Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, čisto da vas obavestim da kvorum daju svi poslanici.
Obaveza narodnih poslanika po Poslovniku, jel tako gospodine predsedavajući, da kada uđe u salu da u baci karticu u poslaničku jedinicu. Jel tako gospodine Martinoviću? Ako predsedavajući vidi da to određena grupa poslanika nije učinila onda se kvorum može utvrditi prebrojavanjem.
Kada imate prava imate i obaveze. Obaveze su da ubacite karticu kada uđete, izvadite karticu kada izađete. Ako to ne učinite onda kada kažete da neko nije imao kvorum. Pa nije Skupština privatna svojina Aleksandra Vučića niti Aleksandra Martinovića, niti moja, niti vaša. Skupština pripada svima nama. Svi mi smo u obavezi da obezbedimo kvorum. Zato što kvorum nije obezbeđen, zato što svi poslanici nisu hteli da ubace karticu, jel to nije obaveza vladajuće većina, to ne piše u Poslovniku, mi smo izgubili sat vremena, a mogli smo plodotvorno da radimo.
Hoću na početku da kažem da izgrađeni auto-put, izgrađenu prugu, izgrađeni klinički centar, izgrađene objekte može svako da kritikuje, ali očigledno da ne može svako da ih sagradi. Dakle, san mnogih generacija, kojoj pripadam ja, je bio, posebno mi koji smo imali parče auto-puta između Beograda i Novog Sada, da možemo da putujemo do Makedonije i do Bugarske auto-putevima. To je bio san koji je trajao, san koji smo podržavali bez obzira koja vlada je to obećavala.
Svako je mogao da obeća auto-put, ali samo ova vladajuća većina je podržala Vladu koja je to uspela da sagradi. Drugi ili nisu hteli ili nisu smeli ili su pravili puteve od njive do njive ili im je smetao čuveni hrast, uglavnom nisu uspeli da sagrade taj put. San mnogih Beograđana, Čačana, Užičana, san mnogih turista koji putuju na Zlatibor, san mnogih turista koji putuju u Crnu Goru, san mnogih turista koji putuju u Republiku Srpsku je bio da se izgradi auto-put do Čačka, da se produži do Požege, a daće Bog da se produži do bratske Crne Gore, koja će ponovo, verovatno biti druga srpska država. Biće suverena, nezavisna, ali koliko vidim po emocijama koje se ispoljavaju u Crnoj Gori verujem da će to biti srpska država ponovo, bratska srpska država, što ja želim, a žele mnogi Srbi u Srbiji, žele i mnogi Srbi i u Crnoj Gori. To što milogorci ne žele to je već njihov problem.
Dame i gospodo narodni poslanici, tih 320 km auto-puta je spaslo mnoge živote. Više je izginulo ljudi na Ibarskoj magistrali do Čačka nego što je izginulo za vreme NATO agresije na nađu zemlju. Spasili smo izgradnjom mnoge živote u budućnosti, a da to ne treba niko da nam oda priznanje, ali to treba pribeležiti u uspeh da nećemo gubiti stanovništvo, nećemo imati povređene na tom delu auto-puta, nećemo imati ekonomske štete i štete po firme u kojima zaposleni rade, koji se povrede, ne daj bože na toj deonici Ibarske magistrale, koja sada više nije toliko opasna, koja služi samo za mesni saobraćaj.
Izgradnjom puta Miloš Veliki ostvario san mnogih turista sa Zlatibora, mnogih turista za Crnu Goru, ostvario se mnogi san Crnogoraca, turista koji ne pripadaju, nisu državljani Srbije ni Crne Gore. Taj uspeh je nemerljiv. Bez obzira koliko košta, jedan život nema cenu, gubili smo na desetine, na desetine života. Pored toga, ja svakako želim da podržim izgradnju sve infrastrukture koja je obećana u narednih pet godina.
Dakle, zakone moramo menjati i prilagođavati. Skupština postoji da bi donosila i menjala zakone. Zakoni su živa stvar, menjaju se okolnosti u društvu, menjaju se okolnosti u izgradnji, menjaju se tehnologije, menjaju se uslovi, mnogo toga se promeni i mi kao narodni poslanici ne služimo samo da primamo platu i bojkotujemo Narodnu skupštinu, nego služimo ovde da komentarišemo, usvajamo, donosimo zakone, predlažemo zakone, predlažemo druga akta, usvajamo ta akta, a sve u cilju izgrađivanja Republike Srbije.
