Hvala.
Reč ima Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poslanička grupa SPS će podržati i ovaj drugi set zakona u drugom objedinjenom pretresu, pa vas u tom smislu uvaženi ministre sa saradnicima obaveštavam da u danu za glasanje mi nemamo dilemu kada je u pitanju kvalitet ovih zakona.

Međutim, što se tiče moje diskusije, ona će biti fokusirana na dva zakona koja su ovde, po nama, u poslaničkoj grupi SPS jako zanimljiva kada je u pitanju posmatranje građana u odnosu na ono što mi danas radimo, odnosno kakve zakone donosimo, a to su u svakom slučaju zakon o izmenama i dopunama Zakona o tržištu kapitala, kao i Zakon o popisu stanovništva.

Kada govorimo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o tržištu kapitala, onda moramo poći od jedne činjenice koja je u svakom slučaju nesporna i koju moramo da prihvatimo kao takvu, a to je da je globalno tržište kapitala u svakom slučaju uticalo na reformski proces u Srbiji, a taj reformski proces je imao za posledicu formiranje pravnog okvira za funkcionisanje srpskog tržišta kapitala po svetskim standardima.

Da budemo potpuno otvoreni i iskreni, Srbija se veoma približila tim svetskim standardima, tako da sve one neverne Tome koje Srbiju nisu videle u ovakvom svetlu kakva Srbija jeste danas, to se demantuje upravo činjenicama iz prethodnog perioda kada se govori o tržištu kapitala koje evoluira u pozitivnom smeru, u pozitivnom pravcu i daje velike rezultate kada je u pitanju investiciono ulaganje.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što Srbija nesumnjivo postaje sasvim sigurno Meka investicionog ulaganja i nesumnjivo veliki broj investitora sve više afirmiše upravo potencijale Srbije kao razlog za investiciono ulaganje u Srbiju. Ovaj put to investiciono ulaganje se čini tamo gde je to možda i najpotrebnije i najkorisnije za svaku državu, a samim tim i za Srbiju koja je finansijski, privredno i ekonomski konačno stala na noge i u potpunosti obezbedila građanima Republike Srbije jedan stabilan, siguran život koji prevazilazi onaj tzv. elementarni ili egzistencijalni nivo.

Mi danas imamo proširenu bazu strukture investitora kada su u pitanju ulaganja u hartije od vrednosti. Sada imamo situaciju da strani investitori ulažu daleko više u domaće hartije od vrednosti, što u svakom slučaju podrazumeva daleko veći stepen poverenja investitora, kada je u pitanju Srbija.

Ono što je jako važno istaći jesu činjenice koje kažu sledeće. Do skoro smo imali samo nekoliko institucija koje su se vezivale za funkcionisanje i formiranje pravnog okvira tržišta kapitala, kada je u pitanju Srbija, a to su Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti. Ovim zakonom, uvaženi ministre i poštovani građani Srbije, mi idemo korak napred i otvaramo vrata investitorima, tako što normiramo, ustrojavamo, sistematizujemo da i pravno lice, i to strano pravno lice, koje obavlja poslove kliringa i saldiranja u skladu sa zakonom, može participirati na tržištu kapitala kada je u pitanju naša zemlja, Srbija, koja to upravo ovim zakonom omogućuje.

Mislim da smo postigli onaj nivo na koji je ukazao i uvaženi ministar Siniša Mali, da sa punim pravom možemo konstatovati da sada emisija obveznica u evrima, bez obzira što se ne radi o nekoj velikoj količini novca, to je otprilike nekih 150 miliona evra, na period od 20 godina, podrazumeva nešto što do sada nismo imali.

Do sada nismo imali taj stepen poverenja, jer niko nije očekivao da će ovaj vremenski period koji je se podiže sa pet na 10, a sada 20 godina, predstavljati sigurnost za sve potencijalne investitore i one koji već ulažu u hartije u vrednosti u Srbiji.

Sve u svemu, imajući u vidu da je moj uvaženi kolega Ivan Bauer sa nekog po meni vrlo stručno referentnog aspekta istakao činjenice koje se vezuju za tržište kapital, ja se neću mnogo više vezivati za ono što podrazumeva pozitivne efekte ovog zakona, a nesumnjivo najpozitivniji efekat ovog zakona jeste upravo ono što građani Republike Srbije očekuju i ono što su na kraju krajeva, možemo slobodno reći, dočekali da se ulaganja u hartije od vrednosti vrše sve više i više i da strana ulaganja postepeno dominiraju.

Kada je u pitanju drugi zakon, a radi se o jednom jako važnom zakonu, to je Zakon o popisu stanovništva, moramo istaći da ovaj je zakon izuzetno dobro normiran, da se ovim zakonom doprinosi da se kroz statističke podatke utvrdi mnogo čega što do sada nismo imali na adekvatno sistematizovan način.

Ovaj zakon se donosi u periodu kada se Srbija suočava sa brojnim izazovima i iskušenjima. Jedno od tih izazova iskušenja nesumnjivo jeste veoma loša demografska slika Srbima. Takođe, jedan od izazova iskušenja sa kojim se suočava Srbija jeste odliv stanovništva, jeste veliki broj građana Srbije koji odlaze iz Srbije naravno iz razloga koji su egzistencijalne prirode, potrebe za poslom, sticanjem odgovarajućih prihoda i obezbeđenja normalnih uslova za život.

Jedno takođe od iskušenja i izazova sa kojima se Srbija suočava, a vezuje se za ovaj zakon, jeste i konačno utvrđivanje socijalnog programa u odnosu na socijalne kategorije stanovništva, imajući u vidu da Srbija, kako sam malopre istakao, konačno izlazi iz onog perioda koji se može okarakterisati kao period siromaštva, period finansijske neizvesnosti, period krize, period u kome smo imali jedan vrlo loš tranzicioni period posle 2000. godine, jedan period u kome je postojao ogroman broj nezaposlenih lica, jedan period u kome je privreda bila devastirana, u kome smo dolazili u situaciju da Srbiju niko ne gleda kao zemlju koja ima perspektivu, a ta perspektiva je podrazumevala ograničenje određenih razvojnih tendencija, a naročito smanjenje resursa koje je Srbija nesumnjivo imala, a koji su uništeni u ovom periodu od petooktobarskih promena pa nadalje.

