Dame i gospodo, poštovani prisutni, podizanje spomen obeležja je veoma važno za bacanje još jednog snopa svetla na fenomenologiju zla i zločina, za koje mislim da ovo naše društvo, pogotovo akademska zajednica, pogotovo intelektualna elita, duguje celokupnoj zajednici, više korektnosti, više naučnosti, više istinoljubivosti u tom smeru.
Naime, u grčkoj mitologiji kao što znate su postojala dva brata, Prometej i Epimetej. Prometej je imao lice normalno prema napred, a Epimetej je imao lice okrenuto prema nazad. Dakle, mi smo i kao zajednica i kao država i kao nacija i kao kultura zapravo i sve druge zajednice u prilici birati između te dve orjentacije. Okrenuti se prema istoriji prošlosti sa sve onim što je u njoj dobro, loše, teško, gorko ili slatko i postati taocem te prošlosti ili okrenuti se prema budućnosti, a pravac prošlosti upotrebiti onoliko koliko nam je potrebno u pogledu istine, u pogledu sagledavanja stvarnih istina, a opet sa ciljem pouke koju bismo koristili i kapitalizovali u budućnosti. Zato je od izuzetne važnosti imati ovo na umu i ako uspemo uzeti meru u tom smeru, dakle, onda se sve to može pretvoriti u vrednost.
Međutim, ukoliko slušamo sve glasove na ovu temu, mnoge u ovom parlamentu, ali isto tako i mnoge na medijima, nažalost i kod većeg dela intelektualne zajednice, vidimo da postoji neka vrsta utrkivanja u žalopojki, u provejavanju emocija. Mislim da to ne koristi nikome. Prvo ne ostavlja uopšte ozbiljan utisak, a drugo to zapravo daje prednost prošlosti nad budućnošću. Zato želim ukazati na to da orjentacija prema prošlosti je destruktivna za svaku zajednicu. Ne škodi ona onima na kojima se brusi jedan određeni nacionalistički patriotizam. Ne, naprotiv, vatra je takva, ona prži one okolo, ali na kraju ona upropasti i izgori i samu pećnicu koja je ugostila.
S druge strane, može se primetiti još nešto, da ovde na našem prostoru nažalost najčešće imamo dva pristupa, odnosno dva standarda kada su u pitanju žrtve, kada je u pitanju zločin. Nikako da ujednačimo taj standard tamo gde smo većina i tamo gde smo manjina. Dakle, jedna vaga, jedan kantar, gde smo većina, gde smo jači. Na jedan način ćemo definisati i zločine i zločince, i žrtve, i pristup tom zločinu, i definisanje i zločina, i posledica, i krivaca, i svega ostalog. A tamo gde smo manjina, gde smo ugroženi, onda se primeni najčešće drugi princip.
Još jedna stvar, kulturno civilizacijski, ne možete biti istovremeno i snaga i žrtva. Ne možete biti i sila i žrtva. Birajte, da li želite da budete žrtva ili sila. Ako hoćete da ste sila, onda morate imati snage da prevladate rane iz prošlosti, da ih pobedite, da ih valorizujete na način naučno, istinito, koliko je to moguće u relativnoj ljudskoj moći.
Ali, ne možete istovremeno biti i sila i žrtva. Žrtva izaziva sažaljenje. Ako previše se potencira fenomen žrtva onda se igra na kartu sažaljenja, ali tada više niste snaga, niste faktor, niste neko ko može voditi određene lokalne ili određene regionalne procese. Smatra da su ove tri primedbe, ove tri sugestije veoma važno imati u vidu jer podićemo spomen obeležja, ovo će proći, proći će izbori, proći će naši mandati, vlade, vlasti, ali odgovornost za reč bi morala biti veća.
Ove reči idu u etar. Reči formiraju svest, formiranju nađu budućnost, one idu i prema našim srcima i prema građanima i prema nebu, one kruže. Reči su temelj kulture i zato je meni važnije probrati reči i snositi odgovornost za to nego li izidati brojne spomenike ili neke druge monumentalne građevine. Hvala vam.