Hvala.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju poslanici: Vladimir Marinković, Žarko Obradović i Borisav Kovačević.
Saglasno članu 86. stav 2. Poslovnika, obaveštavam vas da je ova sednica sazvana u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv sednice Dvadeset drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu, koja je sazvana na zahtev 155 narodnih poslanika, dostavljen vam je zahtev za održavanje vanrednog zasedanja Narodne skupštine sa određenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Za sednicu Dvadeset drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu određen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog zakona o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika, koji su podnela 103 narodna poslanika poslaničke grupe Srpska napredna stranka;
2. Predlog zakona o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je podnela narodni poslanik Gordana Čomić;
3. Predlog zakona o izmenama i dopuni Zakona o lokalnim izborima, koji su podnela 103 narodna poslanika poslaničke grupe Srpska napredna stranka i
4. Predlog Zakona o izmeni Zakona o lokalnim izborima, koje je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Narodni poslanik Maja Gojković, na osnovu člana 92. stav 2. i člana 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, predložila je da se obavi zajednički načelni pretres predloženih tačaka dnevnog reda.
Sad ja samu sebe moram da pitam da li ću da obrazlažem taj zahtev i da sebi dam reč.
Pošto je bilo dosta pitanja o tome zašto se spajaju ove četiri tačke dnevnog reda, moje mišljenje je da sve četiri tačke predloženog dnevnog reda sadrže istu materiju i odnose se na izborno zakonodavstvo.
Dobili smo u januaru mesecu jednu grupu predloga koji se odnose na smanjenje izbornog cenzusa za liste i drugu grupu zakona koji se odnose na promenu procenata učešća manje zastupljenog pola.
Prvi put u višestranačkom sistemu naše države otvara se mogućnost da objedinimo raspravu o predlozima zakona koji su podržali poslanici vladajuće većine i poslanik opozicione stranke i, treće, a ne manje važno, zato što je bitno da ovaj saziv parlamenta polako završavamo sa porukom da u parlamentu možemo da budemo jednaki i ravnopravni u svemu, bez obzira da li se slažemo ili se razlikujemo u nekim političkim stavovima i treba da naučimo da raspravljamo o predlozima jednih i drugih, pogotovo ako su oni u interesu unapređenja i demokratske atmosfere i uopšte izbornog procesa ovog puta. Zato vas molim da podržite ovaj moj zahtev i da u narednom vremenu raspravljamo objedinjeno o sva četiri predloga zakona. Hvala.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje: za – 139, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo – 13 narodnih poslanika.
Konstatujem da smo prihvatili ovaj predlog.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Izvinjavam se, preskočila sam jedan predlog.
Predstavnik poslaničke grupe Liberalno demokratska partija – Liga socijaldemokrata Vojvodine – SDA Sandžaka, narodna poslanica Olena Papuga, predložila je duže vreme rasprave u načelu, odnosno da vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi 10 časova.
O ovom predlogu Narodna skupština odlučuje bez pretresa.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje: za – 17, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo – 139 narodnih poslanika.
Konstatujem da nije prihvaćen ovaj predlog.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč za redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je podnela poslanička grupa Srpska napredna stranka, Predlogu zakona o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je podnela poslanica Gordana Čomić, Predlogu zakona o izmenama i dopuni Zakona o lokalnim izborima, koji je podnela poslanička grupa Srpska napredna stranka i Predlogu zakona o izmeni Zakona o lokalnim izborima, koji je podnela poslanica Gordana Čomić.
Da li predlagači, narodni poslanik dr Aleksandar Martinović i narodna poslanica Gordana Čomić žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SNS je podnela dva predloga zakona, a to su: Predlog zakona o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika i Predlog zakona o izmenama i dopuni Zakona o lokalnim izborima.

Oba predloga zakona imaju istu suštinu. Ta suština nalazi se u ideji predsednika Republike Aleksandra Vučića da se dodatno osnaži uloga parlamenta u političkom životu Republike Srbije i da parlament, odnosno Narodna skupština Republike Srbije, bude mesto u kome će svi akteri političkog života da iznose svoje ideje, svoje stavove o unutrašnjoj i spoljnoj politici Republike Srbije. Dakle, da to činimo ovde u Narodnoj skupštini, kao jedinom reprezentativnom političkom telu svih građana Republike Srbije a ne na ulici, da kultivišemo naš politički život, da prestanemo jedni u drugima da gledamo smrtne neprijatelje, nego samo političke protivnike, odnosno ljude koji ne misle isto kao i mi i da konačno politika u Srbiji prestane da bude pitanje života i smrti, pitanje egzistencije, nego da bude ono što je u svim razvijenim demokratskim zemljama, a to je borba ideja, utakmica onih koji učestvuju u političkom životu, a na narodu je da izabere ko će da ga vodi u odgovarajućem vremenskom periodu.

U tom smislu, poslanička grupa SNS će naravno glasati za oba predloga zakona zato što mi podržavamo stav predsednika Republike koji je do sada uložio izuzetno mnogo napora da očuva mir i stabilnost u Republici Srbiji, ali i da očuva mir i stabilnost u regionu Zapadnog Balkana, pre svega na prostorima bivše Jugoslavije, vođenjem jedne odgovorne, mudre i promišljene državne politike.

Kao što hoćemo mir u našem okruženju tako hoćemo i mir u Republici Srbiji. Nećemo da razgovaramo motornim testerama, nećemo da razgovaramo jezikom koji podrazumeva da treba silovati predsednicu Vlade, nećemo da govorimo jezikom fizičkog nasilja. Dakle, sve to su argumenti koje SNS apsolutno ne prihvata kada je reč o političkom životu. Hoćemo jedan napredan, uzoran, kulturan i civilizovan politički sistem. Ne moramo isto da mislimo, ali ne moramo i ne smemo da se mrzimo.

Budući da oba predloga zakona imaju jednu suštinu, ja ću da istaknem u čemu se ta suština ogleda. Pre svega, SNS i njen predsednik smatraju da cenzus za izbor narodnih poslanika, kao i cenzus za izbor odbornika u skupštinama opštine i skupštinama gradova treba spustiti sa 5% na 3%.

Drugo što želimo da postignemo ovim predlozima zakona, to je da afirmišemo ulogu nacionalnih manjina u kreiranju demokratskog ambijenta u Republici Srbiji. Mi želimo da osnažimo, da podstaknemo nacionalne manjine da izlaze na izbore u Republici Srbiji, jer izlazeći na izbore u Republici Srbiji oni na taj način pokazuju da Srbiju doživljavaju kao svoju državu.

Istovremeno, ono što želimo da izbegnemo to je da se na izborima zloupotrebljava to što je jedna politička stranka samo formalno stranka nacionalne manjine, a u suštini to nije. Dakle, mi želimo da izbegnemo da se na izborima pojavljuju pod lažnom firmom stranke nacionalne manjine, lažni Mađari, lažni Slovaci, lažni Vlasi, a svi smo svedoci da je toga u političkom životu bilo.

Zašto je važno da se smanji cenzus sa pet na tri procenta? Pre svega, zbog toga što mi na taj način produbljujemo proporcionalnost našeg izbornog sistema, omogućavamo da politički vidljivi budu i oni koji ne bi bili politički vidljivi, koji ne bi ušli u Narodnu skupštinu, koji ne bi ušli u skupštinu jedinica lokalne samouprave kada bi cenzus ostao na nivou od pet procenata.

Dakle, mi na taj način dodatno osnažujemo proporcionalnost našeg izbornog sistema i to je još jedan korak napred ka uspostavljanju onog političkog sistema u Republici Srbiji koji podrazumeva da se o svemu, ali zaista o svemu, o svim idejama, o svim predlozima, o svim zakonima govori isključivo u Narodnoj skupštini, a ne na ulici, jer imali smo gorko iskustvo u političkom životu Republike Srbije, ali i u političkom životu bivše Jugoslavije kada je politika vođena na ulici.

