Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predsednici Ministarstva pravde, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, danas je pred nama zakon o utvrđivanju statusa novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji. To je sigurno jedan od najtežih zakona koji je bio na dnevnom redu ove Skupštine.

Ovaj predlog zakona je izazvao dosta polemike, ali slobodno mogu da kažem i zluradih i nestručnih tumačenja pojedinih političara iz opozicije i ova tema je bila eksploatisana godinama unazad i sad smo mogli da čujemo neke kritike ovde predstavnika opozicije da je zakon promašio svrhu, kažu - cilj zakona je samo naknada roditeljima, kažu - to je privid da se nešto radi, pa predlažu da se povuče zakon i da se uopšte ne glasa za njega, a nisu predložili nijedan amandman da se ovaj zakon učini boljim, nego samo - nemojte da glasate za njega.

Od 2016. godine, od kada su u Skupštini, nisu nijednom… Ova tema postoji mnogi dugi niz godina. Samo su je eksploatisali, a nijednom nisu podneli nikakav predlog zakona koji bi bio kao bolji od ovoga i kojim bi se uopšte krenulo u rešavanje ovog teškog problema.

Sam naziv zakona jasno govori šta je njegov osnovni cilj. Njegov osnovni cilj je istina, odnosno utvrđivanje činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji, a na osnovu dokaza i podataka koji se prikupe u sudskom postupku, od državnih organa i drugih lica. Sporedni cilj ovog zakona je naknada roditeljima, a ne glavni. Nemojte da obrćemo teze. Ovde to stalno rade iz opozicije.

Smatram da je jako važno i jako dobro što se postupak, po ovom zakonu, vodi pred višim sudom, što daje na ozbiljnosti ovog postupka. S druge strane, sudije višeg suda su vrlo stručne i iskusne i dobro će voditi ove postupke i svakako će njihova stručnost i ozbiljnost doprineti tome da ovi postupci, rezultati ovih postupaka budu vidljivi i efikasni.

Smatram da je Ministarstvo pravde ovim zakonom uradilo dobar posao, jer je uvelo četiri vrlo važna načela. Istražno načelo, koje podrazumeva da je dužnost suda da u cilju utvrđivanja materijalne istine u konkretnom slučaju utvrđuje i činjenice koje nisu iznete u postupku i da odredi izvođenje dokaza koji nisu predloženi, što inače nije slučaj. Inače, stranke moraju same da predlažu dokaze. Ovde sud sam može da predloži izvođenje određenih dokaza. Takođe, sud može da odredi da se izvedu sva dokazna sredstva koja su predviđena zakonom, kao što su uviđaj, saslušanje svedoka, veštačenje isprave, saslušavanje stranaka itd.

Važno je što je ovim zakonom predviđeno da je u cilju utvrđivanja materijalne istine u postupku, da istražne radnje u postupku, na zahtev suda, sprovode posebno obučeni policijski službenici. Ovaj zakon predviđa načelo hitnosti, koje podrazumeva da je sam postupak hitan i da se sve radnje u postupku sprovode bez odlaganja, što će doprineti kraćem trajanju ovog postupka.

U ovom zakonu je predviđeno načelo poverljivosti, koja podrazumeva da je javnost isključena u postupku i da sve informacije koje stranke saznaju u ovom postupku moraju da čuvaju kao tajnu.

Predviđeno je i načelo obaveznog saslušanja svih lica koja imaju neka saznanja o važnim činjenicama za ovaj postupak.

Smatram vrlo značajnim i to što su predviđene visoke novčane kazne za svedoke i veštake koji eventualno odbiju da svedoče o činjenicama koje su važne za ovaj postupak ili za veštake koji odbiju da dostave, odnosno da urade nalaz i ne samo da su predviđene visoke novčane kazne za to, nego su predviđene visoke novčane kazne za ne postupanje u rokovima. Dakle, ako sud naloži da se nešto dostavi u nekom roku, a ta stranka ne dostavi to u roku koji je sud propisao, ona će biti zaista visokom kaznom kažnjena.

