Po amandmanu moraćete sačekati zato što je kolega Jovanović tražio pravo na repliku.
Narodni poslanik Neđo Jovanović
Onda kolega Šarović ima prednost.

Zahvaljujem se.

Pre svega u kom vremenu živi Neđo Jovanović, to je pravo Neđe Jovanovića.

Što se tiče stavova, mi ovde otkopavamo nešto što smo zakopali, nešto što više ne treba da pominjemo i žao mi je što je predsednica Skupštine Republike Srbije napustila ovu salu, a znam da je morala i da ima obaveze, to mi je savršeno jasno.

Amandmanom koji je podnela SPS, a koju je potpisao Đorđe Milićević se ne urušava bilo čija ideologija. Naprotiv, to nije napad na ideologiju, to je poziv još jedan na pomirenje. Antifašistička podrazumeva da su antifašisti svi oni koji su se borili protiv okupatora, a jedini okupator je tada bila Hitlerova mašinerija i sve ono što je uz Hitlera se pridodalo kako bi se okupirala Srbija i ugnjetavao narod u Srbiji.

Mi nismo ni u kom slučaju amandmanom pokušavali ni derogirali bila čija prava. Ovim amandmanom se ne ugrožavaju prava ravnogoraca, ovd se samo terminološki određuje antifašistička spomenika i ništa više. Ako ravnogorci smatraju da nisu antifašisti to je njihov problem. Ja sam siguran da partizani jesu antifašisti i ne želim ni u kom slučaju da umanjujem bilo čiju vrednost u antifašističkoj borbi bilo koga ko je u antifašističkoj borbi učestvovao. Ali, komunistički pokret i partizanski pokret je i mi se toga ne stidimo. To su naše tekovine.

Isto tako poštujem tekovine svih onih drugih koji ih neguju, baštine, imaju svoju ideologiju, ali nemojmo da otkopavamo i nemojmo da rovimo po istoriji, nemojmo da otkopavamo ratne sekire, jer to ovde nije mesto. Nije naš amandman ni sraman, ni nekorektan, ni bezobrazan. Naš amandman je suprotno o tome. I mirotvoran, afirmativan i nešto što podrazumeva vrednost i tekovinu narodnooslobodilačke borbe, a to je antifašistički pokret. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević, zatim Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući, bez želje da ulazim u ono što je na ovu temu rečeno. Želim da ukažem na nešto o čemu moramo voditi računa. Ne može se o ovako još uvek osetljivoj temi pričati ovakvim tonom i na način kako je to recimo primera radi izgovorila predsednica Skupštine iako mogu da stojim iza svega što je sadržajno rekla, ali se ne može na takav način reagovati. To je način kojim izazivamo žuč i stvaramo svađalački ton u kome ne može mirno i korektno da se govori. Zato apelujem i molim sve koji dalje diskutuju da vode računa o tome.

Ne može se diskutovati o ovoj temi i kritikovati drugi kako misli da je samo on u pravu, a istovremeno sadržinom onoga što govorimo dajemo sebi za pravo da smo samo mi u pravu, a ne drugi. Ajte malo da hladnije razgovaramo o tome, ako uopšte treba o tome da razgovaramo danas, jer ovo nije tema. I ovaj amandman, duboko sam ubeđen ne poziva na ovakvu raspravu i ovakvim tonom i na ovakav način. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite. Zatim Božidar Delić, pa Dragan Šormaz.

Po amandmanu.

Ja bih mogao sada ovde da seirim nad ovom polemikom između pripadnika vladajuće koalicije ni ne samo polemikom, nego uopšte rečima koje su razmenjene i da kažem, evo vidite kakva vam je to koalicija, kakva je to sloga, samo vas je vlast ujedinila, nikakve dodirne tačke nemate i slično.

I pošteno govoreći, da je neka drugo tema, verovatno bih to i učinio, ali obzirom na ovu temu i tu se slažem sa većinom diskutanata poslednjih, to ne mogu zato što je žalosno što se zapravo ovako delimo. Tu se slažem sa većinom onih koji su diskutovali.

Dakle, nije dobro, ne zbog 70 ili koliko godina što je prošlo, nego nije dobro zbog sadašnjosti, a naravno i zbog tih žrtava i sa jedne i sa druge strane, da sa ovoliko strasti i zle volje raspravljamo o nečemu oko čega se ne bismo smeli deliti. Baš kao ni oko zakona o bebama, baš kao ni oko pitanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta, baš kao ni oko Tijaninog zakona i u nekim drugim slučajevima.