Kad god se politika vodi na ulici, država je na gubitku. Mi hoćemo da se politika vodi u institucijama, a pre svega u Narodnoj skupštini kao najvažnijoj i centralnoj političkoj instituciji Republike Srbije.

Naravno, kada se cenzus spusti sa pet na tri procenta, najviše na gubitku je najjača politička stranka. U ovom trenutku je to SNS. Ono što želim da kažem, pre svega zbog građana koji prate ovaj prenos, u SNS je bilo dosta onih koji nisu u početku razumeli ideju predsednika Vučića da se cenzus spusti na tri procenta zato što matematički posmatrano kada imate cenzus od tri procenta, onda možete da računate na to da ćete dobiti manje mandata, s obzirom da Dontov izborni sistem, odnosno Dontova formula za preračunavanje palih glasova u broju mandata podrazumeva da svi oni glasovi koji su dati strankama ili koalicijama stranaka ili grupa građana koje nisu prešle cenzus, idu pre svega onoj stranci koja je osvojila najviše glasova, a to je SNS i 2012. i 2014. i 2016. godine.

Dakle, matematički posmatrano usvajanjem ovog Predloga zakona SNS će biti na gubitku, ali kao što je rekao i predsednik Aleksandar Vučić, za nas politika nije matematika, za nas je politika borba za državne i nacionalne interese, borba za to da imamo jedan stabilan i uređen politički sistem.

Uvek smo kada smo stavljali na taj tas stranačke i državne interese birali državne interese i ja mislim da je po tome Aleksandar Vučić i SNS, da su uneli nešto novo u politički život Republike Srbije.

Do sada su uvek oni koji su bili na vlasti uglavnom vodili računa o interesima svoje političke stranke. Aleksandar Vučić je prvi koji je i zbog toga nije običan političar, nego je, možemo slobodno da kažemo, državnik koji je rekao: „Nije važno da li će moja politička stranka da bude na gubitku, biće na dobitku Srbija“. Kako će Srbija biti na dobitku? Tako što ćemo imati mir u Srbiji, tako što nećemo jedni drugima da pretimo vešanjem, tako što nećemo jedni drugima da pretimo silovanjem, tako što ćemo se boriti mi političari jedni sa drugima, a ne sa decom, ne sa majkama, ne sa očevima, ne sa članovima porodice, kao što se vodi već godinama hajka, pre svega protiv Aleksandra Vučića i članova njegove porodice. Dakle, mi na taj način zapravo obnavljamo političku kulturu u Republici Srbiji.

Što se tiče učešća stranaka nacionalnih manjina, Srbija je, ja mislim, najliberalnija država u Evropi kada su u pitanju stranke nacionalnih manjina i njihovo pravo da učestvuju u političkom životu naše zemlje.

Pre dva dana je održano javno slušanje u organizaciji Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, vezano za predloge zakona koje je podnela poslanička grupa SNS i predloge zakona koje je podnela uvažena koleginica Gordana Čomić.

Ovo želim da kažem bez želje da me iko pogrešno razume i bez želje da usijavamo na bilo koji način političku atmosferu u Srbiji, a posebno je reč o odnosu prema strankama nacionalnih manjina.

Naime, gospodin Tomislav Žigmanov je rekao da, kao predstavnik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Srbija ima jedan izborni sistem koji je nepovoljan za stranke nacionalnih manjina i da je bolji izborni sistem koji postoji u Republici Hrvatskoj. Tada sam rekao da sa tim ne mogu da se složim, ne zato što je to rekao Tomislav Žigmanov nego zato što je to moje duboko političko i pravno ubeđenje. Zašto je to tako?

U Hrvatskoj Srbin koji želi da glasa za srpsku stranku ima ispred sebe dve kutije. Jedna je kutija za, da kažem, klasične političke stranke, za stranke, uslovno rečeno, većinskog naroda, kao što su HDZ i SDP, a pored nje stoji kutija za stranke nacionalnih manjina. I sada zamislite jednog Srbina u Zagrebu, u Vukovaru, u Karlovcu, u Splitu koji dođe na biračko mesto i hoće da glasa za srpsku stranku, recimo za najjaču srpsku stranku u Hrvatskoj koju predstavlja i vodi gospodin Pupovac. On je praktično na svom čelu napisao da je Srbin. I šta se dešava u političkoj praksi?

Mnogi Srbi ne želeći da se obeleže javno da su Srbi zato što u Hrvatskoj nikada nije bilo jednostavno biti Srbin, a pogotovo to nije bilo jednostavno od 1990. godine, a nije ni danas, Srbi ne glasaju za srpske stranke i ne ubacuju glasački listić u onu kutiju na kojima piše stranke nacionalnih manjina, nego obično glasaju za stranke većinskog naroda. Srbi u Hrvatskoj već od 90-te godine, zna to prof. dr Marko Atlagić, uglavnom glasaju za SDP, misleći da je Socijaldemokratska partija Hrvatske, nekako blaža za Srbe nego Tuđmanov HDZ. U svakom slučaju mi se sa takvom pojavom u Srbiji ne suočavamo.

Dakle, u Srbiji na svakom biračkom mestu postoji jedna kutija i u tu kutiju svoj glasački listić ubacuju i Srbi, i Hrvati, i Mađari, i Bošnjaci, i Albanci, i Bugari, i Slovaci i svi drugi koji žive u Republici Srbiji, kao potpuno ravnopravni građani. Dakle, ne postoje dve kutije, ne postoji da se unapred zna za koga si glasao, nema unapred obeležavanja da li si Srbin ili si pripadnik neke nacionalne manjine.

U tom smislu, ja mislim i poslanička grupa SNS ima taj stav da je bolje za nacionalne manjine ovo što imamo kao izborni sistem u Republici Srbiji, nego ono što je izborni sistem u Republici Hrvatskoj, uz svo dužno poštovanje prema toj državi i prema činjenici da je u pitanju zemlja koja je članica EU.

Na ovom javnom slušanju, i to želim da kažem, opozicija vrlo često, odnosno jedan deo opozicije kritikuje SNS da mi raspravljamo o predlozima zakona bez javnog slušanja i bez javne debate. Zbog građana Srbije je važno da se kaže, SNS učestvuje u debati o reformi političkog sistema od leta prošle godine. Đilas je svoj Savez za Srbiju, odnosno svoju političku organizaciju „Jedan od pet miliona“ nazvao tako što je namerno iskrivio reči Aleksandra Vučića.

Aleksandar Vučić je rekao – neću da pokleknem pod vašim pritiscima i ucenama taman da vas je i pet miliona na ulicama Beograda, ali je istovremeno rekao – apsolutno sam spreman i ja i moja stranka da razgovaramo o svemu onome što mislite da je važno, a tiče se izbornog zakonodavstva u Republici Srbije. Ako nećete da razgovarate sa mnom, razgovarajte sa Majom Gojković. Ako nećete da razgovarate sa Majom Gojković, razgovarajte sa našim poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Srpska napredna stranka je pokazala apsolutnu spremnost da razgovara, da čujemo šta je to što u našem izbornom sistemu valja popraviti da bi on bio još bolji.

Odmah da se razumemo, nema idealnog političkog sistema, nema političkog sistema koji ne bi u nekom svom elementu mogao da pretrpi određenu reformu i određenu promenu. Kada su jednog mudrog starogrčkog filozofa i državnika Solona pitali koje je ustavno uređenje najbolje, on je rekao – kažite mi najpre za koji narod i za koje vreme? Dakle, nema idealnog političkog sistema koji bi bio dobar u svakom vremenu za svaku državu i za svaki narod i za svake istorijske prilike.