Ono što je takođe važno u ovom zakonu jeste to što je predlagač pokretanja ovog postupka oslobođen plaćanja sudskih taksi i ne samo da je oslobođen plaćanja sudskih taksi, gospodo, nego ima pravo na besplatnog advokata na teret suda. Mislim da je to jako važno.

Takođe, ono što smatram izuzetno važnim u ovom zakonu je obaveza suda da ukoliko u toku postupka, na osnovu činjenica, utvrdi da postoje sumnja da je izvršeno određeno krivično delo, sud je dužan da odmah podnese prijavu nadležnom tužilaštvu.

Važno je reći da se ovaj postupak sprovodi kao van parnični postupak i da je potpuno odvojeno od eventualnog krivičnog postupka i ta dva postupka ne treba mešati, jer su po suštini različita.

Dakle, u krivičnom postupku se utvrđuje odgovornost lica za izvršeno krivično delo, a ovde utvrđujemo činjenice koje će dovesti do istine o tome šta se desilo.

Dosta je bilo polemike i oko pitanja zastarelosti krivičnog gonjenja. Moje kolege su spominjale, mislim da je jako važno ovo obavezno uputstvo Apelacionog tužilaštva u Novom Sadu, kojim je faktički definisano da kod ovog krivičnog dela nema zastare, jer se smatra da ono nije svršeno i time je ta tema zatvorena, gospodo. To je bilo zaista, takođe, mnogo, mnogo eksploatisano, tema zastarelosti ovog krivičnog dela. Dakle, ovi krivični postupci se sprovode i moći će da se sprovode i dalje, bez obzira na ovaj zakon.

Dolazimo do manje važnog, sporednog, cilja ovog zakona, koji se odnosi na isplatu novčane naknade roditeljima nestalih beba. Nažalost, ovde je izašlo najviše negativnih kritika i opet kažem, poprilično je i ovo bilo eksploatisano i predstavljano kao osnovni cilj ovog zakona, što apsolutno nije.

Dakle, još jednom ponavljam, naknada roditeljima nije cilj ovog zakona, već samo predstavlja jednu obavezu koju moramo da ispunimo. S druge strane, pokazuje da jeste, da, država priznaje da je pravila greške i na ovaj način ipak želi na neki način da pomogne tim roditeljima.

Ono što je važno i moram da istaknem kao član Odbora za pravosuđe, Odbor za pravosuđe je predložio neke amandmane i ja ih imam ovde kod sebe. Mislim da su zaista jako dobri. Amandmani se odnose na to da sudije koje postupaju u prvom i drugom stepenu u ovim postupcima će morati da pohađaju posebnu obuku za ove postupke kod Pravosudne akademije i to mislim da je jedan zaista jako dobar predlog. Još jedan od amandmana koji bih istakao se odnosi na to da i Zaštitnik građana može biti predlagač pokretanja ovog postupka. Na kraju, naravno, DNK analiza, mislim da je ovo dobro rešenje. Mislim da će pomoći da se u postupku… DNK analiza je jedan od najpouzdanijih načina utvrđivanja identiteta lica i smatram da ova DNK analiza može samo pomoći u ovom postupku, a svakako roditelji mogu, kako neki tu iz opozicije pokušavaju da predstave, kažu, ne veruju državi, pa dobro, roditelji mogu da pokrenu i svoju sopstvenu DNK analizu, pa na kraju da uporede rezultate, tako da je ovo apsolutni nonsens što pričaju iz opozicije. Opet kažem, eksploatišu nešto potpuno bespotrebno.

Podržaću ovaj zakon jer smo mogli da zabijemo glavu u pesak, kao i drugi, ali nismo. Mogli smo da ovaj problem guramo pod tepih, ali nismo, nego smo ovim zakonom načinili prvi veliki korak ka utvrđivanju istine o nestalim bebama. Podržaću ga jer je ovaj zakon dao dobar pravni okvir za sprovođenje postupka za utvrđivanje činjenica koje će pomoći roditeljima nestalih beba da se utvrdi šta se zaista desilo sa njihovom decom, da se utvrdi istina.