Ono što je jako važno istaći jeste činjenica da sada ovim zakonom, za koji ću reći ponovo da je jako dobro normiran, imamo priliku da statističke podatke konačno sublimiramo na adekvatan način i to su oni podaci koji su ne samo relevantni, već podaci na osnovu kojih se može mnogo što šta unaprediti u nekom kasnijem periodu, kako na polju socijale, zdravstva, na kraju krajeva privrede, odnosno ekonomije i svega ostalog.

Podsećanja radi, kada se radi o podacima o licima ne radi se samo tzv. elementarnim podacima, odnosno, kako se to kaže, generalijama, već se radi o podacima koji su i te kako značajni za statusna pitanja, počev od stanja porodice, da li se radi o bračnoj ili vanbračnoj zajednici, nacionalnoj pripadnosti, maternjem jeziku, veroispovesti, obrazovnom profilu, naravno stepenu zaposlenosti, odnosno mogućnosti da li postoji kod popisa stanovništva kategorija koja podrazumeva klasifikaciju zaposlenih i nezaposlenih lica. U svakom slučaju, imamo sada potpuno sređene i generalizovane podatke koji će i te kako koristiti za sve ono što nas očekuje nakon 2021. godine kada se ovaj popis završi.

Istoriografija popisa, kao što i prethodnici rekoše, popisa stanovništva podrazumeva da ovo svakako nije novina i da smo imali mnogo popisa stanovništva do sada, počev od početka 19. veka, 1834. godine ili da ne grešim, otprilike tada, pa nadalje, ta dinamika popisa stanovništva je ušla u nekakav tzv. periodični sistem popisa i ta periodika je podrazumevala otprilike da se na 10 godina popis stanovništva mora vršiti kako bi se ovi podaci, koji su, kako sam rekao, jako značajni, mogli sublimirati i statistički opservirati, a kasnije koristiti za druge potrebe kada je u pitanju sve ono što se tiče interesa građana.

Negde od 2001. godine pa nadalje popisi stanovništva nisu išli bukvalno striktno tom periodikom i tom dinamikom, ali su u svakom slučaju za to postojali i odgovarajući razlozi isključivo finansijske prirode koji su u nekom periodu i onemogućavali da se popisi sprovedu na adekvatan način. Međutim, od sada pa nadalje mi ćemo imati sasvim sigurno periodiku koja će biti u kontinuitetu ustaljena praksa desetogodišnjeg popisivanja stanovništva.

Ono što je jako važno je da će popisom 2021. godine biti utvrđen ukupan broj stanovnika, ukupan broj domaćinstava, ukupan broj stanova, njihov raspored po nižim prostornim jedinicama, upravnim okruzima ili kako se to kaže pežurativno – regionima, gradovima, opštinama, naseljem i mestima itd. Konačno ćemo imati sve podatke koje se vezuju za vitalne, etničke, ekonomske i ostale kategorije stanovništva i u ovom smislu ističem stav poslaničke grupe SPS da se konačno posvećujemo i onim kategorijama stanovništva kojima se do sada nismo posvećivali, a to su osetljive kategorije stanovništva i to ne samo one osetljive kategorije u pogledu ekonomskog stepena razvijenosti ili stepena egzistencije, već i svih drugih kategorija koje su negde otprilike povezane sa pravima manjina, počev od nacionalnih manjina pa nadalje, što je inače predviđeno standardima kada se govori o popisu stanovništva.

Ono što je takođe rečeno od mojih uvaženih kolega u prethodnim diskusijama jeste da je jako važno istaći činjenicu da se ovaj popis vrši i sofisticirano, da metodologija popisa više nije onakva kakva je bila do sada, što je sasvim logično imajući u vidu tehnološka unapređenja, odnosno napredak IT tehnologije, uvođenje IT tehnologija. Tako da ćemo sada imati jednu metodologiju koja podrazumeva brz i efikasan popis stanovništva, a samim tim, nadam se, vrlo skoro konačne podatke koje ćemo imati statistički obrađene.

Ono što takođe smatram dobro normiranim kada je u pitanju ovaj zakon jeste činjenica da su pravilno sistematizovane kaznene odredbe za sve one koji participiraju u realizaciji ovog zakona, odnosno popisu i to počev od onih koji popis sprovode, tako i onih koji su dužni da daju adekvatne podatke, a ta adekvatnost podataka podrazumeva u suštini ništa drugo nego tačnost podataka. Šta to znači? To znači ukoliko podaci namerno ili smišljeno, tendenciozno, protivpravno ili na bilo koji drugi način ne budu adekvatni, odnosno tačni, da to podrazumeva i protivpravnu delatnost koja mora biti sankcionisana, tako da mislim da su i kaznene odredbe dobro normirane imajući u vidu i visinu kazni i stepen kažnjavanja kada se ovako nešto desi, a iskreno se nadam, kao i svi građani Republike Srbije da se tako nešto neće desiti, s obzirom na našu svest i našu odgovornost za nešto što je jako važno, a to je upravo davanje podataka koji, kako sam već rekao, imaju veliki značaj.

Na samom kraju, pošto ne bih komentarisao ostale zakone, jer će o njima govoriti moje uvažene kolege iz poslaničke grupe SPS, smatram da ovaj set zakona o kojima danas raspravljamo zavređuje pažnju i zbog toga ćemo za iste zakone, odnosno predloge zakona glasati. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, kolega Jovanoviću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS, narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite, kolega Mirčiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, šteta što je ministar finansija otišao, pretpostavljam da je opravdano, jer ovde je izneo neke podatke koji na prvi pogled veoma prihvatljivo izgledaju, kada je u pitanju interes države.

Međutim, zaboravio je ministar, da li slučajno ili namerno, da kaže kada se radi o javnom dugu da taj javni dug na današnji dan iznosi negde oko 23, odnosno 24 milijarde evra. Taj javni dug je povećan neposredno po dolasku ove koalicije na vlast, to je 2015. godine. Sa 15 milijardi evra, koliko je bilo na dan preuzimanja vlasti, povećan je za devet milijardi, tako da je to ukupno 24 milijarde.

Zašto je ovo bitno da se uvek podsetimo? Ne, iz razloga da bi mi umanjili, minimizirali uspeh ove Vlade kada je u pitanju vođenje finansijske politike, nego iz razloga da imamo jasnu predstavu u kakvoj situaciji se nalazi Srbija. Taj dug se procentualno smanjuje u odnosu na BDP, međutim uvek je to dosta relevantno. Relevantno iz razloga šta ako dođe do pada dinara, a to ne zavisi samo od volje ili bolje rečeno od samovolje nas koji smo u Srbiji, nego zavisi od niza drugih faktora.

