Reč ima ministar Vukosavljević.

Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Razumeli smo ovo što je bio predmet vašeg dodatka.

Što se tiče pitanja za saradnju, naravno, to će biti brojne jevrejske organizacije iz sveta. Biće, naravno, Memorijalni centar Aušvic-Birkenau koji se nalazi u Poljskoj. Naravno, saradnja sa Ruskom Federacijom se podrazumeva.

Moram da dodam da nas čeka ovaj naraštaj ljudi, bez obzira ko će se tim poslovima baviti. Jedan, slikovito govoreći, slobodno mogu da kažem, rudarski posao u vezi sa istraživanjem zločina koji su vršeni u 20. veku ne samo kada je reč o Drugom svetskom ratu, nego kada je reč o Prvom svetskom ratu.

Naša kultura sećanja nije dovoljno popunjena informacijama od obrazovnog sistema, pa do drugih formata na kojima ljudi stiču znanja i informacije o nekim istorijskim fenomenima. O stradanjima srpskog naroda u logorima u Bugarskoj se malo zna za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Zatim, u logorima u Mađarskoj, u bivšoj Čehoslovačkoj, u Jindihovicama, gde je stradalo oko sedam hiljada Srba itd.

Prema tome, veliki posao nas čeka. Mi ćemo, naravno, nadam se kao država, kao društvo i kao kulturna zajednica jedna u narednim godinama i decenijama imati mnogo poslova i mnogo aktivnosti koji se tiču zaštite kulture sećanja ne na osnovu samo standardnih istorijskih tačaka referentnih koje su glavne i najkrvavije i najbolnije. Zapravo, sve su takve, ali postoji prostor koji je nedovoljno pokriven i nedovljno istražen, tako da verujem da će i Muzej žrtava genocida i Memorijalni centar koji će imati svoj naučno-istraživački rad u određenoj meri biti u prilici, ali to je nedovoljno. Celo društvo, naravno, oni koji se bave time, istorijska nauka i sličnom, trebalo bi da u narednom periodu više pažnje i dodatna istraživanja usmere ka brojnim mestima stradanja u Drugom svetskom ratu, što je tema ovog zakona, ali i nekih drugih događaja važnih koji se tiču Prvog svetskog rata.

Naravno, u tim istraživanjima mora se voditi računa o svim žrtvama. Žrtve nemaju kada da postanu žrtve u osobitoj meri, svoju nacionalnost itd, već su jednostavno žrtve, ali su žrtve nastale tako što su postojale neke istorijske okolnosti, neki istorijski preduslovi da u tragičnim događajima neko postane žrtva.

Dakle, verujem da imamo mnogo posla, ali, kao što sam već rekao u svom prethodnom izlaganju, takođe se nadam da smo načinili vrlo čvrste i vrlo važne i ohrabrujuće dodatne korake u tom pravcu.

Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš. Izvolite.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, u Skupštini Srbiji danas se nalazi, smatram, jedan veoma važan predlog zakona – Predlog zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“, na koji smo čekali preko 70 godina. Toliko godina u ime bratstva i jedinstva nismo dostojno obeležili mesta stradanja nevinih ljudi koji su krivi bili samo zato što su Srbi, Jevreji ili Romi, a to su učinile sve druge zemlje, bilo da su obeležile do sada stradanje svog naroda, kao što su to uradili Jevreji u Jad Vašemu ili u zemljama Evrope, gde je nacistička Nemačka osnovala ove logore npr. u okupiranoj Poljskoj, kao što su Aušvic, Belzen, Varšava, Trevlinka i drugi. Samo jedno, radi napomene i razlikovanja, postojali su logori za istrebljenje u kojem su zatvorenici boravili svega nekoliko sati do svoje smrti i koncentracioni logori koji su bili robovska radna snaga, opet, naravno, do smrti, kao što su Dahau, Bergen Belsen i drugi. E, kao što su ovi prvi postojali u Poljskoj, takvi su bili Jasenovac, Jadovno i Stara Gradiška. Njima jedino nisu upravljali nacisti, nego NDH i ustaše, a takav je bio i „Staro sajmište“ i „Topovske šupe“, koje su osnovale NDH i Gestapo u Beogradu.

Prva hapšenja i deportacija Jevreja izvršena su već polovinom avgusta 1941. godine, kada su skoro svi Jevreji iz Banata, preko njih 3.000, dovedeni i ubijeni u Logoru „Topovske šupe“ i to svega za pet meseci, a do kraja 1941. i početka 1942. godine, prema nekim podacima, u Logoru „Staro sajmište“ ubijeno je 6.280 Jevreja, Srba i Roma i po zlu čuvenoj „dušegupki“. Tada je objavljeno da je Srbija očišćena od Jevreja, prva zemlja posle Estonije koja je već početkom 1942. godine rekla da je u njoj jevrejsko pitanje rešeno.

Možemo li danas za trenutak zastati, zaćutati, zamisliti sve razmere i monstruoznost zločina koji su se događali i koji su se događali na ovom mestu, a mi kao građani Zemuna, Novog Beograda, Beograda u celini i najzad svi u Srbiji prolazimo 70 godina pored takvog mesta i još sličnih, ne znajući ništa o njemu, ne znajući da su tu, na prostoru između dva mosta, se na Savi događali najmonstruoznije smrti u najistočnijoj tački NDH.

I danas se sećaju stari Zemunci da su se svakoga dana prema Starom jevrejskom groblju kretala zaprežna vozila, natovarena ljudskim leševima, a onda brzo, pojavio se kamion, čuveni kamion za smrt.

Zahtev NDH bio je da se na ustupljenoj teritoriji, koju su im dali Nemci, dozvoli logor, citiram, bez srpskih policajaca i stražara, ali da se finansira i snabdeva iz Beograda. Prvo je bio samo za srpske Jevreje, i to samo za žene, decu i stare, a posle, kada je Srbija „očišćena“ od Jevreja, za tih pet meseci, od maja 1942. godine, počeo je da prima i druge taoce – komuniste, partizane i sve druge patriote u području ratnih dejstava do jula 1944. godine.

Kroz ovaj logor prošlo je preko 32.000 ljudi, a prestao je sa radom posle savezničkog bombardovanja, kada je delimično razrušen.

