Hvala, gospođo Dragaš.
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, uvaženi narodni poslanici, preduhitrio me je ministar u pohvalama amandmana gospođe Dragaš, ali ja bih želeo i imam potrebu da i u ime Odbora za kulturu i informisanje zaista pohvalim ovu posvećenost i preciznost koja je pokazana prilikom postavljanja ovog amandmana i drugih amandmana gospođe Dragaš, a naravno i da pohvalim Ministarstvo koje je prepoznalo kvalitet i pravu definiciju.

Ovo je najbolji odgovor onima koji pokušavaju da menjaju ime memorijalu, da daju drugačiji smisao samoj temi, treba da pročitaju šta je gospođa Dragaš obrazložila u svom amandmanu i onda će sve biti jasno. Posebno je važno što se ovde „Topovske šume“ stavljaju u krovnu organizaciju, „Topovske šume“ su atraktivan prostor koji se nalazi na Autokomandi. Nažalost, jedan deo je sada u vlasništvu Miroslava Miškovića i nadam se da upravo ovim zakonom i ovakvim pristupom štitimo taj memorijal i to mesto i nadam se da čak ni jedan zaljubljenik u materijalna dobra kao što je gospodin Mišković neće sebi dozvoliti da gradi tržni centar ili hotel na mrtvim dušama na preko 4.000 stradalih Jevreja i Roma. Hvala.

Hvala, gospodine Krliću.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, gospodine Rističeviću.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi Srbi koji smo postradali u Drugom svetskom ratu sa 15% stanovništva treba sa dužnom pažnjom da se setimo onih koji su nas u taj rat uvukli. Recimo, Engleza. Kažu, ima izreka – kada se dve ribe posvađaju na dnu mora, kaže, mora da je neki Englez ili Britanac iza nekog kamena. Oni su vešti u žrtvovanju drugih za sopstvene interese.

Hajde da vidimo, u filmovima gledamo taj žestoki antifašizam, antinacizam, borbu Engleza, Britanac, Amerikanaca protiv Nemaca. Da li je to tako? Samo nešto više od dve godine otkada su 200.000 funti dali generalu Simoviću da nas 27. marta polako uvede u krvoproliće, u nestanak 1.200.000 Srba, Englezi su maja meseca 1938. godine odigrali utakmicu u Berlinu. Ova njihova i nemačka reprezentacija, gde Englezi dve godine pre žrtvovanja Srba salutiraju Hitleru, svi do jednog. Pre same utakmice u svlačionicu je ušao engleski diplomata i naredio fudbalerima Engleske da salutiraju Hitleru bez obzira što on čak nije ni došao na stadion, već su bili neki visoki funkcioneri nacističke partije. Evo tih fotografija. Setimo se naših prijatelja Engleza koji su hteli da nas proglase genocidnim narodom, setimo se da 1938. godine salutiraju Hitleru pred 110.000 nacista u Berlinu. Dobro da se setimo, da se naši gledaoci takođe sete i da dobro razmislimo pre nego što krenemo vruće glave eventualno, ne daj bože, u neke druge sukobe, da ne budemo baš previše emotivni. Neka nam srce bude toplo, a glava da nam bude hladna.

Setimo se ovih Britanaca, da je to 1938. godine bilo posle pripajanja Austrije, da su u nemačkoj reprezentaciji igrali i neki pripojeni fudbaleri iz Austrije, čak i jedan Englez koji je dao gol. Dakle, i prošireni nacisti su igrali za Nemačku, a bitno je da su Englezi tolerisali pripajanje Austrije, bitno je i da im je ponuđeno zašto su to radili, pa ih je nekako FIFA eskivirala. Ponuđeno im je mesto Austrije na svetskom prvenstvu, koja je izbrisana zato što je pripojena Nemačkoj. E, toliko o licemernim Englezima, za koje neki misle da su nam bili neki saveznici i prijatelji, a da ne govorimo o tome da su po naređenju Broza bombardovani gradovi 1944. godine po deset puta, od Niša do Alibunara, Podgorice, Beograda više puta, pa i na Uskrs, pa i na sahranama, nema šta nam nisu radili. Zato ne znam ko nas je više mrzeo, da li Nemci ili naši saveznici.