Može Srbija lako da se nađe sa ovakvim dugom koji je sad prihvatljiv i u procentualnom i u apsolutnom iznosu, kada je u pitanju odnos prema BDP, ali može Srbija da se nađe u ulozi onih koji su se kreditno zadužili u švajcarcima. Može Srbija da bude u dužničkom ropstvu veoma, veoma lako. Zašto? Zato što struktura tog duga, imajući u vidu ovaj Predlog Vlade sa kojim izlazi, da se na međunarodno tržište emituju obveznice Srbije, struktura duga je veoma, veoma nepovoljan. Zašto?

Zato što je domaće tržište, odnosno unutrašnja zaduženost oko 9,9 milijardi. Od toga, draga gospodo, na obveznice koje su emitovane otpada 9,3 milijarde evra. Ovo ostalo je 584 miliona evra, to su različiti krediti, i to je veoma, veoma loše kada je u pitanju stanje tzv. unutrašnjeg duga. Zašto? Zato što emitovanjem obveznica, odnosno hartija od vrednosti postiže se taj efekat povoljnosti privlačenja kapitala, odnosno dobijanje svežeg novca koji je preko potreban za razvoj Srbije, ali taj novac ima cenu, imajući u vidu kakva je situacija kada je u pitanju evropsko tržište. U svakom slučaju bez ovih standardnih prednosti i uslova Srbija ima povoljnu kamatu, koja se daje na emitovane obveznice, odnosno na kupovinu obveznica Srbije.

Kamata u Evropi je nula. Negde je i minus na angažovana sredstva. To je potpuno jasno i to što se ovde ističe kao velika prednost Srbije, moramo da govorimo ono što je istina, to nije neka velika prednost, jer govori da Srbija, odnosno sprska privreda i kredibilitet Srbije nije baš na tom nivou kakvim se želi predstaviti. Zašto? Pa, zato što na ovu kamatu koju je i ministar izneo, koja će biti na međunarodnom tržištu, mnogi će posegnuti za tim da kupe obveznice Srbije, jer to im je mnogo veća zarada, nego da stave taj novac, primera radi na štednju. Mnogo je veća kamata.

Ono što je prednost kada su u pitanju obveznice, to je nizak nivo kreditnog rizika, to su veće zarade od štednje u bankama i to je oslobađanje od plaćanja poreza i to su tri velike prednosti. Svako ko plasira kapital, ko želi da uveća svoj kapital, uvek će se opredeliti da kupuje obveznice. Naravno, ima tu i onaj rizik koji se podrazumeva 12/2 u kategoriji zemalja u kojima se nalazi Srbija. Primera radi, da javnost zna, između 2012. i 2016. godine Centralna evropska banka je radi pomoći, kako oni kažu razvoja Grčke, kupila, odnosno zaradila 7,8 milijardi kupujući obveznice koje je država Grčka emitovala. Za četiri godine je Centralna evropska banka zaradila 7,8 milijardi. To je ta pomoć za razvoj Grčke. Kakav paradoks. Milijarde zaradite za četiri godine, a pomažete zemlji koja je emitovala te obveznice. U tom delu zarada Centralne evropske banke se deli na 19 zemalja. Nemačka je iprihodovala 30%. To samo govori šta je pozadina svega ovoga kada se radi o emitovanju, odnosno trgovini sa hartijama od vrednosti, u ovom slučaju obveznice.

Kako je Grčka prošla, to smo svedoci. To znamo. Prošla je onako kako je to najjača, najmoćnija, ekonomski najsposobnija država u okviru EU, a to je Nemačka, želela. Grčka je i dalje zadužena, da ne kažemo prezadužena, a Centralna evropska banka je na ovaj način oprihodovala ne mala sredstva.

Što se tiče ostalih zemalja, naravno ne treba tu nikad izostaviti i uticaj, odnosno korist koju je imala SAD, Francuska, Holandija itd. Nije samo jedna strana medalje koja se ovde prikazuje tako što ćemo mi na međunarodnom tržištu da emitujemo hartije od vrednosti, pa ćemo mi kao zemlja koja sada ima mnogo viši rejting kada je u pitanju sigurnost plasmana kapitala, pa ćemo da oprihodujemo, mi ćemo da imamo korist. Imaćemo, ali mnogo je manja korist. Drugo, te obveznice se plasiraju sa rokom naplate od 15 do 20 godina. Ima jedna narodna filozofija kada je u pitanju ovakav način oprihodovanja. To je ono – baš me boli briga, to će drugi vraćati. To je logika ekonomije koju je vodio onaj koji je uništio Jugoslaviju, a zvao se Josip Broz Tito. On je dizao te takve dugoročne kredite. To Vukadinović dobro zna. I vi profesore isto se sećate tog perioda.

Živelo se lagodno, živelo se lepo. I dan danas imate tu lažnu sliku prisutnu kod mnogih ljudi, gde kažu – bili smo mnogo bezbedniji, kada je u pitanju finansijski deo. Jeste, ali se živelo na bazi kredita, a ovde nije baš tako drastično. Ovde se emituju obveznice, koje će omogućiti određene finansijske privilegije, ali to mora da se isplaćuje nakon određenog roka.

Ovde ministar kaže da se taj rok povećao na 20 godina. Pa, normalno, svuda je negde manje više na tom tržištu da ročnost naplativosti bude između 20 i 30 godina. Znači, da za 20 i 30 godina to treba da se isplati i sa određenom kamatom. Nisu to mala sredstva.

A niko ne zna ili ne može niko sa sigurnošću da tvrdi kakva će sudbina ili kakva će realnost biti za nekih pet do deset godina. Ne zato što smo mi zloslutnice iz srpskih radikala, nego zato što je takvo ekonomsko privredno kretanje uopšte u svetu. Najavljuju veliku ekonomsku krizu i to najavljuju eksperti, stručnjaci koji su i 2008. godine upozoravali da će u svetu biti velika ekonomska kriza, a mi ovde imamo projekcije, gde maltene indirektno proizilazi da smo mi jedini sigurni, da ne preteramo, ali na kontinentu koji se zove Evropa. Da je ovo toliko dobro, to bi radile mnoge zemlje.