Svejedno da li je stvar blizu ili daleko, očigledno gađa neke emotivne žice. Ne bi bilo ovakve diskusije i ovakvih rasprava i ovakve žuči i strasti da to nekoga duboko intimno ne tangira. Ne želim da verujem i ne verujem da je u pitanju samo

predizborna kampanja i marketing, pa da se jedan deo vladajuće koalicije dodvorava potomcima ili onim simpatizerima partizana, a drugi deo pristalicama ravnogorskog pokreta. Verujem da i izlaganje predsednice Gojković i svih drugih diskutanata, verujem da su govorili vrlo iskreno i intimno.

Iz toga bismo mogli izvući barem jednu ili dve pouke. Jedna je da ne treba da, kada smo bili na pravoj strani istorije i platili ceh toga što smo bili na pravoj strani istorije, nemojte sada da retroaktivno pomažemo protivnicima i onima koji su bili na pogrešnoj strani istorije i da im dajemo municiju i da im dajemo, na neki način, oruđe i instrumente da problematizuju tu našu svetlu i pozitivnu ulogu, naših predaka za koje mi nismo zaslužni. Tu mi nemamo nikakvih zasluga, ali naši preci su imali, i jedni i drugi. I u svojim strastima i u svojim preterivanjima i u svojim zabludama. Mislim da je to bila ideja i intencija onog zakona koji se ovde više puta pominjao, koji je izjednačio pripadnike oba antifašistička pokreta.

Različite, nesavršene, kažem, s preterivanjima, sa zločinima sa jedne ili druge strane, istoričari neka sude o detaljima, nek istoričari daju sliku i preciziraju je, ali generalno, u celini je jasno da je to istina, da su to bila dva antifašistička pokreta međusobno zavađena, ali svakako suprotstavljena, svaki pojedinačno, suprotstavljeniji od većine drugih pokreta drugih naroda, ne samo na Balkanu, nego i u Evropi, da su se borili protiv zla, fašizma i nacizma.

Zato, kažem, nije dobro da našim… Da li je to amandman izazvao ili nije, nemam pojma. Jeste bio povod, ali, kažem, nemojmo da te sada strasti bacaju senku na tu, ipak nesumnjivo, slepu stranicu naše zajedničke istorije.

Poslednja, druga preporuka i savet, ali kraći – vodimo računa svi skupa da ta strast i ta mržnja koja je eskalirala i završila, naravno, bratoubilačkim sukobom između naših predaka ne rezultira nečim sličnim, ne daj Bože, kada je reč o sadašnjosti. U rečima, u žuči, u otrovu, u mržnji koji se čuju i mogu čuti na ovoj relaciji vlasti i opozicije ima nešto od tog preterivanja, ima nešto od toga što može, ne daj Bože, da pobudi sećanja, makar asocijacije, a nadam se ne i nešto više, na to vreme zla i to vreme smrti.

Dakle, i u našim današnjim, sadašnjim diskusijama i raspravama, bilo vašim interkoalicionim ili ovim poziciono–opozicionim, bez obzira na razlike od kojih ne treba bežati i skrivati ih, ja prosto apelujem da se ne prelaze neke crte, da se ne prelaze neke granice posle kojih nije lako nazad i posle kojih onda stvar može neka šibica lako da upali opasan požar.

To je bila moja sugestija, a vi nastavite, dakle, dalje ovim putem kojim ste pošli, ali samo nemojte, kažem, da li je predizborni marketing ili nije, svejedno, ali samo nemojte da se indirektno, nesvesno, nehotično baci senka sumnje na, kažem, ipak besprekornu generalnu orjentaciju naših predaka tokom Drugog svetskog rata. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.
Izvolite.

Predsednica Skupštine Maja Gojković je sjajno objasnila sve i održala je dobar govor, neću se složiti sa nekim kolegama koje je kritikuju, i rekla kako se ponašati u ovom periodu.

Ja čak mogu reći da sam pomalo i zadovoljan tim amandmanom, jer po prvi put od 1945. godine oni koji vladaju Srbijom od 1945. godine do današnjeg dana kroz razna agregatna stanje ili učestvuju u vlasti priznaju antifašistički karakter Jugoslovenske vojske u otadžbini i pokreta kojim je komandovao Draža Mihajlović koji je poštovao Vladu u egzilu i kralja Petra.

Međutim, ja kao pravdoljubiv čovek koga interesuje istina uvek samo jednu stvar želim da dodam na sve ovo što je rečeno. Pored toga, zato nisam srećan što je usvojen ovaj amandman, jer između ta dva antifašistička pokreta postoji razlika. Razlika se sastoji u tome da oni koji su vodili partizanski pokret su učeni i obučavani u Moskvi. To danas pišu ruski istoričari. Oni o tome pišu i oni kažu da su obučavani da se socijalistička revolucija može izvesti kroz građanski rat. Imate primere za to. Sama revolucija u Rusiji, Kina, Vijetnam, Kuba, koliko god hoćete primera, pokušaj u Španiji, itd.

