Hvala, gospodine ministre.
Pravo na repliku ima prof. dr Miladin Ševarlić.
Izvolite.

Hvala.

Gospodine ministre, ja ću ubuduće tražiti prijem kod vas kad budem pripremao amandmane i da gledate da čitam zakon. Da nisam čitao zakon, ne bih mogao ni predložiti ovaj amandman, jer on nije sadržan u zakonu, a traženo mi je, vraćen je tekst bez oznake broja, da upotpunim u kom delu bi trebalo da pripada. Hvala lepo.

Hvala, profesore Ševarliću.
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite, kolega Mirčiću.

Mi raspravljamo o onima koji su bolji od nas, koji su zaslužniji od svih nas koji ovde sedimo. Mi ovim zakonom imamo za cilj da pomirimo žive, a mrtvima to ništa ne znači. Umesto to da uradimo, mi ponovo pravimo podelu ideološku, nacionalnu podelu u Srbiji i u ovom zakonu amandmanskom intervencijom ponovo se delimo na četnike i partizane. Ponovo imamo nosioce spomenica onih koji su antifašisti i onih koji to nisu, ali su spomeničari.

Ovo je bila prilika da konačno i kroz zakonske odredbe, bez ikakvih amandmana izvršimo nacionalno pomirenje. Mi srpski radikali vam govorimo sa punim pravom zato što osnivajući srpski četnički pokret je bio cilj da se nacionalno pomirenje desi u Srbiji. Ima još tih razlika u glavama pojedinaca koji ističu da je prednost to što su njihovi preci bili sa jedne ili sa druge strane uslovno, ali bili su borci protiv fašizma i jedni i drugi i slušali smo i u toku jučerašnjeg dana kako neki iznose svoju ličnu istoriju, misle da će nas fascinirati.

Samo u njihovim glavama i u glavi, mi smo bar tako tvrdili, Danice Drašković, postoji podela na četnike i partizane i mi nismo uspeli to da pomirimo, nego ostaje i dalje ta razlika. Znamo mi, gospodine ministre, da je teško izaći u susret svih zahtevima i svim potrebama onima koji su se borili za Srbiju, onima koji su se borili za slobodu i našu i njihovu. Srbija se, ministre, branila i u Kninu i u Vrginmostu i u Petrinji, svugde se Srbija branila. To nije velika finansijska potreba da se izdvoji iz budžeta i za one koji su se borili, jer počeli su da se bore kao pripadnici Jugoslovenske narodne armije, a ne kao pripadnici Vojske Republike Srpske Krajine. Tako je sve počelo i zakon kaže da oni koji su bili u sklopu regularnih jedinica imaju pravo na određene beneficije, imaju pravo na određene nadoknade, a mi ovde ponovo delimo na one koji su bili u Vojsci Republike Srpske Krajine i one koji to nisu. Delimo i one koji su branili Srbiju na Košarama, u odnosu na one koji su branili Srbiju na zapadnim granicama srpskih zemalja. Znamo mi da je pored MMF-a jako teško progurati kroz budžetska sredstva bilo šta što bi bilo nadoknada, bar delom nadoknada, za patriotizam onih koji su rizikovali svoje živote i porodicama onih koji su ostali bez svojih najmilijih.

To je od 2000. godine gotovo postalo pomodarstvo da onima koji su učestvovali u odbrani Srbije i očuvanju slobode, da se njima ukinu sva prava. Imali smo tu priliku. Sećate se, 2000. godine posle 5. oktobra svi oni koji su bili u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova, a bili angažovani u odbrani Srbije, suvereniteta i integriteta bili su otpušteni preko noći. Zar imate bolji primer nego primer jedinice za specijalne operacije, pod okriljem da su svi kriminalci, raspuštena takva jedna elitna jedinica. Zar imate bolji primer nego onih koji su u Ministarstvu unutrašnjih poslova ostali bez posla, pa zar imate bolji primer nego oni koji su se borili u Republici Srpskoj Krajini, sada su i dalje oficiri beskućnici. Zašto? Zato što to ne odgovara i dalje onome ko vuče sve konce, ne odgovara onima koji kontrolišu MMF i svaka stavka koja bi bila u smislu povećanja da se poboljša život ovim ljudima koji su zaslužili, to bi nailazilo na odbojnost MMF-a.

Naš stav je potpuno jasan. Ne treba tu puno sredstava da se tim ljudima izađe u susret, treba samo dobra volja i ništa više. A vama koji ste nas juče bombardovali sa tom ličnom porodičnom istorijom, nerazumljiva je jedna stvar za mene lično, kako to da su vam preci bili članovi Ravnogorskog pokreta, a nijedan vam se bližnji rođak nije iselio u Ameriku ili negde u dijasporu, nego su ostali ovde? Ne, nego vam služi da podržite to podgrevanje kako bi se Srbija delila.

Hvala, gospodine Mirčiću.
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Linta.
Izvolite, kolega Linta.

Zahvaljujem.

