Hvala, potpredsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, imamo set pet zanimljivih zakona koji se tiču ugovora koje potpisuje Republika Srbija, kojima se ona u četiri slučaja zadužuje i u jednom slučaju izdaje garanciju povodom zaduženja vezanog za jedan drugi zajam.
Takođe, imamo Zakon o popisu, koji nas neminovno čeka svake decenije tako i ove, kao i jednu manju izmenu zakona koji ste tiče tržišta kapitala.
Ako krenemo od tržišta kapitala, izmene deluju na prvi pogled prilično tehničke prirode, međutim, one otvaraju mogućnost da tržište kapitala koje je kod nas, baš kao i uopšte finansijsko tržište, i dalje prilično u jednom zamrlom stanju koje traje još od 2007. godine i potpunog kolapsa Beogradske berze, otvara se mogućnost da se taj proces produbljivanja tržišta, diversifikacija izvora finansiranja i uopšte boljeg menadžmenta javnog duga i uopšte javnih finansija, ali takođe i privatnih, radi na jedan način koji je bolji.
Tri se člana menjaju, izmene se odnose na to da se mogu pojaviti i neki drugi učesnici u poslovima koji za njih do sada nisu bili predviđeni i s te strane to je jedan pomak nabolje. Nije to kolosalni pomak, ali jeste pomak za koji poslanička grupa Stranke moderne Srbije ne može reći ništa loše. Naprotiv, to je sasvim u redu.
Ja bih malo više pažnje posvetio zajmovima, pošto kada pogledamo portfolio četiri zajma i jedne garancije, uz koju takođe ide jedan zajam koji je jasno naveden, kao i njegove karakteristike, iako je ovde reč o garanciji, barem kad je reč o IBRD, a postoji i različit stepen uspeha dobijanja dobrih uslova.
Dok možemo reći da je, recimo, kamatna stopa na zajmove IBRD sasvim bila pristojna, dok su kamatne stope na zajmove ABRD takođe bile izuzetno pristojne, kod Evropske banke za obnovu i razvoj smo se zadužili po kamatnoj stopi Euribor plus 1, marža, kod ABRD odnosno Međunarodne banke za obnovu i razvoj to je Euribor plus 0,5, ostavljene su nam i opcije u većini od tih zajmova da prelazimo i na drugačiji način obračuna, ako se ispostavi da je to dobra praksa.
Takođe, penali koji su predviđeni su takođe prilično razumni, a dobar javni menadžment neće dopustiti da dođe do penala. Pristup, kada je reč o ABRD, pristupna naknada je izuzetno mala, 0,25, kod IBRD to je 1%.
Rokovi su takođe solidne dužine, korespondiraju prilično sa nekim razumnim rokovima za slične projekte u svetu, to je 12 godina za zajmove koji se tiču projektnih aktivnosti koje pokriva ABRD, tri godine počeka, odnosno kada je reč o Evropskoj banci za obnovu i razvoj, rok je 15, sa počekom od četiri.
Međutim, iako smo u obrazloženju zakona imali i istorijat pregovora sa turskom "Zirat" bankom odnosno sa sindikatom koji tu postoji, bankarskim, interesantno je da smo ovde dobili 2,5% kao fiksnu kamatu, što je umnogome lošije nego što su kamate na sve ostale zajmove, da je pristupna naknada 2,5%, penali 0,75, manje-više to je u redu, tako da dolazimo do zaključka, iako bi ovaj kredit nekada bio fantastično prikazan, on u ovom momentu po svom kvalitetu, kada je reč o finansijama Republike Srbije, značajno odstupa u odnosu na kredite koje vučemo od evropskih i međunarodnih razvojnih organizacija.