Znači, oni koji su vodili antifašističku borbu, a sebe su nazivali komunistima i partizanima su izazvali građanski rat, jer su učeni da izazovu građanski rat da bi na takav način došli u situaciju da vladaju državom. To su uspeli zato što je podelom 1945. godine i ulaskom sovjetskih tenkova njima to i omogućeno, ne zbog toga što ih je narod podržavao i ne zbog toga što su imali većinu naroda u Jugoslaviji, a naročito ne među Srbima na svojoj strani. To je jedina istina.

Možemo sad mi ovde da pričamo kolikog god hoćemo. Nažalost, jedan antifašistički pokret, pored toga što se borio protiv fašista, je vodio i građanski rat u zemlji da bi došao na vlast, a drugi antifašistički pokret, Ravnogorski, Jugoslovenska vojska u otadžbini pored toga što se borila protiv fašista borila se i protiv komunista, jer je želela savremenu, evropsku, demokratsku, parlamentarnu Kraljevinu Jugoslaviju.

Velika je razlika između te dve zemlje i takve zemlje i to je jedina istina. Ta razlika se uvek mora znati, a da nam je potrebno jedinstvo, to nije sporno. Zato mora da se zna ko je ko i ko je šta.

Reč ima podnosilac amandmana, narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću, zahvaljujem gospodine Šaroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja moram da se složim u jednom delu diskusije i sa gospodinom Šormazom, ali i u jednom manjem delu i sa gospodinom Vukadinovićem…

(Narodni poslanik dobacuje.)

Pa i sa vama između ostalog, osim ovog poslednjeg.

Dakle, mislim da je pogrešno protumačen amandman i amandmani koji su podneti. Taj amandman ide upravo u pravcu jedinstva, a ne ponovnih podela u Srbiji na partizane i četnike. Ne treba opozicija, jedan deo opozicije, da brine o budućnosti koalicije, jer mi možda ne možemo da se složimo oko prošlosti, ali to danas u 2020. godini nije ni važno. Slažemo se oko onoga što je bitno danas, a to su programski ciljevi i načela Vlade Republike Srbije, politiku koju vodi predsednik Republike i koju uspešno realizujemo i čiji su rezultati vidljivi i prepoznatljivi. To je za nas u ovom trenutku najvažnije i treba da budemo usmereni da gledamo ka budućnosti. Rezultati onoga što smo postigli, pa neka građani ocene da li smo dobro radili ili nismo tog 26. aprila, da ne govorim ja previše o tome da se ne bi svelo da je ovo politički marketing kako je to neko ovde rekao.

Sad, u čemu se slažemo? Naši preci jesu imali zasluge i mi te zasluge želimo upravo da afirmišemo kroz amandmane koje smo podneli, koje je Vlada, koje sam ja lično podneo i koji je Vlada prihvatila. Mi od toga ne bežimo. Istoričari, slažem se, treba da sude o detaljima. Vreme će pokazati, vreme koje je pred nama, će pokazati ko je, a ko nije bio u pravu i ko kakvu ulogu je imao u prethodnom vremenskom periodu i ko kakvo mesto zaslužuje.

Dame i gospodo narodni poslanici, prošlost da hoćemo mi ne možemo da izbrišemo, ali iz prošlosti, milim, o prošlosti, iz prošlosti se ne živi. Iz prošlosti treba da afirmišemo ono što je bilo dobro, da izvlačimo pouke iz onoga što nije bilo dobro, ali da gledamo sadašnjost i budućnost. To je ono što čini ova vladajuća koalicija i nemojte da brinete o tome.

Isto tako, ta prošlost ne može da nam bude jedina sadašnjost i ne može da nam bude budućnost.

Ja sam taj koji ima 30 i kusur godina, koji je podneo ove amandmane, možete ih definisati kako god, ko je, kako je neko rekao, uneo reviziju i želi da unese reviziju istorije, što nije tačno, iako je ovo što sam učinio i principijelno i pravično i pravedno, jer smatramo da srpski narod zaslužuje istinu i to je ono o čemu smo razgovarali sa gospodinom ministrom, on može da potvrdi ako ja govorim nešto pogrešno, a ako je sve to tačno, onda sam ja ponosan na ove amandmane koje sam podneo i koje je Vlada prihvatila.