Mi smo ovde prinuđeni da emitovanje obveznica pojačamo, eventualno pojačamo finansijsku situaciju, uz napomenu da je to i te kako novo i novo zaduživanje. Ovo što kaže ministar da će se na strano tržište plasirati milijarda, to je novo zaduženje Srbije. Ali, ovde ima nešto veoma interesantno, ovde se uvodi strano pravno lice koje može da manipuliše, odnosno da plasira te obveznice koje emituje Srbija. Do sada je to bio, dve institucije, Centralni registar i Narodna banka Srbije, naravno to se pušta na berzu. Pošto berza u pravom smislu reči, kada je u pitanju beogradska berza, ne može da postoji iz niza opravdanih razloga, kada se to pusti na svetsku berzu, sa tim obveznicama će i te kako da manipulišu, da ih plasiraju i strana pravna lica. Uvodimo strance da mogu da rade sa obveznicama Srbije. I što kažu, kakva je tu fobičnost, nije fobičnost, ali sećate se onih piramidalnih štednji. Najmanje su imale piramidalne štednje uspeha na selima kod običnih seljaka koji sa teškom mukom zarađuju pare. Njihova filozofija je – sve može da raste u tuđim rukama, ali da raste kapital, to ne može. To je prosta logika Srbina, domaćina. Kad kažem Srbina, ne potcenjujem niti pravim diskriminaciju među građanima Srbije, a mi ovde uvodimo stranca da plasira te obveznice. To je nešto što je novina. Ministar nije rekao pa treba naglasiti.

Što se tiče popisa stanovništva, to je nešto što je redovna procedura, svakih 10 godina to se radi, obavljaju se ti popisi. Mi smo u svom amandmanskom intervenisanju naveli da bi, kada je u pitanju popis stanovništva, da anketari koji to rade ili popisivači, bolje rečeno, morali da upozore građane Srbije da o nacionalnoj i verskoj pripadnosti mogu ali ne moraju da se izjašnjavaju. Zašto je to bitno? Bitno je da bi i u tom delu građani bili potpuno informisani, da ne bi došlo do nesporazuma.

Imajući u vidu da će konačno rezultate popisa obrađivati Republički zavod za statistiku, mi imamo već unapred jednu određenu rezervu. Zašto je rezerva? Ne zbog institucije nego zbog čoveka koji je na čelu te institucije. To je čovek koji se već potvrdio kao manipulant. Kod njega je relativno da li je ispod cenzusa ili iznad cenzusa. Kod njega će danas-sutra zbog svega loših iskustava biti relativno kakav je nacionalni sastav ili kakva je struktura stanovništva u određenim delovima Srbije.

Vi dobro znate da u određenim opštinama na jugu Srbije ima problema oko funkcionisanja uopšte institucija države, a zamislite kad te podatke date čoveku koji se dokazao kao dobar manipulant, od eksperta ekonomskog koji je bio u G 17+ do onog koji je određivao i bukvalno uticao na rezultate izbora. Setite se samo kako je ovu sektu, Vukadinoviću vi ste bili u toj grupi kada je ušla preko 5%, ili ste se naknadno priključili njima, kada je u pitanju Boško Obradović, kada je u pitanju Sanda Rašković, sve do uveče su bili ispod 5%, kako se pojavi onaj Skot, zato vas zovu Skotovi, poslanici mislim da u pravom smislu reči tako vas zovu u narodu, pojavi se Skot, Kovačević koji je načelu Republičkog zavoda za statistiku odjednom nađe biračka mesta tačno procentualno obezbeđuju preko 5% glasova na proteklim izborima. To je najveća manipulacija, to je čista krađa, potkradanje građana države. Nema ništa gore nego krivotvoriti volju građana kada su u pitanju izbori, a možete misliti u popisu stanovništva, čim može da se sve služi.

Što se tiče ovih kredita kada je u pitanju poljoprivreda, tu je ministar jedini dovoljno realan, ne zato što je Nedimović ovde prisutan, nego je uvek obazrivo prihvatao sve ove, pod znacima navoda, pomoći kada su u pitanju krediti. Njegova je teorija i njegova je teza da treba biti veoma obazriv. Obazriv u smislu pod kojim uslovima se uzimaju krediti, na koji način se plasiraju, kako će se to odraziti u krajnjem slučaju ili ishodištu, kada je u pitanju poljoprivreda.

Što se tiče ovih kredita, a vezano za izgradnju saobraćajnica, uvek se ovde manipuliše sa tim kada govorimo o toj izgradnji puteva, da mi srpski radikali pravimo opstrukciju. Evo, javnost jednom da sazna, mi srpski radikali smo protiv zaduživanja po svaku cenu. Možda je nekad bolje razmisliti o koncesijama, možda je bolje nego angažovati sredstva putem kredita gde se država zadužuje, a pitanje je da li će isplativost tih saobraćajnica u krajnjem slučaju biti povoljno.

Autoput Novi Sad-Ruma-Šabac-Republika Srpska je najfrekventnija saobraćajnica u Srbiji. Ima onih koji su zainteresovani da u vidu koncesije naprave taj put, da naprave tunele, da koriste put na 10, 20 godina. Ali, šta je ovde suština? Nije toliko poenta u nekom ekonomskom racionalnom ponašanju, nego je očigledno tendencija pojedinih članova Vlade da je najbolje raditi sa strancima. Kada su u pitanju stranci, onda je to najbolje raditi na osnovu kredita i osnovu izvođenja radova od strane tih istih. Zašto? Zato što jedno pravilo postoji, ona je javna tajna, stranci manje pričaju. Najgore je angažovati domaće izvođače. Domaći izvođači radova, oni će da pričaju, oni su rodbinski vezani, oni su prijateljski poslovno vezani sa nekima još u Srbiji, a u suštini Srbija nije toliko velika, sazna se koliko je procenata, koliko je zaradio pojedini član Vlade i onda to već poprima neke dimenzije, odnosno neke oblike koji nisu poželjni za te članove Vlade.

Ovde je tendencija očigledno, što više stranaca, to će se manje znati. Nema tajne koja može ostati večna i da se za nju ne zna, uvek se sazna. Prostom logikom stvari dođe do smene vlasti ili dođe do prekomponovanja unutar vlasti i uvek novi koji su došli, oni su željni da vide šta su to pogrešili oni što ranije bili. Kao što vi, puna vam usta, kada kažem vi, mislim na vladajuću koaliciju, puna vam usta šta je radila ta žuta banda. Evo, četiri godine mandata ste proveli, procentualno kada gledate, najmanje 35% vremena potrošili tako što ste kritikovali žutu bandu. Mi ne sumnjamo da ste većim delom u pravu, u pravu su doduše i oni kad vama uzvrate, za nas ste vi isti.

