Poštovane dame i gospodo, otvaram sednicu Dvadeset prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 110 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite još jednom svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 134 narodna poslanika.
Odsustvo su prijavili sa današnje sednice poslanici: Milisav Petronijević, Žarko Obradović i Vladimir Marinković.
Saglasno članu 86. stav 2. i članu 87. stav 2. Poslovnika, obaveštavam vas da je ova sednica sazvana u roku kraćem od roka utvrđenog članom 86. stav 1. Poslovnika, zbog potrebe da što pre razmotrimo predlog predloženog akta.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, za sednicu Dvadeset prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu, određen je sledeći
D n e v n i r e d:
Predlog autentičnog tumačenja odredbe člana 48. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje i 54/19), koji je podneo Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah sada podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 195. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres o Predlogu autentičnog tumačenja odredbe člana 48. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje i 54/19).
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Đorđe Komlenski, predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, želi da obrazloži svoj predlog?
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je na svojoj sednici od 31. januara 2020. godine doneo odluku da predloži Narodnoj skupštini, na osnovu člana 194. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, da razmotri predlog o donošenju autentičnog tumačenja, i to član 48. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Ujedno je, radi sprečavanja nastupanja štetnih posledica ukoliko se ovo ne usvoji po hitnom postupku, predložio da se o ovom autentičnom tumačenju raspravlja po hitnom postupku, jer su ispunjeni svi uslovi iz član 167. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije.

Naime, 15. januara 2020. godine ovlašćeni predlagač, gospodin Aleksandar Martinović, je podneo predlog za donošenje autentičnog tumačenja u skladu sa Poslovnikom i ustaljenim procedurama. Taj predlog je prosleđen Republičkoj vladi na mišljenje. Pozitivno mišljene Republičke vlade je stiglo u parlament i Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo dana 30. januara 2020. godine.

Naime, ja ću vam objasniti ukratko o čemu se radi, a ponavljam da se radi o odredbi člana 48. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Radi preciznosti citiraću taj deo zakonske odredbe koji kaže – kada izvršnog poverioca u izvršnom postupku zastupa advokat, naplata dosuđenih sudskih troškova i troškova izvršenja izvršiće se na račun advokata i bez ugovora o prenosu potraživanja, na osnovu zakona, overenog punomoćja kojim ga je izvršni poverilac ovlastio da naplatu troškova postupka zahteva i primi na svoj račun.

Odbor je prihvatio inicijativu predlagača u celosti sa čime je i Republička vlada saglasna, a to je da ovu odredbu treba razumeti na takav način da advokatu nije potrebno overeno punomoćje da bi primio sudske troškove i troškove izvršenja na svoj račun, osim i isključivo ako zakon kojim se uređuje sudski postupak u kojem je nastala izvršna isprava zahteva overu punomoćja.

Radi veće preciznosti i mogućnosti da i građani razumeju o čemu se radi, ukoliko u sudskom postupku iz kojeg je proistekla presuda, rešenje ili na bilo koji drugi način obaveza i pravo naplate troškova postupka, a da sam postupak, zakon koji uređuje upravo tu vrstu postupku, nije zahtevao advokatu, punomoćniku punomoćje bude posebno overeno, znači overeno kod notara u ovakvim situacijama, onda ni za naplatu takvih troškova postupka nije nužno da punomoćnik ima posebno overeno punomoćje.

Upravo ovo o čemu govorim je u skladu i sa ranijom odlukom Ustavnog suda iz septembra 2017. godine, tako da se procenilo da zaista postoji potreba da se izađe, da kažem, u susret već uočenim problemima u mogućem tumačenju ovog dela Zakona o izvršenju i obezbeđenju i da se kroz ovo autentično tumačenje obezbedi apsolutno jedinstvena primena zakona kada su svi građani Republike Srbije u pitanju.

Za sada toliko. Ako bude nekih posebnih pitanja, pružićemo odgovore. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Komlenskom, predsedniku Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Kolega Jovanoviću, izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Imajući u vidu da je danas na dnevnom redu Autentično tumačenje odredbe zakona, koja je izazvala veliku polemiku u stručnim krugovima, naročito u krugovima advokature i sa tog aspekta i sa tog stanovišta, kao i sa stanovišta onoga što je naša obaveza kao poslanici da iznesemo pred građanima Republike Srbije, dužan sam da iznesem neka tumačenja koja, u svakom slučaju bi bila korisna, ako ni za koga drugog, onda za nas narodne poslanike u ovom parlamentu.

Pre svega, treba poći od činjenice da bilo koje autentično tumačenje ne samo ove odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju, već bilo kojeg drugog zakona samo potvrđuje da zakon nije normiran kako treba. Samo potvrđuje činjenicu da norma na koju se autentično tumačenje odnosi nije potpuna, nije jasna, nije praktično dovoljno primenjiva i zbog toga se pribegava autentičnom tumačenju i kao čovek koji se bavi advokaturom i naravno narodni poslanik smatram da mi treba da izbegavamo praksu koja podrazumeva davanje autentičnih tumačenja, jer na taj način samo potvrđujemo da nismo uradili prethodno posao koji smo trebali da uradimo valjano i u tom pravcu preuzimam ličnu odgovornost za jedan takav pristup, jer smo očigledno propustili da reagujemo na određene odredbe zakone koje su zavredele pažnju da se na njih treba reagovati.

U tom smislu smatram da je jako važno da u buduće svaki zakon, ne samo Zakon o izvršenju i obezbeđenju, nego svaki zakon mora zavredeti daleko veći stepen pažnje kako se ne bi desio propust koji podrazumeva da u praktičnoj primeni izazivamo posledice koje su za građane Srbije štetne, jer se uvodi pravna nesigurnost, a tu pravnu nesigurnost stvara neujednačena sudska praksa.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što čim neka odredba zakona nije dovoljno precizna i jasna, onda oni koji tu odredbu zakona primenjuju, a to su uglavnom sudovi daju različita tumačenja, različite stavove ili donose različite sudske odluke koje u svakom slučaju ne bi smele da figuriraju kada je u pitanju naravno pravni saobraćaj.

