Zahvaljujem, ministre Nedimoviću.
Kolega Mirčiću, želite repliku? (Da.)
Izvolite.

Hajde prvo, uslovno rečeno, od nazad. Kako ste rekli – povećava se ročnost. Gledajte, do sada je na unutrašnjem tržištu ročnost bila pet godina, a sada je mogućnost 12 godina, u zavisnosti da li će na unutrašnjem tržištu ove obveznice neko da kupuje. Sve to zavisi. Mi se nadamo da hoće, zato što je interes iznad svega, nije politička volja ili želja pojedinca, nego je interes. Povoljni su uslovi pod kojima se plasira.

Gospodine Nedimoviću, vi ste samo zanemarili činjenicu koju sam ja naglasio, da od 9,9 milijardi unutrašnjeg duga 9,3 su obveznice koje su na unutrašnjem tržištu plasirane i kupljene. Ko ih je kupio? Kupile su ih banke. Najvećim delom su ih kupile banke. To je potpuno jasno. Zato što banke nisu zainteresovane po automatizmu, nisu zainteresovane da ulažu u privredu, gospodine Nedimoviću, nego ulažu u kupovinu obveznica jer je to sigurnija i veća zarada.

I zato mi imamo banke koje funkcionišu po tome, to smo već jednom raspravljali, kad dođete da kupite automobil, imate odmah kredit, kad hoćete da kupite stan, imate kredit, kad hoćete frižider, imate kredit, belu tehniku, imate kredit. Ali, kad kažete da bi uložili u malu privredu u Srbiji, oni kažu - mi trenutno ne finansiramo takve projekte, dođite kasnije. Uostalom, vi to dobro znate, i sa jedne i sa druge strane. To je nešto što u svakom slučaju treba imati u vidu.

Što se tiče BDP, gospodine Nedimoviću, on mora da bude u kontinuitetu. On mora da je u proizvodnji, da iz proizvodnje većim delom proističe. Ovo što je porast na 4% u toku ove godine, pa to smo već raspravljali ovde, to je Ruski tok, to su radovi koji su vezani za Turski tok.

(Veroljub Arsić: Lupaš.)

Ja čujem neke neartikulisane glasove koji kažu da lupam. Ti glasovi bi mogli malo da se stišaju. Ovo svi znaju. Na kraju krajeva, i sam predsednik države, Aleksandar Vučić je prilikom svog intervjua rekao da je BDP u poslednjem kvartalu porastao zahvaljujući Turskom toku. Ako on lupa, onda je krajnje vreme da tradicionalno čovek koji to dobacuje promeni stranku.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe NS-Pokret za spas Srbije, narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Ja sam malo čas zapravo mogao reklamirati repliku, jer me je prozvao, trapavo pomenuo, kolega Mirčić. Ja se nadam da mu se to omaklo, ali, pošto je on to više puta, doduše ne sa pominjanjem mog imena, činio, kao i neke kolege njegove, onda prosto moram na to da se osvrnem. Kažem, nisam hteo na početku izlaganja da odvlačim pažnju sa nekom serijom replika.

On je u jednom trenutku pomenuo, simpatično, kako se mi sećamo, verovatno misleći na nas malo starije, kako je to bilo sa onim Titovim kreditima, kreditima za vreme Tita, želeći time da ilustruje kako uzimanje kredita, čak i kad deluju povoljno, pre ili kasnije dođe na naplatu. Ja se sa tim delom upozorenja ili podsećanja slažem. To, naravno, ne znači da ne treba nikad uzimati kredite, ali samo znači da treba biti oprezan i ne veseliti se previše kada se zemlja zadužuje.

Međutim, drugi deo, drugo njegovo pominjanje, kada je govorio o skepsi u rezultate, odnosno čak u neke ličnosti koje su na čelu pojedinih institucija, pa je tu mislio verovatno i na direktora Zavoda za statistiku, pa je to ilustrovao ovim dilemama i kontroverzama nakon poslednjih parlamentarnih izbora, umešavši tu i bivšeg američkog ambasadora, to je jedna, rekao bih, pogrešna analogija i nesrećna analogija, ne zato što se tu jedan ambasador, koga i ja nazivam Skotom, nemam nikakav problem zato što se tako zove, kao što se i pisac i književnik koga smo valjda čitali svi kao deca zove Valter Skot, onda je i ambasador bio takođe Skot, ali u smislu imena. Ali, mislim da neke kolege namerno pežorativno upotrebljavaju, odnosno pridaju drugi smisao imenu tog bivšeg američkog ambasadora. To nije problem. Dakle, i ja ga zovem tako. Oni koji hoće da budu fini i politički korektni, onda kažu Skat, što je bliže izvorno njegovom izgovoru, ali ne i blisko našoj srpskoj transkripciji tog imena.

