Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kao i svaki put kada se dotaknemo tema pravosuđa, ne možemo a da ne podsetimo, nemoguće je, znate, starati se o tom sistemu na valjan način, a svesno izbegavati da se nekim pitanjima baviš kako treba, što znači kako zakon propisuje, ali i kako neke stvari koje bi trebalo da potiču iznutra, da čoveka nose, dakle, neke vrline diktiraju. To, svakako, treba da se odnosi i na spremnost da se uhvati u koštac sa stvarima koje nisu prijatne, sa problemima koji nisu laki i da se pokaže i rešenost i hrabrost onda kada od toga da li ćete ih pokazati ili ne zavisi da li ćete uspeti u onoj zvaničnoj nameri koja treba da vas vodi prilikom obavljanja posla, da se, dakle, zadovolji potreba za pravdom, da se zadovolji potreba za poštovanje onih načela koja jesu zapisana u zakonima.
Mi kada pričamo o pravosuđu, mi se neminovno na neke teme vraćamo i to će tako biti sve dok ne bude potpuno jasno da zatvaranje očiju nikada nije odgovarajuće rešenje.
Već danas ljudi koji se bave ovim pitanjima mogu da znaju, i čudno bi bilo da ne znaju, mogu samo da se prave da ne znaju, da u ovom društvu postoje otvoreno izrečene pretnje da će se ugrožavati drugi ljudi, da će se gaziti osnovna prava drugim ljudima, da će se rušiti naš poredak. Ako se sutra suočimo sa pokušajima da se te pretnje zaista u praksi realizuju, niko nema pravo da se pravi nevešt, da kaže da ga je situacija zatekla nespremnog, da tako nešto nije mogao da očekuje.
Na šta ja mislim vrlo konkretno? Vi danas imate od strane manjine, ubedljive manjine, kada je reč o tome koliko su politički relevantni i koliko imaju bilo kakvu podršku, odnosno kako je nemaju, javno izrečene pretnje da će se, kako oni kažu, svim sredstvima, zapamtite to, svim sredstvima boriti protiv formiranja institucija u Republici Srbiji nakon izbora koji nas čekaju ovog proleća.
Dakle, politička organizacija ili skup različitih organizacija, stranaka, pokreta, čega već, koju predvode Dragan Đilas, Vuk Jeremić, fašisti iz Dveri, različiti ostaci DS, javno saopštavaju da će se prvo suprotstaviti demokratskim izborima u Srbiji, javno saopštavaju, ja vam sad doslovce saopštavam njihove reči, da će sprečiti druge ljude, fizički sprečiti da glasaju, da će sprečiti druge ljude da koriste svoje osnovno pravo da kažu šta misle o sudbini svoje zemlje, osnovno pravo da se pitaju hoće drugim ljudima da uskrate i da će fizičku silu da upotrebe da to urade, a onda da će, kako oni kažu, svim sredstvima da spreče formiranje institucija i njihov dalji rad. Kad se kaže svim sredstvima, to onda podrazumeva i nasilne metode, jel tako? Svim sredstvima, to podrazumeva i tu vrstu sredstava i mera.
Dakle, već danas mi treba da znamo, neki u ovoj zemlji otvoreno prete nasiljem, uništavanjem institucija, ugrožavanjem drugih ljudi i njihovih prava. I to je nešto što moraju da imaju na umu ljudi koji se bave pitanjem šta radi naše pravosuđe danas, sutra ili u periodu koji se pred nama nalazi. To se apsolutno ne može ignorisati.
Pošto znam da se će da se postavi pitanje da li je to u vezi, biće tvrdnji da jeste u vezi sa činjenicom da se ta politička skupina predstavnika bivše vlasti bivšeg režima, predstavnika tajkuna koji su navikli da se bogate na grbači naroda raspada, ne, nema nikakve veze. Dakle, apsolutno nikakve veze ovo što vam sada govorim nema sa činjenicom da, kako vidimo, nema ništa od njihovog tzv. bojkota, naravno, lažnog bojkota, jer se odnosi na sve, samo ne na njihov džep, što je zapravo suština stvari kod tih ljudi.