Ono što je jako važno istaći jeste činjenica da je ovo autentično tumačenje zaista popravilo nedorečenost, nepotpunost, nejasnoću i nešto što nije smelo da se desi u zakonu, jer ovim autentičnim tumačenjem odredbe člana 48. stav 6, koja inače predmet ove naše rasprave, se faktički advokatura stavlja u onu poziciju koju zaslužuje, a to znači da odnos između advokata i klijenta mora biti isključivo odnos između advokata i klijenta.

U taj odnos kao odnos poverenja ne može niko da se meša. Niko nema pravo da sistemskim ili normativnim uticajem devalvira bilo šta što dogovore advokat i klijent odnosno advokat i stranka. Zašto? Zbog toga što se odnos između advokata i klijenta, odnosno odnos advokata i stranke, zasniva prevashodno na principu poverenja, a taj princip poverenja je nešto što je inače predviđeno i kodeksom profesionalne etike advokata s jedne strane, a s druge strane odgovornošću advokata prema klijentu.

Moram, drage kolege, uvaženi poslanici, da vas podsetim da ni jedan jedini procesni zakon u Republici Srbiji, ni Zakon o parničnom postupku, ni Zakonik o krivičnom postupku, ni Zakon o vanparničnom postupku, Zakon o upravnom postupku, sve su to procesni zakoni, ni jedan jedini zakon ne predviđa da advokat mora dobiti overeno punomoćje od stranke. Ni jedan jedini zakon. Govorio sam o procesnim zakonima. Postoji jedan zakon, koji je nažalost uveo procesnu normu, to je Porodični zakon, koji u članu 221. propisuje da advokat u bračnom sporu, izvinjavam se, ne advokat nego da u bračnom sporu tužbu može podneti punomoćnik samo ako ima overeno punomoćje. S obzirom da u red punomoćnika se svrstavaju i advokati Porodični zakon je uveo jednu diskriminatorsku odredbu ili diskriminatorsku normu kako za advokate tako i za stranke.

Zašto za stranke? Iz jednostavnog razloga što stranka nema apsolutno razloga niti je dužna da trpi bilo kakve terete. Prvo i osnovno, stranka nije dužna da trpi teret troškova. Overa punomoćja podrazumeva odlazak stranke kod javnog beležnika, plaćanje naknade javnom beležniku za overu, koja bez obzira kako se god kome činilo nije mala, istovremeno izlaganje određenim neprijatnostima koje sama ta procedura podrazumeva. Zašto bi stranka trpela te troškove i zašto bi stranka bila obavezana da overava punomoćje advokatu? Jel stranka ima poverenje u advokata? Ima. Jel stranka želi tog advokata? Želi. Jel stranka ima prema tom advokatu odnos koji podrazumeva istovremeno i odgovornost advokata prema stranci? Naravno, da da.

Čisto radi činjeničnog utemeljenja ja ću se pozvati na zakone koji regulišu obaveznost advokata da poštuje sve ono što je u njegovom profesionalnom delovanju obaveza prema stranci. Hajde da pođemo od sledećeg – prvo, kodeksom profesionalne etike advokata predviđeno je nekoliko načela koja su kada su u pitanju advokati obavezujuća. Zašto? Zato što i advokati po kodeksu profesionalne etike imaju odgovarajući stepen odgovornosti.

Prvo je načelo poverljivosti. Šta to znači? To znači da pouzdanje u tajnost podataka koje je klijent preneo advokatu jeste od suštinske važnosti za pružanje pravne pomoći i ti podaci imaju kategoriju poverljivih podataka.

Sledeće jeste advokatska tajna ili profesionalna tajna, što znači da advokat ima obavezu da čuva kao tajnu sve ono što je od stranke dobio na osnovu svega što se vezuje za predmet u kome zastupa stranku. Ta tajnost obavezuje advokata da jednostavno štiti interes stranke tako što će sprečiti bilo kakvu vrstu zloupotreba, odnosno curenja informacija koje prevazilaze ono što podrazumeva odnos poverenja između advokata i stranke.

U tom pravcu postoji naravno i odgovornost kako građanska, tako i krivična, a istovremeno je bitno naglasiti činjenicu da advokati radi sigurnosti koju moraju pružiti sa strankama su obavezni da zaključe ugovor o osiguranju. Taj ugovor o osiguranju ima samo jedan smisao i jednu svrhu. To je da se stranka zaštiti tako što može nadoknaditi štetu koju prouzrokuje advokat neprofesionalnim radom. Svi advokati zaključuju tu vrstu ugovora o osiguranju stvarajući jedan fond, jednu novčanu masu iz koje se isplaćuju do određenog limita, koji je propisan zakonom, naknade štete strankama koje tu štetu pretrpe.

Kada se imaju u vidu sve ove obaveze advokata prema stranci logično je postaviti pitanje – zašto overeno punomoćje? Moj uvaženi kolega Martinović je i prepoznao ovaj problem kada je podržao autentično tumačenje odredbe člana 48. stav 6. Zakona o izvršenje i obezbeđenju. Jedna vrsta zahvalnosti u stručnom smislu reči mora da postoji zbog toga što popravljamo nešto što u svakom slučaju mora da postoji i u pravnoj regulativi, a to je da otklonimo sve nejasnoće, da otklonimo bukvalno sve ono što u praktičnoj primeni dovodi do problema, a verujte mi da problema nije malo. Ti se problemi multipliciraju sa jedne strane, a sa druge strane smo dužni da štitimo advokaturu.

Moja lična obaveza jeste i kada sam ovde da to činim i ja to iskreno i činim. Ono što je važno, važno je istaći da je u zadnje vreme ovakvih pojava neujednačene sudske prakse sve više i više.

Postavlja se pitanje – zbog čega bi bilo potrebno overeno punomoćje advokatu čak i u brakorazvodnoj sporovima? Zašto je Porodični zakon normirao jednu obavezu koju ne normiraju svi drugi procesni zakon?

Zbog čega bi punomoćnik iz reda advokata morao da ima overeno punomoćje stranke koja je učesnik brakorazvodne parnice, još uvek bračni partner, a posle presude u toj brakorazvodnoj parnici, najverovatnije više ne bračni partner, ali postavlja se pitanje – zašto overeno punomoćje? Da li je taj odnos između stranke u brakorazvodnoj parnici prema advokatu drugačiji u odnosu na građansku parnicu, u odnosu na krivični postupak, u odnosu na upravni postupak? Pa nije, potpuno je identičan.