Ono što bih ja želeo čuti nakon mog izlaganja od uvaženog ministra je - da li postoji u samoj prirodi projekta pogodnost u vidu cene izvođenja koju smo mi dobili od Turske kada smo ušli u taj aranžman, koja može nadomestiti relativno višu kamatu koju ćemo mi da platimo, jer 2,5% u odnosu na Euribor plus 0,5 marže, to je 1,5% na 200 miliona, to je tri miliona godišnje, a ako imamo jednake otplate to se nagomila na nekih 20 i kusur miliona tokom otplate kredita? Dakle, to je pitanje da li smo mogli bolje i da li smo baš morali da uzmemo od "Zirat" banke?
Još jednom ponavljam, pre tri ili četiri godine, ovo bi bio neverovatan uspeh od kamatne stope. Ali, vidimo da sada možemo bolje, pa je moje pitanje da li je moralo nužno da koristimo taj izvor finansiranja, što nije nemoguće, ali onda se otvara pitanje da li je turska ponuda bila konkurentnija u odnosu na neke moguće alternative da taj trošak finansiranja opravdamo?
Kada je reč o Razvojnoj banci Saveta Evrope, ja sam, kao što poslanička grupa Stranke moderne Srbije radi, dosta pažljivo pročitao taj ugovor. Oni imaju jedan pristup koji je više projektni u odnosu na ove druge razvojne banke, pomalo podseća na neke konkurse za neke projekte koji su mnogo više iz oblasti rada Saveta Evrope. Tu imamo određeni broj tranši kojima mi možemo vući sredstva.
Međutim, ja sam pažljivo gledao i nisam uspeo pronaći, osim, što se kaže, da možemo birati između fiksne i varijabilne stope, što je sasvim u redu i to je jedna velika pogodnost. Pristupna naknada je nepostojeća, nema penala, što su sve odlične stvari, da je 54 miliona. Meni je jedino ostalo nepoznato, ne inputiram ja ništa da se tu krije, pogotovo pošto Savetu Evrope možemo dati primedbe vezane za njegovo funkcionisanje u vezi cirkusanja sa nekim zemljama koje čas malo izlaze, čas malo se vraćaju, ali to nema veze s nama, ali ne možemo reći da su organizacija kojoj poštenje, kako da kažem, kvalitet u radu nije u prvom planu. Međutim, moje pitanje je - a koja je kamatna stopa po kojoj mi možemo vući svaku od tranši? Odnosno, ako nije u ugovoru, a pozivamo se na neku repernu kamatnu stopu, gde se ona može pronaći, pošto čak i oni koji su tumačili ugovor u obrazloženju su se jako potrudili, ali kamatnu stopu nigde nisu stavili kao jedan od ključnih elemenata ugovora koji mi potpisujemo?
Dakle, to je jedno pitanje. Poznajući Savet Evrope, ubeđen sam da će ta kamatna stopa biti najniža moguća. Međutim, da bismo mogli razumno raspraviti vezano za javne finansije i da se ne bi kasnije iznenađivali kada se bude vukla svaka od tranši za neobično značajan projekat rekonstrukcije bolnice u Tiršovoj, pitanje je po kojoj kamatnoj stopi ćemo mi vući sredstva?
Kada je reč o samoj nameni ovih pet međunarodnih ugovora, kada je reč o garanciji na 100 miliona evra, činjenica je da bi samo lud čovek bez državne garancije i dalje dao "Železnicama Srbije" 100 miliona. To je realnost. Železnice su propadale skoro od kako sam se ja rodio, nekad brže, nekad sporije. Bilo je nekad bržih, nekad sporijih reformi, reći ću koleginice, nema problema, nekad nikakvih, nekad upropaštavanja.
Generalno, u ovom momentu imamo neke reforme koje se dešavaju „Železnici“, ali mislim da će proći još godina pre nego što oni budu sami mogli povući kredit za unapređenje njihovih osnovnih sredstava, a da bude dovoljno da one garantuju samo svojom vlastitom imovinom ili, još bolje, svojim dobrim bilansima. Jednostavno, situacija nije takva i neće ni biti. Ono što je bitno, jeste da se situacija poboljšava, ako je ikako moguće, i da ovih 100 miliona ne padnu, kao što je godinama bila tradicija, jednog lepog dana, odnosno malo u stvari ružnijeg dana, na konto javnih finansija Republike Srbije.