Dakle, počeli smo razgovore, ako se ne varam, Vlado, u julu ili avgustu 2019. godine. Deo opozicije, koji je došao na te razgovore, na one prve preliminarne razgovore na Fakultetu političkih nauka, nije mogao da veruje da tamo sede predstavnici SNS zato što su oni bili ubeđeni da je Aleksandar Vučić čovek koji nije spreman da razgovora ni sa kim i koji nije spreman da sasluša bilo čije drugo mišljenje. Mi smo strpljivo išli na jedan, drugi, treći, peti sastanak na Fakultetu političkih nauka, a kasnije i u zgradu preko puta, u Kralja Milana, u staru zgradu Narodne skupštine i uvek smo se odazivali pozivu predsednice Narodne skupštine, Maje Gojković, da razgovaramo sa svima iz opozicije koji žele da razgovaraju o tome kako da naš politički, odnosno izborni sistem unapredimo.

U tom smislu, nama je potpuno čista savest. Razgovarajući sa opozicijom, mi smo pokazali, ne da smo slabi, nego da smo jaki, da se ničega ne plašimo, prihvatili smo skoro sve sugestije iz opozicije i skoro sve sugestije nevladinih organizacija koje se bave izbornim uslovima.

Doneli smo u decembru prošle godine četiri zakona na kojima su insistirali ljudi iz opozicije, pre svega Dragan Đilas, i pre svega pojedine nevladine organizacije, da se definiše šta su to javni resursi, da se zabrani tzv. funkcionerska kampanja, da se osnaži uloga Agencije za borbu protiv korupcije prilikom praćenja izbornog procesa. Sve smo to prihvatili i sve smo to ugradili u naše izborne zakone.

Danas neki postavljaju pitanje – kako to da vi naprednjaci sada predlažete da se spusti cenzus sa pet na tri posto, to se ne radi u izbornoj godini? To kažu i neki koji dolaze iz EU. Moram da kažem da je taj stav nepošten, da je on čak i licemeran, pa pomalo i bezobrazan, jer kakva je suštinska razlika? Ako zakonodavstvo koje se odnosi na izbore promenite u decembru, a onda to nastavite da činite u februaru, a izbori će biti krajem aprila, kakva je suštinska razlika? Kako je bilo demokratski da se donesu četiri zakona u decembru 2019. godine, a nije demokratski da se cenzus spusti sa pet na tri posto u februaru 2020. godine? Na to pitanje nismo dobili relevantan odgovor ni od predstavnika opozicije, ni od predstavnika Evropskog parlamenta koji učestvuju u ovom međustranačkom dijalogu.

Vezano za ova dva zakona, bolje rečeno za ova četiri predloga zakona, pošto su tu i predlozi zakona gospođe Čomić, održali smo javno slušanje. Na to javno slušanje pozvane su sve političke stranke, sve poslaničke grupe, sve nevladine organizacije koje se bave praćenjem izbornog procesa u Republici Srbiji, pozvane su i političke stranke koje nisu parlamentarne. Neki su se odazvali, neki nisu i tu nam je savest potpuno čista. Nikoga nismo zaobišli. Sve smo zvali.

Pozvan je čak i Dragan Đilas. I Boško Obradović je pozvan. Pozvani su i predstavnici Demokratske stranke Srbije. Svi su pozvani. Kažem, neki su se odazvali, neki nisu. Hvala i jednima i drugima. Time su pokazali koliko poštuju građane Republike Srbije, koliko poštuju Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Ovo javno slušanje je važno zato što smo tu mogli da čujemo određene primedbe i sugestije naših kolega narodnih poslanika, ali i određene primedbe i sugestije pojedinih nevladinih organizacija na predloge zakona koje smo podneli.

Drago mi je što je ovde gospodin Zukorlić. Imali smo jednu debatu oko toga na koji način uključiti nacionalne savete nacionalnih manjina u izborni proces, sa ciljem da se izbegne zloupotreba političkih stranaka nacionalnih manjina u izborima.

Naime, mi smo imali situaciju, posebno 2012. i 2016. godine, da su se pojedine političke stranke predstavljale kao stranke nacionalnih manjina, a zapravo to nisu bile. A predstavljale su se kao stranke nacionalnih manjina ne zato da bi štitile interese nacionalne manjine, koju su navodno predstavljale, tu mislim na Vlahe i na Slovake, nego su se predstavile kao stranke nacionalnih manjina samo iz jednog razloga - da bi ušli u parlament. To je pošlo za rukom 2012. godine listi koja se zvala Nijedan od ponuđenih odgovora, na kojoj je bio i gospodin Vukadinović, koja je bila navodno vlaška stranka, odnosno stranka vlaške nacionalne manjine. I onda smo imali 2016. godine Zelenu stranku, ako se ne varam, koju vodi gospodin Čabradi i koji je rekao da je to stranka slovačke nacionalne manjine, a to je bila toliko stranka slovačke nacionalne manjine da se dotični gospodin nije pojavio ovde u Narodnoj skupštini kada nam je u posetu došao predsednik slovačkog parlamenta.

Da bismo takve stvari sprečili, a da bismo istovremeno afirmisali da autentične stranke nacionalnih manjina i njihove koalicije učestvuju na izborima, mi smo predložili jedan mehanizam za koji smatramo da je suštinski dobar, ali smo spremni da razgovaramo o njegovom daljem poboljšanju, da se o tome da li je neka stranka stranka nacionalne manjine ili ne mora da izjasni i odgovarajući nacionalni savet nacionalne manjine. Bez želje da politizujemo nacionalne savete, ali da ih uključimo u izborni proces, kako bismo, s jedne strane, onemogućili zloupotrebe, a sa druge strane pomogli autentičnim strankama nacionalnih manjina da izađu na izbore i da se na tim izborima takmiče zajedno sa drugim političkim strankama, odnosno njihovim koalicijama.

Gospodin Zukorlić je rekao da mi propisujemo strožije uslove za nacionalne manjine nego što su to uslovi koji važe za, da tako kažem, stranke većinskog naroda. To nije tako. Tu smo se i složili, da u stvari mislimo isto ali da smo samo imali različite pravne pristupe kako formulisati taj član Predloga zakona.

Dakle, mi ne propisujemo strožije uslove za stranke nacionalnih manjina. Mi smo sprečavamo, odnosno pokušavamo da sprečimo zloupotrebe. I oko toga smo postigli konsenzus.

Ono o čemu je takođe bilo reči na ovom javnom slušanju, i to je nešto što se ponavlja već godinama, a to je da u Narodnoj skupštini nisu zastupljeni narodni poslanici iz svih opština i gradova u Republici Srbiji. Čisto pravno posmatrano, sa stanovišta Ustava i sa stanovišta ustavno-pravne teorije, svaki poslanik predstavlja ceo narod. Nijedan poslanik ne predstavlja svoju opštinu ili svoj grad. U tom smislu Srpska napredna stranka nije mogla da prihvati tu vrstu argumentacije da smo mi ovde predstavnici opština, gradova, mesnih zajednica, određenih nacija, vera, itd. Mi smo predstavnici svih građana Republike Srbije.

Srbija nije, ja sam to i rekao na tom javnom slušanju, kao što je mislio Svetozar Marković, zajednica opština. Dakle, država nije zajednica opština, država je nešto mnogo više od toga. Isto tako i narodni poslanici nisu predstavnici svojih opština. To je relikt onog socijalističkog ustavnog uređenja. Mi smo ovde predstavnici naroda. Kad kažem naroda, onda mislim naroda u političkom, ne u etičkom smislu.

Dakle, mi smo predstavnici svih građana Republike Srbije i dužni smo da se borimo za interese tih građana, bez obzira koje su nacije, vere, rase, pola, kakva im je zavičajna pripadnost, imovinsko stanje, itd.