Advokat je punomoćnik stranke i u brakorazvodnoj parnici i u krivičnom postupku, i u parničnom postupku i u vanparničnom i svakom drugom. U čemu je onda razlika? Zašto bi se advokati na taj način diskriminisali? Apsolutno nema ni jednog jedinog razloga za tako nešto.

Zbog toga bi trebalo razmisliti da i odredba člana, ako se dobro sećam 221. Porodičnog zakona, bez obzira što to nije u nadležnosti Ministarstva pravde, doživi intervenciju. Ne bih voleo da to bude ponovo autentično tumačenje, ne bih voleo da opet reagujemo na ovaj način zbog toga što smo dužni i to je naša obaveza kao narodnih poslanika da vodimo računa o kvalitetu zakona.

Kvalitet zakona će bitu utoliko bolji ukoliko ga učinimo takvim bez autentičnog tumačenja. Svako autentično tumačenje na neki način nas odvodi u neki drugi pravac, koji u svakom slučaju ne podrazumeva da smo previše odgovorni i previše ozbiljni kada je u pitanju normiranje, još u vreme predloga pa čak i nacrta zakona.

Zato apelujem i na kolege advokate koji su u radnim grupama, kada su u pitanju izrade nacrta, a kasnije i predloga zakona koji se direktno dotiču advokature, da strogo vode računa o tome da bilo koja norma koja je predviđena da bude sastavni deo zakona, bude potpuno jasna, precizna i praktično primenljiva. U suprotnom ćemo imati ozbiljne probleme.

Ono što želim da kažem jeste činjenica koju na žalost moramo prihvatiti kao takvu. Od momenta uvođenja javnobeležničke delatnosti, advokatura postaje sve više marginalizovana. Ja moram uvažene kolege, narodni poslanici da vas podsetim da advokatura jeste i mora biti nezavisna profesija. Ona funkcionalno predstavlja deo pravosuđa, jer je u funkciji pravosudnog sistema, ali je institucionalno advokatura nesumnjivo nezavisna i ne može biti zavisna ni od države, ni od bilo koga drugog.

Država nema pravo da se meša, osim naravno onog tzv. sistemskog uređenja koji se vezuje za strukturu advokature, za organizaciju advokature i za sve ono što advokatura podrazumeva u okviru svoje nezavisnosti, a to je jedini način gde država može da reaguje.

Kada je u pitanju rad advokata, kada je u pitanju obavljanje advokatske delatnosti, država nema pravo da se meša i da u tom pravcu na bilo koji način stavlja advokaturu u položaj koji podrazumeva eventualno podržavljenje advokature.

Kada sam pomenuo javnobležničku delatnost, naravno apsolutno nemam ništa protiv javnih beležnika, jer je prenošenjem javnih ovlašćenja na javne beležnike došlo do nekih, da kažemo pozitivnih pomaka, odnosno situacija koje se mogu prihvatiti kao pozitivne, a prva je rasterećenje sudova velikog broja predmeta, jer je uglavnom kompletna vanparnična materija i sudova premeštena na javne beležnike.

Međutim, šta je ono što je advokaturu poprilično dovelo u veliki problem? Advokatura je došla u situaciju pre nekoliko godina da se brani od uzurpacije određenih ovlašćenja i delatnosti. Advokatura je pre nekoliko godina bila prinuđena da se tom vrstom odbrane suprotstavi da javni beležnici uzurpiraju deo advokatskog posla i advokatura je istrajala u toj borbi. Ono što je najvažnije, resorno ministarstvo je prihvatilo i zahteve i kritike advokature, koji su bili više nego osnovani.

Prema tome, advokatura ne sme ni u kom slučaju doživeti status koji je pre nekoliko godina mogao prerasti u nešto, što podrazumeva težu posledicu, a ta teža posledica jeste i ustavna povreda statusa advokature.

Naravno, cela ova moja diskusija nije usmerena protiv javnih beležnika. Advokatura nema nameru, niti će otvarati front sa javnim beležnicima, nije to činila ni tada, neće činiti ni sada, ali advokatura će i te kako znati da odgovori na sve izazove i iskušenja koja se pojave zbog propusta u normativnom okviru, dakle, zbog propusta u predlozima zakona i donošenju zakona o kojima mi odlučujemo.

Zato smatram i cenim napore i uvaženog kolege Martinovića i kolege Đorđa Komlenskog koji su dali doprinos da na ovan način normiramo nešto što smo trebali ranije normirati, odnosno da autentičnim tumačenjem jednu normu poboljšamo po kvalitetu, dajući tumačenje koje je nesumnjivo prihvatljivo i zakonito.

Još jednom apel da ubuduće autentična tumačenja svedemo na najmanju moguću meru, dakle na onu meru gde je samo obaveznost autentičnog tumačenja takvog stepena da jedino tako, jedino na taj način možemo popraviti kvalitet zakona, odnosno dovesti zakon u praktičnoj meri na onaj nivo, stepen primenjivosti koji kod sudova neće izazivati negativne reakcije, a to je neujednačena sudska praksa, imajući u vidu da smo i onako pravosuđe doveli upravo, ne mi, nego samo pravosuđe sebe, doveli u situaciju da građani Republike Srbije očekuju pravnu sigurnost, očekuju dostupnost pravdi. Da bi to uspeli, upravo ovaj moj apel ide u tom pravcu. Nadam se da ćemo svi u tom pravcu dati svoj doprinos.

Zahvaljujem se i nadam se da će i ovom mojom diskusijom moći u nekom budućem periodu sve zakone uskladiti tako da autentična tumačenja eliminišemo. Hvala.

Zahvaljujem kolega Jovanoviću.
Da li još neko od predsednika, odnosno od predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević.
Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama Predlog za donošenje autentičnog tumačenja odredbe člana 48. stava 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Ta odredba glasi – kada izvršnog poverioca u izvršnom postupku zastupa advokat, naplata dosuđenih sudskih troškova i troškova izvršenja izvršiće se na račun advokata i bez ugovora o prenosu potraživanja, na osnovu po zakonu overenog punomoćja kojim ga je izvršni poverioc ovlastio da naplatu troškova postupka zahteva i primi na svoj račun.