Ovo ima veze sa mnogo važnijim pitanjima. Ali, kad vam kažem da se raspada ta njihova ideja bojkota, da i to ne ostane nedorečeno, pojasniću vam detaljno na šta mislim.
Dakle, pored toga što ih već mesecima jedan od osnivača tog njihovog tzv. saveza, Stamatović, proglašava za politički ne sasvim uračunljive i pošto je sam rekao da neće da ima nikakve veze sa njihovim nasilnim metodama za preuzimanje vlasti, nego čovek hoće da ide na izbore, što je potpuno u redu. Izgleda da ni u Paraćinu, ni u Šapcu ovih dana ne stoje mnogo bolje.
Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin, grčevito se bori ovih dana da objasni da nije, kako ga oni nazivaju, izdajnik, zbog toga što hoće na izbore da ide. Da bi vam bilo do kraja jasno šta se tamo dešava. On kaže, i ovo je vest od, čini mi se, sinoć, pokušavajući da obrazloži svoju poziciju i kako se našao u nebranom grožđu, da sad mora da im objašnjava da li je njihov izdajnik ili nije njihov izdajnik, to ga oni tako nazivaju. Kaže, još avgusta 2019. godine, znači, koliko ima, sedam meseci unazad, on se sa ostalima tamo, kaže, donosiocima odluka, sa Đilasom, Jeremićem, Boškom Obradovićem što predvodi fašiste iz Dveri, dogovorio da nije problem da izađe na izbore on u svojoj opštini. Kaže – rešeno je avgusta 2019. godine i nije bio problem da se izađe na te lokalne izbore do pre nekoliko dana, a onda su se, kaže, na njemu nerazumljiv način, okolnosti promenile.
Dakle, iz prve ruke mi imamo priznanje da su oni sve vreme lagali. Naravno da mi ne očekujemo od lažova da mogu drugačije da se ponašaju, do da lažu.
Sada imamo potvrdu da su i sada na ovom poslednjem slučaju sve vreme ljude lagali, pričali po Srbiji kako će oni da demontiraju neku strašnu diktaturu, toliko strašnu da ćemo da pričamo za neki minut i na tu temu, ali sve vreme jedni drugima prodavali priču – mi ćemo da uradimo potpuno drugačije od ovoga što danas narodu serviramo, da bi došli u februar mesec i sada pokušavaju da objasne da je dobro što su lagali, ali sada nemaju način da realizuju to što su hteli, da su se izgleda među sobom posvađali u međuvremenu.
Kaže Paunović da nije njemu niko ništa obećavao, nije to bilo ništa na veresiju, on se dogovorio pre te priče, pre tih laži o njihovom tzv. bojkotu, da će, ukoliko pregovori ne uspeju i ostane zvanična odluka o bojkotu, primeniti presedan i da će izaći na izbore i svi su mu rekli da je to potpuno u redu. Takođe, deo dogovora je bio da on ne traži otvaranje tog pitanja odmah, dakle, da se otvoreno laže narod, da se ide u to da ljude lažu, i to da lažu svi, i on koji je dogovorio da neće da bojkotuje, i Zelenović koji je dogovorio da neće da bojkotuje, nego da lažu složno, kako bi pokušali da sebi pripreme teren za ono što ih je zapravo najviše zanimalo sve vreme, a to nas vraća na priču koja jeste važna.