Negovanje zaborava suviše je dugo trajalo, a oni koji zaborave svoju istoriju, moraju da je ponavljaju. To je strašna opomena koja nam se upravo dogodila u novijoj istoriji, u kojoj smo od stradalačkog naroda i žrtve, mi pretvoreni u monstruozni narod, spreman da ubije drugog samo zato što nije isti kao mi.

Izvinite, svi oni koji hoće da menjaju istoriju i da pišu novu, moramo reći da ima suviše dokumenata o istoriji krivice, koja ne mogu biti sva uništena i koja trajno ostaju. Zato, konačno, u ime svih onih čiji su članovi porodice stradali, koji su morali biti istrebljeni, koji su morali nestati, smatram da ovaj zakon, zaista mora biti usvojen. Treba dati priliku istini da ne bi bila i definitivno pregažena.

Ovo otrežnjenje daje nadu da ćemo, kao srpski narod sećati se sa pijetetom svih jevrejskih i romskih žrtava, koje nismo mogli zaštiti, jer smo i sami bili žrtve i ubijani. Zato ćemo se sećati i pripadnika našeg srpskog naroda koji su nevino stradali na ovom, ali i mnogim drugim mestima.

Zato želim, u svakom pogledu, da dam podršku ovom Ministarstvu kulture, ovoj Vladi Republike Srbije, a posebno predsedniku države, Aleksandru Vučiću, koji je kao predsednik Srbije, prvi jasno i javno o ovom delu srpske tragedije, u nezavisnoj državi Hrvatskoj, govorio, posetio Gradišku, bio inicijator sa Srbima iz Republike Srpske, da se logor Jasenovac, Stara Gradiška, učini vidljivim, da se izgradi posebni memorijal dostojan ogromnim razmerama genocidne tragedije srpskog naroda, ali i kao mesto sećanja, opomene, ali i mesto pomirenja.

U tom kontekstu, prepoznajem i predlog ovog zakona isto kao mesto sećanja, opomene i pomirenja, čuvanje i negovanje istorije, koja je svedočanstvo zlog vremena i stradanja naroda. Ali, ovome bih dodala bar dve stvari, sastavni deo memorijalnog centra Staro Sajmište, koje se prema predlogu sastoji iz dva muzeja, Muzeja jevrejskog logora Zemun i Muzeja prihvatni logor Zemun, mislim da mora biti dodato i Muzej Beograd Topovske šupe. Tako bi memorijalni centar Staro Sajmište, mogao postati centar mreže memorijala.

Da se podsetimo. To je bio prvi Sabirni centar, logor za Jevreje i Rome u Beogradu u Drugom svetskom ratu, u kojem je za pet meseci stradalo preko tri hiljade Jevreja i Roma, dovedenih iz Banata, gde je bila Nemačka uprava, da bi vrlo brzo postao mali, te su po odluci nemačke komande, u okupiranom Beogradu, po odluci i po komandi Gestapoa, ti isti zarobljenici robovski radili na izgradnji i prilagođavanju nekadašnjeg Sajma u Beogradu, inače jednog od prvih takvih sajamskih objekata u Evropi, u logor za posebne namene u cilju ubijanja. Zgodan, izdvojen prostor, između dva mosta, s jedne strane omeđen rekom, a druge prugom, i tada savskim močvarama u zaleđu, a danas novobeogradskim bulevarima.

Prvo obeležavanje logora Topovske šupe, da kažem, bilo je 1951. godine, ali uz spomen, kako je tada na postavljenoj tabli pisalo „Palim drugovima za slobodu otadžbine“. Istina, ali ne cela. Druga ploča, bila je postavljena greškom. Na ulazu u Tramvajske šupe u ulici Kralja Aleksandra. Zamislite toliko ne znanje. I najzad treća, da bi 2005. godine bila postavljena spomen ploča na zid jednog, još uvek od postojećeg objekta Topovskih šupa, čije je autor Aleksandar Nećak i na kojoj je tekst na srpskom, engleskom i hebrejskom jeziku. Da bi januara 2006. godine on otvoren, kao spomen park Topovske šupe, ali brzo zaboravljen i zapušten.

Objekti koji su preživeli sva bombardovanja Beograda, naš ukupni nemar, ne smeju biti uništeni sada kada osnivamo memorijalni centar Staro Sajmište. Ovaj prostor ne sme biti ustupljen bilo kom šoping molu, ikonama potrošačkog društva i neoliberalizma.

Ali, ako to ne uradimo sada, i ovaj kompleks adekvatno ne zaštitimo, moraćemo to da uradimo naknadno, jer se za to bore svi koji gaje sećanja na ovo mesto teškog stradanja, čiji su članovi porodice u njemu nestali, svi oni koji su izgubili svoje najbliže i kojima je zatret ukupni trag.

Ovakav čin zaštite se mora učiniti kao odgovornost prema sopstvenoj istoriji, koja svedoči šta se Srbima događa kada imaju kvislinšku vlast, vlast po tuđoj volji i diktatu.

Najzad, Srbija je potpisnica „Terezinske deklaracije“ o vraćanju imovine jevrejskoj zajednici, ukupne imovine stradalih Jevreja, što je Srbija ispunila, a Srbija je i član Međunarodne organizacije za istraživanje i edukaciju u oblasti Holokausta i treba ispuniti sve prihvaćene standarde i norme, jer kako kažu istoričari, Topovske šupe su bile rezervoar talaca za streljanje, kao što je bilo i Staro Sajmište.

Još samo jedno. Predlažem, kao i mnogi građani Beograda, da stari Savski most bude sastavni deo ovog memorijala, baš zato što su ga gradili Nemci, kao jedino mesto koje je povezivalo NDH i okupiranu Srbiju u to vreme, a u kojoj je postojala antifašistička borba, jer je porušen Veliki most kralja Aleksandra, danas obnovljeni Brankov most, da on služi kao sećanje na herojski podvig jednog učitelja, antifašiste, jednog usamljenog ali hrabrog čoveka, Miladina Zarića, koji ga je bez bilo čije pomoći, partizanske ili druge organizacije razminirao i sačuvao za brzi prelazak partizanskih jedinica i jedinica Crvene armije i oslobođenog Beograda u potiskivanju fašističkih jedinica nemačke vojske u povlačenju.