Očigledno je formulacija - po zakonu overenog punomoćja, stvorila različita tumačenja koja dovode do neujednačene sudske prakse, te postoji potreba za donošenjem autentičnog tumačenja koje će rešiti neke dileme.

Ako uzmemo u obzir članove Zakona o parničnom postupku koji se odnose na punomoćnike, videćemo da jasno stoji da ako je stranka izdala punomoćje za vođenje parnice, punomoćnik advokat je ovlašćen da podnese između ostalog i predlog za izvršenje, da od protivne strane primi i naplati dosuđene troškove i da nije propisana obaveza overe punomoćja koje je dato advokatu. Ove odredbe Zakona o parničnom postupku shodno se primenjuju i na izvršni postupak.

Zaključak je da ako je stranka dala advokatu punomoćje za vođenje parnice, a nije bliže odredila ovlašćenje u punomoćju, advokat može na osnovu takvog punomoćja na svoj račun primiti sudske troškove i troškove izvršenja, odnosno troškove parničkog postupka i troškove izvršnog postupka i takvo punomoćje ne mora biti overeno.

Ja predlažem da donesemo ovakvo autentično tumačenje kako bi se otklonile dileme i nedoumice prilikom primene zakona.

Ono što je važno da zbog građana kažemo kako bi im bilo jasnije, ja potpuno razumem da je mnogima suvoparno ovo o čemu govorimo, jesu zapravo primeri koje bi trebalo da navedemo koji idu u prilog usvajanja ovakvog autentičnog tumačenja. Advokati su u praksi, dešavalo se da su se advokati dogovarali sa izvršiteljima, recimo, da glavni dug i kamata idu na račun stranke, a da troškovi koji pripadaju advokatima iz parničkog ili izvršnog postupka idu na račun advokata, ali se neretko dešavalo da advokati to čine podneskom. Taj podnesak se svakako naplaćuje i taj podnesak bi na kraju platio izvršni dužnik.

Prema tome, donošenjem ovakvog autentičnog tumačenja mi ćemo praktično skratiti troškove koji su eventualno mogli da se dese u nekim predmetima. Dakle, štite se stranke, konkretno izvršni dužnici. Takođe, za izvršne dužnike smanjuju se troškovi overe punomoćja. Punomoćje je nekada moglo da se overava u sudu, međutim sada kada stranka ode kod javnog beležnika, odnosno notara i zatraži overu punomoćja, ona je dužna da plati određenu taksu. Tu taksu logično plaća stranka ne plaćaju je advokati. Tako da je i u tom smislu dobro usvojiti ovo autentično tumačenje, jer ćemo ponovo uštedeti novac za jednu od stranaka u postupku.

Međutim, sa druge strane, ono što sam još htela da kažem, dešava se da stranka da generalno punomoćje advokatu za zastupanje u parnici i u tom generalnom punomoćju nije konkretno navela ovlašćenja za koja je advokat ovlašćen da postupa u tim stvarima. Međutim, kasnije dešavalo se i to, razgovarala sam sa advokatima, pa su mi preneli svoja mišljenja, postoje stranke koje na kraju nisu želele jednostavno da advokatima daju njihov novac za koji su oni radili, odnosno da naplate troškove parničkog i izvršnog postupka i onda su advokati tu bili u problemu. Prema tome, ovim autentičnim tumačenjem tačno će se znati šta ide na račun stranke, šta ide na račun advokata i štitiće se i advokati.

Osim toga, dovešće do efikasnijeg sistema izvršenja i obezbeđenja, uneće sigurnost usvajanje ovakvog autentičnog tumačenja, uneće sigurnost u čitav postupak, jer će svako od stranaka i advokata znati za šta mu je legao novac na račun. Takođe, pojačaće se odgovornost i stranaka prema advokatima i advokata prema svojim strankama koje zastupaju.

I današnja sednica će proći naravno u parlamentu u duhu parlamentarnog dijaloga ovde u plenumu, ali ponovo bez prisustva onog dela opozicije koji se ne interesuje za rad Narodne skupštine, niti kako će se odluke koje ćemo mi ovde doneti reflektovati na građane Srbije.

Želim nešto da vam pročitam. Kada čujete izjave tipa - Vučić najodgovorniji za aferu „Jovanjica“, ili Andrej Vučić nije jedini iz vrha režima koji je umešan u aferu, ili nereagujući na aferu tužilaštvo postalo javni servis vlasti, a ovo su sve dominantni naslovi u medijima proteklih dana, odnosno proteklih nedelja, očekujete da bi iza toga morali da stoje ozbiljni argumenti i dokazi. Ali, ne, to je još jedan talas izmišljotina i laži sa ciljem napadanja Aleksandra Vučića i njegovog diskreditovanja i kao predsednika Republike i kao predsednika najjače političke partije.

Naime, gore navedene optužbe izrekao je Miroslav Aleksić za koga se sećamo da je svoju partiju prodao Vuku Jeremiću, a sebe je izgleda prodao Draganu Đilasu, samo još cifru nismo utvrdili, sve ostalo je i više nego očigledno.

Šta se u stvari desilo? Na poljoprivrednom imanju kod Stare Pazove pronađena plantaža marihuane. Uhapšeno je devet osoba, među kojima i čovek koji se sumnjiči da je bio vođa te grupe koja se bavila proizvodnjom marihuane. Odmah su tu vest iskoristili lideri iz Saveza za Srbiju, koji već mesecima unazad izmišljaju afere ili umešanost Aleksandra Vučića u afere i maltretiraju njegovu porodicu, vršeći na taj način strašan pritisak na njega i vodeći na taj način najprljaviju kampanju.

Pored toga što se MUP oglasilo, i pored toga što je utvrđeno da ni predsednik Republike, ni njegov vrat nisu bili u kontaktu sa uhapšenim Koluvijom, Miroslav Aleksić je iz dana u dan besomučno lagao, pri tom, po mom mišljenju, zloupotrebljavajući pravo na sazivanje konferencije za novinare iz hola doma Narodne skupštine, jer je on tako nešto koristio isključivo za otvoreni rat protiv Aleksandra Vučića. Pošto je izneo na kraju toliko tešku optužbu, kako je tužilaštvo postalo javni servis predsednika, koji se rukovodi političkim motivima režima, Miloš Vučević se odlučio, gradonačelnik Novog Sada, na korak, a to je da podnese krivičnu prijavu protiv Aleksandra i Andreja Vučića kako bi se ispitali navodi o njihovoj navodnoj povezanosti sa aferom „Jovanjica“.

