Dame i gospodo narodni poslanici, uvek volimo da se igramo nekim brojevima i da izvrćemo stvari drugačije nego što zaista jesu. Priznanje za Narodnu banku Republike Srbije i za guvernera, nije ona guvernerka, ona je guverner, govorite ispravno, jeste jedno priznanje koje je značajno za Republiku Srbiju i svedoči o nekim rezultatima.
Uvek možemo da kažemo da su i drugi dobijali, neću u to da ulazim ko im je davao i zbog čega, ali moram da istaknem nešto. Ne može da se hvali ministar finansija koji prodaje društvenu imovinu, a kaže da ima suficit u budžetu. Ne može da se hvali guverner koji kaže imamo stabilan kurs dinara, a prodaje se društvena imovina ili prodaju devizne rezerve. To nije uspešno.
Šta imamo sada? Kažite mi šta je prodato od društvene imovine u poslednjih nekoliko godina. Nije ništa. Idemo dalje, da li se uvećavaju devizne rezerve Republike Srbije? Uvećavaju se. Da li je stabilan kurs dinara, predvidiv? Jeste. To su znači rezultati na osnovu realnih ekonomskih ciljeva, koje je postavila Vlada ispred sebe još 2014. godine.
E, sad, ta čuvena priča oko toga da je kapital jeftin, započeta je i to sam vam već rekao prošli put, u prošloj diskusiji, započeta je 2008. godine, kada je izbila svetska ekonomska kriza. Tada su američke federalne rezerve, da bi američku privredu učinili konkurentnijom, smanjili referentu kamatnu stopu, što je izazvalo pad dolara na tržištu, pa je onda Evropska centralna banka, da bi odgovorila na to, smanjivala svoju referentu kamatnu stopu. Imali smo jedan valutni rat koji je trajao do 2014, 2015. godine. Ako je to počeo 2008. godine, ti uslovi su za zaduženja bili isti i 2009, 2010, 2011, 2012. i 2016. i 2017. godine i dan danas. Proverite cenu kapitala na tržištu. Ima sajtova, možete da proverite. Napravite analizu, videćete da su odstupanja vrlo mala.
Šta određuje kamatu koju Republika Srbija plaća na kredite? Bonitet države. Znači, stepen javnog duga i stepen rasta koji ima privreda. Sada, ako se strani investitor ili domaći, svejedno, ne boji da uloži novac u naše hartije od vrednosti, bez obzira da li su one u evrima ili su u dinarima, a oni to ne rade zato što nas vole, nego zato da bi zaradili, postavljam pitanje – što se onda brinete? Valjda se oni brinu o svom novcu. Valjda su oni procenili da je Republika Srbija sigurna zemlja za njihove investicije.
Neke zemlje imaju jako niske kamate iako imaju veće učešće javnog duga u njihovom BDP. Recimo Nemačka. Njihova kamatna stopa po kojoj oni emituju državne hartije od vrednosti kreće se minus 0,5% do plus 0,5%. To je zato što Nemačka ima stabilan rast i svi znaju da je na određen način sigurna da će taj kredit da vrati i određeni investitori da bi čuvali svoj novac i da im ne bi bio obezvređen nekim berzanskim špekulacijama ulažu u te hartije od vrednosti.
Nešto slično dešava se i na teritoriji Republike Srbije. Naše hartije od vrednosti i prinosi na kamate su manji nego na grčke kredite, nego na hrvatske kredite, pa čak i na slovenačke kredite, što je svakako priznanje Republici Srbiji za rezultate koje ima na ekonomskom planu. Nemojte da minimiziramo, relativizujemo i banalizujemo sve one rezultate koje je Vlada imala od 2014. godine kada smo započeli program oporavka srpske privrede.
Sada kada pričamo o tim kreditima. Razum da one zemlje koje imaju izgrađenu infrastrukturu, izgrađen sistem zdravstvene zaštite ne ulažu mnogo sredstava, osim svoja sredstva iz budžeta koji imaju. Moram da postavim pitanje, ako već je jedan od ovih kredita za izgradnju Univerzitetske dečije klinike u Tiršovoj. A čega se tu mi bojimo? Već ima podatke da je naša privreda stabilna. Da li se bojimo da imamo Univerzitetsku dečiju kliniku u Tiršovoj zato što će možda nešto nekada da se desi u svetu dok mi budemo otplaćivali taj kredit. Ja mislim da je to suluda logika.