Inače, tokom rata, samo da kažemo, dva važna mosta koja nisu nemačke snage u Evropi uništile jeste čuveni most na reci Rajni kod Remogena i ovaj na Savi. Taj most je spomenik hrabrosti jednog čoveka, koji nije organizovan, koji oseća i razume šta je dug domovini i duboko je u sebi antifašista. Zato treba naći način da most ostane kao deo ovog memorijala, jer naspram masovnog ubijanja sa jedne strane, on je simbol otpora antifašističke borbe, borbe za slobodu i slobodnu Srbiju, slobodan srpski narod sa svim narodima koji ovde žive. On mora ostati živ, ljudski, pešački, ne premešten na livadu kao gomila gvožđa ili most u nekom drugom gradu ili na nekom drugom mestu, jer samo ovde i na ovakav način on zaista jeste to što jeste.

Odobravajući niz obnavljanja i graditeljskih poduhvata u Beogradu, molim pomilovanje za most Miladina Zarića i njegovo trajanje u ovom istorijskom kompleksu. Još jednom, glasaćemo za zakon, pružiti svaku vrstu pomoći u očuvanju sećanja, poštovanju svim žrtvama, ali i poštovanju života svih ljudi i naroda, jer su mir i sloboda, saradnja i očuvanje identiteta naroda jedini uslov civilizacijskog napretka i napretka Srbije.

U tom smislu, smatram da sve ono što su ovih prethodnih godina tražili stanovnici Zemuna koji su se sećali i još uvek sećaju stradanja u Drugom svetskom ratu, vlasti NDH u ovom gradu i okolini, svi ilegalci, Zemunci, zatim heroji i iz drugih logora koji su preživeli stradanje na drugim mestima, a koji su ostavili svoja svedočanstva o tome, Muzej genocida, Banjički logor, mesto Jajinci centar, treba da budu zajedno sa ovim sada memorijalima koji se osnivaju, centri jedinstvene mreže memorijala i sećanja u Srbiji, da se to više nikada ne ponovi.

Još jednom, sva podrška ovom Ministarstvu kulture na jednom velikom poduhvatu i konačno predlaganju ovog zakona. Sve najbolje i hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Hvala, uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine.

Poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici SDPS snažno podržava ovaj Predlog zakona o izgradnji memorijalnog centra Staro Sajmište i pored toga naravno sve ono što je predviđeno kada su u pitanju aktivnosti tog centra u budućnosti, a vezano je za ono što jeste glavna tema ove naše današnje sednice, a što će biti i veoma ozbiljna tema za raspravu u budućnosti, a to je kultura sećanja, kultura zajedničkog sećanja između naroda koji su najviše nastradali na prostoru bivše Jugoslavije, a to su srpski narod, Jevreji i Romi.

Konačno i krajnje je vreme da na jedan ovakav način, izgradnjom Memorijalnog centra, ali i pravljenjem i formiranjem instituta istraživačkih centara, organizovanjem okruglih stolova i definisanjem programa na svim nivoima obrazovanja, podsećamo naše ljude, podsećamo i učimo, pogotovo naše mlade, o onome šta se dogodilo u Drugom svetskom ratu, ali i da ih podsetimo da baštinimo, iako je prošlo više od 75 godina od završetka Drugog svetskog rata, jednu od najvećih i najsnažnijih civilizacijskih vrednosti, a to je antifašizam koju SDPS od svog osnivanja neguje.

Nikada neću zaboraviti reči bivšeg ambasadora, inače velikog prijatelja Srbije, Josija Levija koji je pre jedno sedam, osam godina, na jednom skupu na kojem smo, zajednički predstavnici političkih vlasti u Srbiji, Jevrejske zajednice, Romske zajednice, odavali poštu svima onima koji su izgubili život, odnosno koji su nastradali u Holokaustu i u pogromu koje je nemačka vojska potpomognuta sa ustašama u Hrvatskoj i diljem bivše Jugoslavije i drugim kolaboracionističkim pokretima uradila, izjavio nešto što možda i nije u skladu sa nekim principima koje mi ovde u Srbiji učimo i baštinimo kao većinski pravoslavni hrišćani, a to je da nema ni oproštaja.

Mi ovde kažemo da oprostiti možemo, a da zaboraviti nećemo, a Jevreji kažu da nema zaborava, ali da nema ni oproštaja. I ja se sa tim slažem da nema oproštaja za nešto što se na takav način dogodilo polovinom prošlog veka i da takvi događaji prosto i sve te žrtve zaslužuju da mi budemo glasni, i to ne samo kada, na žalost, obeležavamo određene godišnjice, kada napravimo neki okrugli sto, kada napravimo neko predavanje na univerzitetu i fakultetu, kada govorimo o tome ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nego da budemo glasni svakim danom, da budemo glasni na svakom mestu gde prisustvujemo, kako bi na taj način, u ovim uslovima u kojima živimo, promovisali samo ono što jeste imanentno srpskom narodu, što je imanentno našoj zemlji, a to je istina.

To je ono za šta smo se mi borili i u Balkanskim ratovima. To je ono za šta smo se mi borili u našoj borbi za nezavisnost, a kada smo je dobili 1878. godine na Berlinskom kongresu. To je ono za šta smo se borili u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu i zajednički, na žalost, nastradali sa našom braćom Jevrejima.

Ono što je suštinski važno da kažem jeste da nama nije bilo teško kao državi i tu je puna zahvalnost tadašnjem premijeru, sadašnjem predsedniku gospodinu Aleksandru Vučiću, koji je insistirao i inicirao mnogo, mnogo dobrih, kvalitetnih predloga kada je u pitanju poštovanje Jevrejske zajednice, kada je u pitanju poštovanje datuma koji su od jako velikog značaja, kako za Jevrejsku zajednicu, tako i za ceo naš narod i za našu državu.

Podsetiću još jednom moje uvažene kolege, narodne poslanike, ali i javnost u Srbiji, javnost u regionu da je Srbija prva zemlja na svetu koja je donela zakon kojim smo vratili i vraćamo imovinu naslednicima žrtava Holokausta. Prva zemlja u svetu koja je zakonski definisala pomoć malobrojnoj, ali uvek veoma poštovanoj Jevrejskoj zajednici, Savezu jevrejskih opština od 950 hiljada evra narednih 20 godina. To pokazuje najveće kvalitete srpskog naroda, ali naravno i odgovornost sadašnje političke vlasti, predsednika države, većine u parlamentu, Vlade Republike Srbije da se sa respektom odnosimo prema najvećim vrednostima i civilizacijskim dostignućima našeg naroda i naše zemlje.