Šta ćemo sada kada je tužilaštvo utvrdilo da ne postoji nikakva njihova povezanost sa slučajem „Jovanjica“? Da krenemo od izvinjenja, koje od Miroslava Aleksića ne možemo da očekujemo i koje sigurno predsednik dobiti. Ali, šta sa dvomesečnom torturom, sa naslovima u novinama? Šta sa svakodnevnim blaćenjem predsednika Republike? Šta sa njihovim porodicama? Šta sa decom koja su svakodnevno izložena pritiscima?

Državni organi su svoj posao uradili što se tiče slučaja „Jovanjica“. Uhapšena su lica koja su se protivzakonito ponašala. Ali, naravno sa druge strane, to lidere Saveza za Srbiju ne interesuje, već samo način kako da iskoriste svaki momenat da lažima o visokim državnim funkcionerima obmanjuju građane.

Još nešto želim da pitam. Pošto je sada dokazano da je Miroslav Aleksić lagao, hoćemo li da čujemo konačno od raznih nezavisnih tela, od Zaštitnika građana ili možda od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, i oni su se ranije oglašavali, od ostalih nezavisnih tela, osudu svakodnevnom razapinjanja na krst Aleksandra Vučića, ili je sada to samo postao neki predmet koji njima nije važan? Zašto su im drugi slučajevi važniji od ovog, pa često reaguju, a sad u vezi ovog slučaja ćute?

Još jedno pitanje možemo da postavimo. Da li ćemo dobiti izvinjenje od Marinike Tepić za sve laži iznete o tome kako se u Vojnoj ustanovi „Morović“ gaji marihuana? Za sve laži koje je izrekla, a odnose se na to da je tamo državna plantaža marihuane, a u stvari tamo se gaje koke nosilje.

Da li će neko, osim poslanika SNS i nekih ministara u Vladi, reagovati na konstantne višemesečne napade na vojni poredak Srbije, na direktno ugrožavanje bezbednosti i urušavanje ugleda naših organa i institucija? Podsetiću vas, to je ista ona Marinika Tepić koja je tvrdila kako država Srbija novcem od trgovine oružjem kupuje povlačenje priznanja lažne države Kosovo od država članica UN. Tom prilikom smo ostali uskraćeni za izvinjenje za tako tešku tvrdnju koja je zapravo gnusna laž.

Setimo se afere „Krušik“. Onog trenutka kada je Nebojša Stefanović najavio istrage povodom brojnih afera i malverzacija Dragana Đilasa, postao je meta napada Đilasovih jurišnika.

Njihov cilj je samo jedan, a to je da sklone pažnju sa sebe i sa svojih zloupotreba koje su činili i da je preusmere na neistinu koju su plasirali u određenom trenutku. Pri tome, uopšte ne uzimaju u obzir posledice koje će nastati. Tvrdnja da Srbija snabdeva teroriste oružjem je ozbiljna laž koja može ugroziti našu namensku industriju, ali takođe i položaj Srbije na svetskoj političkoj sceni.

Više puta je objašnjeno da MUP ne daje dozvolu za trgovinu oružjem, niti da to čini sam ministar unutrašnjih poslova, već da postoji čitav sistem u kome učestvuje više ministarstava, više raznih službi i uprava, mnogo sektora koji imaju svoju ulogu i ovlašćenja, a da zapravo MUP samo fizički obezbeđuje transport naoružanja i to samo kroz našu zemlju. Međutim, Đilasova kuhinja iz koje dolaze neosnovani navodi i optužbe, radi 24 sata na urušavanju čitavog sistema, jer misle da će se tako lakše dokopati vlasti. Ali, više su puta poslanici SNS u ovoj sali ponovili – novog „5. oktobra“ neće biti, nećemo dozvoliti da se vlast menja na ulici, već na legitimno održanim izborima.

Da se još samo na kratko vratim na aferu „Krušik“ od jednom se pojavio lažni uzbunjivač koji je predstavljen žrtvom države, a u stvari je on prodao svoju državu iznoseći informacije iz fabrike namenske industrije u kojoj radi.

To koristi Savez za Srbiju, lideri kreću u kampanju rušenja i Nebojše Stefanovića i Aleksandra Vučića, ali i naše namenske industrije, vojske i bezbednosti naše zemlje.

Kada su se neki od njih pitali, podsetimo se „Krušik“ je bio na ivici propasti i njegovo poslovanje je stavljeno na kocku. Neki sadašnji lideri Saveza za Srbiju u prošlosti vodili su politiku propadanja Srbije i ništa drugačije se ne bi ponašali ni danas kada bi došli na vlast.

Ti isti lideri Saveza za Srbiju su zloupotrebili tzv. uzbunjivača, našli su mu advokata i počeli svakodnevno da korist njegov položaj za nanošenje udaraca, za nanošenje štete državi Srbiji. Odmah je naravno sve bilo jasno i zbog čega on nije uzbunjivač i koje su namere lidera Saveza za Srbiju.

Ne može neko dobiti, o tome smo ovde više puta govorili, ne može neko dobiti status uzbunjivača ako to ne zatraži od poslodavca, ako ne zatraži takav status od nadležnog državnog organa, ili ako ne uzbuni javnost na zakonom predviđen način, a Obradović od toga ništa nije učino.

On dobija advokata Gajića, inače šefa stranačkog pravnog tima Vuka Jeremića i kreće hajka u medijama, kreću gostovanja, govori na političkim skupovima itd. To je trajalo nedeljama. Sve dok i sam lažni uzbunjivač nije izašao iz kućnog pritvora direktno na protest „jedan od pet miliona“ i na taj način zapravo svima nama pokazao ko je i šta radi. Da bi njegov advokat Gajić plakao ispred suda i svima pokazao, ne samo koliko je neprofesionalan, već da zapravo ulogu advokata koristi za političke obračune sa SNS. Čini mi se da Dragan Đilas i suze dobro plaća.

Na samo nekim primerima, koje sam sada iznela, videli smo sistem po kome funkcioniše Savez za Srbiju. Oni izmisle aferu, plasiraju je preko svojih medija, onda danima vrte jednu istu priču iz hola doma Narodne skupštine. Na žalost, oni su deo političkom miljea u Srbiji. Onaj deo koji se nikada neće baviti građanima i državom već sobom, tračevima i politikom na nivou rekla - kazala.