Ono što je loše i što su nekada i kolege iz vladajuće stranke umele da rade, ali su odustali, možda im je neko skrenuo pažnju na to, da kažu kako je neko ubacio nekoga na silu ili preko veze, na intervenciju, u Skupštinu, misleći tu na jednu poslaničku grupu, mada su zapravo ponovljeni izbori bili na više mesta i tu je više poslaničkih grupa potvrdilo svoj cenzus nakon toga.

Znate, nema veće uvrede za ovu državu nego kada vi kažete, čak i kada to rade neki koji su pripadnici vladajuće koalicije, kolega to sebi luksuz kao opozicioni poslanik može da dozvoli, ali, kažem, vrlo je nezgodno kada mi kažemo ili kada oni kažu nekome kako je neki ambasador, bilo čiji, američki, ruski, kineski, nekoga ubacio u parlament. To je najveća moguća uvreda ne samo za ovaj parlament. Ja nikada nisam reagovao na takve prozivke, nisu one često na račun, ali često jesu, neke poslaničke grupe i mislim da je to jako loše, bez obzira šta mislili o tim poslaničkim grupama. Mi zapravo priznajemo da neko može nekom intervencijom da kroji volju građana Srbije.

Mislim da nema većeg argumenta u prilog bojkotu onih koji se zalažu za bojkot izbora, ovo što je sada rekao kolega Mirčić. E, sada se na to mogu pozvati i oni koji izražavaju bojkot, pa kažu, evo, vi sami kažite kako to može neko, kako mu se ćefne, nekome da ubaci. Ne, građani ubacuju, uslovno rečeno, uz što bolju kontrolu, naravno, i internu i domaću i međunarodnu, ako treba, ubacuju i listiće i nekoga u parlament kao što ga građani i izbacuju, opet, nekada sa razlogom a nekada bez razloga.

Prosto bih skrenuo pažnju, ne samo kolegi Mirčiću, nego i inače drugima koji potežu tu vrstu argumenta, da budemo malo oprezniji, jer zapravo time sami sebe derogiramo kao institucija, ne samo kao parlament, nego kao država, gde se otprilike eksplicitno, a to smo desetina puta čuli ovde kako je neki nekoga ambasador ubacio ili izbacio iz Skupštine.

E, sada, što se tiče ovog predloga seta zakona, meni tu upada u oči i takođe mi je žao što nema gospodina Malog, zato što sam ja preduzeo malu matematičku operaciju, pa sam sabrao samo zaduženja po ovoj osnovi, odnosno po osnovi danas predloženih zakona, odnosno potvrđivanja sporazuma i došao do toga da je reč o cifri, ovim što će sada biti predloženo i što će verovatno biti usvojeno, zadužujemo kao država za novih 440 miliona evra.

Gospodin Nedimović je malo pre odgovarajući dosta vešto, po meni, odgovorio i branio to, ne ulazeći u detalje pojedinih sporazuma i zaduženja, ali je to činjenica koja treba da bude izgovorena. Ne vidim zašto i ministar Mali, u svom uvodnom obrazloženju to prosto nije rekao, jer moguće je da su to sve sjajni krediti, moguće je da je to sve vrlo opravdano. O tome ćemo suditi, sudiće građani i sudiće stručna javnost, ali je činjenica da ovim što je danas na dnevnom redu, mi se kao država zadužujemo 440 miliona evra.

Konkretno, za poljoprivredu 45 miliona i 600 hiljada evra, od Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Zatim, 21 milion evra za konsolidaciju i unapređenje tzv. zemljišne administracije, a to se na našem jeziku kolektivnom kaže katastar, za poslove katastra, 21 milion evra, takođe, mislim, od Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Za poljoprivredu 45 miliona i 800.

Zatim, dosta indikativnih 219 miliona i 200 hiljada evra za potrebe infrastrukture, odnosno putne infrastrukture i tu se misli na ovih nekoliko puteva od lokalnih tamo Tutin-Sjenica, čini mi se, do ovih drugih važnijih, ali svi su važni za one građane koji žive na toj teritoriji u centralnom delu Srbije.

