Neću naravno dužiti, uz zahvalnost, naravno vama što ste mi dali reč, želim da završnici samo da kažem, da smo u ovoj raspravi o ovom jako važnom zakonu sve poslaničke grupe su u stvari pokazale svoju privrženost ovakvom jednom rešenju. Ali, uporedo dok je tekla ovde rasprava danas, hoću da napomenem, da se održavala sednica Odbora za dijasporu na kojoj je razmatran izveštaj Komisije za nestala lica. Mislim da je to nekako i kompatibilno sa ovom pričom koju smo imali i gde smo upoznati ne naravno prvi put o opstrukciji, nedostatku saradnje drugih strana u rešavanju ovih problema. U nedostatku volje, a najzad, što je najgore i nedostatku svesti i priznavanja da postoje srpske žrtve i odgovornosti koja se naravno povezuje sa tim.

To ukazuje dodatno i na ozbiljnost ovoga o čemu smo mi danas pričali, zakona koji se usvaja ovih dana, ali i onoga što nas još čeka na putu odbrane istine. U moderno vreme medijski rat vidimo da je posebna vrsta rata i u skladu sa tim moramo u narednom vremenu da imamo adekvatne odgovore. Važno je, smatram objediniti rad u narednom periodu više ministarstava, jer ovo se ne tiče samo kulture, odnosno kulture sećanja, nego istovremeno i boračke zaštite, prosvete, nauke, pa najzad, možemo reći i vojske, svih oblika rada, svih oblika organizovanja odbora, komisija i tako dalje, gde su različiti ljudski resursi već uključeni u prikupljanje podataka koje treba smatram u narednom periodu objedinjavati. Stvoriti jedinstvene baze podataka i ne razmatrati mogućnost koliko to košta i naći opravdanje u tome. Upravo da smo ovakav zakon doneli ranije imali bismo i možda u novije moderno vreme situaciju drugačiju.

U kontekstu donošenja ovog zakona mislim da je ovo što se poslednjih godina događalo treba dosledno i blagovremeno regulisati i time imamo zadatak da ovaj zakon kada ga usvojimo, primenimo, ali i zabeležimo sve vrste žrtava koje su se dogodile u raspadu Jugoslavije. To je zbog odbrane našeg identiteta. Kada je o tome reč, u ne saradnji drugih sredina vezano za ovu temu, mislim da se često postavlja pitanje i razmatra u javnosti, pa kakvi smo to mi, kad oni neće sa nama. Mislim da je krajnje pogrešna teza, jer oni koji nemaju danas svoj identitet, a žele da ga izgrade, moraju da ga uzimaju od onoga koji im je najbliži, a koji ga imaju. Dakle, razmatrajmo da njihova dogradnja sopstvenog identiteta mora da ide kroz sve postupke koje su dostupne njima, ma koliko oni bili nezakoniti i na štetu drugih. Zato ovaj zakon je samo prvi korak u rešavanju narednih pitanja, odnosno rešavanju onoga što se dogodilo poslednjih godina.

Još jednom hvala. Hvala i predsedavajući što ste mi dali reč i pozdravljam sve.

Uvek, sa zadovoljstvom.
Hvala, gospođo Dragaš.
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta.
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, takođe bih želeo još jednom da pozdravim najavu usvajanja zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Rekao sam to i u načelnoj raspravi, verujem da će ovo biti početak jednog sistematskog pristupa negovanja kulture sećanja i da ćemo u narednom periodu usvojiti deklaraciju o osudi geneocida nad Srbima, Romima i Jevrejima u Narodnoj skupštini, da ćemo osnovati Memorijalni centar srpskih žrtava genocida Nezavisne države Hrvatske po uzoru na jevrejski Memorijalni centar „Jad Vašen“ u Jerusalimu, da ćemo raditi na obeležavanju svih stratišta na području nezavisne države Hrvatske, dakle, za vreme Drugog svetskog rata, ali da ćemo insistirati na obeležavanju stratišta našeg naroda koji je stradao tokom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Pored toga važno je da obratimo veću pažnju i imenovanju ulica, trgova, obala reke Save vezano za stradanje našeg naroda u NDH i devedesetih godina.

U tom kontekstu želim da pomenem da je Odbor za dijasporu i Srbe u regionu Narodne skupštine Republike Srbije danas održao svoju 18. sednicu i da smo imali kao glavnu tačku ove sednice pitanje nestalih lica devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.

Pitanje nestalih lica jeste, ne samo najvažnije humanitarno pitanje, nego i važno političko pitanje. Prema podacima Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije, na čelu sa gospodinom Odalovićem, i prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta trenutno na prostoru bivše Jugoslavije vode se kao nestala 10.035 lica. Važno je naglasiti da od tog broja preko 2.300 nestalih lica su srpske nacionalnosti.

Zašto je ovo, ne samo važno humanitarno pitanje, pre svega zbog samih porodica žrtava, nego političko pitanje prvog reda? Iz razloga što vidimo da i u Zagrebu, Sarajevu, Prištini, ali i u nekim zapadnim centrima i dalje se ovo pitanje koristi u političkom kontekstu, u smislu da se prećutkuju, umanjuju, pa i negiraju srpske žrtve da bi se opravdala lažna, besmislena i apsurdna teza da su Srbija i srpski narod bili agresori, da su vodili tobože, osvajačke ratove devedesetih godina prošlog veka, da smo mi zločinačka strana, a da su navodno Albanci, Bošnjaci, Muslimani i Hrvati bili nevine žrtve koje su vodili nekakve oslobodilačke ratove.