Poštujući Jevrejsku zajednicu, poštujući njihove svetinje, poštujući njihove žrtve, mi smo počeli da poštujemo u proteklih nekoliko godina, na žalost, i naše žrtve. Od pre nekoliko godina obeležavamo godišnjicu Oluje, svake godine.

Podsećam naše građane i naš narod da do pre samo šest ili sedam godina nije smelo ni da se govori o tome da treba da obeležimo da je 250 hiljada naših ljudi prognano, a više od 2.000 ljudi ubijeno u agresorskom i, slobodno mogu da kažem, profašističkom aktu tadašnje hrvatske vojske. U 20. veku, pri kraju 20. veka, jedna vojska države koja je sada članica Evropske unije je pobila više od 2.000 ljudi koji su bili u zbegu, koji su bili nenaoružani, koji su se kretali ka Srbiji želeći samo da nađu utočište i da budu bezbedni i da nađu mogućnost da nastave život koji su vodili do tada. To je sada Srbija i to je sada politika Republike Srbije.

Ne želimo da dopustimo da se zaboravi ni jedan zločin, ništa što se loše dogodilo našem narodu, ali naravno poštujući sopstveni narod mi poštujemo Jevrejsku zajednicu, poštujemo i Rome, koji su jako nastradali. Brinućemo se u narednom periodu i u narednim godinama i o njima i brinućemo se da naši građani i ljudi u našem regionu, ali i u celoj Evropi ne zaborave koliko je srpski narod bio slobodarski, koliko je sada slobodarski narod i koliko smo, a zaboravljeno je, pogotovo u modernom i u zapadnom svetu, koliko je srpski narod doprineo slobodi tog sveta, kao mali narod, u Prvom svetskom ratu izgubivši jednu trećinu svog stanovništva, u Drugom svetskom ratu, postradavši katastrofalno od jednog od najmanjih naroda, od najmalobrojnijeg naroda u celoj Evropi. Proporcionalno i procentualno smo možda posle Jevreja i posle ruskog naroda najviše nastradali.

Možda smo i sami krivi. Sigurno da smo sami krivi, a ne govorimo o tome, a krajem prošlog veka smo dozvolili da svi drugi ovde u regionu, kojima smo pravili države, kojima smo obezbedili demokratiju, kojima smo obezbedili ekonomski rast, kojima smo obezbeđivali tokom postojanja Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine SHS normalan život, slobodan život, dozvolili smo da nas pobede u propagandnom ratu. Naravno da nešto tako više nećemo dozvoliti zato što Srbija sada ima snažnu podršku i ima mnogo više saveznika, nego što je to imala do samo pre nekoliko godina.

Izrael jeste naš saveznik. Jevrejski narod i Jevrejska zajednica jesu saveznik Republike Srbije, i to je jako značajno na globalnom nivou kada je u pitanju geopolitika naše zemlje i budućnost naše zemlje.

Citiraću bivšeg ministra odbrane i ministra spoljnih poslova Izraela, predsednika Izrael bejtenu partije – Naš dom Izrael, gospodina Libermana, koji je više puta izjavio da država Izrael nikada neće dozvoliti da bude ni na sednici njihove Vlade da se raspravlja o pitanju nezavisnosti tzv. Kosova zato što država Izrael poštuje državu Srbiju i zato što se seća i zna koliko su Srbi propatili i koliko je naš narod zajednički propati sa Jevrejima i Jevrejskom zajednicom.

Podsetiću na puno sastanaka i kontakata koje predsednik Vučić napravio i ostvario sa Svetskim jevrejskim kongresom, sa „Ajpakom“ jednom od najmoćnijih i najsnažnijih organizacija, lobi jevrejskih organizacija u SAD koje podržavaju Srbiju i koje su jedan od oslonaca sadašnje politike Republike Srbije, kada je u pitanju i kada je u pitanju naša spoljna politika.

To je ono što jeste mudro od ovog našeg rukovodstva. To je ono što jeste mudro i što predsednik Vučić jako dobro radi i to potvrđujući svoje prijateljstvo i sećanje na stradalništvo sa onima kojima smo stradali, podsećajući na našu istoriju i podsećajući da se nikada kao što to i Jevreji umeju da kažu i u samoj državi Izrael ili celom svetu da nikada više neće dozvoliti da njihov narod trpaju u vagone i da ga vode na klanje. Nikada više to Jevreji neće da dozvole. Nikada više to država Izrael neće da dozvoli. Tako i država Srbija nikada više neće da dozvoli „Oluju“. Država Srbija nikada više neće da dozvoli pogrom koji se dogodio na teritoriji Kosova i Metohije posle 2000. godine, 2004. godine, 2008. godine. Srbija je sve snažnija i snažnija. Srbija jača svoju ekonomiju, jača svoje vojne kapacitete, ali jača svoja savezništva.

Moram mojim kolegama da kažem, ali i građanima Republike Srbije, da nije dovoljno to što smo bili saveznici pre 20, 30, 40 ili 50 godina ili možda 100 godina sa nekim. Bili smo saveznici tokom Prvog svetskog rata sa Francuzima. Bili smo odlični prijatelji naše vojske su sarađivale.

Podsetiću samo da je general Foš kada je primio kralja Aleksandra tokom Versajske konferencije je čak ponudio kralju Aleksandru da se tadašnja Austrougarska i Nemačka podele na pet okupacionih zona i da jedna od njih bude pod ingerencijama i jurisdikcijom kraljevine Srbije, kao male zemlje i kao malog, relativno, igrača na nivou Evrope. Ali tada je Srbija poštovana i poštovala i gajila je svoja savezništva.