Ono sa čime želim da završim i nadam se da ćemo danas imati jednu argumentovanu i dobru debatu o ovim predlozima zakona, nama iz SNS, a pre svega predsedniku Republike i predsedniku SNS, posle sednice koja će verovatno biti okončana u subotu, glasanjem za ove predloge zakona, savest će biti potpuno mirna i niko neće moći da baci nikakvu senku na izbore koji će biti održani u aprilu ove godine. I to je ono što je bio cilj podnošenja ovih predloga zakona - da niko, apsolutno niko, ni u Republici Srbiji, ni van Republike Srbije, ne dovede u pitanje legitimitet izbora.

Ovim izbornim zakonima prethodila je duga i argumentovana politička rasprava. Prihvatili smo da razgovaramo sa svima, prihvatili smo da razgovaramo i sa onima koji su nam pretili vešanjem, koji su pretili članovima porodice Aleksandra Vučića, koji su fizički kidisali na Maju Gojković, sa svima smo pristali da razgovaramo.

Pristali smo da razgovaramo i sa predstavnicima Evropskog parlamenta, znajući unapred da oni imaju animozitet, odnosno jedan od njih, to mogu slobodno da kažem, bez ikakvog dvoumljenja, gospođa Tanja Fajon ima animozitet prema Srpskoj naprednoj stranci, iz ideoloških razloga, a jednim delom i zbog toga što dolazi iz države koja se nekada nalazila u sastavu SFRJ i nekako je moj utisak, možda nisam u pravu, da za nju onaj rat iz juna 1991. godine sa JNA u Sloveniji još uvek nije završen. Čini mi se da ona nastavlja da ga vodi na neki drugi način, kritikujući apsolutno sve što dolazi kao predlog SNS. Ali, nije to sad važno.

Ono što je važno, to je da će izbori u aprilu 2020. godine, i parlamentarni i pokrajinski i lokalni, biti potpuno legitimni, biti potpuno čisti. I svako ko je pošten, pre svega prema sebi, svako ko je pošten prema građanima Republike Srbije, svako ko je pošten prema svojim političkim strankama, mora da prizna da nikada demokratskiji izborni uslovi nisu bili nego ovi koji su sada predviđeni i da se nikada izbori nisu odvijali u više fer atmosferi nego ovi koji će biti održani u aprilu ove godine.

Želim da naglasim da politički sistem koji je SNS nasledila 2012. godine je sistem koji je suštinski kreiran 2000. godine. Njega je kreirala DS prema sebi i Zakon o izboru narodnih poslanika i Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i Zakon o lokalnim izborima i Zakon o lokalnoj samoupravi. Da vas podsetim, oni su podigli cenzus sa tri na 5% kada su u pitanju lokalni izbori. Mi sada vraćamo sa pet na 3%. Zašto? Zato što SNS i DS i celokupna opozicija predvođena Draganom Đilasom imaju suštini različit pristup politici. Oni su politički sistem kreirali prema sebi, verujući da će doveka biti na vlasti, a mi ga kreiramo tako da on odgovara građanima Srbije. Znamo mi unapred da SNS neće biti doveka na vlasti. Oni su verovali da će zauvek vladati Srbijom. Pokazalo se 2012. godine da im to nije pošlo za rukom. Mi znamo da nećemo zauvek vladati, niti želim zauvek da vladamo. Onaj ko želi zauvek da vlada nije demokrata, ali to samo pokazuje koliku imamo suštinski različite političke koncepcije. Mi ne pravimo zakone prema sebi. Mi pravimo zakone prema državi i prema njenim građanima, želeći mir i stabilnost u Republici Srbiji, želeći mir i stabilnost i kada je reč o našim komšijama, prijateljima koji su pripadnici nacionalnim manjina.

Ovim izbornim zakonima mi suštinski izbijamo bilo kakav argument da će izbori koji nas očekuju u aprilu 2020. godine biti nelegitimni, biti nepošteni i unapred odbijamo argument da rezultati tih izbora nisu takvi da ne mogu da budu prihvaćeni. Rezultati izbora će biti apsolutno prihvatljivi za sve, jer su izborni zakoni kreirani tako da najmanje odgovaraju SNS, a svima ostalima koji sede u ovoj sali najviše odgovaraju.

Odgovaraju i onima koji ne sede u ovoj sali, koji licemerno drže ovih dana konferencije za novinare, lažući o Aleksandru Vučiću i o članovima njegove porodice, a izaći će na izbore, samo pod drugom firmom. Građani Srbije treba da znaju da onaj ko se predstavlja kao suštinska opozicija i kao jedina prava opozicija Aleksandru Vučiću, Dragan Đilas ima dve firme. Jedna firma ne izlazi na izbore, firma koja se zove Savez za Srbiju. Druga firma izlazi na izbore, ta firma se zove „Jedan od pet miliona“. Nema građanina Srbije koji suštinski veruje da organizaciju „Jedan od pet miliona“ vode tri studentkinje i dva studenta. Vodi je Dragan Đilas i Dragan Đilas će izaći na izbore, ali sa ovom drugom firmom. Za ovu prvu firmu će da kaže – mi bojkotujemo izbore. Ova druga firma će, verovatno, učestvovati na pokrajinskim i na lokalnim izborima.

Želim da kažem, upravo i zbog toga što je Gordana Čomić ovde, jedini ko je suštinski gubitnik ulaska u tu koaliciju Savez za Srbiju je DS. Stranka koja ima reputaciju, ma šta ja mislio o toj stranci i o njenoj vladavini tokom dvehiljaditih godina, stranka koja ima dugu političku tradiciju. Ona je jedina prevedena žedna preko vode, ona je jedina koja se upinjala da dokaže kako je bojkot najbolje moguće rešenje i ona je jedina koja na izbore neće izaći.

Dragan Đilas će da izađe na izbore, i Boško Obradović će da izađe na izbore, i Vuk Jeremić će da izađe na izbore i svi će oni da izađu na izbore, sem DS. Naravno, to je pitanje za DS, neka oni vode unutar stranačku debatu da li je to za njih dobro ili ne.

Ono što želim da kažem na samom kraju, poslanička grupa SNS glasaće za predloge zakona koje je podnela, zato što verujemo u viziju Aleksandra Vučića da Srbija može i treba da bude normalna i pristojna zemlja u kojoj će svaki čovek, bez obzira na svoju nacionalnu, versku, rasnu ili političku pripadnost, da se oseća kao kod svoje kuće.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Predlog izmena Zakona o izboru narodnih poslanika i lokalnim izborima koje sam podnela imaju u svojoj suštini samo jednu jedinu nameru da nakon sledećih izbora svugde gde se ljudi biraju za odgovorne uloge bude 40% manje zastupljenog pola. Svi mi kad to kažemo pomislimo na da to znači 40% manje žena, odnosno da ne bude manje od 40% žena, da će biti 60% muškaraca. To je tema o kvotama za koje mnogi muškarci i mnoge žene kažu – nisu potrebne, nisu prirodne. Moj odgovor je – naravno da nisu prirodne. Jedinu prirodnu kvotu ima majka priroda i ona je 50%. Ali, društvena pravila, društvene uloge i ono što je društvo da zna gde je ženi mesto, okupilo je hiljade žene tokom decenija i vekova iza nas da se izbori za svoje pravo, da se glas žene čuje, da se glas žene uvažava i da žene i muškarci zajedno odlučuju o razvoju društva u kome žive. Zato je moj predlog 40% manje zastupljenog pola.

Zašto je to teško? Zato što postoji ogroman otpor i mnogo laži o razlozima zašto nema žena na mestima odlučivanja, zašto ih nema tamo gde se donose političke odluke, gde se donose finansijske odluke, gde se donose odluke važne za društvo. Lažemo se, pa kažemo – ili neće žene, što je laž, jer se učlane u stranke, pa kažemo – ne umeju žene. Žene kažu – dobro, naučićemo, nije problem. A kako to da vi umete, pa vidi nas? Mi smo oduvek u politici, mi sve umemo. Pa, po rezultatima baš se i ne bi reklo sve zajedno.