Na kraju, ovaj zakon će pomoći i da se pokrenu krivični postupci protiv odgovornih lica za ova strašna dela. Smatram ovaj zakon jednim hrabrim potezom Vlade Republike Srbije da se uhvati u koštac sa rešavanjem problema koji su drugi izbegavali da reše, a danas nas ti isti kritikuju.

Potez koji pokazuje da je ova vlast, koju predvodi SNS i njen predsednik Aleksandar Vučić, spremna da stavi glavu tamo gde njeni prethodnici, odnosno naši prethodnici nisu smeli da stave ni ruku, građani svakako prepoznaju iz izbora u izbore i siguran sam da će to prepoznati i u aprilu 2020. godine. Pozivam sve da usvojimo ovaj zakon.

Hvala vam.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, moram reći da sam iznenađen smerom u koji ide ova rasprava i mene zaista čudi da poslanici vladajuće koalicije, pre svega, kritikuju poslanike opozicije i opet je valjda opozicija kriva. Kriva je što postoji, kriva je što se ne slaže sa svim onim što dolazi i kao predlog iz redova vladajućih stranaka.

Građani Srbije su decenijama čekali na donošenje ovog zakona, jer još iz sedamdesetih godina prošlog veka su ti prvi slučajevi nestanka beba o kojima se govori. Međutim, i Evropski sud za evropska prava… Dakle, istine radi, vi stalno pričate - neko drugi je trebao da ga donese, pa mogao je biti takav zakon još u SFRJ. Slučajevi nestanka se uglavnom odnose na sedamdesete, osamdesete i devedesete godine.

Negde, nakon 2003. godine je sistemski, da kažem, promenjene su neke stvari tako da se ti slučajevi nestanka posle toga ne dešavaju, a Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je upravo vašu vlast 2013. godine obavezao da najdalje u roku od godinu dana donesete zakon kojim ćete ovaj problem rešiti.

Pre toga ni jedan režim nije bio obavezan presudom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, što ne umanjuje njihovu odgovornost, ali je svakako vaša odgovornost mnogo veća što se taj zakon donosi tek 2020. godine.

Međutim, nisu vaš problem poslanici opozicije, problem su ja bih rekao pre svega udruženja roditelja. Možete vi da kažete da opozicija ne valja, ali hajde ubedite građane Srbije da ne valjaju ni ti nesrećni roditelji koji već decenijama tragaju za svojom decom, koji sumnjaju, koji pate, kojima je možda svaki dan života gori od smrti. Za neke bi možda smrt bila i blagoslov da izađu iz tih muka u kojima su već decenijama nalaze.

Kažete kako opozicija nije dala ni jednu ideju, nije podnela ni jedan amandman i to je laž. Mi smo podneli amandmane i ja ću vam i sada dati ideje kako je mogao ovaj zakon bolje da se napravi, ne samo tako što bi poslušali malo roditelje koji tragaju za decom, već pre svega što bi ste uradili ono na šta ste obavezani presudom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, a vi ovim zakonom radite kontra toj presudi.

Niko od vas se nije na tu presudu pozvao, a ja ću vam pročitati, evo baš jedan odeljak iz te presude. Naime, vi ste obavezani da osigurate uspostavljanje mehanizma sa ciljem obezbeđenja pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ova žena na koju se odnosi presuda ili u dovoljno sličnoj situaciji.

Ovaj mehanizam bi trebalo da nadzire nezavisno telo sa odgovarajućim ovlašćenjima koje će moći da pruži pouzdane odgovore u vezi sa sudbinom svakog deteta i pruži odgovarajuću naknadu prema slučaju.