Mi smo taj osećaj nekako krajem 90 – ih godina, posle pada Berlinskog zida izgubili. Mi i dan danas mislimo da ćemo imati blanko podršku Izraela i jevrejskog naroda i jevrejskih organizacija samo zato što imamo zajedničku istoriju i zato što smo zajednički nastradali, pa i njihov predsednik Vlade aktuelni Benjamin Netanjahu je pre nekoliko meseci izjavio da je istorija zajednička Srba i Jevreja duga više vekova, ali je problem što to samo jedan mali procenat ljudi u Izraelu i širom sveta zna i mislim da ćemo izgradnjom ovog Memorijalnog centra ne samo odati poštu jevrejskoj zajednici, nastradalim Jevrejima, Srbima i Romima, nego ćemo pokazati koliko u stvari Srbija ima slobodarski, demokratski i svaki drugi kapacitet i jako je važno i zahvalni smo na tome i veliki je posao uradilo Ministarstvo kulture i vi lično, ministre. Znam koliko ste se založili za to da ova tema bude delegirana na najvišim mogućim nivoima i u našoj zemlji, ali i na nivou zemalja EU, na nivou razvijenih zemalja nekadašnjih naših saveznika koji su bili zajedno sa nama, odnosno sa kojima smo mi bili tokom tih teških dana u Drugom svetskom ratu.

Jako je značajno što je predviđeno da taj Memorijalni centar „Staro sajmište“ ima i napravi ozbiljnu saradnju i sa Memorijalnim centrom „Aušvic-Birkenau“ i sa svim memorijalnim centrima koji se bave ovom tematikom, i „Jad Vašemom“. Isto tako ću podsetiti moje kolege da je jako značajno bilo ko, nije bitno da li se bavite politikom ili bilo kojim drugim poslom, da se ode u „Jad Vašemo“ i da se vidi to, da se vidi ta tišina, ali da se vidi i da se oseti ta ozbiljnost jevrejskog naroda i države Izrael koja kada uđete u „Jad Vašem“ imate priliku da vidite fotografije ljudi koji su nastradali širom sveta od nacističke i fašističke ruke. Jevreji kažu – nećemo prestati sa našim poslom dok fotografija svakoga, a znamo svi da je nastradalo preko šest miliona ljudi, ne bude izložena u Memorijalnom centru „Jad Vašem“. I mi treba da sledimo takav primer i mi nekada moramo od drugih da naučimo.

Mislim da je ovo jedna veoma, veoma značajna, strateški važna stvar za našu zemlju gde ćemo uspeti ne samo da ljudima sa kojima politički sarađujemo, sa kojima ekonomski sarađujemo, naravno i zemljama, nego i njihovim naučnicima, njihovim uneverzitetskim profesorima, ljudima sa naučnih instituta prikažemo šta se ovde dešavalo i u stvari prikažemo istinu o našem narodu, prikažemo istinu koliko je naš narod u stvari jedan od retkih naroda nažalost u ovom delu Evrope, ali i u celoj Evropi, napominjem, koje antisemitski narod. Nećete naći nijedan element u 20. veku, sem nekih ideja i ljudi koji su bili plaćeni, koji su bili pod kapom tadašnje nacističke Nemačke kao što je bio tadašnji predsednik državnog Zbora Dimitrije Ljotić, ali nisu imali nikakvo uporište u tome, niti su imali bilo kakvu podršku bilo kog dela našeg naroda i to su najznačajnije vrednosti naše zemlje i našeg naroda – antisemitizam i antifašizam.

To je ono o čemu mi treba da pričamo i da govorimo na svakom domaćem skupu, na svakoj političkoj, kulturnoj, bilo kojoj drugoj konferenciji i u regionu i inostranstvu jer smo mi jedan od retkih naroda koji je podelio sudbinu sa najstradalnijim narodom možda ikada u istoriji, a to jeste jevrejski narod, za kojeg ni danas ni moderna nauka ne može da dosegne do toga i ne može da objasni zašto je jedna tada moderna država i njeno rukovodstvo odlučilo da istrebi jedan narod zato što je drugačije vere i samo zato što je druge etničke pripadnosti, a posebno da ne govorim o tome što je to jedan od istorijski najznačajnijih naroda ne samo za teritoriju Bliskog istoka, gde oni većinski žive, nego za celi svet.

Na kraju samo da podsetim Isus Hrist je bio Jevrejin i Apostol Pavle je bio Jevrej. Proganjao je Hrišćane pa se preobratio u hrišćanstvo i bio jedan od najvažnijih apostola, o kojem možemo puno da čitamo. To moderna nauka još nije uspela da objasni, a naš narod i naša država su i pored stradanja i pored velikih ucenjivanja ostali uz taj narod, ostali uz svoje principe i ostali smo i do današnjeg dana antisemiti, ostali smo i do današnjih dana antifašisti.

Suštinski je jako značajno što i Ministarstvo kulture i Vlada Republike Srbije promovišu i podržavaju da kultura sećanja bude nešto što će biti conditio sine qua non funkcionisanja naših državnih institucija i da ćemo kroz veći nivo, snažniji nivo edukacije od osnovnog, srednjeg obrazovanja, naravno na fakultetima i univerzitetima stalno govoriti o tome šta se to dešavalo u Drugom svetskom ratu, ali da nam to bude podsticaj, da nam to bude prednost kada su u pitanju odnosi sa drugim narodima i drugim državama.

Ovde posebno govorimo o Izraelu, ovde posebno govorim o SAD, koje kako svi znate su jako zainteresovane za izraelsko pitanje i za pitanja koja se tiču Jevrejskog naroda.

Mi smo nažalost sebi dopustili, tu moram da budem iskren, da izgubimo propagandni rat, i da najveći propagandni rat protiv Republike Srbije, tadašnje SRJ, vode u stvari američki Jevreji, senator Lantoš, Bijogardi, sada Eliot Engel, naturalizovani američki Jevreji. Zašto? Pa, zato što smo sve vreme preko 70 godina ćutali o tome koliko smo mi bili stradalnici, koliko smo mi pomagali Jevrejima i koliko se neki i dan danas sećaju toga, ali je to nedovoljno u ovom modernom svetu, svetu interneta, novih tehnologija.

Ako toga nema na društvenim mrežama, na portalima, ako se o tome svakodnevno ne govori, to pada u zaborav, a mi možemo da pitamo Žambokija, koji je danas jedan od najbogatijih ljudi u Izraelu, pa njega je spasao čovek sa Dorćola, Srbin, odveo ga u Zrenjanin. Žamboki se vraća u Srbiju tri, četiri puta godišnje. Govori u Izraelu o Srbiji. Govori o Srbima koji su spašavali Jevreje tokom Drugog svetskog rata, ali to nije dovoljno.