Dakle, to što se oni raspadaju među sobom jeste zanimljivo i jeste važno da vidimo još jednom… Znate, najslađe je kada sami lažovi priznaju da su lažovi. To je najlepše. Tu nemate šta da dodajete i da tumačite, samo pokažete šta su sami rekli, i to je dobro da narod čuje, da vidi sa kakvim je imao posla i sa kakvim ima posla i danas, nego dovodi nas do onoga što je važno da oni hoće zapravo sve vreme da pripreme teren za primenu nasilnih metoda, za preuzimanje vlasti na ulici, i to otvoreno kažu. Kad vam ljudi poput Boška Obradovića kažu – na ulici ćemo mi da smenimo vlast, na ulici ćemo mi da postanemo predsednici, ministri, lideri lokalnih samouprava, direktori javnih preduzeća, da znate da su to očigledno ozbiljne namere i ozbiljne pretnje, pa na sve to dodate još da otvoreno prete, primera radi, i novinarima, da će da ih šalju na doživotne robije, što je još važnije, da će za njih da uvedu smrtne kazne. Dakle, niko nema pravo da se u Srbiji danas pravi nevešt da to nije čuo ili da to svesno ignoriše da bi sutra mogao da kaže – otkud ovo sada? To su stvari koje treba da imaju na umu ljudi koji se bave pravosuđem u našoj zemlji.
Neretko postoji više nego jedan dobar razlog da se mi nad situacijom u pravosuđu zabrinemo, pa i na sednicama Narodne skupštine otvoreno zapitamo. Govorili su o tome danas i drugi narodni poslanici i o odluci koja je doneta na nadležnom skupštinskom odboru. Govorio je gospodin Martinović. Poslanik Rističević takođe zapitao se nad postupcima Visokog saveta sudstva, i to opet ne u jednom trenutku, a ima stvari koje, evo iskreno da vam kažem, meni ni dan danas nisu jasne. Ima pitanja koja kao da se postavljaju iznova, iznova baš sa namerom da ne budu nikada do kraja jasna i da se nikada do kraja ne raščiste.
Kada pričamo o tome šta misli i koje stavove zastupa Visoki savet sudstva, još jednom da ponovimo, bez ikakve želje da mi tu sa bilo kim ratujemo, ne možemo a da se ne zapitamo šta znači kada npr. dođe saopštenje, a došlo je saopštenje pre samo desetak dana ili nešto više, 28. januara ove godine, evo tako izgleda to saopštenje objavljeno na sajtu, koje doslovce počinje rečima: „Visoki savet sudstva izražava ozbiljnu zabrinutost zbog ponašanja i izjava visokih državnih funkcionera“. Dakle, kritikuju se visoki državni funkcioneri. Zbog čega? Zbog izjava kojima se u javnosti stvara nepoverenje u pravosuđe i ruši autoritet suda i sudija. Zamislite to. Visoki državni funkcioneri stvaraju nepoverenje u pravosuđe kod građana i ti funkcioneri ruše autoritet suda i sudija. Sada ne može čovek da vas ne zapita a kako to, a čime to, pošto treba u šiframa da se priča i da se tumači na šta se mislilo.
Da pričamo otvoreno, da li se ovde mislilo na situaciju kada, na primer, gradonačelnik Vučević kaže da je bukvalno smejanje u lice svima u ovoj zemlji kada jedan bivši ministar izađe i kaže – iako svi znate šta sam uradio, evo, ja sam od danas slobodan čovek i ne može mi niko ništa? Da li je greh reći ovo nikakvog smisla nema, mi ovde ne možemo da vidimo ni trag pravde, pa ni prava? Šta je greh u tome da se kaže – ljudi, ovo stvarno nigde nema i ovo ne može da se objasni? Ovo sada čak i ti koji su direktno zaslužni za takav razvoj događaja, da izađu na ulicu, da razgovaraju sa običnim čovekom kog sretnu, bilo kojim čovekom, ne mogu da objasne kako je tako nešto moguće.