Moram da postavim pitanje, a gde ćemo da lečimo decu i kakav će nivo zdravstvene zaštite ta naša deca da imaju ako ne uradimo nešto po ovom pitanju?
Još nešto. Bila je priča da vraćamo i neke Titove kredite. Nemojte da mešate babe i žabe. Tadašnja Jugoslavija je podizala kredite da bi pravila fabrike koje su bile tzv. društvena imovina i ta društvena imovina trebala je te kredite da vraća. Onda je došla lopovska družina na čelu sa Borisom Tadićem, Draganom Šutanovcem, Bojanom Pajtićem, Vojislavom Koštunicom, onim nesretnim Bubalom, Đilasom itd, Milosavljevićem koji su privatizovali, odnosno rasprodali tu društvenu imovinu zbog koje su podizani krediti.
Sada mi treba da vraćamo kredite koji su podizani za privredne subjekte koji više i ne postoje, zato što je neko pravio anarhičnu privatizaciju, da bi došao na jeftin način do kvalitetnih lokacija koje je imala ta imovina, odnosno društvena imovina. Ovde je reč o državnim projektima. Nema zamene teza kada je u pitanju imovina.
Još nešto. Neko će da kaže pa i naša deca će da vraćaju te kredite. Ne mogu da kaže da to nisi u pravu, ali svaki kilometar auto-puta. Da li će on da traje samo dok smo mi živi? Hoće li ta dečija klinika, Univerzitetska klinika u Tiršovoj da se raspadne i sruši kada nas ne bude bilo? Oni će to koristiti, naša deca. Neće morati oni da se zadužuju. Moći će da obezbeđuju u svoj razvoj, u svoju privredu, u svoju porodicu, u svoje društvo, u svoju decu, a ne da državu ostavimo zato što smo plašljivi, neizgrađenu i nesposobnu.
Trendovi su takvi da ukoliko ne ubrzamo svoj ekonomski razvoj, odnosno da nismo ubrzali svoj ekonomski razvoj mi bismo ostali bez stanovništva. Ne možemo da ubrzamo ekonomski razvoj ako nemamo izgrađenu saobraćajnu infrastrukturu, ne možemo da zadržimo stanovništvo ako nemamo kvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Ko će da nam živi u takvoj zemlji? Ljudi su napuštali kuće u kojima su se rodili zato što nije bilo pute do njihove kuće.
Sad kaže neko – šta će nama putevi, da li moramo iz kredita? Moramo. Ali, razlika između nas i onih koji su opljačkali Srbiju, podizali su kredite da bi veštački kupovali glasove, poverenje građana. Ono što je trebala da finansira privreda i realni sektor, finansirali smo kreditima pa smo upropastili privredu i realni sektor.
Kolega Vukadinoviću, da li znate od 2008. do 2012. godine koliko je prodato deviznih rezervi? Negde oko pet milijardi evra. Znate koliki je kurs bio u avgustu mesecu 2008. godina, a koliki je kurs bio 2012. godine? Bilo je 78 dinara 2008. godine, a 2012. godine je bio 119,80. Prodao je pet milijardi evra deviznih rezervi, što Šoškić, što Jelašić, i nisu sačuvali kurs dinara zato što ih je učila profesorka Danica Popović da treba da štampaju novac. To samo lud čovek može da uradi. To nema nikakve ekonomske logike.
Kada smo počeli sa štampanjem novca, pobegli su svi investitori iz Srbije i domaći i strani, pozatvarali fabrike i nasledili smo 400 hiljada nezaposlenih. To je rađeno do 2012. godine i nemojte to više da pokušavate da pravdate.
Ne očekujem od vas da vi hvalite rezultate Vlade Republike Srbije, ne očekujem ni da aplaudirate, ni bilo šta drugo, ali očekujemo bar da se ne izmišljaju, relativizuju i banalizuju rezultati. Nisu to samo rezultati Vlade Republike Srbije, to su rezultati i građana Republike Srbije.