Podneo sam amandman na član 22. koji reguliše pitanje civilnih invalida rata i civilnih žrtava rata. Naime, ovim amandmanom nije obuhvaćeno 12 civilnih žrtava rata sa područja Krajine. Tražio sam da se član 22. dopuni tačkom 4) koja glasi da se kao civilni invalidi rata definišu i žrtve ratova koje su ranjene, povređene i ozleđene na teritorijama bivših republika SFRJ od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 1995. godine.

Moj amandman je Vlada odbila, citiram: „Iz razloga što nije moguće da Republika Srbija pruža pravnu zaštitu civilnim invalidima rata i civilnim žrtvama rata, licima koja su zadobila telesno oštećenje ili poginula van teritorije Republike Srbije, nije moguće proceniti obim potrebnih finansijskih sredstava neophodnih za sprovođenje zakona i obezbeđivanje njihove pravne zaštite“.

Ne slažem se sa ovim obrazloženjem Vlade, iz dva razloga. Prvo, ovim zakonom je na veoma korektan način rešeno pitanje vojnih invalida i porodica palih boraca sa prostora bivše Jugoslavije, dakle, i sa područja Republike Srpske Krajine. U tom smislu, mogu samo da pozdravim ovaj Predlog zakona što je regulisao tu oblast na jedan pravedan način. Drugo je pitanje o kome sam govorio, neću da se ponavljam, to je pitanje boraca.

Takođe, ne slažem se sa drugim obrazloženjem Vlade, da nije moguće proceniti obim potrebnih sredstava. Gospodine Đorđeviću, mi znamo tačno da ima 12 civilnih invalida rata sa područja Krajine koji nisu obuhvaćeni, odnosno kojima je ukinuta lična invalidnina 2013. godine, kada je stavljena van snage savezna uredba. Naime, preko hiljadu civilnih invalida rata je dobilo lične invalidnine saveznom uredbom iz 2000. godini. Oni su svi primali 12 godina ličnu invalidninu, međutim, ukidanjem ove savezne uredbe njih preko hiljadu ličnih invalidnina invalida je prevedeno na republički nivo, samo 12 civilnih invalida rata sa područja Krajine su ostali bez lične invalidnine.

Evo ja ću navesti, čak od tih 12 civilnih invalida rata nekoliko primera, među njima je, već sam pominjao u načelnoj raspravi, Jelena Vukovojac iz Vrhovina, rođena 1983. godine, imala je 22 godine, kada je stradala u zločinačkoj akciji „Oluja“, tačnije u Ličkom Ljeskovcu, više od 24 časa nije dobila medicinsku pomoć, sve dok nije došla u Banja Luku. Invalid je 80%, odnosno invalid četvrte kategoruije.

Drugi slučaj jeste, Gorana Trivić, koja je rođena 1982. godine u Kninu, ranjena je 1995. godine, takođe u zločinačkoj akciji „Oluja“, imala je svega 13 godina, ona je potpuno slepa i 100% je invalid, odnosno invalid prve kategorije. Takođe, je primala 12 godina ličnu invalidninu i od 2013. godine ona tu invalidninu više ne prima.

Treći slučaj je Milka Nešić, koja je 1954. godište, ranjena je 1991. godine u Vukovaru. Zatim, Nikola Medaković 1979. godište, ranjen u Vukovaru 1992. godine. Gordana Duduković, ranjena 1991. godine u Lipiku. Milan Petrović 1982. godište, ranjen 1995. godine u Okučanima, za vreme zločinačke akcije „Bljesak“. Nada Vukosavljević, rođena 1958. godine, ranjena 1991. godine u Tenju. Smilja Vučenović, dakle nabrojao sam osam imenom i prezimenom civilnih invalida rata, sa područja Krajine, ima ih još četiri civilna invalida rata, nisam još uvek dobio njihova imena.

Tako da gospodine Đorđeviću, gospodine Neriću, ja bih vas zamolio da vidimo danas, odnosno pre glasanja, da se usvoji ovaj moj amandman i da i ovih 12 Krajišnika, civilnih invalida rata bude obuhvaćeno ovim zakonom i da oni nakon sedam godina, od ukidanja lične invalidnine, konačno dobiju to pravo i nastave je primati. Mislim da bi time bila ispravljena nepravda prema ovih 12 civilnih invalida rata. Hvala.

Hvala, gospodine Linta.
Na naslov iznad člana 24. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Izvolite, gospodine Periću.

Zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata, članova njihovih porodica je zalog za budućnost jedne države. Borba za odbranu otadžbine, njene nezavisnosti, suverenosti, poretka je trajna vrednost, a ona može biti motivisana i može biti u želji njenih građana pod uslovom da se oni, koji su imali priliku već da se istaknu, kao takvi, znači, borci ratnici može motivisati druge da rade stalno i u kontinuitetu i da imaju želju da odbrane svoju otadžbinu.

Gospodine ministre, niste upravu u jednom kada kažete da su svi dezerteri procesuirani. Nisu, neki su čak ubrzano i napredovali, ali zato što nisu bili procesuirani. Tako da postoje i oni koji su izbegavali učešće u ratu, a bili su obavezni na to, jer je država ulagala u njihovo znanje, u njihove veštine i ostalo, ali su kasnije ubrzano i napredovali.

