Hvala, gospođo Radeta.

Pravo na repliku, narodni poslanik Ljubiša Stojmirović. Izvolite.

Mislim da me je dobro shvatila koleginica Radeta i nikad mi nije bila ideja, niti želja da podržavam ove koje je ona nabrojila. Ja sam jedan od onih poslanika koji je nosio vaš bedž „Ovde u Srebrenici nije bilo genocida“ i majicu „Kosovo je zauvek Srbija“ i ja se toga ne stidim i uvek branim to stanovište i tvrdim da u Srebrenici nije bilo genocida.

Ali, šta meni smeta, koleginice Radeta? Sada ste lepo sve rekli, ali ste imali jednu suvišnu reč po meni. Nazvali ste novinara ženu nakazom. To je ono što ja kažem da trebamo da izbegavamo, jer vi se sukobljavate sa njihovim stavom gde kažu da je bio genocid. I mi i vi i svi čestiti ljudi patriote bore to. Profesor Šešelj, kažete, večeras ima promociju knjige. Bilo bi lepo da nam je svima podelio ovde tu knjigu, ali nadam se, ima vremena, to će da se desi. Normalno je za buduće naraštaje da imaju dokumenta i pisana i snimljena, da se vidi da zbilja tamo nije bilo genocida. Ništa neće biti vaš argument ni moj jači ako nekog nazovemo magarcem, ako ga nazovemo čudovištem, nakazom itd. Zato kažem, nemojte da napadate ličnost, nego njihove stavove.

Hvala, profesore.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, pravo na repliku.
Izvolite, gospođo Radeta.

To što vi zovete ličnost, to jesu karakondžule, to jeste šljam, to jeste najniža ljudska vrsta, to jesu Srbi samo po rođenju slučajno.

Kolega Stojmiroviću, svedoci smo svi kada se desi da neko od tih takvih napadne predsednika vaše stranke, odnosno predsednika Republike, onda iz vaših redova čujemo sve ovakve, pa još i gore izraze. Mi nikada nismo rekli da to nije dobro, niti smo stavili primedbu. Znate kako se kaže - Prema svecu i tropar. Ne može ta Čongradin, Jerkov, Tepić itd, ne mogu imati nikakav poseban tretman.

Šta to znači napadamo ženu? Ne razumem. Ona nije žena, ona je novinar koji je plaćen sa strane, sa zapada da sve najgore piše o državi Srbiji, da sve najgore piše o srpskom narodu. O njoj ne može da se kaže nijedna jednina lepa reč. Za nju je lepa reč da je karakondžula, trenutno ne mogu gore da se setim. Za nju je lepa reč da je šljam, da je ljudski ološ. I ne samo za nju, dakle, za sve koje sam nabrojala i za sve koji pokušavaju da nametnu tezu celokupnom srpskom narodu, ne samo sada nama živima, nego i precima i onima koji će tek budi rođeni.

Mi se slažemo u tome svakako, ali samo nemojte to licemerstvo, to od vas ne očekujem, kolega Stojmiroviću, nemojte da branite neodbranjivo. Jednom kada vaše kolege budu isto ovo govorile za ove što su na N1, Danas-u itd, onda intervenišite i u njihovom slučaju, a mi nikada nećemo, jer mi mislimo da svakome treba reći upravo ono što zaslužuje.

Hvala, gospođo Radeta.
Na član 2. amandman, sa ispravkom, podnela je narodni poslanik Mirjana Dragaš.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su amandman sa ispravkom.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman, sa ispravkom, u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš.
Izvolite, gospođo Dragaš.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Poštovani poslanici, ovom prilikom, kada je reč o ovom amandmanu, želim pre svega da se zahvalim Ministarstvu kulture, odnosno samom gospodinu ministru, koji je zajedno sa svojim saradnicima pokazao razumevanje za ovu jednu inicijativu, za koju sam smatrala da je opravdana sa stanovništva onoga što se događalo na lokaciji koja nam je u žargonu poznata kao Topovske šupe, koja je bila u Beogradu, i onoga što se događalo u prvom periodu funkcionisanja logora na „Starom sajmištu“.

Naime, Jevrejski prolazni logor Beograd - Topovske šupe, kako je precizno nazvan u zakonu, je bio logor koji je bio osnovan prvi, koji je u Beogradu od avgusta 1941. do kraja te godine, u stvari je imao funkciju, kako su Nemci tada to i klasifikovali, kao logor za istrebljenje. Naime, nažalost, u praksi Nacističke Nemačke i režima koji je ovakve aktivnosti i ovakve pogrome, nažalost, sprovodio postojali su logori za istrebljenje i koncentracioni logori u kojima su robijaši bili robovska radna snaga, ali do smrti. Dakle, nije bilo, gotovo uopšte nije bilo šanse za preživljavanje.

Ove prve logore za istrebljenje, poznati u Poljskoj su Aušvic, Belzec, Varšava, Treblinka i drugi, takvi su bili i Jasenovac, Jadovno, Stara Gradiška i takav tretman ubuduće, i u našoj i u svetskoj istoriji, u svakom pogledu treba da dobiju, ali ono što jeste tačno, to jeste da je i u Topovskim šupama ta funkcija bila, nažalost, ostvarena i prisutna.