Da vam ovo malo dodatno rastumačim. Bili ste u obavezi da zakonom predvidite nezavisno telo sa potrebnim ovlašćenjima. Gde je to nezavisno telo u zakonu? Nema tog tela. Dakle, kršite odluku Evropskog suda za ljudska prava.

Drugo, to telo treba da pruži pouzdane odgovore u vezi sa sudbinom svakog deteta. Gde je to u zakonu? Nema ni toga.

Treće, kada se govori o nadoknadi, vi ste ovde izneli neistinu, laž, brutalnu laž, kako ste ograničeni iznosom koji je Evropski sud za ljudska prava dosudio u tom konkretnom slučaju, a presudom vas upravo suprotno Evropski sud za ljudska prava obavezuje da se pruži nadoknada prema svakom pojedinačnom slučaju. I toga u zakonu nema. Nema pravične nadoknade ukoliko je iznos nadoknade unapred određen.

Što se tiče samog zakona, član 2. kaže: „Cilj ovog zakona je utvrđivanje činjenica pogodnih da se utvrdi istina“. Ovde je moralo da stoji da je cilj zakona utvrđivanje istine o svakom pojedinom detetu, a vi utvrđujete činjenice pogodne da se utvrdi istina.

Stav 2. kaže: „Cilj ovog zakona je izvršenje obaveze Republike Srbije iz presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Jovanović protiv Srbije“, broj predstavke 21794/09“. Koliko ste vi nesposobni, govori i činjenica da šest godina kasnite sa donošenjem ovog zakona na koji vas je obavezao sud i onda niste u stanju da navedete tačno ni broj te predstavke pod kojim je podneta. Umesto „08“ vi stavite „09“.

I ko, jel i za to kriva opozicija? Jesu i za to krivi roditelji dece na koju se ovaj zakon odnosi?

U obrazloženju zakona finansijska sredstva potrebna za primenu zakona. Kažete da je potrebno 806 miliona dinara za isplatu pravične naknade, nematerijalne štete. Ko je ovo odredio i na osnovu čega?

Drugo, mnogo bitnije, vi određujete koliko će sredstava biti potrebno u 2018. godini. Zakon koji je pripremljen ko zna kad, sram vas bilo, vi ni obrazloženje, držali ste ga u fioci godinama, iznosite ga sad zbog izbora da kažete: „Doneli smo zakon, pa kakav je takav je, nema veze što ništa ne valja“, a niste bili u stanju da promenite čak ni obrazloženje, da promenite godinu na koju se odnosi donošenje zakona.

Kažete, propisali ste visoke kazne za one koji se ne odazovu pozivu suda ili ne dostave u propisanom roku određeni dokument. Tačno, kazne su veće od 25 hiljada evra, ali kako je moguće ako je kazna za veštaka ili državni organ koji zakasni u dostavljanju nekog dokumenta preko 25 hiljada evra, da je maksimalna kazna, maksimalna nadoknada materijalne štete za roditelja koji je izgubio dete a država tim povodom nije uradila ništa je do 10 hiljada evra?

To su pitanja na koja treba da odgovorite.

Načelo poverljivosti. Vi obavezujete pored suda, što je normalno, ali i predlagača postupka da čuva tajnost podataka za koje je saznao u toku postupka. Javnost je nekada jedini način da roditelji dođu do istine. Da nije bilo pritiska javnosti, nikada ne bi bio donet ni ovaj zakon, niti mnogi drugi, a vi želite da isključite javnost. Šta, hoćete li kažnjavati roditelje koji ne mogu da dođu do istine, pa se obrate javnosti radi pomoći? Zar mislite da ćete nekoga ovim besmislenim članom uplašiti?