O tome moraju da govore svi narodni poslanici, svi članovi Vlade, ali i naši mladi ljudi, svi studenti, svi oni koji vole ovu zemlju i naravno koji žele da podignu na svakom aspektu njen kapacitet.

Završavam time što bih se zahvalio vrlo i radnoj grupi, koja je radila na izradi ovog zakona. Naravno, ministru i Ministarstvu kulture, sjajno obavljen posao i ono što je suštinski važno, da ćemo ovaj zakon nadam se, kao što smo glasali za Zakon o kompenzaciji naslednicima žrtava Holokausta, to je bio, ja mislim jedan jedini zakon u proteklih desetak godina koji je izglasan konsenzusom. Svi narodni poslanici koji su bili prisutni su glasali za to.

Hvala naravno i gospodinu Goranu Vesiću, koji je uložio puno energije, koji je uspeo da podigne odnos jevrejske zajednice i naše zemlje i naših institucija i Vladiki Jovanu koji je isto jedan od najvećih poznavalaca Holokausta i tih pitanja. Ovo je nešto što je jako važno. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narode skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 sati, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ovde sednice.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Republike Srbije, pred nama se nalazi zakon o osnivanju memorijalnog centra „Staro sajmište“, jedan vrlo značajan zakon, jer posle 75 godina od završetka Drugog svetskog rata prvi put se pravno uređuje memorijalni centar „Staro sajmište“.

Ovaj zakon značajan je i sa aspekta što prvi put se uređuje pravni okvir kojim se definiše genocid nad Srbima koji je počinila NDH u periodu rata od 1941. do 1945. godine, sa nemačkim okupatorom i drugim saveznicima okupatorskim u Drugom svetskom ratu.

Ovaj zakon takođe je značajan zato što se ovim zakonom predviđa pravni okvir za organizaciju i rad, za prikupljanje, za sređivanje, za obrađivanje, za muzeološke aktivnosti, za filmske aktivnosti koje su predviđene, a takođe, ovaj zakon je značajan i sa aspekta što se osnivaju dva muzeja i to muzej jevrejski logor Zemun i muzej prihvatni logor Zemun.

Takođe, ovaj zakon je vrlo značajan zato što se formira u okviru zakona i međunarodni savet za saradnju u koju ulaze stručnjaci od integriteta, od obrazovanja i znanja i to ne samo naši stručnjaci, već mogu da uđu pravna i fizička lica koja se bave ovom problematikom iz čitavog sveta. Naravno da je predviđena mogućnost saradnje muzeja sa onim muzejima i onim ustanovama koje se bave sličnom delatnošću u čitavom svetu. Takođe, regulisana je unutrašnja organizacija, što se tiče upravnog i nadzornog odbora i direktora, načina finansiranja itd.

Međutim, prevashodna vrednost ovog zakona je zato što posle 75 godina prvi put uspostavljamo pravni okvir čiji je osnovni cilj održavanje i očuvanje kulture sećanja na najveća stradanja koja su počinjena nad Jevrejima, Srbima, Romima i drugim antifašistima na području Kraljevine Jugoslavije, odnosno na području Republike Srbije, NDH i na drugim područjima gde su vršeni zločini nad Srbima.

Uglavnom o svojim žrtvama malo smo kada govorili. Znali smo da ih ima, ali o tome smo ćutali. Sedamdeset pet godina ćutanja i sramote trebalo je na čelo države da dođe državnik Aleksandar Vučić, da dođe ova Vlada, pa da posle 75 godina shvatamo da imamo moralnu obavezu sećanja na sve Jevreje, Srbe, Rome i druge antifašiste koji su postradali tokom nemačke okupacije i fašizma u Drugom svetskom ratu, ali da sem kulture sećanja imamo i odgovornost i obavezu da sadašnje i buduće generacije učimo o onome šta se dogodilo na ovom prostoru, ne da bi raspirivali mržnju, već da bi se znalo o zločinu kako se zločin ne bi ponovio. Jer, ćutati o zločinu, a ćutali smo svih ovih 75 godina, verovatno dodvoravajući se nekom drugom, je isto što i učiniti zločin.

Kada su u pitanju Jevreji, kada je u pitanju ovaj zakon, moram da istaknem da prvi koncentracioni logor koji je organizovan za Jevreje i u koje su Jevreji, uglavnom muškarci skupljani, Romi i drugi antifašisti, to je bio koncentracioni logor na Autokomandi u Topovskim šumama. Tu su dovedeni i ustanici posle pada Užičke republike, jer je Užička republika dva meseca, od septembra do novembra bilo jedino područje slobodno u okupiranoj Evropi.

Takođe, moram da navedem da su iz Topovskih šuma svi Jevreji, Srbi, Romi streljani i to do decembra 1941. godine, dok su njihove porodice, žene, deca, starci prebacivani u jevrejski logor Zemun. Moram da kažem da su Nemci ulaskom u Srbiju u stvari izvršili rasparčavanje Republike Srbije. Jevrejski logor Zemun nalazio se pet kilometara od Zemuna i to je najistočnija granica nekadašnje NDH. Znači, jevrejski logor Zemun koji je kasnije bio prihvatni logor Zemun nalazio se na teritoriji NDH.

Takođe moram da napomenem da je od decembra 1941. godine, pa do maja 1942. godine izvršen genocid nad srpskim, jevrejskim, romskim ženama i decom i to na jedan posebno brutalan način, a taj način je vozeći ih u kamionu koji je bio hermetički zatvoren u koji su ulazili izduvni gasovi iz auspuha i oni su u stvari na relaciji od jevrejskog logora, pa do Jajinaca bili ugušivani. U kamionu je obično bilo 50-70 žena, dece i staraca, znači nejači.

Procenjuje se, odnosno prema nekim podacima, 7.000 jevrejskih, romskih žena i dece je stradalo u tom najpoznatijem, najsvirepijem, najmonstruoznijem zločinu, a to su tzv. dušegupke, vozilo koje je nemački okupator specijalno dovezao pravo iz Berlina kako bi gušio jevrejske žene decu i starce, romske i srpske.