Dakle, jesmo li svi drugi slepi kod očiju, i vi, i mi, i ljudi koji pripadaju drugim političkim organizacijama i ti ljudi koji ulicama koračaju dok mi ovde razgovaramo, da svi tačno znamo šta je bilo i tačno znamo ko je i koliko uspeo da se osevapi dok se bavio najozbiljnijim, najodgovornijim dužnostima u ovoj zemlji, pa da na kraju neko kaže – glupi ste i ludi ste svi vi što mislite da to sve znate, iako ste videli, nego ti su nevini, oni ništa nisu zgrešili? To što se tako zalomilo da se nekome promeni imovinska karta nekoliko hiljada puta, pa im se i u drugim redovima veličine to kod nekih merila, to je prosto okolnost, znate, životna okolnost. Nekome je zasjala srećna zvezda baš u momentu kada je bio u poziciji, prilici da zloupotrebljava moć, pa, eto, krenulo ga u životu.
Možda se misli na situaciju kada predsednik Republike Aleksandar Vučić, i to samo zato što nema ko drugi, i to samo zato što nema hrabrosti niko drugi, kaže – ljudi, hoćete sada da nam kažete da je najveći, najopasniji diler u ovoj zemlji, takođe, nedužan čovek, a opet svi sve znaju? Opet svako da ga pitate ovako nasamo – da li si čuo za tog, da li znaš sa čime se bavi, svako će vam reći – pa to je potpuno jasno. Svima je apsolutno sve jasno, samo nije onome ko treba onu hrabrost, da se na nju vratim, da skupi u određenom trenutku i kaže – ovo će da se procesuira.
Ne znam šta još treba da se dogodi do da se čak i nađe čovek spreman da bude svedok saradnik, pa da se ta prilika ne iskoristi da se te stvari na čistac isteraju, nego još na đavola, što bi neki rekli, dođe do toga da bude ugrožen, da strada, bude ozbiljno ranjen član njegove porodice. Zamislite čoveka koji treba suštinski da doprinese da se neko poput vodećeg dilera nađe iza rešetaka i opet ništa nije bilo i opet nemamo pojma i opet to su sve nevini, nedužni ljudi, jagnjad Božija.
Kršenje je, kažete, onda neke organizacije, nekog ustrojstva u ovoj zemlji kada izađe Aleksandar Vučić i kaže – ovo nikakvog smisla nema, i kaže – nismo mi ni slepi, ni gluvi, ni glupi, i kaže – nemojte više da se smejete ljudima u lice. Zašto to kaže? Zašto po tumačenju Visokog saveta sudstva stvara nepoverenje, zamislite, ruši autoritet, zamislite? Znate zašto? Zato što nema petlju onaj ko treba to da uradi. Ne skupi tu petlju niko, recimo, u tužilaštvu, nego mora Aleksandar Vučić da izađe i kaže neke stvari koje su svima jasne zato što ne sme niko drugi u ovoj zemlji. Šta mi tu onda tačno kritikujemo? Jel se borimo mi za pravo i pravdu? Nekako svi hoćemo da mislimo da to radimo.
Isti dopis, isto saopštenje kaže: „Zabrinjavaju izjave pojedinih narodnih poslanika“, do nas smo došli, „kojima se dovodi u pitanje pravo sudija na slobodu mišljenja, izražavanja i udruživanja“. Dakle, govorio je o tome gospodin Rističević. Zabrinjava što narodni poslanici smeju da kažu u Narodnoj skupštini za govornicom, što je jedan na jedan preslikano sa funkcijom narodnog poslanika i nema ništa prirodnije od toga, ljudi, ovde nešto nije u redu, da ukažu… Opet nema ni jednog imena, ali šta znači – komentarišemo mi slobodu mišljenja nekog sudija ili pravo udruživanja nekog sudije. Nema imena ni jednog, ali da li ste mislili na Majića? Pravo na slobodu mišljenja. Znači, u redu je kada sudija izađe i javno kaže – nema pravo narodni poslanik da se zalaže za to da onaj ko je uništavao živote dece treba da odgovara strožije nego do sada, i on kaže – nema narodni poslanik pravo na to, a to je u redu. Onda narodni poslanik kada ustane i kaže – na šta to liči, kakve to veze ima sa tvojim poslom sudije da se tako obraćaš Narodnoj skupštini, da na taj način komentarišeš narodnog poslanika, e to je onda greh, onda poslanik ne sme. Da li to ima nekog smisla?