To je kredit koji se povlači od turske banke, što je takođe dosta interesantno, jer je bilo postavljeno pitanje - zašto. Tim pre što se pominje u samom sporazumu, spominje se da će izvođač biti turski, dakle, turski izvođač. Investitor je naš, ali je izvođač, kao i kreditor, i to nije slučajno. I da se ne lažemo, najčešće tako i biva, a u ovom slučaju zemlja, to je bio slučaj sa Azerbejdžanom i nekim drugima, da se daje kredit, ali je uslov da izvođač bude iz njihove države. To je vrlo razumno i racionalno sa stanovišta tih zemalja, a ja ću objasniti i zašto. Nisam siguran da li je uvek najracionalnije sa stanovišta nas kao zemlja koja taj kredit uzima.

Dakle, još jednom, daju kredit i uslov im je da izvođač nekada zvaničan, a nekada nezvaničan, bude njihov. Turski kredit, turska banka, turski izvođač. Verovatno će oni angažovati neke podizvođače i kao podizvođače neke naše kompanije, ali to je nešto što moramo imati na umu.

Radili su to, kažem, mnogo puta i drugi, da ne bude sada samo da smo se na sirote Turke ovde ostrvili, radila je to svojevremeno i „Alpina“, odnosno austrijski, takođe, konzorcijumi, odnosno banke koje su davale svoje kredite, pa uslovljavale, kažem, što formalno, što neformalno time.

Dakle, 219 miliona i 200 hiljada evra od Turske banke kredit, plus 100 miliona, gubimo se u računici, 100 miliona, doduše garancije ovoga puta, za vozove, nabavku novih vozova, državne garancije. Znajući stanje u sektoru železnice, to je, takođe, nešto što pada na teret ili što će vrlo verovatno pasti na teret države ukoliko se ne desi neko čudo.

Konačno, u ovom samo setu, 54 miliona evra od, ovoga puta, Banke za razvoj Saveta Evrope za izgradnju „Tiršove 2“, odnosno klinike, kredit u iznosu od 54 miliona evra, što je kad sve saberemo 440 miliona evra novih zaduženja.

Vi ste u pravu, gospodine ministre, da ne bude da ja to nisam čuo, da vi kažete – sve ovo su za konkretne projekte, nisu krediti za potrošnju, nije ono… hajde da… Kako beše? Samo da igramo, da se dižu kredite za zabavu ili za tekuću potrošnju.

Ali, isto je tako činjenica, i vi ste to priznali i ministar Mali to prizna kada se direktno pita, povodom ove hvale i stalne hvale i naših ministara, predsednice Vlade i poslanika, često, vladajuće većine, stalno se ističe kako su to krediti po izuzetno povoljnim uslovim, nikada tako ranije nije bilo i slično, a pri tome se nekako zataška ili u drugi plan gurne činjenica da je sad takvo stanje na tržištu kapitala. Da li je to nula, 0,2, 0,3 više ili manje nije nevažno kada su velike brojke u pitanju, ali je činjenica da kada mašemo ili kada vladajuća većina poteže kako su nekadašnje vlade uzimale kredite ili davale obveznice, državne obveznice sa ročnošću, odnosno sa prinosom, sa kamatom od pet, šest, sedam i preko sedam %, da je slično tada, slično stanje bilo tada i slični uslovi bili na tržištu kapitala.

Ukratko, kamate su bile visoke. Sada su kamate, kao što nam je rečeno i tu se slažem sa kolegom, to je poznata stvar, su vrlo niske, često su i negativne, zato mnogi veliki komitenti i povlače novac iz banka, štede ga u sefovima, naravno, to ne može država da radi, ali samo navodim kao primer, i štede ga čak u sefovima samo da ne bi morali plaćati banci da im čuva novac.

Znači, ne da nema kamate, ne da banke više ne žive od kamate, zapravo sada je ponekad problem u tome što su toliko niske, ako ste možda primetili, čak i kao obični građani, odjednom neke čudne stavke se pojavljuju i fakturišu kod običnih građana koji imaju neke račune, dinarske ili devizne, svejedno, razne vrste usluga se sada naplaćuje jer ne mogu ni na čemu dovoljno da zarade po ovoj osnovnoj svojoj funkciji, jer je takvo stanje na tržištu kapitala, pa vam onda naplaćuju sve i svašta, ali, to je sad druga stvar, to nema veze direktno sa ovim zajmovima, odnosno ovim kreditima koje podižemo.