Takođe, moram da kažem da je Gestapo, odnosno SS-ovci, da su upravljali ovim logorom, jer su im Nezavisna Država Hrvatska dala na upravljanje taj logor pod uslovom, naravno, da tu nema srpskih stražara i da se logor snabdeva iz Beograda.

Takođe moram da istaknem da je kasnije u ovom prihvatnom logoru u Zemunu, bio doveden veliki broj antifašista sa područja Bosne, iz Kozare, iz Potkozarja, iz Like, iz istočne Bosne, ali su dovođeni i sa prostora Albanije, Grčke, Italije, kao i srpski antifašisti sa područja čitave Srbije.

Zaboravila sam da kažem da nemački nacisti, kada bi im ponestalo Jevreja, Roma i onih ustanika Srba u Topovskim šumama, radi izvršenja naređenja koje su dali, a to je da za jednog ubijenog Nemca streljati 100 Srba, Jevreja, Roma i drugih, oni su odlazili u gradove širom Srbije i vršili najmasovnije zločine, masakre i ubistva. Jedno od tih zločina i ubistava je masakr kragujevačkih đaka u Kragujevcu, u Šumaricama 21. oktobra 1941. godine, a takođe i streljanje civila u Kraljevu te iste godine od 14. oktobra do 15. oktobra.

Naravno, ovde moram poseban akcenat da stavim na zloglasni ustaški logor Jasenovac, iz razloga što je u tom zloglasnom ustaškom logoru u NDH streljano, pogubljeno na svirep i posebno težak način više stotina hiljada Srba, Jevreja, Roma i drugih antifašista. Doktor Grajf, inače, izraelski istoričar za Aušvic kaže u svojoj knjizi: „Jasenovac jednako Aušvic Balkana“. Čak u svojoj knjizi pravi komparativnu analizu između Aušvica i Jasenovca i kaže da postoji velika razlika po načinu ubijanja, kako su ubijali nemački nacisti i kako su ubijale ustaše na području NDH. Razlika je u jednom, nemački nacisti uglavnom su ubijali industrijski, u gasnim komorama, a ustaše u NDH iživljavali su se na najbrutalniji, najsvirepiji način, uživajući u laganoj smrti sprskih, jevrejskih i drugih žrtava, ali i ono što je najtragičnije, uživajući u smrti dece.

Jedino je na području NDH koncentracioni logor Jasenovac bio pod direktnom upravom ustaške vlade, odnosno ustaša u kojima je jedan od njihovih ministara Mile Budak, na konferenciji u Gospiću rekao da 1/3 Srba treba pobiti, 1/3 prognati, a 1/3 pokatoličiti.

Naravno da je najveći zločin koji je mogao biti zabeležen u Drugom svetskom ratu, to su upravo zločini i koncentracionim logorima nad srpskom decom uzrasta od jednog meseca, pa do 14 godina. Otimali su ,ustaše, decu majkama iz naručja, bebe, jer nisu želeli da ih daju, razdvajali su odmah decu i majke, ali su ustaše srpsku decu bacali u visine i dočekivali ih na bajonete.

Ustaše u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj vadili su deci oči na očigled majke. Bacali su decu u živi kreč i krečane i to su priče i svedočenja preživelih. Jedan hrvatski pesnik, Ivan Goran Kovačić, kao protest protiv takvog odnosa u svojoj jednoj od najpotresnijih poema, koja se zove „Jama“, opisuje upravo to srpsko stradanje, jer su ustaše onda kada nisu stigli da pokolju živalj iz Kozare, iz Potkozarja iz Like, bacali u bezdane duge i po 46 metara. Neki od njih su preživeli i nakon toga su pričali o tim strahotama.

Takođe, moram da istaknem da se politika od 2014. godine u Republici Srbiji menja. Takođe, moram da istaknem da je ove godine u januaru mesecu na zgradi predsedništva, na Andrićevom vencu, prvi put se zaviorila žuta zastava sa Davidovom zvezdom povodom sećanja na 75 godina Holokausta, odnosno povodom sećanja na Jevreje koje su u vreme nacističke okupacije morali da nose žute trake.

To je snažno odjeknulo u Izraelu. Naravno, izraelski narod je podržao ovaj gest predsednika Aleksandra Vučića. Aleksandar Vučić je nakon toga bio u Izraelu povodom obeležavanja 75 godina sećanja na Holokaust, odnosno oslobađanja logora Aušvic i tom prilikom sastao se sa izraelskim predsednikom Rivlinom.

Moram takođe da kažem da prvi put predsednik Izraela, gospodin Rivlin, dolazi u posetu Republici Srbiji 2018. godine, kada ga dočekuje Aleksandar Vučić. Srpsko-jevrejsko prijateljstvo je višedecenijsko, viševekovno, Jevreji na ovom prostoru Srbije živeli su mnogo godina unazad. Jevrejska zajednica i danas za nas je i te kako značajna. Srbija je jedina zemlja u regionu i šire, koja je donela Zakon o vraćanju imovine koje su oduzete Jevrejima bez potomaka. Prema tome, Srbija sve čini na očuvanju prijateljstva između srpskog i jevrejskog naroda.

Srbija je u Drugom svetskom ratu jedna od četiri zemlje u svetu koje su proporcionalno broju stanovnika podnele najveće žrtve. Srbija je antifašistička zemlja. Srbija je zemlja oslobodilaca. U Srbiji su uvek čuvali svoje ognjište i svoju porodicu, nikada nisu napadali druge.

Da se istorijske činjenice ne bi zaboravile i ne bi iskrivile, a bilo je pokušaja toga, pokušaj toga je povampirenje fašizma i tome čitav svet moderan mora stati na put, je izložba koja je u UN organizovana pod nazivom – Jasenovac, potreba da se ne zaboravi.

Na toj izložbi bili su prikazani mnogi predmete, mnoge slike stravičnog događaja iz Jasenovca, ali su prikazani predmeti kojim su ustaše ubijale, odnosno klale Srbe. Taj predmet zove se srbosjek. Petar Brzica, jedan od ustaških vođa i koljača, nagrađen je samo zato što je za jednu noć između 29. i 30. avgusta 1942. godine poklao 1.360 Srba. Ustaše su se takmičile za Božić, ko će više da pokolje Srba u Jasenovcu.