Član 14. Niko ovo do sada nije problematizovao. Kaže: „Postupak se pokreće tako što predlagač podnosi sudu predlog. Predlog može da podnese roditelj novorođenog deteta ako se do dana stupanja na snagu ovog zakona obraćao državnim organima ili porodilištu u vezi za statusom novorođenog deteta, za koje se sumnja da je nestalo iz porodilišta u Republici Srbiji“. Čemu ovo ograničenje? Zašto isključivati mogućnost bilo kome ko sumnja da mu je dete oteto, bilo kome ko se našao i prepoznao u ovoj situaciji i kome će donošenje ovog zakona probuditi nadu da može doći do istine? Zašto ga ograničiti da ne može u skladu sa ovim zakonom da podnese predlog? Ako nema domaće pravne regulative, ako ga isključite iz ovog zakona, ponovo će se obraćati Evropskom suda za ljudska prava u Strazburu, to treba da shvatite.

Stav 2. kaže: „Ako ni jedan roditelj nije živ, postupak mogu da pokrenu brat, sestra, deda ili baba nestalog novorođenog deteta“, ali čemu ovo ograničenje? Zašto vi, šta ako su živi roditelji, ali su na primer poslovno nesposobni, oduzeta im je poslovna sposobnost, zašto onda ne bi mogao neko drugi, braća, sestre, babe i dede da pokrenu taj postupak? Zašto ne bi u bilo kom slučaju, iako su živi roditelji? Možda su roditelji nezainteresovani iz bilo kog razloga. Možda nemaju mogućnosti materijalne, intelektualne, bilo kakve druge. Zašto ne bi braća i sestre u bilo kom slučaju imali podjednako pravo, jer i njima se krši pravo na porodični život? Zašto oni ne mogu biti ovlašćeni pokretači ovog postupka?

Onda kaže: „Predlog se može podneti sudu u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona“. Zašto, gospodine ministre, samo u roku od šest meseci? Hoćete li rešiti, hoće li sudovi tako ekspresno rešavati sve postupke za šest meseci? Neće. Zašto onda ovo ograničenje?

Nikakvog razloga, umesto da se traga za istinom, postavljaju se različita potpuno bespredmetna obrazloženja.

Kaže: „Ako ne mogu da se utvrde činjenice, član 21, koje objašnjavaju šta se sa nestalim detetom dogodilo, sud rešenjem konstatuje da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta, sud je dužan da odredi koji organ, organizacija ili ustanova je odgovorna za nestanak novorođenog deteta“.

Šta je sa pojedinačnom odgovornošću? Odgovorna institucija. Kakva institucija? Nisu bolnice krale decu, pojedinci su krali decu i oni treba da odgovaraju. Ako je zastarela krivična odgovornost, pa neka budu na sudu srama, neka trpe moralnu odgovornost, neka trpe moralnu osudu građana Srbije, neka se zna šta su uradili i ko je to uradio. Ko bi normalan štitio te ljude? Meni je to zaista neshvatljivo.

Svi koji su bili na odgovornim pozicijama, koji su morali da znaju, svi oni koji su ćutali, svi oni koji nisu preduzeli ništa da se ovi slučajevi reše mnogo ranije nego danas, pa svi oni trebaju da odgovaraju. Ako ne krivično, onda makar moralno.

Kada kažete prethodna vlast, pa više od polja ljudi koji danas sede u vlasti bilo je i u prethodnoj vlasti. Vi u presudi ovog Suda u Strazburu imate čak i mišljenje Slavice Đukić Dejanović koja je 2010. godine obećavala brzo rešenje slučaja. O kojim bivšim vi pričate? Pričate apsolutno sami o sebi.

Konačno, evo završavam, član 23. - „visinu pravične novčane nadoknade sud određuje po slobodnoj oceni“. To je prva rečenica i prvi stav, a onda kaže: „pravična, novčana nadoknada ne može da se dosudi u iznosu većim od 10.000 evra“. Ili je po slobodnoj oceni suda i pravična nadoknada ili je ona unapred određena. Ako je unapred određena, kao što je vi sramno određujete, onda se ne može govoriti o slobodnoj oceni suda.

Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Koleginice i kolege, gospodine ministre, žalosno je što kolega celu ovu priču ovog zakona, vrlo teškog zakona, svodi na to da li je to zakon koji odgovara poziciji ili opoziciji. Ne donosimo zakon ni zbog pozicije ni zbog opozicije, donosimo zbog roditelja, zbog roditelja koji su izgubili svoju decu, čija su deca nestala u prethodnom periodu.

Ono što me raduje je da se kolege koje do sada nisu cenile vrednosti EU mnogo pozivaju danas u svojim govorima na Evropski sud u Strazburu, ali trebali su da pročitaju sve do kraja i da dođu na javno slušanje koje je bilo organizovano ovde u Maloj sali u Skupštini Republike Srbije i da čuju šta je reko ovlašćeni predstavnik Evropskog suda u Strazburu, gospodin Sumberg, da je saglasan sa svim predloženim u zakonu i da traži da se zakon što pre donese. Ko je hteo mogao je da pročita, da nam ovde ne drži predavanje, ali dobro je što zakonodavci EU dobijaju sve više i više pristalica kod nas.

Mnogo smo danas pričali o nadoknadama. Cilj zakona nisu nadoknade. Vrlo je ružno da nečiji bol, da nečiju patnju svodimo na nadoknadu. Nadoknada je nešto što smo dužni i po presudi Suda u Strazburu, a i po našem zakonodavstvu, da definišemo i da stavimo kao zadnji član u ovom zakonu. Zato je i stavljeno, neko od kolega je kritikovao, oni koji hoće, zašto mogu da podnesu zahtev, pa upravo zbog toga, ko bude hteo, on će i podneti zahtev za nadoknadu, jer cilj zakona nije nadoknada.

Cilj je upravo ono što mnogi ovde kritikuju – da istražni organi, da tužilaštvo, da sudovi sve one predmete koji su pokrenuti i koji će se pokrenuti, odnosno Viši sud, dovede do kraja i da pokuša, a cilj ovog zakona i svih nas koji diskutujemo sa strane pozicije o ovom zakonu upravo jeste da svim roditeljima koji sumnjaju, koji smatraju da su njihova deca oteta omogućimo da dođu do dokumentacije. Negde će to biti moguće, negde neće, da na osnovu te dokumentacije pokrenu nekakve sporove i ukoliko se utvrdi nečija krivična odgovornost, taj krivično odgovara.

Ovde ću reći da sam nekada davno, kao mlad čovek, razmišljao – boga mi, o čemu ovi ljudi zbore, a upravo u tom periodu, kada sam i ja rođen, periodu 50-ih, 60-ih, 70-ih godina mnogo takvih slučajeva je bilo i mnogi roditelji, odnosno majke, pre svega, su živele dugo sa osećajem da im nešto nedostaje, nešto što je njihovo, a nešto što je živo. Niko nije imao snage, ni jedna, ni druga, ni treća vlast, ni svi oni koji su vladali pre 2012. godine da se suoče sa ovim problemom i da ga otvore.

Zašto kritikovati nekog ko je nešto počeo? Vrlo je ružno da kritikujemo nekog ko želi da radi, pa i treba ga kritikovati ako ne radi dobro, ali pomozite mu, recite sa svojim dobrim predlozima, sa dobrim amandmanima. Verovatno su svi oni koji imaju primedbe dali amandmane na ovaj zakon, da poboljšaju zakon, da pomognu tim roditeljima.

Ovde je više puta rečeno da nisu učestvovala udruženja roditelja u raspravi, u javnoj raspravi, u javnom slušanju. Učestvovali su mnogi roditelji, mnoga udruženja. Neka udruženja nisu, pa i ne možemo ih nikada okupiti sve koji su zainteresovani za određenu temu da o nečemu govore, da nešto razmatraju.

Mislim da je ovo zakon, kao i većina zakona koje donosimo, napredan, da je to zakon, ne za prošlost, nego za budućnost.