Ali, suština je u sledećem, ne treba se oslanjati uvek na strane kredite. Vi imate ovde prostu i jednostavnu logiku, uvek su stranci manje-više zainteresovani da nešto izgrade kako bi to koristili na neki period 10, 15, 20 godina. Što duži period, to je za njih prihvatljivije, i što veća frekvencija saobraćaja, konkretno ovim putevima.

Ovo nije loše povezivanje sa Republikom Srpskom, odnosno sa BiH kako se tu… ova kreditna linija sa Turskom, ali je bilo mnogo povoljnijih oblika izgradnje, a to je da se ponudi nekom koncesija. Ima dovoljno kapitala, u inostranstvu ima dovoljno kapitala koji bi rado da se plasira.

Što se tiče svih ovih ostalih kredita, ovde vidimo u nekoliko ovih tačaka, to je nekoliko stotina hiljada evra, odnosno miliona evra samo za četiri stavke. Izvinjavam se za ovo, ipak su milioni.

Daleko od toga da govorimo o stotinama hiljada za ovakvu Vladu koja je spremna da se zadužuje, pa da obezbedi na neki kraći period, kako se to kaže zlatno doba u kome mi samo ne znamo da uživamo, ali nažalost većina i ne vidi to zlatno doba. Očigledno to zlato isuviše sija, pa smo zaslepljeni.

Mi iz SRS insistiramo i dalje da dobro razmislite kada zadužujete, bez obzira da li emitujete hartije od vrednosti ili uzimate kredite kod stranih banaka. Hvala vam.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Reč ima predstavnik Vlade Republike Srbije, ministar Branislav Nedimović.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, želim, pre svega, da sublimiram nekoliko izlaganja kojih je bilo od kako sam ušao u salu i da dam neke komentare, eventualno pojašnjenja koja su po meni važna zbog javnosti.
Jako važno je reći da čitav ovaj set predloga zakona o potvrđivanju različitih sporazuma koji se tiču kreditnog zaduživanja, ni jedan nema veze sa potrošnjom. Ni jedan nema veze sa bilo kojom stvari, koji su se krediti uzimali tamo posle 2000. do 2010, 2012. godine, pa i vi što ste rekli 1986, 1987, 1990. godine, kada su se uglavnom sredstva koja su se dobijala po osnovu kredita koristila ili za finansiranje penzija, tekuće potrošnje ili sličnih stvari da bi doveli do privida da je sve u redu ili da funkcioniše mnogo bolje nego što je realna slika. U svakom od ovih projekata, u svakom od ovih sporazuma vi imate konkretnu investiciju.
Sada bih ja to pokušao, ako mi dozvolite, na jedan plastičan način da objasnim. Kao kod vaše kuće, bilo čije, bilo da je reč o bilo kom poslaniku sa desne, leve strane, potpuno je svejedno. Vi kada dobro radite, kada dobro poslujete u kući, kada imate neki profit, vi želite da se razvijate. Bez investicija nema razvoja. Ostajete uvek na istom nivou, prestigne vas vreme i pre ili kasnije pojedete svoju materiju. Ako zarađujete 3, 4, 5% vam je profit godišnje. Vama treba, da biste uduplali, da biste neku stvar doveli na 100% veći nivo, treba vam bar petnaestak godina rasta takvog da biste vi imali dve mašine na jednu mašinu. Tako isto i kod auto-puta. Ako imate rast BDP 4%, 4,1%, 3,5%, 3,8%, vama treba neko vreme, ako to čuvate u slamarici, bar 15-20 godina da dođete do tog novca da biste vi to mogli da izgradite i da kažete – mi to iz budžetskih sredstava radimo. Danas je vreme toliko brzo, toliko se živi brzo da mi nemamo vremena to da čekamo. Iz tog razloga se uzimaju ovakvi krediti za realizaciju investicija. Još jednom podvlačim - isključivo investicija, a to nam je samo omogućilo rast BDP koji imamo zadnjih nekoliko godina.
Postavlja se pitanje zašto neke druge zemlje to ne rade? Pa, nemaju realan rast, nemaju realan rast. Nemaju odakle da to isfinansiraju, a mi imamo odakle da isfinansiramo. Neko će reći - pa da, ali vi to možda sada uzimate od onih budućih generacija zbog tih rokova? Pa, nama treba auto-put danas. Treba nam danas vodovodna mreža, treba nam infrastruktura da razvijamo privredu. Kako da neko dođe u južnu Srbiju, bilo gde, uzmite bilo koju lokalnu samoupravu, bilo da je u pitanju Leskovac, bilo da je u pitanju Vranje, neka manja opština, ako nema gasa? Od čega da dođu? Na čega da se priključe? Kako da se razvija privreda? Zato je i nerazvijeno bilo. Sada imamo priliku. I upravo je tu čitava ta kvaka, u rastu, a ne u uzimanju kredita radi kredita. Sećate se, pre 10-12 godina kada je bio rast, odnosno pad BDP za 4%, pa se uzimali krediti.
Hajde sada da još jednom tu stvar pokušamo da razjasnimo u odnosu prema Grčkoj, jer sam čuo jedno poređenje. Grčka u ovom trenutku, pretpostavljam da to svi znate, ima zaduženost od 173% BDP. Srbija je 2015. godine imala 70% zaduženost u odnosu na BDP. Decembar 2019. godine, podvlačim 52%, projekcija 52%...
Izvinjavam se, možda sam se odmakao od mikrofona. Ne želim da budem preterano glasan, pa da me neko optuži za nešto.
… a projekcija za april 2020. godine je 47,1%. Znači, idemo stalno dole.
Kada pričamo o diverzifikaciji rizika, nama je bila zaduženost u dolarima 26,5%, a sada je ona spuštena na 20%. To znači da idemo ka tome da smanjimo eventualne rizike kojima smo izloženi spolja. Postavlja se pitanje ko može da ti ponudi uopšte bilo kakvu kreditnu podršku, koje su to institucije? Ovde jako malo vidite situacija gde ima poslovnih banaka. Uglavnom su to međunarodne finansijske institucije, ako dobro vidim.
Priča o tome kolika je kamata, kolika je cena tog kapitala, kada su privatne kompanije u pitanju, kada su fizička lica u pitanju, možda se može govoriti o negativnoj kamati na međunarodnom tržištu, ali kada je reč o državama, što je država stabilnija i sposobnija ima nižu tu kamatu. Ja se sećam, a sećate se tog vremena i vi, vi ste bar 30 godina u ovome, sećate se svega pretpostavljam. Ko želi da se seti, a ko ne želi može mu proći 200 vekova ničega se neće setiti. Dakle, ja se sećam, pre sedam, osam, deset godina, kada je reč o lokalnoj samoupravi ili o državi, bila je ta cena kapitala po 7-8%, pa se nije uzimala za investicije, nego se uzimala za potrošnju. Zato smo upali u taj problem koji sada rešavamo sa rastom BDP, sa pravilnim upravljanjem javnih finansija. Zato su javne finansije važne.
Još jednu stvar sam hteo da kažem, vezana je za ročnost. Na mali rok vam neko da novac samo ukoliko vi nemate kila da iznesete to, kada vam neko ne veruje. To je tako na tržištu kapitala. Pa, niko vam neće dati kredit. Pretvorite to svako u svojoj kući, što ste finansijski stabilniji, što imate više novca, pre će vam neko dati na duži rok otplate nešto nego da će vam dati na šest meseci, godinu dana ili neke bilo koje kratkoročne plasmane, kada vam ne veruje. Zato je priča ovih 15-20 godina ročnosti u stvari priča o stabilnosti.
Samo još jednu stvar želim da kažem. Nikada nije bila ovako niska cena kapitala na tržištu, to ste potpuno u pravu. To je zato što imate državu i njene atribute koji kažu onome da ima poverenja u vas. Pa, ne cenimo mi sami svoju kreditnu sposobnost i kažemo – rekao ministar poljoprivrede da je to BB plus, A plus ili bilo šta, nego je to neka kredibilna institucija. Nema tu emocija, nema tu subjektivnosti, sve je objektivno potpuno. Doći će, pre ili kasnije, na svetskom tržištu kapitala turbulentna vremena, u to ne treba da ima niko sumnju. To su vam ciklusi. Tako je bilo pre 15 godina i biće možda opet za 15. Ne možemo to nikada znati. Ali, zato mi pravimo što veće državne rezerve, devizne rezerve da ih imamo na jednoj strani, da se spremimo za ta turbulentna vremena, a sa druge strane da imamo jeftin novac. U ovom trenutku da izgradimo investicijama infrastrukturu da možemo da podižemo zaposlenosti, da možemo da podižemo industriju, da možemo da podižemo BDP i samim tim da što brže možemo da ulazimo u ceo taj ciklus. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, ministre Nedimoviću.
Kolega Mirčiću, želite repliku? (Da.)
Izvolite.