Naravno, naša politika i politika koju je trasirao naš predsednik Aleksandar Vučić je politika mira, politika stabilnosti, politika života, a ne smrti, ali i politika istine zasnovana na istorijskim činjenicama, a ne politika laži zasnovana na argumentima.

Prvi državnik koji je pomenuo da se na prostoru 1995. godine desio najstrašniji pogrom pred čitavim svetom, pred modernom Evropom, to je Aleksandar Vučić. U koloni dugoj 600 km od Knina do Beograda putovali su u starim automobilima, kamionima, traktorima, zaprežnim kolima, uglavnom žene, deca, starci i po koji muškarac u zrelijim godinama. U akciji „Oluja“ je proterano 250.000 Srba iz Hrvatske. Možda su se obistinile one reči Mila Budaka, da je Hrvatska danas etnički čista zemlja. Iz Hrvatske su prognali Srbe, ali Srbi nisu nestali. Naravno, mi taj avgust obeležavamo kao dan sećanja na 2.000 ubijenih žrtava tokom te zločinačke akcije, a u Kninu, u kome je inače pre rata bilo 90% Srba, taj dan se obeležava kao dan pobede.

Ono što, takođe, moram da kažem, to je da je 20 godina trebalo da prođe i od bitki na Košarama i Paštriku, pa da se neko seti da su oni borci koji su branili našu otadžbinu u stvari najbolji deo nas, jer oni su na našoj granici sa Albanijom dali 108 života, a njihova starost bila je samo 25 godina. Oni su u stvari najbolji deo Srbije. Zašto su se oni pre koji su vršili vlast stideli njih, to nam nije poznato, ali pretpostavljamo zarad jeftinih političkih poena, dodvoravajući se onima protiv kojih su ovi borci ratovali, da bi još koji mesec ili dan opljačkali našu Srbiju i građane. Tome je došao kraj.

Naravno, SNS u danu za glasanje podržaće ovaj zakon.

Zahvaljujem.
Prelazimo na listu po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima dr Muamer Zukorlić.
Gospodine Zukorliću, izvolite.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, svakako da treba podržati podizanje predloženog memorijalnog centra. Ovo je prilika da se suočimo sa temom odnosa prema zločinu.

Naime, u biološkoj prirodi čoveka je da reaguje na opasnost prema njemu i da refleksno reaguje na svako zlo koje mu se desilo, dešava ili mu se može desiti. Ali, kao i u prirodi svih drugih bioloških refleksija one same po sebi ne predstavljaju vrednost. Dakle, ukoliko reagujete ili odbrambeno ili osudom ili bilo kojim drugim aktom, to je sasvim normalno i prirodno, ali se to ne smatra nekom posebnom vrlinom, zato što i životinje reaguju na isti način kada su ugrožene. Zato bi bilo jako važno, pored tog nivoa odnosa prema zlu, zločinu i svakoj opasnosti, da smognemo snage da se pozabavimo temom zločina na višem, a to znači pre svega ljudskom nivou.

Onaj pojedinac, ona zajednica koja uspeva da se prema zlu i zločinu ophodi etički drugačije, kvalitetnije, fenomenološki univerzalno i principijelno, a to znači da smo uvek opredeljeni protiv zla i zločina i u pogledu prevencije, ali i u pogledu osude, kao i u pogledu priznanja i odavanja pijeteta svim žrtvama svakog zločina, to je zapravo ono što zaslužuje posebnu pažnju i ono na čemu se može graditi drugačija budućnost i ono što, zapravo, predstavlja pravu ljudsku vertikalu.

Dakle, to je moj poziv i time želim da ukažem da definitivno i ova zemlja ima, verujem, snage ili mora smoći snage, bar kroz dominirajuće političke faktore i u ovoj Skupštini, ali i na svim drugim nivoima javne, medijske, političke i intelektualne komunikacije. Ako hoćemo da nam ljudskost bude ono što ostavljamo našoj deci i pokolenjima u nasleđe, onda ovaj pravac i ova orijentacija nemaju alternativu.

U tom pogledu, kao što podržavam ovaj predlog, želim da podsetim, evo, za nekoliko dana, 27. februara imamo godišnjicu zločina u Štrpcima. Dakle, pripadnici bošnjačke nacionalnosti i jedan pripadnik hrvatske nacionalnosti su u vozu oteti, nestali, ubijeni, a pri tom nemamo epilog niti da su žrtve pronađene, niti osuđeni počinioci i nalogodavci, ali isto tako ono što je neprihvatljivo jeste odnos nadležnih državnih organa prema ovom zločinu.

Radi se o građanima, odnosno državljanima ove zemlje koja tada zvanično nije bila u ratu i zato pozivam nadležne organe i njihove predstavnike da se konačno prevrne list i da se drugačije ophodimo i prema zločinu u Štrpcima i Sjeverinu i Kukurovićima i svim drugim grupnim i pojedinačnim zločinima koji su se 90-ih godina dešavali, jer takvim odnosom mi ćemo pokazati zapravo da odnos prema zlu i zločinu nije pitanje da li je učinjen meni i mojima, već da je zlo i zločin nešto protiv čega se moramo boriti zajednički, principijelno, u punom kapacitetu i ne praveći nikakve razlike.

Na lokalnom nivou i u Priboju i u Prijepolju mi imamo korektan odnos što se tiče državnih organa, njihovih predstavnika i srpske i bošnjačke nacionalnosti, ali nivo države i dalje ćuti i dalje imamo sramežljiv odnos. To se definitivno treba i mora zaustaviti, jer ostavljanje prostora da imamo selektivan odnos nije dobro.

Evo, juče smo ovde, dakle, tokom praznika dobili preteće i grafite mržnje na prostorijama Univerziteta u Novom Pazaru i ovde u Beogradu. Baš me zanima da li će mediji u ovoj zemlji jednako tretirati ove grafite kao grafite koji se dese na račun Srba, pojedinačno ili kolektivno, ma gde u zemlji ili na Balkanu.

Dakle, treba nam jednak odnos, principijelan odnos, zbijanje redova protiv mržnje, protiv zločina. Samo tada možemo imati budućnost koja neće biti krvava kao ona u 20. stoleću, koje nam je mislim dosta i zato postoji Stranka pravde i pomirenja i zato insistiramo i na pravdi i na pomirenju, jer verujemo da taj put nema alternativu. Hvala vam.