S tim u vezi, da se Engleska ne bi branila, ovde kraljica Elizabeta, ovde kasnije i princ Edvard VIII, ovde i njena majka, i gle čuda, 30-ih godina u dvorcu, čini mi se u Škotskoj, pozdravljaju nacističkim pozdravom, verovatno šalju i poljupce Adolfu Hitleru.

Zato braćo Srbi, građani Republike Srbije dobro da razmislite o ovim dobrovoljnim davaocima srpske krvi i da znate dok je u Drugom svetskom ratu stradalo najviše ruskog i srpskog stanovništva uz jevrejsko, Srba je stradalo 15%, Jugoslovena 10% a i u tim Jugoslovenima baš smo mi Srbi uzeli najveće učešće, Hrvata je stradalo 70.000 a Srba je stradalo 1.200.000.

Da dobro naučimo neke lekcije iz prošlosti i da, opet kažem ono što sam rekao prošli put, da mi dobro razmislimo da smo dosta puta ratovali za velike, dosta puta smo ratovali za tuđe interese, dosta puta smo ratovali za druge, vreme je da od sada živimo samo za sebe i za naš narod u okruženju. Hvala.

Hvala.

Reč ima ministar, Vladan Vukosavljević.

Izvolite, gospodine ministre.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Samo kratko, Englezi nisu naša tema na svu sreću u vezi sa ovim današnjim zakonom, ali malo inspirisan, eto, malo istorijska referenca jedna koja nije loša da se možda kaže.

Neke stvari koje ste vi uvaženi narodni poslaniče napomenuli ne treba možda ni da čude. Ne znam koliko naša javnost zna, to je zanimljiva istorijska činjenica, naglašavam činjenica, da je engleska dinastija zapravo u svojoj osnovi nemačka dinastija i to dinastija Saks-Koburg i da su oni svoje ime promenili u Vindzor 1917. godine tokom Prvog svetskog rata.

Ja ovo ne kažem da je samo po sebi dobro ili rđavo, već samo ukazujem na jednu zanimljivu istorijsku činjenicu koja može, eventualno, da pruži neke male dodatke u objašnjenjima shvatanja istorijskih tokova i okolnosti. S tim u vezi sam i pomenuo jednu koloritnu istorijsku ličnost iz Engleske tog vremena iz kog je igrana ova utakmica u Berlinu, a to je notorni Osvald Mozli i kažem taj nacistički pokret u Nemačkoj je, što je kontra-intuitivno za naša današnja znanja i učenja, bio veoma, veoma prisutan na teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Prema tome, svi oni, pojedinci ili delovi društava, koji zlonamerno ili zlobno ponekad Srbiji spočitavaju stvari koje se ne mogu spočitavati trebalo bi ponekad da se pogledaju u svoje istorijsko ogledalo i da prokomentarišu ili shvate onu sliku koju u tom ogledalu možda mogu da vide. Hvala na pažnji.

Hvala gospodine ministre.
Marijan Rističević, ima pravo na repliku. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo sam rekao ne sa namerom što sam iznosio, ne sa namerom da zaoštrim odnose sa Englezima, niti da ih postavim istorijski na mesto koje im pripada, zbog drugosrbijanaca. Oni često zbog jedne šake Ljotićevaca, zbog nekoliko ludaka i čudaka koji za vreme Drugog svetskog rata uradili nešto čega bi se mi postideli žele da prikažu Srbiju kao neku vrstu saveznika nacizma i čisto zbog njih sam ovo izneo.

Jeste engleska dinastija bila bliska krvno i Nemcima, ali ima tu još nečega, u ovim filmovima u Drugom svetskom ratu dominiraju američki filmovi. Uglavnom su veliki borci protiv nacizma za mene minorni Pokret otpora u Francuskoj, koji je čak predvodio fudbaler Ivica Bek. Jedan od tih koji su predvodili, Srbin, učesnik Mundijala u Montevideu 1930. godine i on je učestvovao u tom Pokretu otpora. Uglavnom su filmovi o anti-nacizmu i borbi protiv Hitlera američki, engleski, francuski, to su glavni borci itd. A oni koji su najviše izginuli sad rizikuju da budu proglašeni genocidnim narodom.

Obeležavanja u Poljskoj itd. svih tih ratova i sukoba, čini mi se da su rađe viđeni gosti u nekim državama Nemci kao osvajači, nego kao Srbiji koji su i Rusi koji su podnosili najveće žrtve, a Poljska prošle godine najbolji primer kada se obeležavao „Pomor“ u Poljskoj, „Pogrom“, Poljaci nisu pozvali Ruse i Srbe koji su bili najveće žrtve. Englezi su stradali 0,08%, Srbi 15%, Jugosloveni 10%. Znate li koliko su stradali Amerikanci, te vodeće žrtve, borci itd, 0,2%. Hvala.

