Zahvaljujem.
Zadovoljstvo mi je što se u ovom visokom domu pruži prilika ponekada da se o ovako osetljivim i strateški važnim temama, kao što je kultura, govori, pa bih se samo kratko osvrnuo na vaše izlaganje, uvažena narodna poslanice i na izlaganje kolege Markovića.
Dakle, vi ste pominjali neke fenomene društvene koji su prisutni. Fenomen autošovinizma je prisutna stvar u našem društvu. Srbija nije izolovan slučaj. Ali, moram da kažem da u pojedinim aspektima naše nedavne istorije, takav fenomen je bio naglašeniji nego u nekim drugim periodima i nego u nekim drugim zemljama. Tako da, o autošovinizmu, kao jednom posebnom društvenom, ali i psihičkom fenomenu, treba razgovarati i konstatovati, ali ne samo razgovarati, nego preduzimati i određene konkretne mere kulturne politike, kako bi se te stvari obeshrabrivale u svom delovanju.
Sa druge strane, kada je reč o ukupnoj kulturnoj politici, takođe, ovo što je bilo rečeno je tačno. Uz gruba pojednostavljenja, zadaci onih snaga, takve snage postoje, ne bih ih ovom prilikom imenovao, stvar je složena i komplikovana istorijski, dakle, one snage koje rade nasuprot našim interesima, interesima ovog naroda, imaju kao jedan od strateških ciljeva, prvo promenu svesti, a ta promena svesti se otprilike, takođe, moram da pojednostavljujem, zbog dužine vremena za izlaganje, sastoji u tome da se sve ono što je navodno srpsko, sagura na teritoriju današnje Republike Srbije, a da sve ono što nije, jeste srpsko, ali se ne nalazi u današnjoj državi Srbiji, bude izloženo snažnim procesima akulturacije i onda transformacije u neki drugi kulturni obrazac. Takva stvar je opasna.
Nedavno je kod nas objavljena jedna knjiga, ne bih sada da je reklamiram, ali „Hladni rat u kulturi“, nije bitno koji je autor, ni šta, koja govori o tome koliko su velike sile u decenijama posle Drugog svetskog rata shvatale i prepoznavale značaj specijalnog rata u oblasti kulture, gde se vrše suptilne transformacije u svesti pojedinca, gde onda na osnovu dugog trajanja dolazi do promene krupnih slika i pogleda na svet.
Upravo vođeni tim razlozima i nekim od tih razloga, mi smo pre izvesnog vremena potpisali u Srpskim Karlovcima, simboličkom mestu naše istorije, jedan Sporazum sa Republikom Srpskom, sa Ministarstvom kulture Republike Srpske o srpsko-kulturnom prostoru.
Bilo je tu kasnije na nekim našim sajtovima i u čuvenoj našoj pijaci loših ideja i zlobnih komentara, pitanja kao – pa čemu to služi, gde su konkretni održivi efekti takvog poteza? Takve stvari se ne mere na dnevnoj i na mesečnoj bazi.
Posle niza decenija pogrešnog sagledavanja nekih aspekata naše kulturne istorije i politike, bilo je važno da počne da se radi na podizanju svesti o tome da postoji srpski kulturni prostor. Taj prostor postoji i kod drugih naroda, to nije privilegija našeg srpskog naroda, ali politički prostori, to su oni prostori na kojima vladaju zakoni i pravila jedne države u datom istorijskom trenutku su omeđeni politički prostori i zovu se države. Ali, i te granice između država se ređe ili češće, više ili manje, tokom dugog istorijskog trajanja menjaju, ali kulturni prostori su daleko trajniji od političkih granica.
Prema tome, kada govorimo sada o srpskom kulturnom prostoru, to je prostor onih gde je tokom dugog istorijskog trajanja ovaj naš narod ostavljao nesumnjive tragove svog materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa. Taj prostor se proteže od Svete Gore pa do Trsta i od Dubrovnika do Arada, Temišvara i Sent Andreje. Zašto je to bitno znati? Zato što na tom prostoru bi bilo važno da se vodi jedinstvena kulturna politika, upravo u očuvanju tradicije jezika, pisma, običaja, identiteta i drugih stvari i da taj prostor oseća u kulturnom smislu, ne govorim o političkom smislu.
Moraju se poštovati državne granice, međunarodni ugovori i drugi konteksti koji vladaju u ovom trenutku, ali kultura je entitet koja živi i diše iznad našeg standardnog dnevnog poimanja istorije i politike. I u tom smislu je i naša Strategija kulturnog razvoja usmerena ka nekim od tih pitanja. Dakle, mi na polju svesti moramo sagledavati celokupnost srpske tradicije, srpskog dugog trajanja u istoriji i neophodnosti sprovođenja zajedničke kulturne politike na svim onim prostorima gde žive Srbi.
Verujem da ćemo iz godine u godinu uspevati kao društvo i kao država i kao narod da napredujemo tim koracima, budući da je naša i kulturna, a i istorijska svest, zahvaljujući opet nekim drugim razlozima, bivala predmet različitih izazova, udara, saplitanja, dekodiranja i različitih drugih ataka koji su doveli, nažalost, do ponekad osnaženog fenomena autošovinizma i do svih onih malignih pojava koje u društvu mogu da se prepoznaju u ovoj oblasti.
U svakom slučaju, mislim da smo na dobrom putu, jer naravno, svest o nekim fenomenima jeste preduslov za delovanje u tom pravcu, a verujem da u najvećem delu našeg društva, pa i u ovoj Narodnoj skupštini, bez obzira na političke razlike ili dnevnopolitičke razlike, postoji jasno naglašena svest o značaju negovanja srpske kulture, gde moramo neprestano, i završavam, voditi računa o tome da je proces akulturacije jedan vrlo dinamičan fenomen koji ugrožava identitetska pitanja i da proces akulturacije, kao što svojevremeno naši sunarodnici se nisu na rubnim područjima pokatoličavali odmah, nego nasuprot toga je stajao period unijaćenja, pa onda pokatoličavanja.
Tako je i u procesima kulture, slični fenomeni postoje. Ono čega treba da se čuvamo jeste suprotna krajnost, a to je kulturni jednocentrizam, koji bi doveo do hermetičnosti jedne kulture. Kultura mora da ima svoje propulzivne prostore, mora da diše, mora da postoji prostor kulturne razmene i kulturnih strujanja, ali naravno, to ne sme da ugrožava osnovne identitetske principe razumne kulturne politike jedne zajednice. Hvala.