I, kad smo kod onih koji čine politički život u Srbiji aktuelno je ovih dana formiranje nekih novih pokreta i pitanje ko će izaći na izbore, pa bih kratko da rezimiram i da ovde sa kolegama prokomentarišem.

Imamo prvo koaliciju „Metla 2020“ koju predvodi DSS, imamo „Narodni blok“ u kome su Velimir Ilić i grupa građana „Iskreno za Niš“.

Prošle nedelje je formiran pokret „Slobodna Srbija“, to su ovi što su se otcepili od Sergeja Trifunovića i od „Pokreta slobodnih građana“ zato što je „Pokret slobodnih građana“ rešio da bojkotuje izbore. Onda su se oni ocepili, stvorili novi pokret koji se zove „Slobodna Srbija“, pa su i oni doneli odluku da će bojkotovati izbore.

Imamo pokret koji je formirao Čedomir Jovanović „Zvono, a ne stranke“ sa još mnogo njih koji nemaju stranke, a jedan od pet miliona je rešio da izađe na izbore da bi vratili bojkot u parlament. Ostalo je da vidimo, konačno, ko će na izbore, a ko u bojkot i ko ozbiljno shvata kada se kaže da treba da se proveri izborna volja građana Srbije, a ko ne.

Čini mi se da ovaj deo opozicije o kojima sam govorila će se još cepati i dok se oni budu bavili sobom neće ni primetiti da je SNS uveliko pobedila i da je nastavila da vodi Srbiju napred. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, koleginice Žarić Kovačević.

Obzirom da se više niko ne javlja od predsednika….

Kolega Šešelj, želite reč? (Da)

Izvolite.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnja sednica pokazuje bezobrazluk i bahatost u odnošenju, pre svega, prema građanima Srbije.

Sve ću vas podsetiti da smo još 16. septembra, SRS je predala Predlog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju za koji je za manje od dva meseca prikupila više od 100.000 potpisa građana Srbije.

Budući da smo sada u vanrednom zasedanju, jedini način da bilo koja tema dođe na dnevni red, jeste kada bi se saglasali poslanici vladajuće većine. Ne samo što to nije moglo da dođe u redovno, nego sada ne može ni u vanredno zasedanje.

Sa tim je pokazala vlast u Srbiji da jedan veliki deo građana Srbije apsolutno ne poštuje i da ih ne zanima šta oni misle o bilo kojoj temi, a pre svega na ovako jednoj važnoj temi, kakvo je pitanje javnih izvršitelja u Srbiji.

To je jedno veoma važno pitanje i tiče svakog građanina Srbije.

Mi smo imali prilike da vidimo da Narodna skupština radi punom parom, ne zato što se neko tu provrednio, nego zato što je došao diktat iz inostranstva. Kuka Fajon, ovaj, onaj, koji su došli ovde da budu tutori vlastima u Srbiji, da im govore kakvi su nam izborni zakoni, kako se glasa, kako se broji, kako se broje glasovi, kako treba da izgledaju regulatorna tela, razne stvari. Oni su u stvari stvarni gospodari i oni određuju o čemu će se raspravljati.

Tako smo videli reakcije vlasti u Srbiji, koji su hvalili našu demokratiju, vladavinu prava i ostalo, dal su u stvari se saglasili sa svim promenama zakona koje se tiču finansiranja izbornih kampanja, Agencije za borbu protiv korupcije i šta smo još imali što je bilo kao deo diktata? Bivših i sadašnjih poslanika Evropskog parlamenta.

Dakle, oni su rekli i došli i rekli o čemu treba da se raspravlja u Narodnoj skupštini. Od jednom se pojavio problem i onda su svi bili saglasni da problem postoji, pa se ja pitam, ukoliko je SRS prikupila više od 100.000 potpisa građana Srbije i Predlog novog zakona o izvršnom postupku i obezbeđenju, to predala na pisarnicu Narodne skupštine, u Ministarstvo pravde, možda je to bila pogrešna adresa. Možda smo trebali to da predamo u Fond za otvoreno društvo kod Milana Antonijevića, ovog vašeg stručnjaka za izborne zakone, Fondaciju pod pokroviteljstvom Džordža Soroša ili u predstavništvo EU u Srbiji, da bi se to jednom našlo na dnevnom redu Narodne skupštine.

Dakle, apsolutno nepoštovanje velikog broja građana Srbije. Podsetiću vas da smo mi ne tako davno raspravljali o jednom drugom zakonu koji je isto tako podržalo mnogo ljudi. U pitanju je uvođenje doživotne kazne zatvora sa svirepa ubistva dece i još neke članove.

Na svaki argument koji je mogao da se uputi protiv tog rešenja ili za neku dodatnu izmenu tog rešenja, sa strane vlasti, od gospođe Kuburović, odgovaralo se – da, da, jeste, ali 150.000 građana Srbije je ovo podržalo.

Kako su jedni građani u Srbiji važniji od drugih da se ovako brutalno vređaju? To je jedna veoma važna tema nad kojom vlast u Srbiji zatvara oči, apsolutno ih ne zanima.

Da pogledamo malo genezu pitanja javnih izvršitelja. Oni su uvedeni 2011. godine u sklopu sveopšte reforme pravosuđa koju je u Srbiji diktirala EU, o kojoj smo čuli kritike ljudi koji su danas na vlasti, i vladajuća stranka je svojevremeno bila protiv tog rešenja.

Dakle, SNS je bila protiv uvođenja javnih izvršitelja, u vreme dok su bili opozicija 2011. godine, a nakon što su došli na vlast, to su rešenje svesrdno prihvatili, potvrdili ga još jednom 2015. godine, a onda i polovinom 2019. godine.

Videli smo neke populističke izmene koje ne znače ništa. Bile su dobre da posluže u marketinške svrhe prošle godine kada je gospođa Kuburović obrazlagala promene kako neće moći da se pleni imovine kod dugova za komunalne usluge koji su manji od 5.000 evra. Nismo čuli argumentaciju ni za tu cifru, ni za tu odluku, važno je da to dobro zvuči u medijima iako je reč o komunalnim potraživanjima.