To se kasnije isto tako kao logor za istrebljenje događalo u Jevrejskom prolaznom logoru Beograd i zato sam prosto ovim amandmanom smatrala da ova dva logora u stvari u tretiranju ovog zakona treba da imaju istovetan tretman, da budu međusobno povezani u budućem proučavanju, jer kako sam član zakona kaže – Memorijalni centar „Staro sajmište“ treba da se osnuje kao ustanova kulture u interesu obezbeđivanja organizacionih kadrovskih i materijalnih pretpostavki za obavljanje poslova u oblasti muzološke i s njom povezane obrazovno-vaspitne i naučno istraživačke delatnosti, sa ciljem negovanja sećanja na žrtve ovih teritorija, ovih predela, ovih centara i ovih mesta u Beogradu. U tom smislu sam smatrala da je potrebno ovakvo povezivanje jedne i druge lokacije na jedinstvenom mestu, jer obezbeđuje jednako proučavanje i zaštitu onoga što se događalo na prvoj lokaciji, odnosno onoga što se događalo na drugoj lokaciji. U tom smislu, smatram da je u potpunosti ostvaren cilj čitavog zakona i čitave namere. U svakom slučaju, ovim povodom želim da još jednom istaknem da je ovo jedna velika odluka i istorijski pristup koji je pokazalo Ministarstvo kulture, predsednik države, Vlada cela i svi radni timovi koji su se uključili u pripremu nacrta, odnosno predloga zakona, u stvari konačno potvrđuje da se Srbija ne stidi svoje prošlosti, ali je umela da zaboravlja žrtve svoga naroda. U tom smislu, vraćanje ovom na ovaj način pokazuje konačno našu krajnju odgovornost. Ovaj odgovoran pristup treba imati do kraja. Mislim da treba u narednom periodu zapisati svako ime, kao što su Jevreji u Jad Vašemu rekli da će on biti aktivan u smislu traženja žrtava sve dok i krajnje, poslednje ime onoga ko je stradao ne bude na tom mestu zabeleženo.

Naravno, nije ovo jedina dobra odluka ovog ministarstva. Potvrdiću i ponoviću da je saradnja sa ministarstvom u ovom mandatu pokazala jedno široko razumevanje i fleksibilnost u rešavanju mnogih pitanja na koja smo u dugom ranijem vremenskom periodu prosto ostali nemi, neodgovorni i nismo ih doveli do kraja. U tom smislu, i kontinuitet rešavanja tako nekih drugih pitanja, donošenja zakona koje smo ovde u Skupštini imali, kao i sa ovim današnjim zakonom, u stvari pokazuje jednu celovitost, jedan celovit nacionalno odgovoran i na visokom nivou pristup pitanjima koja se rešavaju. U tom smislu se postavljaju temelji za ono što će biti strategija razvoja kulture u narednom periodu.

U svakom slučaju, smatram da je ovim urađen jedan veliki posao, ali da naš odnos prema žrtvama ne sme da bude ovim završen i da u stvari sve ono što se događalo na teritoriji Jugoslavije u poslednjim ratovima 90-ih godina takođe u narednom periodu mora da bude predmet opsežnog, odgovornog i celovitog istraživanja u svakom pogledu. Bilo gde i na kom mestu, ko god je pravio nepočinstva, ko god je činio ubijanja mora da bude imenovan, ali istovremeno i žrtve. Time ćemo u stvari pokazati da li je srpski narod bio genocidan u događanjima 90-ih godina, koliko je ljudi stradalo u tom, gde i na kom mestu i Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji. I sve ono što rade pojedini centri na istraživanju žrtava, mesta pogibije ljudi mislim da treba objedinjeno da bude u jednom istorijskom proučavanju, istorijskom sećanju i memoriji koja će ubuduće biti u tom delu ustrojena. Na taj način ćemo odbraniti svoje ime, odbraniti svoju antifašističku borbu, odbraniti svoje spomenike, ali istovremeno odbraniti i našu budućnost i budućnost ovog naroda, u smislu njegove istorijske zaštite i vrednosti koje on ima.

U tom smislu smatram da je i ovakav pomak i amandman koji sam podnela u ovom članu 2. ovog zakona nešto što u svakom slučaju obezbeđuje celovitost proučavanja onih događanja koja su na ovom prostoru bili u prvom periodu 1941. i početkom 1942. godine. Hvala.

Hvala, gospođo Dragaš.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite, ministre.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažena narodna poslanice, želim da iskoristim ovu priliku da se u ime Ministarstva kulture i informisanja ja vama zahvalim na jednom vrlo važnom amandmanu koji je prihvaćen.

Kvalitet ovog vašeg amandmana podiže preciznost i jezičkog i smisaonog izraza onoga što se želelo reći u načelnom pristupu u izradi ovakvog zakona. Eto, ovo je jedan, kako bih rekao, mali trijumf sistema u kome narodni poslanici daju amandmane na predloge koje izrađuju ministarstva ili Vlada Republike Srbije.

Ovo je zaista jedno vrlo kvalitetno poboljšanje i mislim da je zakon ovim vašim amandmanom postao još precizniji, još pedantniji u kulturno-istorijskom smislu i u smislu onoga što jeste njegova zamišljena kulturno-politička i istorijska misija i hvala vam na posvećenosti u davanju ovakvog predloga.

Hvala, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš. Izvolite.

Da se nadovežem.

Dakle, još jednom, osobito ministru zahvaljujem na ovoj javnoj pohvali.

Naravno, i meni i vladajućoj koaliciji, SPS, potvrđuje da u stvari dosledno čitanje i proučavanje zakona koji se nalaze pred narodnim poslanicima i njihova analiza, u smislu njegovog kvalitetnog poboljšanja, može u svakom slučaju da doprinese njegovom poboljšanju. I u tom smislu je zadovoljstvo bilo i u ovom prethodnom četvorogodišnjem mandatu, u svakom pogledu saradnja koja je postojala sa Ministarstvom, ako je bila sa iskrenim pobudama, čini mi se i znalački, sa razumevanjem obrazložena i prihvaćena, mogla da dobije ovakav epilog. Još jednom, hvala vam na svemu.