Hajde prvo, uslovno rečeno, od nazad. Kako ste rekli – povećava se ročnost. Gledajte, do sada je na unutrašnjem tržištu ročnost bila pet godina, a sada je mogućnost 12 godina, u zavisnosti da li će na unutrašnjem tržištu ove obveznice neko da kupuje. Sve to zavisi. Mi se nadamo da hoće, zato što je interes iznad svega, nije politička volja ili želja pojedinca, nego je interes. Povoljni su uslovi pod kojima se plasira.

Gospodine Nedimoviću, vi ste samo zanemarili činjenicu koju sam ja naglasio, da od 9,9 milijardi unutrašnjeg duga 9,3 su obveznice koje su na unutrašnjem tržištu plasirane i kupljene. Ko ih je kupio? Kupile su ih banke. Najvećim delom su ih kupile banke. To je potpuno jasno. Zato što banke nisu zainteresovane po automatizmu, nisu zainteresovane da ulažu u privredu, gospodine Nedimoviću, nego ulažu u kupovinu obveznica jer je to sigurnija i veća zarada.

I zato mi imamo banke koje funkcionišu po tome, to smo već jednom raspravljali, kad dođete da kupite automobil, imate odmah kredit, kad hoćete da kupite stan, imate kredit, kad hoćete frižider, imate kredit, belu tehniku, imate kredit. Ali, kad kažete da bi uložili u malu privredu u Srbiji, oni kažu - mi trenutno ne finansiramo takve projekte, dođite kasnije. Uostalom, vi to dobro znate, i sa jedne i sa druge strane. To je nešto što u svakom slučaju treba imati u vidu.

Što se tiče BDP, gospodine Nedimoviću, on mora da bude u kontinuitetu. On mora da je u proizvodnji, da iz proizvodnje većim delom proističe. Ovo što je porast na 4% u toku ove godine, pa to smo već raspravljali ovde, to je Ruski tok, to su radovi koji su vezani za Turski tok.

(Veroljub Arsić: Lupaš.)

Ja čujem neke neartikulisane glasove koji kažu da lupam. Ti glasovi bi mogli malo da se stišaju. Ovo svi znaju. Na kraju krajeva, i sam predsednik države, Aleksandar Vučić je prilikom svog intervjua rekao da je BDP u poslednjem kvartalu porastao zahvaljujući Turskom toku. Ako on lupa, onda je krajnje vreme da tradicionalno čovek koji to dobacuje promeni stranku.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe NS-Pokret za spas Srbije, narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Ja sam malo čas zapravo mogao reklamirati repliku, jer me je prozvao, trapavo pomenuo, kolega Mirčić. Ja se nadam da mu se to omaklo, ali, pošto je on to više puta, doduše ne sa pominjanjem mog imena, činio, kao i neke kolege njegove, onda prosto moram na to da se osvrnem. Kažem, nisam hteo na početku izlaganja da odvlačim pažnju sa nekom serijom replika.

On je u jednom trenutku pomenuo, simpatično, kako se mi sećamo, verovatno misleći na nas malo starije, kako je to bilo sa onim Titovim kreditima, kreditima za vreme Tita, želeći time da ilustruje kako uzimanje kredita, čak i kad deluju povoljno, pre ili kasnije dođe na naplatu. Ja se sa tim delom upozorenja ili podsećanja slažem. To, naravno, ne znači da ne treba nikad uzimati kredite, ali samo znači da treba biti oprezan i ne veseliti se previše kada se zemlja zadužuje.