Najveći deo otimanja stambenih jedinica, otimanja nekretnina građana Srbije jeste zbog zaduženja prema bankama, a ne zbog komunalnih usluga. To kao da niko ne primećuje, kao da niko ne zna u Ministarstvu pravde. Nije se sa tim problem rešio.

Dakle, od 2011. godine mi imamo javne izvršitelje. Pokazalo se u praksi već, uskoro će biti devet godina, dakle da jedno privatno lice se naplaćuje iz dužničko-poverilačkog odnosa, često i više puta za svoje takse, dakle takse za njihove usluge su mnogo veće nego što je to osnovni dug. Imali smo skandalozne situacije gde jedan izvršitelj zapleni stan na Novom Beogradu, na tajnoj licitaciji za koju niko ne zna kada se i gde održava. Sin od potpredsednika Komore iz Kragujevca kupi stan na Novom Beogradu potpredsednika Komore izvršitelja, kupi stan od izvršitelja koji je prethodno sa Novog Beograda to zaplenio za cenu tri puta manju od tržišne. I to niko ne vidi.

Imali smo situacije skoro svakodnevno da se nemilosrdno i beskrupulozno izbacuju ljudi koji iz objektivnih okolnosti nisu mogli da servisiraju svoj dug na vreme, oni koji se nisu zaduživali iz obesti, oni koji su se zaduživali zbog životnih potreba, izbacivani su na ulicu iako su bili u pitanju nemoćna lica, osobe sa invaliditetom, samohrani roditelji, ljudi u godinama, penzioneri itd. To je u Srbiji dopušteno. Javni izvršitelji nesmetano, čast izuzecima, ali velika većina njih nesmetano otima nekretnine, dakle imovinu građana Srbije i uz sve to ih zvanično podržava Vlada Republike Srbije imajući u vidu da oni gde god da se pojave idu sa bataljonom policije. Dakle, policija je u funkciji bogaćenja određenog dela tj. određenog broja ljudi. Nešto više od 200 tih izvršitelja ima u Srbiji.

Gospođa Kuburović se hvalila kako sada, zato što imamo izvršitelje više nisu izvršenja u sudovima, sada imamo mnogo efikasnije naplaćivanje dugova. Na primer od milion i po neizvršenih predmeta sada smo ispod 600.000. Princip efikasnosti naplaćivanja dugova ne može da stoji pre principa poštovanja ljudskih prava i ljudskog dostojanstva, a to smo videli da se krši svakodnevno u Srbiji. To je neprihvatljivo.

Postavlja se pitanje. Uvođenjem izvršitelja je jedna od sudskih nadležnosti i nadležnost kod izvršenja naplaćivanja dugova poverena privatnom licu. To je za jednu državu poražavajuće. Kako može neka sudska nadležnost da bude u privatnim rukama? Da li to onda otvara mogućnost da sutra imamo i privatnu policiju, ili privatnu vojsku, ili privatni zatvor itd? To je pandan onome što imamo kod izvršitelja. Dakle, to nije državni organ, to je privatnik koji ima nadležnosti suda. To što on istakne zastavu Srbije ispred svoje kancelarije ne znači da je on državni organ niti da predstavlja državni organ. Sutra možemo mi da se setimo da može i privatni sud ukoliko će efikasnije da donosi presude ili privatna policija ukoliko će efikasnije da se stara o čuvanju reda i mira u Srbiji.

Pokazalo se, pre svega, da DS, a onda i druga vlast posle 2012. godine nisu bile u stanju da reše problem neefikasnog sudstva. I, umesto da urade nešto po tom pitanju oni su išli linijom manjeg otpora da daju jednostavno nekom privatniku da se time bavi i onda posle devet godina imamo na delu jednu reketašku organizaciju koja, pre svega vidi šansu da izvuče, pre svega iz prezaduženih građana, ne onog najbogatijeg sloja u Srbiji, a videli smo da se takvi zadužuju sve više i više i da niko ne dira te što su dužni milione evra, a ovi koji nisu vratili dve rate za kredit treba da strepe. Dakle, to su dali nekom reketašu, privatnom licu. Uterivač dugova iza koga ide policija. To je danas javni izvršitelj.

Postavlja se pitanje, gospođa Kuburović je rekla da su u prvoj polovini 2019. godine argumentujući postojanje, pravdajući postojanje javnih izvršitelja u Srbiji javni izvršitelji na ime poreza na dodatu vrednost uplatili u budžet Srbije skoro milijardu dinara za šest meseci u 2019. godini. To samo znači da su oni u prvih šest meseci imali obrt od pet milijardi dinara, dakle, zaradili su četiri milijarde dinara.

Postavlja se pitanje, ukoliko oni rade u skladu sa zakonom, ukoliko oni ne krše ljudska prava i ljudska dostojanstva, ukoliko se oni nesmetano ne bogate na prezaduženim građanima, zašto bi svojevoljno jedna država se odrekla tog prihoda, ukoliko sa tim nema ništa sporno zbog nekog privatnika? Šta može da se uradi za četiri milijardi dinara, to je samo u šest meseci, dakle, nije na godišnjem nivou? Zašto je to dato privatniku da se time bavi?

Nebrojeno takvih slučajeva smo imali. Imali smo slučaj da se javni izvršitelj naplati iz invalidskih kolica. O tome pišu novine, a to, na primer, u Ministarstvu pravde, zaista niko ne vidi, jer njima je važan princip efikasnosti.

Dakle, dođe javni izvršitelj, bez ikakvog obaveštenja uz pratnju policije, nekoga izbaci iz stana, i posle toga taj neko je dužan da plati izvršitelju tu uslugu što ga je ovaj izbacio iz stana. To je danas realnost u Srbiji.

O ovome treba da se razgovara i treba da se nađe način da se sudstvo reformiše, da se izvršenje vrati u sudove zato što nije normalno da jedan privatnik, za koga, izgleda, zakoni ne važe, Ustav Republike Srbije ne važi, nesmetano se bogati, pa smo imali slučajeve, i to smo mogli da vidimo u štampi, koliko se imovina tih ljudi, tih izvršitelja promenilo, pa da su od nekih ljudi sa prosečnim zaradama postali milioneri, da žive u najekskluzivnijim naseljima i tako dalje, a sve to im je omogućila država Srbija.