Ili kažu – nisu žene za politiku, to je prljav posao. Pa ko politiku čini prljavim poslom? Dođu vanzemaljci pa učine politiku prljavim poslom. Pa ako kažete rečenicu da neće žene u politiku zato što je politika prljav posao, a većina u tom poslu su muškarci, pa ko je prljav? Zašto je potrebna kvota da dođemo da pospremimo ponešto od onoga što je zaprljano? Zašto je potrebno 40% žena svugde nakon sledećih izbora? Zato što nema razvoja Srbije ako stav, argument, ideja, mišljenje, predlog o tome kako Srbija treba da izgleda godinama pred nama, ne bude bio izrečen i ženskim glasovima.

Šta nam treba da se to dogodi? Trebaju nam muškarci kao većina. Nema nijedne odluke koja je doneta tako da je korenito menjala društvene odnose, da je duboko zasecala u stereotipe u društvu, a da nisu muškarci kazali – hajde, nije ovo loše, hajde da to usvojimo i prihvatimo.

I to je otprilike motiv kad god sam podnosila bilo koji predlog u Skupštini Srbije, bez obzira da li sam činila vladajuću većinu ili opoziciju. Kada ste opozicija treba samo da budete u pravu, a vlast je odgovorna, da se ono što je dobro za sve zaista i dogodi u društvu.

I ishod da su ova dva predloga od 40% žena ubuduće svuda gde se o bilo čemu u Srbiji odlučuje je počeo tako što smatram da je to ispravna stvar. Da je ispravna stvar boriti se za 40%, da je ispravna stvar tako se odužiti onima koje su se pre nas borile za manje kvote za sve do žena koje su se borile za pravo glasa. Mogu da budem u pravu kao opozicija koliko god mi je volja, ali da bi se rasprava o ovom zakonu, glasanje o njemu, rasprava o amandmanima dogodila, to je odluka predsednice Narodne skupštine i to je njena odluka koju je ona donela, uz saglasnost predsednika Srbija, vladajućih stranaka, ali je njena odluka.

To naglašavam zato što je tako trebalo da se radi o svakom zakonu, o svakom propisu, oduvek. Zašto je ishod dnevnog reda ove sednice izborni zakoni koje je predložila poslanička grupa SNS od 3% i moji predlozi koji traže 40% žena na svim mestima odlučivanja? Zato što nismo hteli dijalog. Ovog zakona o 3% smanjenog cenzusa ne bi bilo da nije bilo izostanka bilo kakvog dijaloga, bojkota, da nije bilo ulice, da nije bilo nažalost gorkih i ružnih reči, umesto dijaloga o izbornim uslovima pre godinu, dve, tri, pet, ne bi bilo svih predloga zakona koje je vladajuća većina unela u Skupštinu od jula meseca u nekakvom obliku dogovora uz učešće EU.

Ne postoji trenutak u kojem ću ja odustati od borbe da Srbija uđe kao punopravna članica u EU. Ne postoji.

(Vojislav Šešelj: Ih!)

Deo te borbe, svi narodni poslanici koji dobacuju – ih, mogu da vam kažem samo me gledajte. Samo me gledajte! I ovi sa –ih, i ovi sa – eh.

Evropa je civilizacijski imperativ našeg društva.

Evropa je neophodan uslov našeg razvoja i Evropa je došla da razgovara kao medijator između vlasti i opozicije. Znate, kada se to dešava u porodicama gde jako sekirate mame i babe, one vam kažu - kako vas nije sramota, da ne umete sami da sednete za sto pa da se dogovorite. Uz to, ja dajem punu podršku svakom naporu svakoga ko će uložiti bilo koju energiju u dijalog između vlasti i opozicije, unutar bilo kojih grupa. Zato što je i ovaj dnevni red prostor za dijalog. Ne bi ga bilo da ja duboko ne verujem da je ispravna stvar kada vidim da ulazi Zakon o izboru narodnih poslanika, da je ispravna stvar tražiti 40% za žene. To je prosto ispravno. To je deo moje duge političke borbe.

Ja mogu da imam etičke dileme o tome šta će biti kad je to uradim, ali to je moja lična stvar, nisam ja važna u celoj dilemi oko toga, kako dijalogom do normalnih institucija, kako dijalogom do manje nepravdi za žene u društvu i kako dijalogom do evropskog lica Srbije, jer je budućih 40% žena nešto što i Evropa razume. Džaba meni volja za dijalog ako predsednica Skupštine ne donese odluku i ne razume da je to dobro za sve.

Nije veći broj žena u parlamentima jedina tema oko koje bih ja volela da se ovako radi. To je i zaštita životne sredine, to je i svaki međupartijski dijalog o nasleđenim problemima kao što je dijalog Beograda i Prištine, to je svaki dijalog o tome šta i kako treba menjati u Ustavu Srbije, to je svaki dijalog o malim, sitnim nepravdama koje doživljavaju ljudi u Srbiji, a koje mi često imamo nameru da ne vidimo. Otud je ovo moje objašnjenje zašto mislim da je dobro da je predlog stavljen na dnevni red i da je dobro da se glasanjem ishoduje 40% žena u Srbiji.

Može da bude raznih interpretacija o tome kako se ovo dogodilo. Svako može da ima svoju interpretaciju, ali ne može svako da ima svoje činjenice. Moja obaveza i dužnost je da s vama podelim činjenice o mojim motivima i mom stavu o tome šta je ispravno da se radi kada se već donosi zakon o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika ili lokalne samouprave, a odgovor vladajuće većine je sadržaj ovog dnevnog reda.

Zašto ovo umemo, a nismo umeli ni jednu drugu stvar skoro, i da li će nam ostati od razgovora o odredbi koja smanjuje cenzus za izbore i odredbi koja povećava učešće žena, hoće li nam ostati u pameti da je tako bolje? Procena u politici je da samo kada radite stvari, a ne morate, vi proizvodite ozbiljne, progresivne korake društva. Nije morala predsednica Skupštine da sastavi ovaj dnevni red. Nisam ni ja morala da podnesem zahtev za 40% žena na listama, ali je ideja koju možete videti u savremenoj istoriji ranije, dakle da u politici radite stvari koje ne morate, da onda pravite zaista korenite, duboke promene nad kojima posle možete da gradite sopstveno društvo opet.

Daću vam samo jedan slikovit primer. Vili Brant nije morao da klekne. Time što je klekao napravio je istoriju. Prošla bi ta poseta i bez njegovog klečanja. Mi ne moramo sve ovo o čemu razgovaramo, ali možemo da proizvedemo odlične posledice po dijalog, po prostor dijaloga u društvu, o razgovoru o tome u kome će žene slušati šta govore muškarci, muškarci slušati šta govore žene, u kojima ćemo razumeti da je neophodnost našeg dijalog, neophodnost uvažavanja žena u politici, u finansijama, u biznisu, svugde, da je to ono što tera društvo napred i otuda moj predlog da najmanje 40% tako bude zastupljenog pola u budućnosti. To znači sto najmanje žena u Skupštini posle ovih izbora. Znači takođe i sto muškaraca ako bude pameti, jer je manje zastupljen pol.

Ako znam da smo krenuli od tri ili pet posto ranih devedesetih, ako sam učestvovala u svakoj institucionalnoj političkoj, dijaloškoj borbi zajedno sa civilnim sektorom, sa ljudima od znanja sa akademijom, da argumentujem nešto tako prirodno, kao što je - otvori prostor za žene u politici, one na to imaju pravo, prirodno pravo. Tako sam se naslušala raznih argumenata zašto to nikako ne bi trebalo da se desi.