Hvala.
Reč ima dr Muamer Zukorlić. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, podizanje spomen obeležja je veoma važno za bacanje još jednog snopa svetla na fenomenologiju zla i zločina, za koje mislim da ovo naše društvo, pogotovo akademska zajednica, pogotovo intelektualna elita, duguje celokupnoj zajednici, više korektnosti, više naučnosti, više istinoljubivosti u tom smeru.

Naime, u grčkoj mitologiji kao što znate su postojala dva brata, Prometej i Epimetej. Prometej je imao lice normalno prema napred, a Epimetej je imao lice okrenuto prema nazad. Dakle, mi smo i kao zajednica i kao država i kao nacija i kao kultura zapravo i sve druge zajednice u prilici birati između te dve orjentacije. Okrenuti se prema istoriji prošlosti sa sve onim što je u njoj dobro, loše, teško, gorko ili slatko i postati taocem te prošlosti ili okrenuti se prema budućnosti, a pravac prošlosti upotrebiti onoliko koliko nam je potrebno u pogledu istine, u pogledu sagledavanja stvarnih istina, a opet sa ciljem pouke koju bismo koristili i kapitalizovali u budućnosti. Zato je od izuzetne važnosti imati ovo na umu i ako uspemo uzeti meru u tom smeru, dakle, onda se sve to može pretvoriti u vrednost.

Međutim, ukoliko slušamo sve glasove na ovu temu, mnoge u ovom parlamentu, ali isto tako i mnoge na medijima, nažalost i kod većeg dela intelektualne zajednice, vidimo da postoji neka vrsta utrkivanja u žalopojki, u provejavanju emocija. Mislim da to ne koristi nikome. Prvo ne ostavlja uopšte ozbiljan utisak, a drugo to zapravo daje prednost prošlosti nad budućnošću. Zato želim ukazati na to da orjentacija prema prošlosti je destruktivna za svaku zajednicu. Ne škodi ona onima na kojima se brusi jedan određeni nacionalistički patriotizam. Ne, naprotiv, vatra je takva, ona prži one okolo, ali na kraju ona upropasti i izgori i samu pećnicu koja je ugostila.

S druge strane, može se primetiti još nešto, da ovde na našem prostoru nažalost najčešće imamo dva pristupa, odnosno dva standarda kada su u pitanju žrtve, kada je u pitanju zločin. Nikako da ujednačimo taj standard tamo gde smo većina i tamo gde smo manjina. Dakle, jedna vaga, jedan kantar, gde smo većina, gde smo jači. Na jedan način ćemo definisati i zločine i zločince, i žrtve, i pristup tom zločinu, i definisanje i zločina, i posledica, i krivaca, i svega ostalog. A tamo gde smo manjina, gde smo ugroženi, onda se primeni najčešće drugi princip.

Još jedna stvar, kulturno civilizacijski, ne možete biti istovremeno i snaga i žrtva. Ne možete biti i sila i žrtva. Birajte, da li želite da budete žrtva ili sila. Ako hoćete da ste sila, onda morate imati snage da prevladate rane iz prošlosti, da ih pobedite, da ih valorizujete na način naučno, istinito, koliko je to moguće u relativnoj ljudskoj moći.

Ali, ne možete istovremeno biti i sila i žrtva. Žrtva izaziva sažaljenje. Ako previše se potencira fenomen žrtva onda se igra na kartu sažaljenja, ali tada više niste snaga, niste faktor, niste neko ko može voditi određene lokalne ili određene regionalne procese. Smatra da su ove tri primedbe, ove tri sugestije veoma važno imati u vidu jer podićemo spomen obeležja, ovo će proći, proći će izbori, proći će naši mandati, vlade, vlasti, ali odgovornost za reč bi morala biti veća.

Ove reči idu u etar. Reči formiraju svest, formiranju nađu budućnost, one idu i prema našim srcima i prema građanima i prema nebu, one kruže. Reči su temelj kulture i zato je meni važnije probrati reči i snositi odgovornost za to nego li izidati brojne spomenike ili neke druge monumentalne građevine. Hvala vam.