Sudstvo mora da se reformiše i da se izvršenje vrati u sudove. Ukoliko je neefikasno treba zaposliti više ljudi koji će na tome da rade, na izvršenju, vezati im plate za učinak izvršenja, ali na način kad se o tome stara sud garancija mora da bude poštovanje ljudskih prava i ljudskog dostojanstva o to je onda garancija da izvršitelj nikog ne sme da prevari da pikira neku nekretninu, neki stan, u koji on misli da može da se useli ili da proda nekom koga poznaje. Gde se održavaju te licitacije i te aukcije, da li neko zna za to? To niko ne zna. To se dešava sve u krugu nekoliko njih.

Mora da bude garancija, i to je predlog sa kojim smo mi izašli, da minimum 12 kvadrata stambenog prostora po članu domaćinstva mora da bude zagarantovano, iz kojih ne sme da se izvrši. To je poštovanje ljudskog dostojanstva i ljudskih prava. A ne - rešiti problem tako da ćemo dati nekome da drugi se time bavi.

Valjda nam je iskustvo u ovih devet godina pokazalo da je to jako loše rešenje. Postojanje javnih izvršitelja u Srbiji je jako loše rešenje, apsolutno protiv interesa građana Republike Srbije.

Najveći gnev je danas prema javnim izvršiteljima. To nije bez razloga. To je zbog njihove prakse. To su zvanični, oficijelni uterivači dugova, reketaši.

Apelujem ponovo na vas da se ovo pitanje stavi na dnevni red, da pokažete bar neku razliku između vas i Demokratske stranke, da ne prihvatite ova njihova rešenja, tj. da prestanete da izražavate podršku tim njihovim rešenjima. Ukoliko ne, onda pokazujete da ste isti kao oni.

Da se mi razumemo, svako treba da plati ono što je dužan i treba da plati sa razumnom kamatom. Ali, da ostane bez svega zato što nije zbog nekih životnih situacija, objektivnih okolnosti na koje nije mogao da računa kada je podigao neki kredit, ostane bez kuće ili stana i da zbog toga treba da se zabije u zemlju, to ne sme da bude dopušteno u Srbiji. Ne sme privatnik da ima ovlašćenja države i ne sme da sve što uradi izvršitelj bude dozvoljeno zato što se broj neizvršenih predmeta smanjuje. To nije normalno.

Reforma sudstva je svojevremeno, u skladu sa direktivama EU, sprovedena u Srbiji. To nije zbog naših najboljih interesa, već zato što su oni sa nama hteli da eksperimentišu - hajde da vidimo, ako Srbiji uradimo to i to, šta će tu da bude. Za to mi njima služimo. I ovaj Zakon o izvršenju i obezbeđenju je u funkciji toga. Zato treba kompletan da se promeni.

Srpska radikalna stranka vas još jednom poziva da predlog zakona koji smo podneli, koji je podržalo više od sto hiljada građana Srbije, stavite na dnevni red. Srpska radikalna stranka je jedina parlamentarna stranka koja se zalaže za njihovo ukidanje, za ukidanje javnih izvršitelja.

Imajte u vidu, ukoliko pružate podršku nesmetanom divljanju, nesmetanom bogaćenju, prevarama, nije to vezano za sve javne izvršitelje ali za veliku većinu jeste, uopšte njihovom nemilosrdnom postupanju, vi takođe preuzimate odgovornost za sve to što oni rade. To je nedopustivo i mora hitno da se promeni. Mora da bude poštovanje ljudskih prava građana Srbije. Poštovanje dostojanstva svih građana Srbije je važnije od toga koliko će biti izvršenih ili neizvršenih predmeta, a Republika Srbija treba da radi na tome da se sudstvo reformiše, da se stvori ambijent da sudovi mogu nesmetano da obavljaju svoj posao, da se dugovi naplaćuju, ali da garancija sa strane države bude da niko neće biti opljačkan samo zato što je dužan. To je suština, to je najvažnije i o tome treba da se razgovara. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Šešelj.
Koleginice Žarić Kovačević, vi želite repliku na izlaganje kolege Šešelja kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe? Izvolite.

Hvala vam, predsedavajući.

Želela sam da reagujem. Meni je jasno da će se svašta spočitavati SNS, ali baš nepoštovanje građana Srbije i kršenje ljudskih prava i dostojanstva su teške optužbe na koje sam ja želela da reagujem, pri tom vrlo jasnim podacima koje ću vam izneti sada.

Što se tiče izvršnog postupka i zaštite izvršnih dužnika na kojima je svakako Vlada Srbije radila u ovom mandatu, jedno od najvažnijih rešenja odnosi se upravo na zabranu određivanja izvršenja prodajom jedine nepokretnosti u vlasništvu izvršnog dužnika, fizičkog lica, radi namirenja potraživanja iz komunalne ili srodne delatnosti. Doći ćemo i dotle kako je, vezano za komunalne delatnosti, određen iznos od pet hiljada evra, jer je ministarka, gospođa Kuburović, zaista o tome i govorila kada smo radili izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Dakle, toliko SNS i ova vlast ne misli o građanima Srbije da se više ne zadužuju dve trećine primanja, nego jedna polovina, da se više ne zadužuju dve trećine penzije nego jedna trećina, a kod penzija koje ne prelaze iznos prosečne penzije, prema poslednjem objavljenom podatku Fonda za penzijsko-invalidsko osiguranje, desetina, kada je reč o penziji čija visina ne prelazi najniži iznos penzije. Toliko o tome da SNS i ova Vlada ne vode računa o građanima Srbije.

Kada je reč o antikoruptivnim merama, tačno je da je prepoznata potreba da se u ovom delu značajnije interveniše, i u samom tekstu zakona, i to smo radili kada su bile izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kada je pojačano pravilo o tome ko ne može biti kupac u postupku izvršenja - javni izvršitelji, njihovi zamenici, pomoćnici, kao i druga lica zaposlena kod javnog izvršitelja. Ona su u potpunosti izuzeta od mogućnosti da kupe nepokretnost, pa čak ministarstvo vrši nadzor nad radom javnih izvršitelja. Nemoguće je da ljudi koji su u ministarstvu i koji vrše nadzor takođe kupe neku nepokretnost. Zahvaljujem.