Ne bih volela da ponovo čujem argumente zašto ne bi trebalo da bude 40% žena. Ali, u redu, i to je deo dijaloga da ponavljamo sopstvenu argumentaciju bez obzira što vidimo da ne drži vodu, da nam treba 50% žena.

Zašto je važno da radite stvari i koje ne morate? Kao reakcija na osnovni predlog teksta zakona pojavili su se amandmani koji samo poboljšavaju tekst zakona i krenuo je dijalog. Ne moraju ti amandmani da se prihvate, ali bi bilo pametno, bilo bi dobro, bilo bi korisno da predsednici stranaka razumeju da je dobro da uradiš i ono što ne moraš zato što od toga imaju zajedničku korist žene u strankama koje amandmane predlažu i mahom muškarci koji o tim amandmanima odlučuju.

Zašto je još važno da se dogodio ishod prihvatanja mojih predloga zakona? Zato što kada god govorimo o tome da nam treba više žena u politici, najčešći odgovor je – nemoj sada, nije vreme. Ja pitam – kada je vreme? Nemoj sada ima važnijih stvari, nemoj sada o tome. To isto ne mora, ali se bira zato što nećemo dijalog, o tome koliko malih nepravdi žene u Srbiji žive svaki dan. Šta možemo mi da uradimo da te male nepravde ispravimo? Mi smo društvo sa teškim istorijskim bremenom i teškim nasleđem i ne razumemo koliko nam treba zajedničke energije, ko god bio vlast, opozicija, uticajan, pametan, mediji, akademija, glumac, šta god, koliko nam treba dobre volje da skratimo vreme rešavanja istorijskog nasleđa i bremena koji nosimo sobom i ne razumemo koliko smo sebični ako nećemo to da uradimo sada, nego ćemo generaciji koja dolazi ostaviti isti paket problema koji imamo. Ja na to ne pristajem kada su žene u pitanju.

Cela moja politička borba je bila zasnovana na tome da ja znam da kao i druge žene danas u 21. veku stoji na ramenima bezimenih žena koje su prethodnih decenija, vek ginule, stradale, borile se zato da bi mi mogle da se rodimo u 20. veku i da imamo prava koja nam po prirodi pripadaju, a imamo ih tek kada su zapisana u Deklaraciju 1948. UN, kada su zapisana u ženska prava kao ljudska prava, tek onda ih stvarno imamo.

Ovaj deo našeg zajedničkog posla je moja odluka da pripremim svoja ramena za one koje dolaze, da sledeća generacija političarki u Srbiji ne razume da joj kažeš – kvota, jer po prirodi stvari je muškaraca i žena po 50% na svakom mestu gde se odluče.

(Narodni poslanik Vojislav Šešelj dobacuje s mesta.)

Narodni poslanici opet dobacuju previše.

Znate, da ja zaista mogu da odlučim, moj bi amandman glasio – ne sme da bude više od 30% muškaraca u politici.

(Vojislav Šešelj: Slažem se.)

Dosta je bilo vala, dosta. Ali, to je samo za šalu i komiku.

Da znam da ima spremnosti u društvu, ja ne bih odustala od onoga što smatram prirodnim, a to je paritet potpuni tj. 50% žena i 50% muškaraca.

Stvarno bih volela da razumemo da odluka o tome da bude najmanje 40% žena, znači punu izdemokratizaciju stranaka. Znači puno za sve nas koje tačno znamo sa kolikom teškoćom unutar stranke ostvaruješ pravo da te sasluša sa pažnjom i ozbiljno bilo ko, a ti pouzdano znaš da govoriš argumentovano, da govoriš tačno, da govoriš s brigom o budućnosti, da govoriš provereno. To je u svim strankama tako, u sve jednoj stranci. I, ovog trenutka je tako, jer treba razgovarati i pregovarati o zahtevima i predlozima raznih poslaničkih grupa kako da se zakon koji predlažem i poboljša.

Ja imam lični poziv svim predsednicima stranaka, razmislite i uradite dobru i ispravnu stvar, baš zato što ne morate. To ume da donese mnoga dobra u vaš posao, i to dobra i muškarcima i ženama.

(Vojislav Šešelj: Nisi valjda pri kraju?)

Za kraj… narodni poslanici su nestrpljivi da završim, samo me gledajte. Samo me gledajte i slušajte.

Zahvaljujem predsednice. Nestašno ovo, a ne ume, šta ćete?

Moja poslednja molba.

Rekla sam – nestašno, a ne ume. Neverovatno. Rekla sam – nestašno, a ne ume, naučiće valjda.

(Vojislav Šešelj: Niko mi tako nije bio blag izraz upotrebio u poslednjih deset godina.)

Vidim.

Velike nepravde, koje imamo kao društvo i sve ih znamo i sve ih osećamo, nepravdu oko devedesetih i posledica svih ratova devedesetih. Nepravdu oko sporog, ali neumitnog dijaloga između Beograda i Prištine, nepravdu oko strašnih stvari koje smo prošli zbog NATO bombardovanja, zbog sankcija, nepravdu od toga što smo željni da poričemo realnost, nego da o njoj razgovaramo.

To su velike nepravde. I zrelija društva bi imala problem da se time bave ozbiljno, ali imati 40% žena je, ispraviti malu nepravdu. Možda će ideja koju budemo podelili ovde o dobrim razlozima, zašto je potrebno da bude 40% žena na listama pomoći da rešimo velike nepravde. Velike nepravde se uspešno krune, tako što ispravljate manje nepravde ili vam se čini da je to manja nepravda, ako niste žena koja trpi nepravdu po ceo dan, svaki dan, koja trpi nasilje, koja trpi omalovažavanje, koja trpi sve razne nepravde, zato što joj društvo kaže – tako treba da bude. Ne treba. Ne treba niko da trpi nepravdu.

I ovaj sastav Skupštine će biti jedan u nizu koji će smanjiti tu nepravdu koja se čini prema ženama. Sastav Skupštine iz 2010. godine je takođe amandmanom doneo promene izbornog zakona koji je i sada na snazi. Dva saziva pre njega, je takođe na žalost amandmanom neobavezne kvote o prisustvu žena na listama. Uz ogromnu saradnju, pomoć, podršku, kampanju, koju su imale razne i žene i muškarci u Srbiji, u institucijama, mi smo Srbiju bar u tom delu nepovratno promenili.

Moj predlog je ovom sazivu – hajde, da predsednici stranaka čuju šta poslaničke grupe predlažu. Hajde da zapamtimo da je ova sednica sazvana i moj predlog na dnevnom redu, zato što nije moralo i hajde da zapamtimo da će uvek biti nas koje će braniti ono što je ispravno, a ne moramo.

Mnogo jednostavnije, nemati etičku dilemu o tome da li ovde da zastupam politiku DS, a to je prisustvo žena u politici na mestima odlučivanja, gde god budete pogledali naći ćete nekog žutog ko je tu pomogao da bude više ženskih ljudskih prava, više ljudskih prava ili ću zastupati odluku stranke o tome da u ovoj Skupštini sa bilo kime nema razgovora i da se rad bojkotuje. Ja sam odlučila, kako sam odlučila i opet bih tako.

(Vojislav Šešelj: E, svaka ti čast.)

A, vas molim da podsetite svoje predsednike da mogu i oni da odluče i da zaista u subotu bude praznik demokratije za Srbiju i dan radosti za žene Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Prelazimo na ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa.

Reč ima, narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, još 2004. godine SRS se javno založila da se smanji cenzus u Zakonu o izboru narodnih poslanika. Mi smo time parirali predlogu da se uvede prinudni cenzus za manjine, bilo nacionalne, bilo verske.

Imali smo principijelne razloge kada se za nekoga uvodi prinudni cenzus, reče je o diskriminaciji. Neki su spremni da tu vrstu diskriminacije smatraju pozitivnom diskriminacijom. Smatram da diskriminacija ne može biti pozitivna i negativna. Ona je uvek negativna.