Međutim, drugi deo, drugo njegovo pominjanje, kada je govorio o skepsi u rezultate, odnosno čak u neke ličnosti koje su na čelu pojedinih institucija, pa je tu mislio verovatno i na direktora Zavoda za statistiku, pa je to ilustrovao ovim dilemama i kontroverzama nakon poslednjih parlamentarnih izbora, umešavši tu i bivšeg američkog ambasadora, to je jedna, rekao bih, pogrešna analogija i nesrećna analogija, ne zato što se tu jedan ambasador, koga i ja nazivam Skotom, nemam nikakav problem zato što se tako zove, kao što se i pisac i književnik koga smo valjda čitali svi kao deca zove Valter Skot, onda je i ambasador bio takođe Skot, ali u smislu imena. Ali, mislim da neke kolege namerno pežorativno upotrebljavaju, odnosno pridaju drugi smisao imenu tog bivšeg američkog ambasadora. To nije problem. Dakle, i ja ga zovem tako. Oni koji hoće da budu fini i politički korektni, onda kažu Skat, što je bliže izvorno njegovom izgovoru, ali ne i blisko našoj srpskoj transkripciji tog imena.

Ono što je loše i što su nekada i kolege iz vladajuće stranke umele da rade, ali su odustali, možda im je neko skrenuo pažnju na to, da kažu kako je neko ubacio nekoga na silu ili preko veze, na intervenciju, u Skupštinu, misleći tu na jednu poslaničku grupu, mada su zapravo ponovljeni izbori bili na više mesta i tu je više poslaničkih grupa potvrdilo svoj cenzus nakon toga.

Znate, nema veće uvrede za ovu državu nego kada vi kažete, čak i kada to rade neki koji su pripadnici vladajuće koalicije, kolega to sebi luksuz kao opozicioni poslanik može da dozvoli, ali, kažem, vrlo je nezgodno kada mi kažemo ili kada oni kažu nekome kako je neki ambasador, bilo čiji, američki, ruski, kineski, nekoga ubacio u parlament. To je najveća moguća uvreda ne samo za ovaj parlament. Ja nikada nisam reagovao na takve prozivke, nisu one često na račun, ali često jesu, neke poslaničke grupe i mislim da je to jako loše, bez obzira šta mislili o tim poslaničkim grupama. Mi zapravo priznajemo da neko može nekom intervencijom da kroji volju građana Srbije.

Mislim da nema većeg argumenta u prilog bojkotu onih koji se zalažu za bojkot izbora, ovo što je sada rekao kolega Mirčić. E, sada se na to mogu pozvati i oni koji izražavaju bojkot, pa kažu, evo, vi sami kažite kako to može neko, kako mu se ćefne, nekome da ubaci. Ne, građani ubacuju, uslovno rečeno, uz što bolju kontrolu, naravno, i internu i domaću i međunarodnu, ako treba, ubacuju i listiće i nekoga u parlament kao što ga građani i izbacuju, opet, nekada sa razlogom a nekada bez razloga.

Prosto bih skrenuo pažnju, ne samo kolegi Mirčiću, nego i inače drugima koji potežu tu vrstu argumenta, da budemo malo oprezniji, jer zapravo time sami sebe derogiramo kao institucija, ne samo kao parlament, nego kao država, gde se otprilike eksplicitno, a to smo desetina puta čuli ovde kako je neki nekoga ambasador ubacio ili izbacio iz Skupštine.

E, sada, što se tiče ovog predloga seta zakona, meni tu upada u oči i takođe mi je žao što nema gospodina Malog, zato što sam ja preduzeo malu matematičku operaciju, pa sam sabrao samo zaduženja po ovoj osnovi, odnosno po osnovi danas predloženih zakona, odnosno potvrđivanja sporazuma i došao do toga da je reč o cifri, ovim što će sada biti predloženo i što će verovatno biti usvojeno, zadužujemo kao država za novih 440 miliona evra.

Gospodin Nedimović je malo pre odgovarajući dosta vešto, po meni, odgovorio i branio to, ne ulazeći u detalje pojedinih sporazuma i zaduženja, ali je to činjenica koja treba da bude izgovorena. Ne vidim zašto i ministar Mali, u svom uvodnom obrazloženju to prosto nije rekao, jer moguće je da su to sve sjajni krediti, moguće je da je to sve vrlo opravdano. O tome ćemo suditi, sudiće građani i sudiće stručna javnost, ali je činjenica da ovim što je danas na dnevnom redu, mi se kao država zadužujemo 440 miliona evra.

Konkretno, za poljoprivredu 45 miliona i 600 hiljada evra, od Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Zatim, 21 milion evra za konsolidaciju i unapređenje tzv. zemljišne administracije, a to se na našem jeziku kolektivnom kaže katastar, za poslove katastra, 21 milion evra, takođe, mislim, od Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Za poljoprivredu 45 miliona i 800.

Zatim, dosta indikativnih 219 miliona i 200 hiljada evra za potrebe infrastrukture, odnosno putne infrastrukture i tu se misli na ovih nekoliko puteva od lokalnih tamo Tutin-Sjenica, čini mi se, do ovih drugih važnijih, ali svi su važni za one građane koji žive na toj teritoriji u centralnom delu Srbije.

To je kredit koji se povlači od turske banke, što je takođe dosta interesantno, jer je bilo postavljeno pitanje - zašto. Tim pre što se pominje u samom sporazumu, spominje se da će izvođač biti turski, dakle, turski izvođač. Investitor je naš, ali je izvođač, kao i kreditor, i to nije slučajno. I da se ne lažemo, najčešće tako i biva, a u ovom slučaju zemlja, to je bio slučaj sa Azerbejdžanom i nekim drugima, da se daje kredit, ali je uslov da izvođač bude iz njihove države. To je vrlo razumno i racionalno sa stanovišta tih zemalja, a ja ću objasniti i zašto. Nisam siguran da li je uvek najracionalnije sa stanovišta nas kao zemlja koja taj kredit uzima.

Dakle, još jednom, daju kredit i uslov im je da izvođač nekada zvaničan, a nekada nezvaničan, bude njihov. Turski kredit, turska banka, turski izvođač. Verovatno će oni angažovati neke podizvođače i kao podizvođače neke naše kompanije, ali to je nešto što moramo imati na umu.

Radili su to, kažem, mnogo puta i drugi, da ne bude sada samo da smo se na sirote Turke ovde ostrvili, radila je to svojevremeno i „Alpina“, odnosno austrijski, takođe, konzorcijumi, odnosno banke koje su davale svoje kredite, pa uslovljavale, kažem, što formalno, što neformalno time.