Dakle, moje pitanje, ja ću gledati da sad tu završim ne ulazeći u druge aspekte ove složene teme, jeste – ako je stanje tako dobro, stanje u budžetu i perspektiva privredna tako povoljna, zašto se ne odreknemo dela ovih kredita, jer ne znamo šta će biti kroz pet, deset ili petnaest godina? Da li se stvaraju zalihe ili ne stvaraju? Da ne bude baš kao sa ovim pomenutim kreditima iz Titovog vremena koji su stigli na naplatu, ili bar deo njih stigao na naplatu, kad nije bilo više u životu ni Tita ni većine onih koji su te kredite uzimali.

Tako da, radujemo se, znam da će, verovatno, tu neke kolege reći da je to super, i verovatno oni koji se bave tim reći da je odlično kada je kredit 20 godine, ali ja kao običan čovek i građanin sam malo zabrinut i pitam se ko zna šta će biti za tih 10, 15 ili 20 godina, pogotovo da ne pominjemo sudbinu onih koji su na izgled pre 10 godina uzimali strašno povoljne kredite u švajcarcima, govorim sada o građanima koji su uzimali na izgled strašno povoljne kredite u švajcarcima, pa su sada zapali u problem i oni i svi, na kraju krajeva, pa je Skupština morala da preduzima neke mere da bi uspela da koliko, toliko olakša muke tim ljudima.

Dug je uvek zao drug, gospodine ministre, a ako su nam perspektive tako sjajne i svetle, zašto se bar deo ovoga ne finansira iz prihoda? Zašto se predlažu stavke poput čuvenog nacionalnog stadiona i grupe drugih stadiona u visini od nekoliko stotina miliona evra i izdvaja novac u budžetu za te potrebe, gospodine ministre i gospodo iz vladajuće većine?

Preko 200, 250 miliona se opredeljuje za te svrhe, za nacionalan stadion. Mogli smo više od pola ovog zaduženja skloniti i finansirati od onog novca koji se predviđa, koji je odvojen ili opredeljen za izgradnju nacionalnog stadiona, da ne govorim o drugim mogućim stvarima i o drugim mogućim stavkama i uštedama.

Dakle, uopšte neću, završavam time, da poreknem i neke pozitivne stvari koje se rade, niti mi to pada na pamet. Da pohvalim konkretno, kada je reč o političkom aspektu, priče kada je reč, recimo, o politici prema Kosovu, ovoj politici od priznavanja ili borbe za povlačenje priznavanja Kosova, ja to uvek pohvalim i istaknem kao rezultat.

Isto tako, neki od ovih puteva koji se grade ili su izgrađeni su za svaku pohvalu, ali mi se čini da je sad to prešlo malo u manirizam i da se malo zanelo, kako bih rekao, ovi rezultati koji u ovim bilansima, koje stalno ovde čujemo su izgleda malo možda i zaneli i samu Vladu ili vladajuću većinu i da su onda pomislili da može sve, da mogu i nacionalni stadioni i da može put, maltene, auto-put kroz svako selo, kroz svaki kraj Srbije, da mogu zgrade i stanovi jeftini za sve, pa onda se ispostavi da su jedva počeli, a još ništa nije završeno, a treba da bude završeno tih stanova jeftinih za pripadnike službe bezbednosti i tako dalje.

Dakle, još jednom i završavam time, da li je bar nešto od toga moglo da bude nekom preraspodelom unutar budžeta, nekim uštedama moglo da bude određeno, a ne da se jednom danu, jednim glasanjem, zapravo, država Srbija zaduži za novih 460 miliona evra, gospodine ministre.

Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Povreda Poslovnika.

Izvolite, kolega Arsiću.

Član 107. predsedavajući, zato što je iz diskusije mog prethodnika ispada da smo mi poslanici i glupi i tupi i da ništa ne znamo, da mi ne znamo da su američke federalne rezerve 2008. godine, spustile, prilikom izbijanja Svetske ekonomske krize, svoju referentu kamatnu stopu što je dovelo do pada evra u odnosu na dolar, pa je onda Evropska centralna banka počela da spušta svoju referentnu kamatnu stopu da bi je 2010. godine spustila tu gde je i sada. Razlike su jako male, u 0,1% – 0,2%.

I sada, postavljam pitanje – da li smo mi toliko glupi i tupi da ne znamo da pod istim uslovima bivši režim podiže kredite sa 7,5% - 8%, a moja baba je mogla u Austriji da podigne sa 2%, 3% ili 5%? Znači, nisu se uslovi na tržištu promenili finansijskog kapitala u međunarodnim odnosima.