Takođe, kada je reč o ovim ostalim kreditima, mogu reći da je katastar jedna od oblasti za koju se može reći da i dalje prilično loše funkcioniše u Srbiji, da ima mnogo frustracija ljudi koji koriste katastar, da su mnogi govorili – sredite katastar i to vam je, kako da kažem, jedan srebrni metak za dobar rezultat na izborima i slično. Katastru sledi još mnogo posla i taj posao košta.
S te strane, Stranka moderne Srbije ne može ništa loše da kaže, zato što smo se naumili da imamo bolji menadžment zemljišnih knjiga i uopšte bolje upravljanje zemljištem, jer za uspešnu kapitalističku privredu privatna vlasnička prava moraju biti svetinja, a da bismo znali čija su privatna vlasnička prava moramo imati odgovarajuće registre u kojima ćemo znati ko su stvarni vlasnici, kakva opterećenja postoje nad nekretninama, kolike su te nekretnine, na kojoj zemlji, ko je vlasnik te zemlje, ko ima pravo korišćenja itd, i da taj sistem bude usklađen sa ostalim informacionim sistemima javne uprave. To je dug posao i verujem da ko god bude u narednom mandatu vodio Vladu Republike Srbije imaće lepo da se naradi kada je reč o upravljanju zemljištem i pravima koja iz toga proističu.
Takođe, kada je reč o zakonu koji se tiče izgradnje bolnice u Tiršovoj, kažem, osim te nepoznanice koja je meni ostala, nadam se da će biti razjašnjena, ne možemo ništa reći protiv toga.
Ono što je bruka Republike Srbije bila, bilo je da „Tiršova“ godinama bila primer nečega što ne funkcioniše, primer raspada države, primer siromaštva, primer nefunkcionalnog zdravstva.
U krajnjoj liniji, dobro je da sada imamo sasvim dovoljno sredstava, kako od strane Razvojne banke Saveta Evrope, tako i iz naših vlastitih sredstava da jednu ružnu epizodu, moram da kažem, nebrige ili nedovoljne brige skinemo sa dnevnog reda.
To je manje više to što bi bilo, pošto generalno tih, je li, pet zakona je prilično jasno, što stoji u ugovorima i većina tih ugovora su tipski.
Kada je reč o popisu stanovništva, da se na to vratim na kraju izlaganja, dobro je da statistiku usklađujemo sa EU. Mnogi pričaju kako ništa ne dobijamo od EU, a ispostavi se, recimo, da će taj posao EU finansirati sa 80%.
Šteta je što se oni ne hvale šta rade u Srbiji, za unapređenje naših međusobnih odnosa i ulazak Srbije u jednu veliku našu zajedničku otadžbinu, što će se desiti, ja se nadam, pre, a ne kasnije.
Dobro je, je li, što ćemo ovaj popis donekle izvesti, ali na drugačiji način, dakle, biće kombinovan, elektronsko papirni, i da ćemo u budućnosti preći na sistem registara koji će biti još bolji, kada je reč o tome da imamo, ne samo procene, nego i prilično tačne podatke o svim relevantnim statističkim indikatorima u svakom momentu. Jer, bez dobre statistike teško da ima dobrog planiranja bilo kog procesa u državi, planiranja institucija, planiranja razvoja i uopšte razvoja jedne zemlje.
Istakao bih da smo i ovaj put propustili neke stvari da uradimo u popisu, ali ja neću govoriti o teme, govoriće jedna moja koleginica koja će istaći da nisu popisane određene grupe u našem društvu, što bi u mnogome pomoglo da se njihov položaj popravi i da se uopšte vodi jedna bolja državna politika. Hvala vam na pažnji.