Taj čovek, sigurno pošto opet ime ne piše, ali ima veze i sa ovim udruživanjem, jel tako? Ne piše, ali kao da stoji ovde u ovom tekstu „Cepres“. Jel to beše nevladina organizacija gde je član, funkcioner, rukovodilac neki, ne znam više da li je predsednik upravnog odbora ili predsednik udruženja, nije to ni važno, isti taj Majić? I sada mi treba, kao narodni poslanici da se osećamo krivim što kažemo – ljudi nije normalno, pa nije normalno, nevladina organizacija, to je firma.
To je firma, dakle, nešto što je napravljeno, tako funkcioniše da prima neki novac za svoje aktivnosti, da u firmi zajedno budu sudije, da budu ljudi koji su u kancelarijama tužilaca i da budu advokati. Ljudi, nije normalno, na šta to liči?
I pazite sada, to kaže čak i sud. Bilo je situacija u kojima je i sud morao da reaguje zbog toga, da neko od tih sudija nađe se u slučaju da gleda u oči advokata odbrane i treba da postupa profesionalno u tom slučaju, a taj advokat odbrane je njegov drug iz njihove zajedničke firme, iz njihove zajedničke nevladine organizacije, gde zajednički učestvuju na koje kakvim tenderima, kako se to već zove.
I sada mi treba da verujemo da je to sve potpuno u redu i da tu nema nikakvog osnova da sumnjamo u poštovanje zakona, u objektivan odnos prema slučaju, pa ima, i podsećam, to nismo prvi mi rekli, to je prvo jedan sud u ovoj zemlji rekao, a mi treba da se opet pravimo nevešti i da ništa ne znamo i da ništa videli nismo i ništa ne razumemo pod milim Bogom, pa da kažemo – ma to je sve potpuno u redu. Pa nije u redu.
Nije u redu, a znate šta još nije u redu, kada mi na te stvari ukažemo sa govornice odavde, nego gde ćemo drugo, dobijemo reakciju Visokog saveta sudstva, koji kaže – zabrinjava što mi o tome pričamo, što mi o tome uopšte mislimo i ko su narodni poslanici da se na tim stvarima pitaju, nad onim što je svakom čoveku u ovoj zemlji očigledno da ne valja, da nije dobro, da nije normalno, da nikakvog smisla nema.
I sada slobodno zaboravite na ono što možda nečijim ušima ne prija, u kakvim su sve slučajevima i kako postupali ovi ljudi o kojima govorimo sada. Hajde samo da vidimo ima li smisla da kada nema hrabrosti da institucije rade svoj posao, kritikujete onoga ko tu hrabrost ima. Ima li smisla da branite narodnim poslanicima pravo da kažu šta jeste, a šta nije dobro, šta jeste, a šta nije po zakonu ili da ipak radije biramo da podržavamo nečije čudne pokušaje da grade svoje političke karijere, zloupotrebljavajući funkcije na kojima se nalaze ili institucije koje predstavljaju.
Čitali smo mi ovde nekoliko puta i neću sada da vam prepričavam sve, ali recimo kada taj g. Majić izađe pa na televiziji ili u nekom raskošnom intervjuu kaže – u ovoj zemlji ne valja ništa. U ovoj zemlji koju vode, kako on kaže – ti, glupi, nesposobni ljudi, neznalice koje ne znaju ništa, znači, misli opet na državne funkcionere, od Aleksandra Vučića pa nadalje, kaže – sve se raspada, sve je nazadno itd. i to će da bude tako, dok se ljudi ne pobune. Dakle, čovek poziva na pobune. Pazite sad – i dok ljudi ne kažu ne valja ništa u zdravstvu, ne valja ništa u školstvu, ne valja ništa… nastavite sami misao.