Dakle, 219 miliona i 200 hiljada evra od Turske banke kredit, plus 100 miliona, gubimo se u računici, 100 miliona, doduše garancije ovoga puta, za vozove, nabavku novih vozova, državne garancije. Znajući stanje u sektoru železnice, to je, takođe, nešto što pada na teret ili što će vrlo verovatno pasti na teret države ukoliko se ne desi neko čudo.

Konačno, u ovom samo setu, 54 miliona evra od, ovoga puta, Banke za razvoj Saveta Evrope za izgradnju „Tiršove 2“, odnosno klinike, kredit u iznosu od 54 miliona evra, što je kad sve saberemo 440 miliona evra novih zaduženja.

Vi ste u pravu, gospodine ministre, da ne bude da ja to nisam čuo, da vi kažete – sve ovo su za konkretne projekte, nisu krediti za potrošnju, nije ono… hajde da… Kako beše? Samo da igramo, da se dižu kredite za zabavu ili za tekuću potrošnju.

Ali, isto je tako činjenica, i vi ste to priznali i ministar Mali to prizna kada se direktno pita, povodom ove hvale i stalne hvale i naših ministara, predsednice Vlade i poslanika, često, vladajuće većine, stalno se ističe kako su to krediti po izuzetno povoljnim uslovim, nikada tako ranije nije bilo i slično, a pri tome se nekako zataška ili u drugi plan gurne činjenica da je sad takvo stanje na tržištu kapitala. Da li je to nula, 0,2, 0,3 više ili manje nije nevažno kada su velike brojke u pitanju, ali je činjenica da kada mašemo ili kada vladajuća većina poteže kako su nekadašnje vlade uzimale kredite ili davale obveznice, državne obveznice sa ročnošću, odnosno sa prinosom, sa kamatom od pet, šest, sedam i preko sedam %, da je slično tada, slično stanje bilo tada i slični uslovi bili na tržištu kapitala.

Ukratko, kamate su bile visoke. Sada su kamate, kao što nam je rečeno i tu se slažem sa kolegom, to je poznata stvar, su vrlo niske, često su i negativne, zato mnogi veliki komitenti i povlače novac iz banka, štede ga u sefovima, naravno, to ne može država da radi, ali samo navodim kao primer, i štede ga čak u sefovima samo da ne bi morali plaćati banci da im čuva novac.

Znači, ne da nema kamate, ne da banke više ne žive od kamate, zapravo sada je ponekad problem u tome što su toliko niske, ako ste možda primetili, čak i kao obični građani, odjednom neke čudne stavke se pojavljuju i fakturišu kod običnih građana koji imaju neke račune, dinarske ili devizne, svejedno, razne vrste usluga se sada naplaćuje jer ne mogu ni na čemu dovoljno da zarade po ovoj osnovnoj svojoj funkciji, jer je takvo stanje na tržištu kapitala, pa vam onda naplaćuju sve i svašta, ali, to je sad druga stvar, to nema veze direktno sa ovim zajmovima, odnosno ovim kreditima koje podižemo.

Dakle, moje pitanje, ja ću gledati da sad tu završim ne ulazeći u druge aspekte ove složene teme, jeste – ako je stanje tako dobro, stanje u budžetu i perspektiva privredna tako povoljna, zašto se ne odreknemo dela ovih kredita, jer ne znamo šta će biti kroz pet, deset ili petnaest godina? Da li se stvaraju zalihe ili ne stvaraju? Da ne bude baš kao sa ovim pomenutim kreditima iz Titovog vremena koji su stigli na naplatu, ili bar deo njih stigao na naplatu, kad nije bilo više u životu ni Tita ni većine onih koji su te kredite uzimali.

Tako da, radujemo se, znam da će, verovatno, tu neke kolege reći da je to super, i verovatno oni koji se bave tim reći da je odlično kada je kredit 20 godine, ali ja kao običan čovek i građanin sam malo zabrinut i pitam se ko zna šta će biti za tih 10, 15 ili 20 godina, pogotovo da ne pominjemo sudbinu onih koji su na izgled pre 10 godina uzimali strašno povoljne kredite u švajcarcima, govorim sada o građanima koji su uzimali na izgled strašno povoljne kredite u švajcarcima, pa su sada zapali u problem i oni i svi, na kraju krajeva, pa je Skupština morala da preduzima neke mere da bi uspela da koliko, toliko olakša muke tim ljudima.

Dug je uvek zao drug, gospodine ministre, a ako su nam perspektive tako sjajne i svetle, zašto se bar deo ovoga ne finansira iz prihoda? Zašto se predlažu stavke poput čuvenog nacionalnog stadiona i grupe drugih stadiona u visini od nekoliko stotina miliona evra i izdvaja novac u budžetu za te potrebe, gospodine ministre i gospodo iz vladajuće većine?

Preko 200, 250 miliona se opredeljuje za te svrhe, za nacionalan stadion. Mogli smo više od pola ovog zaduženja skloniti i finansirati od onog novca koji se predviđa, koji je odvojen ili opredeljen za izgradnju nacionalnog stadiona, da ne govorim o drugim mogućim stvarima i o drugim mogućim stavkama i uštedama.

Dakle, uopšte neću, završavam time, da poreknem i neke pozitivne stvari koje se rade, niti mi to pada na pamet. Da pohvalim konkretno, kada je reč o političkom aspektu, priče kada je reč, recimo, o politici prema Kosovu, ovoj politici od priznavanja ili borbe za povlačenje priznavanja Kosova, ja to uvek pohvalim i istaknem kao rezultat.

Isto tako, neki od ovih puteva koji se grade ili su izgrađeni su za svaku pohvalu, ali mi se čini da je sad to prešlo malo u manirizam i da se malo zanelo, kako bih rekao, ovi rezultati koji u ovim bilansima, koje stalno ovde čujemo su izgleda malo možda i zaneli i samu Vladu ili vladajuću većinu i da su onda pomislili da može sve, da mogu i nacionalni stadioni i da može put, maltene, auto-put kroz svako selo, kroz svaki kraj Srbije, da mogu zgrade i stanovi jeftini za sve, pa onda se ispostavi da su jedva počeli, a još ništa nije završeno, a treba da bude završeno tih stanova jeftinih za pripadnike službe bezbednosti i tako dalje.

Dakle, još jednom i završavam time, da li je bar nešto od toga moglo da bude nekom preraspodelom unutar budžeta, nekim uštedama moglo da bude određeno, a ne da se jednom danu, jednim glasanjem, zapravo, država Srbija zaduži za novih 460 miliona evra, gospodine ministre.

Hvala.