Posebno želim da podržim buduće napore na izgradnji infrastrukture, novih auto-puteva, vodovoda, kanalizacije, stanova za organe i ljude koji rade u organima bezbednosti. Pre svega, zato što će to podići naš BDP, podići će proizvodnju građevinskog materijala, šljunka, peska, armature, cigle, blokova, crepa itd. To će podići naš BDP. Projekcija da će BDP rasti od dve milijarde pa naviše u narednim godinama daje nam na pravo da svake godine u izgradnju uložimo tri milijarde.
Ako održimo dug na 50% BDP i ako svake godine proizvedemo nove dve milijarde mi imamo pravo da se zadužimo jednu milijardu, a da pri tome ne pređemo tih 50% javnog duga za koji verujem da ćemo postići i da ćemo taj javni dug spram BDP održavati. Ako to pomnožimo sa pet godina, ukoliko ova vlast dobije poverenje na sledećim izborima realno je očekivati tri puta pet je 15 milijardi. To je ono što je obećano. Kroz taj razvoj građevinske industrije, kroz usluge verovatno je realna priča da ćemo dostići plate od 900 evra.
Zamislite da smo mi od ovih nesrećnika zatekli 2013. godine platu od 510 evra i da smo je prosečno podigli za 50%, koliko smo je podigli sa 328 na 510 evra. To je povećanje od 50%. Sada zamislite da smo zatekli platu od 510 evra i da smo je podigli za tih 50%, verovatno bi i podigli, to bi značilo da bi u ovom trenutku plata bila između 750 i 800 evra. To što one nisu sada 800 evra, nije krivica ove vlasti i ove vladajuće većine, to je krivica bivših koji su ostavili mizerne plate.
Uništili su industriju. Njima nije bilo bitno izgrađivanje puteva, železnice, itd. Jer, kad su uništili privredu, verovatno su mislili da više i nemaju šta da proizvode, nemaju šta da izvoze, verovatno im nisu trebale ni pruge, ni plovni putevi, ni plovila, verovatno im nisu trebali ni kamioni, ni auto-putevi, njima nije trebalo ništa. Svi auto-putevi su vodili u njihove džepove i to im je jedino bilo važno, da pare deponuju na Kukova i druga belosvetska ostrva, Sejšele, Maldive. Ja se baš ne razumem u tako elitna letovališta, ali znam ove koji bojkotuju sve osim plate u Narodnoj skupštini, da oni i te kako pljačkanjem države Srbije imaju uslova da provedu određeni broj meseci u tim letovalištima, da grickaju rakove na Maldivima, na jahtama, itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da njima nisu trebali putevi, šinobusi, autobusi, ni za prevoz radne snage. Oni su izvršili lustraciju radnika iz privrede i fabrika. Ostali smo bez prerađivačke industrije i naš bruto-domaći proizvod se svodio na to da živimo zaduženo, uzmemo neki novac spolja od donatorske podrške, kredita, itd, i onda to u trgovini nešto malo trgujemo i onda kažemo - ostvarili smo BDP iz trgovine, gde smo za strane pare kupovali stranu robu. I umesto industrijskog prstena oko velikih gradova, samo su nikli trgovački centri, šoping molovi itd, gde smo stvarno za taj strani novac kupovali stranu robu.
Njima izvoz nije trebao, prevoz radnika koje su lišili, lustrirali ih iz fabrika, lišili plata, lišili dostojanstva, njima ništa nije bilo bitno i radnici nisu putovali na posao, tako da njima nisu trebali ni auto-putevi, ni železnice, ni pruge, ni autobusi, ni šinobusi, jer su lustracijom radnika ostavili puteve bez robe, bez prevoza robe, bez putnika. Svi ti auto-putevi su, ponavljam, vodili u Đilasove džepove. Zamislite koliko je tu traka trebalo da bude da bi se slilo u njegove džepove i na njegove račune 619 miliona evra?
Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću ovaj govor završiti sa izrekom - važnije je državu izgrađivati nego njome vladati, a to upravo radi ova vlast i vladajuća većina. Hvala.