imao dobru vojnu obaveštajnu službu, ostao je samo Vojvoda Pavle Đurišić, jer je mislio da će mu pomoći Italijani da izbegne zarobljavanje.

Međutim, Nemci su ga zarobili i poslali u logor Mauthauzen, i njega i njegovu jedinicu. Milan Nedić ga je izvukao posle izvesnog vremena iz tog logora. I kad su četnike razoružali, ono što su zatekli, četnicima su priznavali status ratnih zarobljenika jer su bili regularna vojska, partizanima u to vreme nisu priznavali. Tek pred kraj rata počeli su i priznavati partizanima status regularnih vojnika. Onda su opkolili Tita. Tito je žrtvovao i Treću diviziju i Centralnu bolnicu, sve jedinice je okupio oko sebe da njega spašavaju. Pavle Jakšić je u dvotomnoj knjizi prilično dobro objasnio. Dakle, o tome se radi.

Što se tiče Dedijerove knjige „Genocid nad muslimanima“, očigledno ni Dedijer, ni Antun Miletić, obojica su autori te knjige, nisu zapravo istražili dobro definiciju genocida po Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Oni su svako masovnije ubistvo nazivali genocidom, a oni su operisali sa falsifikatima. Moderna srpska istorijska nauka je raskrinkala te falsifikate.

Navodna prepiska između Pavla Đurišića i Draže Mihailovića, ima to kod Koste Nikolića, ima to i kod Milosava Samardžića i kod još nekih autora.

Ja sam to koristio u toku pisanja ove moje knjige, koju si ti za zadovoljstvom kupio.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Neke sam kupio, neke su mi poklonjene.

(Vojislav Šešelj: Davno je to bilo.)

Nije bilo davno, bilo je sad pre par meseci.

Nije Vladimir Dedijer, gospodine Šešelj, tek 1981. godine saznao za martovske pregovore i nije on prvi o njima pisao. O tome su znali svi jugoslovenski istoričari, ali su ćutali, a prvi koji je progovorio o martovskim pregovorima bio je Mišo Leković, koji je 1975. godine, ako se ne varam, napisao članak koji je objavljen u jednom vojnom časopisu u Beogradu, koji se baš tako i zvao „Martovski pregovori 1943. godine“.

Šta je bio problem sa Vladimirom Dedijerom? On je bio dobar poznavalac istorije, on je bio dobar naučnik, ali on je bio čovek koji je bio pomalo i konformista. On je voleo udoban život. On je voleo da ima i koristi od režima i on je pisao, ne zato što neke stvari nije znao. Znao je on za martovske pregovore, to je u akademskoj zajednici tadašnje Jugoslavije, manje, više bilo opšte poznato.

(Vojislav Šešelj: Nije baš.)

Ma, znalo se.

Pominjali ste Kostu Nikolića. Pa, evo, kod Koste Nikolića piše da su partizani od avgusta 1942. godine imali konstantu vezu za Nemcima, od avgusta 1942. godine preko hrvatskog komuniste Marjana Stilinovića.

(Vojislav Šešelj: To bi ti trebao Vulinu da objasniš.)

Pa, moram i vama da objasnim, pošto vidim da to ne znate baš najbolje.

Prvi razgovori nisu bili u Sarajevu, nego su bili u Gornjem Vakufu, pa u Sarajevu, pa u Zagrebu. Znači, razgovori martovski podrazumevaju konstantne pregovore partizana sa Nemcima od novembra 1942. godine preko zarobljenog nemačkog inženjerijskog kapetana Hansa Ota od novembra 1942. do marta 1943. godine.

U martu 1943. godine Tito je preko svojih delegata Đilasa, Koče Popovića i Vladimira Velebita dogovorio da partizani neće dirati Nemce, a da Nemci neće dirati partizane, čak i u slučaju da se saveznici iskrcaju na jugoslovensku obalu, čak su partizani i pevali – „ako dođu debeli Englezi, kosiće ih naši mitraljezi“, zato što su se partizani plašili da će Amerikanci i Englezi da pomognu četnike.

Ali, nije sad to bitno. Bitno je da je Vladimir Dedijer znao i tih 70-ih godina za martovske pregovore, ali nije imao hrabrosti da o tome piše. O tome se radi.

Što se tiče Milana Stojadinovića, vi znate, kao i ja, da je to bio jedan vrlo obrazovan čovek, koji je beležio sve svoje političke aktivnosti. Nije on pisao u Argentini svoje memoare samo na bazi onoga čega se sećamo. Kad čitate njegove memoare, vidite da on po datumima slaže događaje, kako je studirao u Minhenu, kako je doktorirao, kako je postao ministar u Vladi Nikole Pašića, koji je bio kurs dinara u odnosu na francuski franak, koje reforme je uvodio, koje godine, itd.

Znači, nema tu sećanja. On je to pisao na osnovu svojih prilično pedantno vođenih beležaka, i na osnovu tih beleški, on je dao osvrt i na ono što se dešavalo pre, odnosno uoči Prvog svetskog rata, a to je odnos između Apisa, Tankosića, Crne ruke i zvanične Vlade Srbije, koju je vodio Nikola Pašić.

Sad se na kraju ispostavilo da smo slušali Nikolu Pašića, a ne Tankosića i ne Apisa, bolje bi Srbija prošla i u Prvom svetskom ratu, kao što bi bolje prošli, gospodine Šešelj, i da se nismo okrenuli za onim avanturistima koji su brže bolje pobegli u London, Bori Mirkoviću i Dušanu Simoviću, koji su organizovali puč od 27. marta i prvu stvar koju su… Pa, i ovi, ne znam za koga su radili kad su Srbiju gurnuli u ralje Prvog svetskog rata, a tek smo izašli iz prva dva Balkanska rata.

Neću se više javljati za reč. Važno je da je Srbija vojno neutralna, da smo politički nezavisni i da ne vodimo avanturističku politiku, nego politiku hladne glave, koja podrazumeva da isključivo vodimo računa o interesima države Srbije i njenih građana.

Pravo na repliku ima Vojislav Šešelj.

Miša Leković je svoju knjigu, Martinoviću, objavio 1985. godine.

(Aleksandar Martinović: A članak?)

Pusti bre članak, kakav članak. Ko je članak čitao?

On je dobio zadatak da na tome radi još 1967. godine, ali je knjigu objavio tek posle Titove smrti. I morao je i Dedijer da čeka Titovu smrt, pa da kaže pravu istinu o njemu.

(Aleksandar Martinović: Znalo se u emigraciji.)

Ah, znalo se u emigraciji. Pa, ni emigraciji se nije mnogo verovalo. Nisu baš ljudi u emigraciji pisali samo istinu. Bilo je i tamo mašte dosta. Treba imati to u vidu. Ali, knjiga Miše Lekovića je izašla 1985. godine, a Dedijerova knjiga 1982. ili 1981. godine. Znam, baš u to vreme sam izbačen iz partije, pa po tome pamtim, pa sam se i na tu knjigu pozivao kad su me izbacivali.

Ali, čekaju me novinari.