Nisu stavovi SPS politički marketing i nešto što mi želimo danas da afirmišemo neposredno pred parlamentarne izbore, oni su odavno poznati, i mi jesmo glasali protiv zakona o izjednačavanju četnika i partizana, ali taj zakon je usvojen. Mi smo glasali protiv njega. To je činjenica, to je fakat i mi to prihvatamo.

Ovaj zakon, gospodine ministre, ispravite me ako grešim, prvu intenciju ima da rešava pitanja boraca iz devedesetih godina, i mi to u potpunosti podržavamo i o tome smo razgovarali, a ne da otvara nova pitanja iz prošlosti. Mi smo razgovarali sa svim udruženjima boraca, nakon razgovora koji su imali sa vama, bili su i u poslaničkom klubu SPS i razgovarali su sa nama i predstavnici boračkih udruženja su rekli da su amandmani koje smo formulisali bolji i da preciznije definišu neke stvari u odnosu na prvobitan zakonski predlog. Ispravite me ako grešim. Svi smo mi isti, bez obzira na političke stavove koje imamo. Tako je rečeno u ovoj Narodnoj skupštinu pred jednu od sednica na kojoj smo raspravljali o zakonu koji je podnela uvažena koleginica Gordana Čomić. Mi smo glasali za taj zakon, bez obzira što dolazi iz redova opozicije, jer on jeste jedan iskorak, kada govorimo o izbornom zakonodavstvu.

Dozvolite, ako smo svi mi isti, onda i mi imamo legitimno pravo da podnesemo amandmane. Mi smo, i od toga ne bežimo, ponosni naslednici ideje koja je znala da krvari za jednakost i pravdu Srbije, ne osporavamo to pravo ni drugome, i mislim da smo stranka koja ima, bar kada je reč o korenima, jedno duboko utemeljenje u ideologiji i u korenima na političkoj sceni Srbije.

Znate, jedan moj prijatelj iz Crne Gore, veliki prijatelj, koji je poslanik u parlamentu Crne Gore, jednom prilikom je rekao, kada su bili pod pritiskom crnogorske Vlade, da ne kažem režima Mila Đukanovića, koji vodi jednu antisrpsku politiku, da postoje oni koji bi radije išli bez glave nego bez obraza i da kada nepravda postane zakon, onda mi treba i moramo da nađemo način da se protiv toga borimo. Ja ne vidim drugačiji način, osim rasprave u Skupštini i osim amandmana koji smo podneli.

Zašto razdvajati antifašističku borbu? Jedna je država, jedinstvena borba. Mislim da nam nove podele u društvu na partizane i četnike u 2020. godini apsolutno nisu potrebne i iz tog razloga i jesmo podneli ovakav amandman i ovakve amandmane. Šta je cilj ovih amandmana? Očuvanje oslobodilačke tradicije kao jedne. Jesmo li jedan narod ili nismo? Jesmo li jedna država ili nismo? Ljudi koji su se pokazali i dokazali kao antifašisti svakako zaslužuju sve ono što je definisano ovim zakonom. Ko će utvrditi to? To nećemo mi. To hoće i vreme, ali to hoće, gospodine ministre, i komisija koja je predviđena da se formira ovim zakonom, ispravite me ako grešim, a tu komisiju će činiti predstavnici svih boračkih udruženja.

Dakle, nećemo mi definisati ko to zaslužuje ili ne, ali mi ovim amandmanima stvaramo mogućnost da to budu partizani i pripadnici oni koji su se borili na strani partizana i pripadnici onih koji su se borili na strani Ravnogorskog pokreta, jer nisu svi partizani bili partizani, ali nisu ni svi četnici bili četnici, kao što ima i onih koji su učestvovali u antifašističkoj borbi, učitelj koji je branio đake, koji je ispalio metak na fašiste, a nije bio na strani ni četnika ni partizana, e pa izvinite, on zaslužuje da bude borac i da dobije privilegije koje su predviđene ovim zakonskim predlogom.

U smislu međunarodne politike mi smatramo da onako kako je prvobitno predviđeno, dolazi do jednog revizionizma i to jeste revizija istorije. Od istorije se ne može pobeći i mi od toga ne želimo da pobegnemo, ali ponavljam, ovim amandmanom nismo želeli da izazovemo podele, već da stavimo tačku na podele, a da vreme i ljudi koji treba to da čine, a vi ste definisali ko to čini ovim zakonskim predlogom, učine u periodu koji je pred nama.

Žao mi je što su ovi amandmani pogrešno protumačeni, jer cilj je bio drugačiji. Cilj je bio sprečiti podele i jedinstvo srpskog naroda. Zahvaljujem, predsedavajući.