Dobro, sada to treba imati u vidu i mi smo potpuno sigurni da jednim zakonom, ovako delikatno pitanje nije moglo biti rešeno, možda na zadovoljstvo svih faktora, odnosno subjekata na koje će se primenjivati. Ali, ako može u onom ministarstvu kojim kormilari Zorana Mihajlović, da se zakonski propisi menjaju nekoliko puta godišnje, zašto i vi ne bi već sada razmišljali o nekim izmenama i dopunama, ako su vam amandmani poslanika SRS bili neprihvatljivi.

Nekoliko mojih kolega je već govorilo da mi se protivimo nazivu „pali borac“. Pali, ne bi sada da dovedem u šaljivu situaciju bilo šta, može da padne neko ko je i dalje živ, padne pa ustane. Mi smo ovde tražili da stoji poginulih boraca.

Ovaj član 24. definiše prava porodica boraca, invalida i u stavu 3. ovog člana je rečeno ko se smatra članovima porodice, poginulog borca. Pa, je ovde on malo, ja bih rekao nelogično - supružnik ili lice koje sa palim borcem živelo u vanbračnoj zajednici, dobro to je i u drugim zakonima tako regulisano - i sa njim imalo zajedničko dete. A šta ako nije imalo? A šta ako nije moglo da ima? Mislim da je ovo potpuno besmisleno.

Onda dalje, kada se kaže ko se smatra članovima palog borca, odnosno poginulog borca, deda, baba palog borca, odnosno opet poginulog, zašto ne i unuk, ako može deda poginulog borca i baba, zašto ne može i njegov unuk da ima status člana porodice? Ove članove na koje se odnosni, odnosno subjekte na koje se odnosi ovaj zakon, a živi su, treba ima dati sve privilegije, ne samo ono što budemo sada ovde napisali, našim odnosom prema njima, a to se može izražavati na ulici, to se može izražavati našim odnosom prema tim ljudima.

Treba baštiniti, a ono što je država dužna i obavezna da učini, tu nema dileme, tu treba ići sa najširim mogućim ne pomoćima, nego njihovim statusima, njihovim statusima koji će biti definisani kroz zakon. Nema tu dileme, od prava i mogućnosti da se leče, do prava i mogućnosti da nastupaju, da predstavljaju našu državu i da se pojavljuju na nekim svečanostima obavezno i svakako u prvim redovima pre onih što će biti na nekim listama, što bi trebali da budu na listama i slično. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Periću.

Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nadam se da ćete početi da odgovarate i na pitanja koje postavljaju poslanici SRS, ispada ovako da gospodina Ševarlića kritikujete kako nije pročitao zakon, a njemu najrađe odgovarate. Mi koji smo ga nesporno čitali, a smatram da iznosimo kvalitetne argumente, vi ste najčešće branite ćutanjem.

Podneo sam ovaj amandman kojim tražim da se reč - pali borac, zameni rečju - poginuli borac. Mi smatramo da nema nikakvog razloga da se i dalje robuje tom, rekao bih, komunističkom nasleđu i toj floskuli pali borac koja je postojala u zakonima koje su donošeni pod tvrdom komunističkom vlašću nakon Drugog svetskog rata. Poštovanje počinje odatle, od toga kako će se nečija pogibija nazvati. Ako neko pogine na ratištu, on je poginuo.

Vi ovde u obrazloženju toga da odbijate amandman dajete jednu potpuno besmisleno obrazloženje i kažete - ne može stajati poginuli zato što se pod rečju pali podrazumevaju i oni koji su preminuli u roku od godinu dana od oružanih akcija u kojima su učestvovali. Pa, pobogu ako neko pogine, odnosno premine od posledica ratnih dejstava, pa naravno da je i on poginuo i oni se računaju kao poginuli borci.

Ono što dodatno unosi, da kažem, neku konfuziju je to što vi kada govorite o vojnicima, govorite poginuli vojnici, a kada koristite termin - borac, onda govorite pali borac. Nikakvog razloga za tako nešto nema i dodatno bih vas molio da odgovorite na ona pitanja na koja niste u načelnoj raspravi, a koja smo postavili i koja su veoma važna, pre svega da nam odgovorite koliko je boraca prve kategorije, koliko je boraca druge kategorije, koliko je boraca treće kategorije.

To je ključan podatak i mislim da je neshvatljivo da ministarstvo to nije napisalo i u obrazloženju zakona, jer ako se kreće u pripremu zakona i ako se odlučuje o nečijim pravima, onda se pre svega mora precizno znati, možda ne pojedinačno i ne precizno do kraja, da znamo baš u jednog čoveka koliki je taj broj, ali taj broj precizno određen sa možda plus ili minus nekoliko procenata, to biste morali znati. Sve drugo bi značilo da se vi zaista i niste ozbiljno bavili ovim poslom pre nego ste krenuli, pre nego što ste predložili ovako loš zakon.