Dakle, mi smo na ovaj način hteli smanjivanjem cenzusa, da omogućimo bar najvećim manjinama koje žive u Srbiji, to su Mađari, Bošnjaci, odnosno Muslimani i Slovaci i eventualno Bugar, a možda i neki ostali ako osvoje taj cenzus da mogu da budu zastupljeni u Narodnoj skupštini.

Nećemo mi sada osporavati prirodni cenzus. Mi smo načelno protiv, ali u sadašnjoj situaciji nama je važno da predstavnici manjina budu u Narodnoj skupštini. Nećemo ga, dakle, trenutno osporavati, ali smo u principu protiv njega.

Ovog puta vladajuća stranka predlaže smanjivanje cenzusa na 3% i ona ima svoje razloge. Mi moramo priznati da ona to principijelno radi na svoju štetu kada je reč o broju poslaničkih mandata. Manje će deliti nakon što se završe izbori i kada se saberu glasovi onih koji nisu prošli cenzus. To je čist gubitak. Međutim, front odbijanja smatra da je to njihov manevar, da se umanje efekti bojkota. Pa, možda i jeste. Ja verujem da jeste, ali je to demokratski. Svi oni koji su protiv bojkota imaju pravo na demokratska sredstva suprotstavljanja bojkotu i umanjivanju efekata bojkota. Vodićemo propagandu da se izađe na izbore, a i zalagaćemo se za to da Skupština bude što reprezentativnija. Bilo je predloga da cenzus bude 1% ili da bude samo prirodni cenzus, to ne bi valjalo, jer postoji u političkoj teoriji dosta radova po pitanju cenzusa. Nekad je cenzus bio imovinski, nekada je cenzus bio klasni i tako dalje, polni, nekad žene nisu imale nikakvo pravo glasa. U ovom slučaju cenzus je potreban da se ne bi preteralo u broju stranaka.

Dakle, Skupština efikasno deluje ako ima umeren broj stranaka. Problem prave stranke koje vode sadaka politiku, kao što je naprednjačka stranka, koja uvek ima sa sobom desetak, petnaest malih, marginalnih stranaka koje stavi na svoju listu i poput Deda Mraza im deli mandate. To je njihovo pravo, ali mi moramo kada budemo novi Poslovnik donosili da unesemo da poslaničku grupu može da formira samo izborna lista. Ona lista koja je bila na izborima, prošla cenzus, bilo uobičajeno od tri posto, bilo onaj manjinski, ima pravo da formira poslaničku grupu.

One sadaka partije, koje su išle na tuđim leđima, lepo neka ostanu i u poslaničkoj grupi te većinske stranke. Pravite nam ovde probleme, oni se ponašaju kao da su sami osvojili cenzus i imaju ista prava i kancelarije i broj službenika zaposlenih i sve ostalo, to, dakle, treba da se ukloni.

Onaj ko ide zajedno na izbore zajedno neka formira poslaničku grupu i neka nastupa u Skupštini, a one pare što se dobiju od države, neka većinska stranka raspoređuje po svom nahođenju, sada kada je 3% cenzus onda niko više i nema moralno pravo da se nekome prikači, onda svi trebaju da se iskušaju samostalno, to bi bio principijelno, a onaj ko ne može i 3% da odstupi bar za neko vreme.

Što se tiče predloga Gordane Čomić, mi već imamo obavezu da svaka lista ima 33% žena, odnosno manjinskog pola u političkom životu, nekad se to može desiti u slučaju muškaraca i nekako nam je zgodno kada pravimo liste kandidata, da idemo jedan, dva, pa treća žena, pa četiri, pet, pa šest žena, itd. Vrlo jednostavno. Sad predlaže se od 10, da najmanje budu četiri. Znači, među prvih 10, kako sam dobro shvatio četiri žene, među drugih 10, četiri žene, među trećih 10, četiri žene.

Ja sam u principu da bude pola, pola, ja bih najviše voleo da sam jedini muškarac u Skupštini i sve oko mene žene, da vam iskreno kažem, i ako već godinama ništa ne mogu, ali volim da budem u njihovom društvu. Nemoj da budeš bezobrazan Marijane.

Dakle, ja nisam ženomrzac i nisam protiv učešća žena u političkom žetu i mi radikali smo i ranije kada nije bilo ove obaveze imali procentualno najviše žena u poslaničkoj grupi i u Republičkoj i u Saveznoj skupštini. To morate priznati. Da.

Međutim, gde su problemi? Nećemo imati takve probleme na republičkom nivou. Problema ćemo najviše imati na lokalnom nivou. Tamo je zaista nekada teško obezbediti dovoljan broj žena koje žele da budu na listi i koje žele da se u određenoj meri bave politikom. Teško je. Takvo je danas stanje srpskog društva.

Ja bih voleo da može, ali bih zato nešto drugo predložio umesto ovoga što je gospođa Čomić predložila. Zašto zaobilazimo izvršnu vlast? Zašto ne promenimo Zakon o Vladi i kažemo, trećina članova Vlade moraju biti žene ili 40%? Zašto samo poslanici, kao poslanička dužnost je nešto sporedno, beznačajno, pa ajde, mogu i žene. Dajte onda u Vladi trećinu žena, pa da vidimo, dajte u izvršnoj vlasti. Izađite sa takvim predlogom i mi ćemo sa obe ruke podržati.

Dalje, mi imamo problema trgovine mandatima. Svaka stranka je imala taj problem, osim radikala i kod nas se pojavio jedan problem, ali kada smo zapretili na gadan, grozan način smo mu zapretili, vratio je mandat. Reč je o Marku Milenkoviću, što je prodao izbore i napustio stranku. Morao je da vrati mandat.

Moramo osvežiti ustavni princip da je poslanik u mogućnosti da stavi svoj mandat na raspolaganje neopozivo političkoj stranci na čiji predlog je izabran.

Ima predloga da idemo na većinski sistem. Imali smo nekada većinski sistem, pa je socijalista bilo 192 u Skupštini. Šta bi se sada desilo da imamo većinski sistem u sadašnjem odnosu snaga? Bilo bi pet, šest Mađara, dva, tri Muslimana, jedan ili dva Albanca, možda jedan Slovak, možda jedan Bugarin, ali teško i sve ostalo bi bili naprednjaci. Skoro 240 bi bilo naprednjaka.

Znate, ljudi ne razmišljaju, ljudi misle da su pametni i izlaze sa raznoraznim idejama koje su već isprobane, koje su u političkoj nauci proverene i koje su negirane. Jedna od retkih zemalja koja ima čist većinski sistem je Velika Britanija.

Kod njih je to uhodano. U parlamentu, oni imaju poslanički bič, to je jedan od poslanika koji ih uteruje u red. Ima veoma, veoma široka ovlašćenja. Sve zemlje su prešle na proporcionalni, a zašto? Zato što se onda na izbornim listama pojavljuje program, nisu toliko važna imena, koliko program i oni koji neposredno zastupaju taj program. Ne mora to biti cela poslanička grupa, to mogu dvojica, trojica neki vodeći ljudi unutar grupe da budu, ali zna se, iza tog programa stoji toliki i toliki procenat.

Šta to znači sada? Vi ste pregazili Ustav, vi u prethodnom mandatu, a naprednjaci nastavili. Ako Ustav kaže jedno, vi u zakonu promenili, pa kažete da poslanik raspolaže mandatom, ko da mu je babovina.

Umesto da se pokrije ušima, da ga bude sramota što je ukrao mandat, nema vam ovde Šormaza, to je vaš primer, bila je ovde Sanda Rašković Ivić, onda ona iz socijalista, pa je još bilo nekih, i ova čobanova je menjala stranku, Marinika čobanov, još ih je bilo, 15 ih je bilo koji su promenili stranku. Šta to onda znači?