Isto tako ispada da smo mi glupi i tupi da ne znamo da domaći krediti koje podiže naša domaća privreda zavise od referentne kamatne stope naše Narodne banke, pa ispada da smo tupi i glupi da ne znamo da je bila pre 2012. godine i 16% i 17% i da su banke pljačkale građane uz pomoć Narodne banke Srbije, Šoškića, Jelačića, Borisa Tadića i svih ostalih i privredu isto tako, a da je danas referentna kamatna stopa ispod 3%.

Pa, ispada da smo tupi i glupi da ne znamo da to što banke smanjuju svoje kamate na kredite koje daju stanovništvu i privredi jeste rezultat smanjenja referentne kamatne stope od kad je guverner Narodne banke Jorgovanka Tabaković, od kad Srbiju vodi Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka.

Ispada da smo tupi i glupi, da ne znamo niša, a građani u nas imaju poverenje. Ispada da su i građani koji glasaju za Srpsku naprednu stranku i ostale članove koalicije ludi i glupi, blesavi, ne znaju ništa, samo moj uvaženi kolega zna.

Zahvaljujem.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje o ukazanoj povredi Poslovnika?
(Veroljub Arsić: Ne.)
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Pravo na repliku na osnovu izlaganja kolege Vukadinovića.
Izvolite, kolega Mirčiću.

Ne razumem gospodina Vukadinovića zašto se ljuti. Ako nešto ima u Srbiji što je karakteristično i prepoznatljivo, onda je to kada vam određene karakteristike definišu preko nadimka. Možete vi da budete doktor nauka, možete da budete običan radnik, ali obično nadimak vam u Srbiji zakače dok ste mali, kad stičete određene osobine, karakterne osobine, taj nadimak odražava u veću delu karakterne osobine.

Vi dobro znate, kolega Vukadinoviću, da je koalicija DSS i Dveri, zajedno sa Vlaškom strankom, bila ispod cenzusa. I noć kada su se saopštavali konačni rezultati, čovek koji je na čelu Republičkog zavoda za statistiku je bio predsednik komisije, saopšteno je da je ta koalicija ispod cenzusa. I tada nastaje pritisak. Išlo se toliko daleko da se angažovao lično ambasador američki koji se zove Skot. To što vi izgovarate Skat ili neko izgovara, izvinjavam se, vi ne izgovarate, u Srbiji odmah su rekli ovo su - Skotovi poslanici. To nije karakterna osobina svih vas, ali morate taj krst da nosite.

Niste vi jedini ovde i ne vidim zašto vas to vređa. Zašto niste kao pojedinac otišli odmah ispred novinara i rekli – ja ne želim da budem Skot, Skotov poslanik, izvinjavam se? Ja sam poslanik koji želim da uđem na osnovu raspoloženja građana. Niste vi jedini.

Kada je Boris Tadić otimao protivustavno mandate SRS, tadašnji poslanici koji su ukrali mandat SRS bili su Tadićevi poslanici. Njih ima samo dvojica ovde. Jedan je Arsić, a drugi je Bečić. Sa Arsićem, unapred da kažem, ne želim da polemišem, jer imate dve uzaludne radnje, zaludno gubljenje vremena sad trenutno na političkoj sceni, to je da Mila Đukanovića ubeđujete da je Srbin i Arsiću nešto da objasnite. To je zaludno.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.

Možda vi nemate nameru da polemišete, ali pomenuli ste kolegu Arsića, tako da on ima osnova za repliku. I kolega Vukadinović ima osnova za repliku, ali najpre se prijavio kolega Arsić.

Izvolite, kolega Arsiću.

Ja narodni poslanik Borisa Tadića nikad nisam bio i taj režim sam 2012. godine rušio sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Ali, ne znam koji je poslanik bio Bojana Pajtića? Ko ga je držao do 2016. godine na vlasti? Ja to zaista ne znam, ali mi neko šapuće da ste vi to pomagali, neki glas mi govori, evo, neki glas.

Što se tiče toga, rešite sve više već jednom, ljudi. Znači, čuo sam od nekog svog kolege iz vaše poslaničke grupe da su narodni poslanici nosioci suvereniteta građana. Evo, vaše kolege su to rekle i često imaju običaj da kažu. Ja moram da priznam, u pravu su, ali se rešite, jesu li narodni poslanici nosioci suvereniteta građana ili su političke stranke nosioci suvereniteta građana. Kada tu dilemu budete rešili između ta dva vaša papagaja, koji su posvađani u glavi, onda se javite.