Ono što ću pomenuti danas, a to je nešto što je vrlo ružno, kampanja koja se vodi. Juče smo imali konferenciju za štampu, nije ista tema, govorili smo o udruženjima invalida i o onome šta oni kroz novi Zakon o igrama na sreću dobijaju. Nijedno pitanje na konferenciju za štampu nije bilo o toj temi. Sva pitanja su bila o nadoknadi, 10 pitanja je bilo o nadoknadi za ljude čija su deca oteta ili nestala.

Nadoknada, ponavljam, nije sada tema. Nadoknada je nešto što je zadnje u Predlogu zakona. Sigurno da će u danu za glasanje većina glasati za ovaj predlog zakona, a ako bude u primeni zakona došlo do nekih novih saznanja, u svakom slučaju vladajuća većina, ova koja je pokrenula pitanje i koja će, siguran sam, biti na vlasti iza ovih izbora, će nadograditi zakon. Hvala vam.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Gospodine Bojaniću, da li sam ja u pravu ili ste vi, znate, može neko da ima neko slobodno uverenje pod uslovom da se ne čitaju činjenice.

Pročitao sam delove presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Pročitaću vam ponovo. Dakle, ne radi se o tome šta bih voleo i da vas kritikujem bez osnova.

Kaže: „S obzirom na značajan broj potencijalnih podnosilaca predstavki, tužena država mora u roku od godinu dana od dana datuma kada ova presuda postane pravosnažna, u skladu sa članom 44. stav 2. Konvencije, preduzeti sve odgovarajuće mere po mogućstvu putem leks specijalisa, da osigura uspostavljanje mehanizma sa ciljem obezbeđenja pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ova ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke“.

Ovaj mehanizam bi trebalo da nadzire nezavisno telo. Nema nezavisnog tela u zakonu. Da li je to istina? Da li sam možda preskočio neki član?

Drugo, „sa odgovarajućim ovlašćenjima koje će moći da pruži pouzdane odgovore u vezi sa sudbinom svakog deteta i pruži odgovarajuću naknadu prema svakom slučaju“.

Naknada nematerijalne štete ne može da se odredi unapred. Zamislite Zakon o obligacionim odnosima i da neko unapred propiše visinu naknade štete.

Ima ovde mnogo toga sramnog što je radila Vlada Republike Srbije. Hoćete li da pročitam kako ste se branili od pojedinih argumenata? Na primer, Vlada je tvrdila da se činjenice odnose na vreme pre 3. marta 2004. godine, a to je datum kada je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Srbiju, pa osporavala nadležnost Evropskog suda za ljudska prava, ali je sud odgovorio da je ovo trajno stanje, da se nestanak deteta ne dešava u trenutku, da traje godinama i da je postojala obaveza države da reaguje.

Pogledajte još jedno, najsramnije možda. Kaže: „Osporavajući osnovanost navoda podnositelja“…

(Predsedavajući: Privedite kraju, kolega Šaroviću.)

… završavam, „Vlada kaže – Vlada je iznela stav da se nikakva povreda prava podnositeljke predstavke ne može pripisati tuženoj državi, pošto je do navodnog nestanka njenog sina došlo u medicinskoj ustanovi, a ne u državnom organu“.

Da li je trebala žena da se porađa u Vladi ili u ministarstvu da bi država bila odgovorna? Ovo su bedni argumenti koje je iznosila država Srbija.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku narodni poslanik Zoran Bojanić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Biću vrlo kratak.

Vlada je odlukom formirala komisiju 2016. godine. Za sve one roditelje koji nisu ostvarili prava upravo ovaj Predlog zakona je nešto šta se tražilo i ponoviću - gospodin Sumberg, predstavnik Evropskog suda iz Strazbura, koji je prisustvovao, znači pročitajmo šta je pisalo tamo, na javnom slušanju je saglasan da je Predlog zakona u skladu sa presudom Evropskog suda u Strazburu. Hvala.

Nemate pravo kolega Šaroviću.
(Nemanja Šarović: Replika.)
Samo je citiran predstavnik Evropskog suda.
Reč ima narodni poslanik Ljupka Mihajlovska.
Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.
Izvolite.