Pa šta je to nego bavljenje politikom? Hoćete vi sada da kažete ovakvim dopisom i stavom – nije u pravu Marko Atlagić kada kaže, ne, to je bavljenje politikom i to nema nikakve veze sa tim da li je čovek sudija ili nije. To je politika opšte prakse.
Hoće da gradi političku karijeru? Sve u redu, ništa sporno, nek izvoli, ali ne sa pozicije sudije. Hoće da se kandiduje na nekim predsedničkim izborima, nema problema, ali ne sa pozicije sudije. U ovoj zemlji je više nego dovoljno bio slučaj jednog Saše Jankovića koji je to isto radio zloupotrebljavajući poziciju Zaštitnika građana. I svima je sve bilo jasno, ali su opet neki birali radije da se prave da ništa ne vide, ništa ne razumeju, lako je da smo svi gluvi i glupi i biće bolje. Pa neće, jer je taj postupajući tako, uspeo da devalvira do temelja razruši jednu instituciju. To je institucija Zaštitnika građana. Zbog toga što je on to tada tako radio, a tolerisali mu mnogi i čak ga u tome podržavali, danas svi očekuju da Zaštitnik građana ne predstavlja ništa drugo, nego dežurnog lovca na veštice, da on treba da udovoljava svačijim hirovima, izmišljotinama i da samo radi, politički radi protiv onih ljudi koji se staraju o Republici Srbiji u ovom trenutku.
Jel treba sutra ljudi da ista ta očekivanja imaju od suda ili od tužilaštva? Treba li ljudi u ovoj zemlji da na taj način doživljavaju institucije? Pa ne. Jel bi to onda značilo da su nažalost te institucije temeljno razrušene i da se dogodilo baš ono za šta se svi zaklinjemo da nećemo da ga dozvolimo, baš ono za šta svi tvrdimo da se protiv toga borimo?
Dakle, poštovane dame i gospodo, VSS zaslužuje, pošto je institucija, da dobije odgovarajuće poštovanje i od narodnih poslanika, ali i da ga pokažu sa druge strane i ne sme da dozvoli sebi da se svede na nivo, kako bih vam rekao, bukvalno ovog Đilasovskog tabloida, ovog „danasoida“. Čuli ste danas kako oni lepo, onako sočno, parafraziraju naše reče, umeću nam svoja tumačenja, pa kažu – narodni poslanici, samo zbog toga što ne daju da se niko sa omalovažavanjem odnosi prema Srbiji, e kaže – zbog toga se oni koriste nekim govorom mržnje.
Ne smeju institucije u ovoj zemlji da dozvole sebi da se svedu na taj nivo i da ih neko izjednači sutra sa najgorima u politici koji samo uništavaju sve čega se dotaknu, da ih izjednačava sa njihovim petparačkim medijima, koje kakvim Jovanovićima, Kostrešima, ko se već nije sve izjasnio po ovim pitanjima. Ako hoćemo vladavinu prava, a kažemo da hoćemo, onda da pokažemo da se za to borimo principijelno, da nam je stalo, ne samo šta zakoni propisuju, nego šta je dužnost svakog pojedinca, šta precizira njegova moralna vertikala, pa neka to treba da znači i da se zamerite onima koji deluju da su jaki, moćni, da imaju mnogo para, mnogo medija, mnogo političkog uticaja i da se pokaže ta hrabrost. Ko jednom priđe blizu da tu hrabrost ima onda kada je potrebna, pa taj ne samo da razume Aleksandra Vučića, taj može samo sa njim da deli viziju srećne i uspešne zemlje Srbije kakva zaslužuje da bude. Hvala.