To je jedna bezočna i brutalna laž i izmišljotina, i u tom kontekstu je važno da još snažnije i još sistematičnije radimo na identifikaciji žrtava srpske nacionalnosti. Vidimo da prethodnih nekoliko godina, možemo reći u prethodnih desetak godina, imamo jedan zastoj u pronalaženju, ekshumaciji i identifikaciji srpskih žrtava.

Od kako je 2008. godine osnovan Institut za nestala lica BiH sa sedištem u Sarajevu, faktički Institut je sve svoje aktivnosti posvetio bošnjačkim žrtvama. Srpske žrtve se potpuno marginalizuju i one nisu tema tog Instituta.

Potrebno je, i to je stav institucija Republike Srpske, ja ih snažno u tome podržavam, da se taj institut ili suštinski reformiše da podjednaku pažnju i aktivnosti ima prema svim žrtvama, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost ili da se taj institut ukine i da se pitanje nestalih lica vrati na entitetski nivo.

Gotovo ista situacija je u Hrvatskoj, gde nadležne institucije u Zagrebu u suštini potpuno marginalizuju srpske žrtve i vi čujete hrvatske zvaničnike da često u javnosti govore kako je jedno od ključnih pitanja u odnosu sa Srbijom pitanje nestalih lica. Ali, oni prećutkuju jednu očiglednu istinu, odnosno bave se manipulacijom. Ne kažu da je od 1.950, gotovo blizu 2.000 identifikovanih nestalih lica na području Hrvatske, od toga preko 1.000 su lica srpske nacionalnosti.

Mi moramo stalno da ponavljamo javnosti da je u najmanju ruku jednak interes, ali veći interes da mi insistiramo i govorimo da više od 50% nestalih lica koja se nalaze u zvaničnoj evidenciji sa područja Hrvatske jesu nestala lica srpske nacionalnosti.

Mi smo na kraju sednice današnjeg Odbora za dijasporu i Srbe u regionu usvojili 14 zaključaka koje ćemo proslediti svim relevantnim institucijama u našoj državi.

Među njima je jedan veoma važan zaključak koji je predložio kolega Vujadinović Milimir, a vezan je za jedan pokušaj manipulacije Instituta za nestala lica, odnosno najava da će 87 neidentifikovanih posmrtnih ostataka da sahrane u Memorijalnom centru „Potočari“.

Apsolutno je neprihvatljivo i nedopustivo da se sahranjuju neidentifikovana lica u bilo koji memorijalni centar ili bilo koju grobnicu, jer to je očigledni pokušaj manipulacije da se isključivo govori o bošnjačkim žrtvama.

Civilizacijska je stvar da se svako nestalo lice ekshumira, da se svako nestalo lice identifikuje u skladu sa procedurama Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i da se posmrtni ostaci koji su identifikovani dostave porodicama žrtava.

Mi i dalje imamo u Hrvatskoj veliki broj poznatih grobnih mesta gde se nalaze posmrtni ostaci Srba, koji se dalje identifikuju. I dalje imamo u nizu mrtvačnica na prostoru bivše Jugoslavije i u Zagrebu, Osjeku, Sarajevu, Zenici, Tuzli, Banja Luci, Prištini, oko 4.000 posmrtnih ostataka. Ni nadležno Sarajevo, ni nadležni Zagreb gotovo ne rade ništa na njihovoj identifikaciji i predaju posmrtnih ostataka porodicama žrtava.

Dakle, pitanje nestalih lica u ovom kontekstu jeste najvažnije humanitarno pitanje, veoma važno političko pitanje bez čijeg pravičnog rešavanja nije moguće govoriti o punoj normalizaciji odnosa na prostoru bivše Jugoslavije, a pogotovo nije moguće govoriti o bilo kakvom pomirenju i uspostavi poverenja među narodima koji žive na ovom prostoru.

Hvala.

Hvala, gospodine Linta.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić, ovlašćeni predstavnik Srpske napredne stranke.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Srbija se promenila i to svakako dokazuje i Predlog zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“. Prošlo je 75 godina, ali danas smo u situaciji da razgovaramo o ovom zakonu. Razgovarali smo i očekujem da ćemo u danu za glasanje svi narodni poslanici ovde, u ovoj skupštinskoj sali, naravno, koji prisustvuju, podržati ovaj zakon iz razloga što ovim zakonom prvi put na jedan dostojanstven način obeležavaće se sve one žrtve, jevrejske, srpske i romske koje su stradale u periodu od 1941. do 1945. godine, na prostoru Kraljevine Jugoslavije od nacističkog okupatora, ali i ustaškog režima.

Moram, takođe da naglasim da ovim zakonom prvi put na jasan i nedvosmislen način ukazuje se da su Srbi bili žrtve genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, kao i žrtve nacističkog okupatora Nemačke.

Takođe, želim da naglasim da je Beograd oslobođen 20. oktobra 1944. godine, a da je ustaška čizma čvrsto stajala u „Jasenovcu“ sve do 13. marta 1945. godine.

Srbija se promenila kada je na čelo Republike došao predsednik Aleksandar Vučić. Srbija se promenila i sa Vladom, naravno. Srbija se promenila i u smislu sećanja na sve stradale, na sve poginule na pogrom Srba u akciji „Oluja“. Srbija se promenila i kada je u pitanju obeležavanje dana zločinačke NATO agresije nad Srbijom. Srbija se promenila i kada je u pitanju prvi put, posle 75 godina, u Pranjanima predsednik Aleksandar Vučić položio je venac na spomenik, jer u toj, jednoj od najvećih vazduhoplovnih operacija, pod nazivom „Halijard“, spašeno je 500 savezničkih vojnika u Pranjanima, jednom malom selu kod Gornjeg Milanovca.

Svega se treba sećati, da se zločin, genocid i stradanje naroda ne bi ponovili nikada više.

Zahvaljujem.