Oni kažu onda – oni su vlasnici mandata. Krajnje nemoralni ljudi, bez časti i bez obraza. Pazite, stranka ulaže ogroman rad u taj njihov mandat, da bi se osvojio taj njihov mandat, veliki broj stranačkih aktivista se preznoji radeći u kampanji, ogromne pare se potroše da bi se taj mandat osvojio i onda oni kažu, oni su vlasnici mandata. Ima i ovde, kakva je Stranka moderne Srbije, sa Čankom u koaliciji, čankolist postao.

Dakle, to su te stvari koje su nepodnošljive, zato treba uvesti pravilo, poslanik koji prestane da bude član političke partije, na čijoj je listi izabran, automatski ostaje bez poslaničkog mandata, neka čeka sledeće izbore, neka se samostalno kandiduje ili na nekoj drugoj listi, pa da vidi koliko ga narod voli.

Mi smo imali situacije da su se neke stranke održavale na vlasti, zahvaljujući ukradenim mandatima. To je bio slučaj 90-te godine, sa socijalistima, nekoliko godina, pa sa DS, i nemoj više Martinoviću da hvališ DS, demokrate su nastale od radikalskih otpadnika, to su istorijske činjenice. Početkom 20. veka, otcepili su se od radikalne stranke Nikole Pašita, određeni ljudi koji su se proglasili slobodnim radikalima ili samostalni radikalima, samostalcima, i Ljuba Davidović i Milan Grol su od njih posle Prvog svetskog rata formirali DS.

Oni da su bili dobri, ostali bi radikali, ne bi glumili neke demokrate.

Što se tiče srpskih radikala, mi smo prvi u politički život u srpskim zemljama uveli žensko pravo glasa.

Kraljevina Srbija nije imala, čak je u jednom periodu imala imovinski cenzus. Kraljevina Jugoslavija nije imala žensko pravo glasa. Prvi put je osnivač SRS u Ugarskoj, Jaša Tomić, uveo žensko pravo glasa pri sazivanju Velike Narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena kojima se priključila i grupa Mađara u Novom Sadu 1918. godine, 25. novembra, je li tako Nataša?

Nataša mi služi za pamćenje brojki, ona je tu ekspert, a ja sam sve slabiji u pamćenju brojki.

(Predsednik: Zato su žene bitne.)

E, zato su žene bitne i uvek su u našoj stranci bili bitne. I u toj Narodnoj skupštini bilo je sedam žena, prvi put u srpskim zemljama bila je Milica Tomić, ona je bila supruga Jaše Tomića i ćerka Svetozara Miletića. Bila je Mara Malagurski, čuvena književnica bunjevačke nacionalnosti i bile su tu još i Anastasija Manojlović, Marija Jovanović, Olga Stanković, Katica Rajčić, Manda Sudarević, i Manda je bila Bunjevka, koliko me sećanje služi.

A onda, u Jugoslaviji nema ženskog prava glasa. Komunisti su glumili da su uveli žensko pravo glasa, ali su ukinuli izbore. Ono što je izgledalo na izbore to su bile trke konja iz iste ergele, pa za koga god glasaš isto ti je.

Prve demokratske izbore u Jugoslaviji smo imali 1990. godine i tada je potvrđeno to žensko pravo glasa, ali je bilo dosta…

(Marijan Rističević: Bila je ženska stranka.)

Bila je jedna ženska stranka ali nije uspela na izborima. Bila je partija uspešnih žena, čini mi se, Margit Savović je vodila, ali nije uspela na izborima.

Dakle, moj predlog je da mi ostanemo na ovoj jednoj trećini, da ne pravimo sada probleme na lokalu, jer veliki je posao oko sastavljanja lokalnih lista kandidata i kontrolora na lokalnom nivou, pa da onda sledeći put kada budemo vršili izmene idemo pola, pola. Najprincipijelnije je pola, pola. Pola žena, ali i u izvršnoj vlasti tako da bude, i u Vladi, i u opštinskim organima vlasti, odnosno ovim opštinskim većima, kako se to zove. Dakle, da bude u obe grane vlasti, i izvršnoj i zakonodavnoj, a u sudskoj vlasti ja mislim da već imamo možda i više žena nego muškaraca, što nije loše.

Postoji jedna opasnost. Ako se budemo igrali ovom polnom zastupljenošću pojaviće nam se inicijativa možda i pod izvesnim ultimatumom spolja, da određenu kvotu odredimo i za predstavnike nepotpuno nedefinisanih polova, pa mogu da nam kažu određen procenat homoseksualaca, lezbijki, bipolaca i travestita, jesam sve nabrojao? Da ne govorim one što sa životinja opšte.

(Milorad Mirčić: Seksualnim manjinama.)

To se smatra već u Zapadnoj Evropi seksualnim manjinama. Znači, ako budemo ovako postavljali stvari onda će i za njih reći da su manjina i da imaju ta prava i da se kao manjinska stranka mogu pojaviti na izborima i tražiti prirodni cenzus. Zato je ovo opasno kad se uvodi tzv. pozitivna diskriminacija.

Kad smo pravili ovaj izborni zakon, a to su pravili srpski radikali, pravio ga je Zoran Krasić uz moje instrukcije, a onda smo to ponudili Đinđiću, kod mene su bili Đinđić i Čeda Jovanović, eto, Jovanović je svedok, bio je i Aleksandar Vučić, ja sam mu predložio, rekao sam mu - uradili smo projekat za sledeće izbore. On je pogledao, kaže – da li ti stojiš iza toga? Stojim. Neću ni da gledam, slažem se. Pazite, iako smo bili smrtni neprijatelji, imao je poverenja da će to biti urađeno kako treba i urađeno je.

Kasnije je kvareno. To je kvareno uvođenjem prirodnog cenzusa, pa onda gaženjem Ustava i uvođenjem ove definicije da je mandat vlasništvo poslanika, to je u direktnoj suprotnosti sa Ustavom. Zašto se to radi? Nema potrebe. Kad dođete u situaciju da vlast održite otimanjem tuđih mandata znajte da ste propali, da je to samo privremeno, nema od toga ništa.

Kajali su se socijalisti zbog toga i ne bismo čak ni ušli 1998. u koaliciju da nije krenula pobuna na Kosovu, ne bi nas niko naterao. Šest meseci me je Milošević zvao i nudio koaliciju, paralelno pregovarao sa Draškovićem. Drašković je stalno nešto trgovao, stalno nove zahteve. Međutim, kad je to krenulo na Kosovu, Milošević i ja smo se dogovorili za jedan sat i još je dva sata trebalo sa Mirkom Marijanovićem da sastavimo kabinet.

To je istorijska činjenica, to znaju mnogi, nema vas više tu, to zna Maja Gojković i ti Marijane znaš, ko li ti je rekao.

Vreme. Prošlo je 20 minuta. Molim vas.

Evo, završavam.

Dakle, ovo je ozbiljna stvar. Mi ćemo glasati za izmene zakona, odnosno smanjivanje ovog cenzusa na tri posto. Tražimo da se striktno sprovodi odredba o manjinskim strankama, čak bi trebalo da svaka manjinska stranka ima u nazivu stranke naziv manjine, čim pre se zastupa, da se odredi da ova RIK proveri da li ima bar dve trećine pripadnika manjina na stranačkoj listi i to treba uvesti, jer kakva vam je to manjinska stranka koja ima manjinsko ime u nazivu, a sve pripadnici većinskog naroda, kao što smo imali sa raznim ruskim strankama, na primer, ili ovo što je uradio Vukadinović sa vlaškom strankom, pa ga još uvek sprdaju zbog toga, to će mu ostati do kraja života.

Potrošili ste minut više.

Hvala na ljubaznosti.